Radovan Vlahović: „Bapa“:
http://vlahovicradovan.blogspot.rs/2016/09/radovan-vlahovic-bapa.html
http://vlahovicradovan.blogspot.rs/2016/09/radovan-vlahovic-bapa.html
Jedan broj književnika rođenih u Banatu
želeo je, krajem prošlog veka, da tematski razvije „paorsku prozu“ koja bi vratila
na istorijsku scenu umetnosti, a pre svega književnosti, temu i pitanja autohtonih
etničkih i etičkih vrednosti tog areala, kao duhovnog i kulturnog prostora. Koristili
bi stvaralačka iskustva pisaca ranijih generacija u čijim je delima artikulisana
slična poruka. Prisetimo se ovde Đure Jakšića koji se u poeziji i prozi bavi Banatom,
rodnim selom i Velikom Kikindom kao temom. Da ne zaboravimo Steriju, Stevana Sremca,
Crnjanskog koji se bavi graničarima, seobama graničara, pitanjima života na banatskim
prostorima. Zatim tu je i Mladen Markov, Milutin Ž. Pavlov i drugi. Sličnim temama
bavio se i Veljko Petrović. On nije Banaćanin, što za ovu temu, zbog više sličnosti
nego razlika Banata i Bačke, i nije tako bitno. Jedan od pisaca, zagovornika „paorske
proze“, bio je rano preminuli prozaista Đura Đukanov (1956–2000)[1].
U njegovom stvaralaštvu je dominantan ruralni neorealizam. Ideja „paorske proze“
nije šire zaživela, ali je Vlahović u svojim delima, svesno ili nesvesno, njen zagovornik.
On tu nalazi svoje tematsko izvorište, ali i gradi sopstvenu poetiku.
Radovan Vlahović svojim delima nudi čitaocima
čitav niz tema i ideja. Značajan za njegov opus je novozenitizam[2]. Ali, pisac nam
nudi i banatski paorski pogled na svet, koji može i da brusi svest i da snagu za
odbranu čoveku od sila zla i propasti društvenih vrednosti danas. Pisac nam u ratu
kultura sećanja, koji je danas na sceni, nudi autentično pamćenje prošlosti. To
pamćenje jeste jedna moguća evropska Drugost i u samom vremenu događanja radnje
romana „Bapa“, ali ono to jeste i danas. Drugost civilizacijskim vrednosnim sudovima
potrošačkog društva koje je materijalistički nastrojeno. O toj Drugosti šire sam
pisala u svojoj knjizi o Vlahovićevom romanu „Varvarogenije“[3].
Problem je što dominantna zapadna civilizacija i njeni zagovornici danas često suštinski
ne dozvoljavaju Drugom (čitaj Drugačijem), osim ako su to brojno
male i bezopasne društvene grupe po sistem, pravo da se bude Drugi i Drugačiji,
da kao takav egzistira i širi sopstveni uticaj, iako su zagovornici ideologije
Zapada na rečima za slobode, prava i toleranciju prema Drugom i Drugačijem. Drugost
se može prihvatiti ako se ne zagovara drugačiji civilizacijski koncept, drugačiji
civilizacijski kod. Pojam Drugog ima izvor u Frojdovom učenju o „unheimliche“, a suština
je u odnosu prema nepoznatom unutar poznatog.
Poruka Vlahovićevih književnih dela i
novozenitističkog, kao i banatskog, opusa je da spas čovečanstva treba tražiti u istinitom povezivanju,
u multikulturalnosti koja nije ograničena nacionalnim principom, nego jeste nadnacionalna.
Takvo povezivanje je po Vlahoviću cilj kom treba da teži umetnost. Treba promeniti
opšta mesta viđenja i predstavljanja Drugog. Treba Drugog upoznati, ne apriori odbacivati,
ili samo na rečima prihvatati. Kant je govorio o slobodi koja na našem primeru treba
da se manifestuje u sposobnosti pojedinca i društva da sagledava i uči od Drugog,
od nepoznatog, ili o nepoznatom, da uči od nekog ko je drugačiji. Treba negovati
sposobnost da spoznato, po potrebi, može da se prihvati i integriše u sopstveni
model, ako to može biti od koristi. Navedeni proces podrazumeva mogućnost koja je
uslovljena potrebom obostranog upoznavanja i prihvatanja.
