Juče oko podne
pozvao me je ljubazni glas
sekretarice Brankovog kola
Obaveštavaju me
da u ponedeljak na završnici
manifestacije treba da govorim
svoje stihove
Sa zadovoljstvom sam prihvatio
poziv i usput sam se setio
U vreme kraljevine,
pričao mi je Branko Belić,
penzionisani arheolog
što je razmenio devetu banku
života,
maturanti iz Banata su organizovano
svakog proleća o Đurđevdanu
odlazili u Sremske Karlovce
i na Stražilovo na hodočašće
pesniku Branku Radičeviću
Običaj je bio da tamo čitaju
rodoljubive i ljubavne pesme
da uz tamburu pevaju
i da se druže, a sve u čast
rano preminulom pesniku
Posle drugog rata
napredna komunistička država
je ta hodočašća ukinula
a moj drug iz Novog Kneževca i ja
smo ipak otišli na Brankov grob
Tamo smo sreli još nekolicinu
đaka iz Petrovgrada
koji su nastavili tradiciju
predratnu
I tamo smo čuli da su oni tajno
došli da ne čuju njihovi drugovi
skojevci iz razreda
A ja se pre polaska pohvalio
Mari iz Mokrina i još nekim
devojkama kako putujem
Bila je to četrdeset i šesta godina
i nije se smelo nikom verovati
ali ja na to nisam obraćao pažnju
moja želja da hodočastim Branku
kao maturant je bila veća od straha
da će me u razredu proglasiti za
reakcionara
I stvarno, nastavlja Branko priču,
kad smo se vratili kući
na železničkoj stanici nas je dočekala
grupa mladih aktivista predvođena
Batom Čankom i krenuli su da nas
ispituju gde smo bili
Ja sam mu rekao sve po redu
dok je moj drug ćutao
i još sam dodao
Meni niko ne može zabraniti
da odem na grob mom omiljenom
pesniku
To je Batu i ostale ražestilo i prvo je on
krenuo da me udari, a potom i ovi njegovi
krenuše na mene i drugara
Bilo ih je više i dobili smo takve batine
da smo se na jedvite jade do kuće dovukli
I sad, posle gotovo sedamdeset godina
od tog događaja, Branko Belić priča
o svom hodočašću i još dodaje
Po pesniku Branku sam i ime dobio
a oni bi da mi zabrane da hodočastim
i da mi ime ukinu
E to neće moći
pozvao me je ljubazni glas
sekretarice Brankovog kola
Obaveštavaju me
da u ponedeljak na završnici
manifestacije treba da govorim
svoje stihove
Sa zadovoljstvom sam prihvatio
poziv i usput sam se setio
U vreme kraljevine,
pričao mi je Branko Belić,
penzionisani arheolog
što je razmenio devetu banku
života,
maturanti iz Banata su organizovano
svakog proleća o Đurđevdanu
odlazili u Sremske Karlovce
i na Stražilovo na hodočašće
pesniku Branku Radičeviću
Običaj je bio da tamo čitaju
rodoljubive i ljubavne pesme
da uz tamburu pevaju
i da se druže, a sve u čast
rano preminulom pesniku
Posle drugog rata
napredna komunistička država
je ta hodočašća ukinula
a moj drug iz Novog Kneževca i ja
smo ipak otišli na Brankov grob
Tamo smo sreli još nekolicinu
đaka iz Petrovgrada
koji su nastavili tradiciju
predratnu
I tamo smo čuli da su oni tajno
došli da ne čuju njihovi drugovi
skojevci iz razreda
A ja se pre polaska pohvalio
Mari iz Mokrina i još nekim
devojkama kako putujem
Bila je to četrdeset i šesta godina
i nije se smelo nikom verovati
ali ja na to nisam obraćao pažnju
moja želja da hodočastim Branku
kao maturant je bila veća od straha
da će me u razredu proglasiti za
reakcionara
I stvarno, nastavlja Branko priču,
kad smo se vratili kući
na železničkoj stanici nas je dočekala
grupa mladih aktivista predvođena
Batom Čankom i krenuli su da nas
ispituju gde smo bili
Ja sam mu rekao sve po redu
dok je moj drug ćutao
i još sam dodao
Meni niko ne može zabraniti
da odem na grob mom omiljenom
pesniku
To je Batu i ostale ražestilo i prvo je on
krenuo da me udari, a potom i ovi njegovi
krenuše na mene i drugara
Bilo ih je više i dobili smo takve batine
da smo se na jedvite jade do kuće dovukli
I sad, posle gotovo sedamdeset godina
od tog događaja, Branko Belić priča
o svom hodočašću i još dodaje
Po pesniku Branku sam i ime dobio
a oni bi da mi zabrane da hodočastim
i da mi ime ukinu
E to neće moći
