Oduvek je materijalni položaj umetnika i umetnosti bio vezan kako za dvorove i bogate mecene tako i za državne budžete. Tako se dešavalo u prošlosti, a tako je i u sadanjašnjosti. A kroz sve te godine, oni koji su finansirali određene umetnike, imali su stalnu potrebu da nešto i svoje nametnu umetnicima. Veština umetnosti balansiranja umetnika između onoga što poslodavci od njih traže i ostvarivanja svoje umetničke slobode, oduvek je bila samo privilegija odabranih. Kroz istoriju znamo mnogo državnih dvorskih umetnika, možemo pročitati tomove i tomove knjiga o tome kako su pravili i uspevali da prave kompromise između slobode i nužnosti. Od njih u ovom vremenu nešto moramo naučiti, a nešto treba naučiti od onih radikalnih umetnika, od onih beskompromisnih boraca za ostvarivanje svojih kreativnih sloboda i uzvišenih zahteva svojih estetika i poetika. Jedni su pravili kompromise i ostajali, a ovi drugi nisu i opet su opstajali, ali u manjem broju. Mnogo je onih radikalnih umetnika koji su nestajli fizički sa lica zemlje, a da njihova dela i nisu ugledala svetlo dana, a da i nisu bila predstavljena publici. Za mnoge i ne znamo da su postojali. Njihovi tragovi su nestali zajedno sa njihovim izmučenim telima koja su krišom sklanjali iz nekih memeljivih sobičaka na nekoj od periferija gradova i sela u kojima su živeli.
U želji da se ostvarim i da se realizujem, u želji da ostanem slobodan, a da ne budem radikalan na način kako su to činili neki potvrđujući samoubilačim činom svoju veru u umetnost, a ne prihvatajući da zavisim od države, bar kad je u pitanju moja umetnost i moje umetničko delo koje sam stvarao i koje stvaram, odlučio sam se da nađem svoj put, da pronađem svoje mesto koje je nezavisno i od jednih i od dugih. Da mogu da budem i sa jednim i sa dugima, a da pri tome ostvarim svoje poetske, filozofsake i estetske zahteve.
Da bi se uopšte nešto u umetnosti stvaralo, mora se živeti, a da bi se živelo, mora se nešto jesti. Da bi život i stvaralaštvo imali smisla, mora se biti slobodan. Teško je u životu zadovoljiti sve te imperative i kroz sve ove godine, ja sam tražio odgovore proživljavajući razne egzistencijalne faze gde sam kroz praktičnu primenu nekih mojih unutrašnjih načela pokušavao da dođem do odgovora. I ne samo to, već i da uspem da održim zdrav i bodar duh i svoje telo u životu. Zato je cena slobode kojoj sam težio, kako u stvaraštvu tako i u životu, ponekad bila veoma visoka. Zato sam u nuždi da se prehranim bio u prilici da radim mnogo teških i ponižavajućih poslova koje mnogi umetnici ni zamislili ne bi. Životne nepogode dolaze i prolaze, a osećanje slobode i samo njeno življenje se trajno u meni sačuvalo i kao imperativ, i kao načelo, i kao žudnja u vremenu koje dolazi.
U želji da se ostvarim i da se realizujem, u želji da ostanem slobodan, a da ne budem radikalan na način kako su to činili neki potvrđujući samoubilačim činom svoju veru u umetnost, a ne prihvatajući da zavisim od države, bar kad je u pitanju moja umetnost i moje umetničko delo koje sam stvarao i koje stvaram, odlučio sam se da nađem svoj put, da pronađem svoje mesto koje je nezavisno i od jednih i od dugih. Da mogu da budem i sa jednim i sa dugima, a da pri tome ostvarim svoje poetske, filozofsake i estetske zahteve.
Da bi se uopšte nešto u umetnosti stvaralo, mora se živeti, a da bi se živelo, mora se nešto jesti. Da bi život i stvaralaštvo imali smisla, mora se biti slobodan. Teško je u životu zadovoljiti sve te imperative i kroz sve ove godine, ja sam tražio odgovore proživljavajući razne egzistencijalne faze gde sam kroz praktičnu primenu nekih mojih unutrašnjih načela pokušavao da dođem do odgovora. I ne samo to, već i da uspem da održim zdrav i bodar duh i svoje telo u životu. Zato je cena slobode kojoj sam težio, kako u stvaraštvu tako i u životu, ponekad bila veoma visoka. Zato sam u nuždi da se prehranim bio u prilici da radim mnogo teških i ponižavajućih poslova koje mnogi umetnici ni zamislili ne bi. Životne nepogode dolaze i prolaze, a osećanje slobode i samo njeno življenje se trajno u meni sačuvalo i kao imperativ, i kao načelo, i kao žudnja u vremenu koje dolazi.
