Prezireš, sestro, gospe klimakterične što na kanbetu u vrućici raskrečenih nogu zapomažu i dragog prizivaju, moleći se gospodu da utoli se žudnja njihova neizreciva. Smeješ se prizivima njihovim što, ipak, posle svega ostavljaju, čak i u pesmi, miris znoja, sekreta i prljave posteljine u hotelskoj sobi. Kažeš da poj tvoj gorama i planinama se prolama, gradovima zastaje dah i umuknu bojni pokliči i trube. Sunce se rascvetava noću iz hladne mesečine kad energiju, što glas radosti je beskonačni, prospeš vaseljenom, omiluješ je da vozdigne se i nastavi život.
