Književnost je u trećem mileniju
sa pojavom novih tehnilogija u smislu interneta i društvenih mreža sa jedne
strane naišla na svoju veliku afirmaciju, a sa druge je učinila popularnim i
nužnim kratke forme koje su potencijalnom čitaocu, možda, ne toliko draže koliko
praktičnije, jer u stalnom nedostatku vremena on traži nešto instant, nešto brzo a snažno kako bi
našao duhovno okrepljenje i nastavio svoju trku za završavanjem svakodnevnih, a
za preživljavanje neophodnih, dužnosti. Za takvog modernog čitaoca najpriželjnija
je forma kratke priče. Ona mu, zbog kratkoće, daje brzi prohod kroz tekst, a
ujedno ga snaži i pokreće unutrašnje glasove i jezik u njemu kako bi u tabloid svakodnevici, koja reciklira
svakave gluposti, našao ono malo unutrašnjih glasova i jezika da može da uspostavi
preko potrebnu duhovnu vertikalu svoga bića i ostao uspravan uprkos svemu što
želi da ga na kolena sruši. Kratka priča je iz dana u dan sve više in. Ona se prosto nametnula kao
književna forma za svaku priliku i, uprkos svim surogatima koji se nude kao rog
za sveću, ipak, onima koji to žele, daje šansu da, makar onako usput, od posla
do posla, od obaveze do obavaze, nahrane estetski, filozofski i duhovno svoje
uvek gladno saznanja i mudrosti unutrašnje biće.
Violeta Katarina Bjelogrlić u
svojoj knjizi „Dimenzija demencija” nam nudi zbirku priča koja se može shvatiti
kao iskošena slika i metafora globalnog sveta koji sve više liči na starački
dom gde je demencija stvarnost i gde savremeni čovek, svakodnevnim
bombardovanjem raznim informacijama beznačajnih sadržaja, gubi sposobnost za
apstrakno razmišljanje. On zaboravlja vlastiti život i živi po nekoj inerciji, tup
i nesposoban da sagleda sam sebe i svet u kome živi. Nesposoban da kreira, već
je sveden na biće koje može samo da konzumira. Taj globalni starački dom trećeg
milenijuma je učinio da savremeni čovek svoj govor svodi na nekoliko stotina
reči i jednako je nesposoban da misli, da se određuje prema svetu, već živi po
svojim nagonima i po zakonima mase, krda, navijačkih družina ili pak gomile na
raznim muzičkim spektaklima, što uz zvuke sintetičke muzike koja razbija svaku
emociju i dezintegriše um, skače, urla i veruje da je to dobro i da živi punim
plućima. Taj globalni starački dom, kog uvek neki ljudi moraju da servisiraju,
prepun je sveta koji je utripovao da
je nešto posebno, a ne poremećena i zatupljena ličnost koja se, u oluji
globalno, liberalno, kapitilaističkog talasa, pretvara u radno roblje koje maše
zastavicama fiktivne slobode stvarnom i pravom životu koji prolazi kraj njega. E,
u tom i takvom staračkom domu Violeta Katarina Bjelogrlić smešta svog naratora
koji servisira sve te pacijente, a usput i priča o njima sa blagom dozom
ironije i humora, bez patetike, ali jednako duhovito, na trenutak sa dnevničkom
posvećenošću, a ujedno i sa svešću da taj svet, između četiri zida u kome se
nalaze njeni junaci, nije tek jedan od mnogih staračkih domova u Beogradu, gde
su vredna deca u trci za zadovoljenjem svojih hedonističkih poriva i života
ostavili svoje obolele roditelje. Ona nam govori kako je treći milenij pokazao
krajnji nedostatak empatije za druge, pa i one najrođenije, govori da svakom od
nas preti opasnost da završimo zaboravljeni u bolesti i ludilu u nekom
staračkom domu, a ujedno nam pokazuje i lice ostarele Srbije i Evrope koje
preti, o, tako silno preti, da postane naše vlastito.
Violetu Katarinu Bjelogrlić kao
pripovedača treba čitati, a njenu knjigu „Dimenzija demencija” možete i pod
jastukom držati. Za svaki slučaj.
