Pred tobom je, poštovani čitaoče, jedna po svemu
neobična knjiga sa veoma jednostavnim nazivom Gradske priče autorke Bojane
Nikoletić. Knjiga se sastoji od četiri pripovedna ciklusa koja se po formi
razlikuju i liče na rečice koje se poput pritoka slivaju jednu reku
pripovedanja naše autorke.
Ako bi me neko pitao o čemu piše autorka, rekao
bih o ljudima, o životu, o sebi, i o svemu čega se takne njeno pripovedačko
oko. A ako nešto i ne može da se iskaže rečima, Bojana to docrta i doslika, tek
da iskaže misao, tek da ovaploti emociju koja je duboka, smislena i tera
čitaoca na razmišljanje.
Prvi deo ove raznorodne i raznolike knjige je Esej
o dž. U njemu, već na samom
početku, autorka otvara večno pitanje prisutno kod svakog pisca, a to je borba
sa anonimnim autoritetima koje autori imaju u glavi i koji često, tokom samog
procesa pisanja tekstova, u vidu raznih cenzura i autocenzura, otežavaju
pisanje. Bojana otvara večnu temu o procesima pisanja prisutnu ne samo kod nje,
već temu koja je zapravo sveprisutana u svestima i glavama pisaca – od lokalnog
pesnika i pisca amatera, do nobelovca. Veličina svakoga pisca je u tome da se
sa njima izbori, da se opusti, oslobodi i pusti da ga jezik vodi putevima
i stranputicama teksta koji piše. Bojana u Eseju o dž ustvari govori
o džukelama u njenoj glavi.
U središnjem delu knjige, koji nosi naziv Gradske priče, autorka nam otvara i
slika život jedne urbane dame, sa proširenom svešću o sebi i o svetu koji je
okružuje, otkriva nam život i svakodnevicu koja uvek ume da nas iznenadi lepim
i naopakim licem. Bojanina junakinja, prolazeći Beogradom koji vrvi od ljudi,
živi svoj spoljašnji ali i unutrašnji život u kom vodi monologe i komentariše
ono što je videla i što joj se događa. Autorka nas pripovedanjem vraća u svet
detinjstva i prostire pred nas slike koje se pamte i koje su bile specifične za
šezdesete godine u banatskom gradu Zrenjaninu. Toplina i blagost kojom nam
Bojana priča omamljuje i vodi nas da čitamo dalje i dalje. Bojanine priče su
kratke i često imaju u sebi notu zaumnosti, nostalgije, apsurda i fantastike. Svaka
od njih je svet za sebe, a promenom mesta, vremena, teme, kao i stilskim
varijacijama u pripovedanju, one nam se nude kao povod za razmišljanje i
šokiranje i prosto nas, na trenutke, drmaju i tresu i kao da nama, čitaocima, kažu:
„Probudite se, život nije ono što vam serviraju na televiziji. Život je
drugačiji od slike koju vam vlastodržci o njemu nude. Otvorite oči, ovo je vaše
vreme, a u njemu treba samo da ste svoji i da živite ono što vi jeste!”
Gradske
priče Bojane Nikoletić su nadrealna prozna ostvarenja koja nas na jedan
kafkijanski način vode svetom De Kirikovskog grada u kome se slike smenjuju,
gde su događanja nelogična i gde nam se čitanjem istih otvara naše nesvesno u
kome, kad se zateknemo, prosto zanemimimo, što je i bio autorkin cilj.
U priči Kao
vrištanje po šnitu, jedan Bojanin junak kaže: „Ja mislim da je pisanje kao
sakupljanje šećerne vune na ulicama i po ćoškovima (raskrsnicama). Podići
drveni štapić i sačekati da se nakupi atmosfera grada – nekog mesta, dela grada.
Ne čarobni štapić! Tanak i dugačak drveni štapić, četvrtast u preseku. Jeste li
probali to?”
