Upoznao nas je Vujica, onako usput, u foajeu Radia Novog Sada kad sam mu predao moju radio dramu koja se zvala Tanagra i Salko. Tada smo potpisali i ugovor i čak je trebalo da primim i neki honorar. I naravno sretali smo se u različitim društvima i u različitim situacijama, ali postoje dva susreta i razgovora koja su ostala posebno zapamćena u mome sećanju.
U zimu osamdeset i četvrte smo se negde oko ponoći sreli u Pozorišnom klubu. Ja sam stigao sa Fruške Gore, kao čoban od ovaca, i veče sam proveo sa prijateljima, a kad su se oni razišli, krenuo sam po kafanama kako bih dočekao jutro i prvi autobus da se vratim kući u Krušedol selo. Voja je te večeri imao neku promociju i bio je nekako setan i tužan kakav je već umeo, nako laloški, da bude posle nekoliko pića. Kako se Pozorišnjak zatvarao, zajednički su nas ispratili keleneri. Ja sam u torbici nosio časopise, knjige i što sam ih tog popodneva kako nakupovao, tako i dobio od poznanika pisaca, i urednika časopisa. Pitao me je gde ću, a kad sam mu rekao da idem do Jadrana, a to je jedna boemska kafana koja je čitavu noć radila na Ribljoj pijaci, rekao mi je da i on ide u istom pravcu pošto mu je Florika sredila stan u ulici Kozačinskog. Lagano smo koračali Zmaj Jovinom gradom koji je bio moćno osvetljen i Voja je nosi neku torbekanju na leđima. Kad je čuo da ću čitavu noć provesti po novosadskim kafanama, pozvao me je da prespavam kod njega, što sam ja ljubazno odbio, a onda mi je ispričao sledeću priču. Pre nekoliko nedelja sam se vratio iz Londona. Fasciniran sam tim gradom i sad samo maštam kako da sakupim pare i da odem ponovo. Plata na Radiju gde radim je mala, a i ženina na Fakultetu baš nije neka i teško možemo da sastavimo krajeve. Stalno smo u dugovima i u kreditima. Ali sanjam London i želeo bih još jednom da odem i da prosto nestanem u tom gradu.
Na njegovu iskrenost i ja sam odgovorio svojom iskrenom pričom. Mene jedino zanima da dođem do para da kupim jednog konjića kako bih sa njim dolazio kad mi se za to ukaže prilika i potreba u Novi Sad. Mene ne interesuju te tehnološke novotarije, govorio sam tadašnja razmišljanja. Ako budem imao para kupiću kobilicu koja će se ždrebiti, a neću zavisiti od prevoza već ću je ispreći u Dunavskom parku i vezati za kola, dati joj da jede i zimi je pokriti pokrovcem da joj ne bude hladno i onda otići i obaviti poslove koje imam i kad poželim vratiti se nazad na Frušku Goru.
Početkom devedest i prve, sreli smo se ponovo, i opet u kasnim satima, i opet u Pozorišnom kubu, i opet smo bili među poslednjim koje su keleneri ispratili, i opet smo se našli na ulici.
Znaš, Radovane, rekao mi je, ti si u pravu. Meni je svega dosta i sve mi se zgadilo. Zasitio sam se i grada i putovanja i najviše bih voleo da se sklonim negde na Frušku Goru i da tamo kupim neku kućicu i da sve zaboravim i da iz svega nestanem, da isparim. Ovo je prosto neko zasićenje koje me razdražuje i čini me strašno nespokojnim.
A ja sam se, Vojo, upravo vratio iz Londona. Tamo sam napravio kompaniju zajedno sa prijateljima. Sedište joj je na Čelziju. London me je očarao, govorio sam mu, a prijatelji su me vodili na sva znamenitija mesta, tek da me malo upute u ovu prestonicu sveta. Za desetak dana putujem ponovo, doduše službeno i ostaću opet desetak dana.
Samo su nam zamenuli uloge, rako mi je Voja na rastanku. Božija volja, rekao sam mu ja. Voja nije verovao u Boga.
