Stojim tako kraj
bunara, da operem ruke ’teo, k’o tu stiže cigančura, ne baš
prava, samo deo. Ja je gledam kako pere crne noge, bele
ruke, i umiva modro lice. U red čekam, pometen sam. Ona vadi ukosnice, i raspušta
crnu kosu po avliji i sokaku. Oko mene svuda noć, a polako i svanjiva, a kosa se raširila, s vetrom
leti po ledini, po pašnjaku, preko njiva i do šume skoro
stigla. A ja gledam k’o zanesen, ne verujem, štipam se po licu, vidim dalje neg’ što treba. A kad
ona na ramena noge digla. Šta to radim kraj bunara, u svitanje
na kraj veka, sas nogama crnim na ramenima mojim? Zanela
me cigančura pa sam klek’o, pa i danas ne znam di sam.