Središnji deo knjige Bojane Nikoletić koji nosi
naziv Gradske priče, po kome ova, po
svemu neobična, postavangardna knjiga nosi naziv, pomera granice čitanja i
pokazuje da priče pisane tehnikom iskidanog teksta, u fragmentima i sa svega
nekoliko rečenica, pripovedanjem u fleš bekovima svesti, mogu biti itekako
zanimljive, nesvakidašnje i da umeju držati i prikovati čitaočevu pažnju za
sebe. Ove priče zaista zaslužuju pažljivo čitanje i percipiranje iz samog
konteksta pročitanog, jer ako bismo pokušali da ih racionalizujemo na način kako
se to čini u petparačkim romanima, desio bi se otpor, ogroman otpor u našim
glavama i shvatili bismo da je to nemoguće. Dakle, evo jednog lepog primera
kako u samo nekoliko priča možemo videti razliku između umetničke i trivijalne
proze.
Treći deo knjige nosi naziv A_Aforizmi i uvodi nas u Bojanin svet mudrovanja sa ironičnom
intonacijom. Ovi aforizmi su jezgroviti, duhoviti, ali se ne pamte lako, jer
imaju u sebi onu notu crnog humora kojim autorka komentariše suludu
svakodnevicu prepunu nelogičnosti i apsurda. Svrstani su po mesecima i danima,
kao po nekim kodovima koji imaju svoju redoslednu logiku u šifrarniku nesvesnosg,
neispisanog ili ispisanog, a neprikazanog autorkinog sažetog razmišljanja i
sublimacije njenih iskustava o sebi, ljudima, o životu i svetu uopšte. Aforizmi
Bojane Nikoletić imaju umetničku orginalnost i za razliku od drugih
aforističara koji su u modernom vremenu izašli ispod šinjela Duška Radovića, Bojanini
aforizmi imaju u sebi i elemente neke nadrealne i apsurdne zbilje, kao uostalom
i sve njene priče u ovoj knjizi. U naizgled jednostavnom, u nekoliko reči,
kratkom aforizmu Bojane Nikoletić, nalazimo višeslojnojst slika i mogućih
tumačenja, što nam govori da su aforizmi prikazani u knjizi samo deo jedne
velike celine, koja još nije objavljena i obnarodovana, i da su oni oni samo
insert koji je prilagođen trenutku ove knjige.
Četvrti deo ove knjige su Crtice u kom nas autorka, opet u svom stilu, uvlači u igru svetla i
tame, lica i naličja ove knjige. Ovaj poslednji deo knjige, u mapi čitanja i
isčitavanja rukpisa, možemo shvatiti kao deo koji se da umetnuti i dodati u
bilo koji od prethodna tri dela, kako bismo ga dopunili, ili, ako nam je potrebno,
da ga bolje dočitamo, ili da nam se više dopadne. Crtice nam simbolično govore
da ih može biti koliko hoćemo i koliko smo spremni i možemo da ih, čitanjem knjige,
u svojoj glavi sami sebi za pamćenje ili za osveženje dopišemo.
I na kraju, ono što čini ovu knjigu umetnički i
vizuelno kompletnom, su crteži u stilu avangarde iz dvadesetih godina prošlog
veka, ali viđeni i rađeni na jedan sasvim drugačiji, može se reći,
trećemilenijumski način. Crteži u ovoj knjizi nisu samo dekor i ukras, oni su
vizuelna poruka i detektor za čitanje i spajanje sva četiri dela ove knjige.
Moje iskustvo čitanja i pisanja nekoliko stotina impresija o knjigama i
rukopisima, kad su u pitanju Grdaske
priče Bojane Nikoletić, najednom je dobilo nešto nalik neverovatnoj
avanturi, dakle, dobilo je knjigu kakva se retko sreće i svet koji nije čak ni
onakav kakvim ga autorka ispisuje, niti kakvim ga ja, kao čitalac, vidim, već je on jedan
spoj slike, reči i neizrečenog koji će nam se uvek, u svojoj mnogolikosti, drugačije pokazivati.
Zato pozdravljam izlazak Gradskih priča Bojane Nikoletić i delim buduća zadovoljstva
čitalaca što je ja kao urednik i recenzent potpisujem.