Radovan Vlahović u romanu „Bapa“, kao
i u drugim delima tematski inspirisanim životom u Banatu, u stvari, polazi opet, kao i u delima novozenitističkog ciklusa, od problema našeg
vremena. Njegova bitna poruka je da samosvesna individua, kao i umetnost, treba
da bude sposobna da stvaralački, konstruktivno i vitalistički reaguje na realne
životne izazove. U dominantnom ovovremenom arealu u kom živimo na početku 21. veka,
ljudi su, svedoči nam pisac svojim delom, uglavnom vezani za sferu materijalnih
interesa.
Pisac nam u svom žanrovski raznovrsnom
i obimnom književnom stvaralaštvu, od dela do dela, šalje različite poruke na putu
svoga traganja za istinama života i sveta. Autor zagovara ideju da književna dela
i poruke ne mogu biti jednoobrazne i univerzalne u i posle postmodernističkog doba razaranja, doba koje sagledava zlo,
doba koje neguje estetiku ružnog. Zato su Vlahovićeve poruke opominjuće, hrabre
i mnogostruke. On prezire „kult novca“, emocije neutemeljene u Biću individue, dekorativnu
pobožnost bez religioznog sadržaja i mirenje s datim stanjem, ili, na bilo koji
način, nametnutim stanjem stvari, iako razume, prihvata i saoseća s ljudima koji
su puni slabosti. Sve navedeno karakteristično je i za roman „Bapa“.
Piščevo celokupno delo karakteriše i
hibridizacija karakteristična za postmodernizam. Ona se ogleda u žanrovskoj raznolikosti,
mešanju žanrova, ali u stilskoj, tematskoj hibridizaciji i hibridizaciji ideja i
poruka. Vlahović pravo izbora prenosi na same konzumente. Oni se opredeljuju svojom
slobodnom voljom za neko umetničko delo i za njih prihvatljivu poruku tog dela.
Pisac se u pesničkim zbirkama: „Knjiga
pastira“, „Moj Gospode“, „Moj san je stvarnost“ na svoj način bavi i Banatom i Banaćanima. Neočekivano, i u „Večernjem aktu u devojačkoj sobi Lenke Dunđerske“. Lirski subjekat
je citatima vezan za Radičevića i Crnjanskog, autore vezane za Banat. On se vraća
u svoj suđeni Banat. Tu se rađaju neke, pa i neoromantičarske ideje i pogled na
svet i umetnost, ali u postmodernističkom dobu razaranja, nasuprot kome stoji opevano
univerzalnije iskustvo sveta i umetnosti „duhom noćnika“, postoji onostrano
i harmonija. Autor, kao i u opusu o Banatu, ne zaboravlja Boga kome se približava
molitvom i kajanjem, i umetnost kojoj je pisac posvetio život i u kojoj je našao
smisao života. Pesnik zna da je religija samo uteha za one koji mogu da se kaju,
ispaštaju, koji mogu da prolaze kroz pročišćenja na ovom svetu. Pravi put na ovom
svetu vodi od nesavršenog ka savršenijem. Te poruke su u svojoj suštini i poruke
romana „Bapa“.
Banat je tematski značajno prisutan i
u Vlahovićevim knjigama priča: „Džems Bond u kratkim pantalonama: Fejsbuk beleške
II“
(najpoetičnijem piščevom do sada objavljenom proznom delu koje se čita u jednom
dahu), u „Banatskim pripovetkama“, kao i u novozenitističkom romanu „Evo čoveka“.
U romanu „Evo čoveka“ glavni junak je slikar Lepi Mario sledbenik novozenitizma.
Njegovi životni stavovi su zamena za religiju. Kao da je novozenitizam neka nova
religija, zamena za bogobojažljiv svet oca mu Petra u kom su vera i ljubav prema
bližnjem zenit života. Petrov drugačiji pogled na svet, a to je pogled na svet i
Marka Nedića, lika iz istog romana, dugo je proveravan, učvršćivan i u romanu suprotstavljen
idejama socijalizma i kapitalizma, kao okvirnim konceptima društvenog uređenja,
kao i idejama novozenitizma. Elemente te suprotstavljenosti svetu u kom se obitava
i njegovim idejama nalazimo i u novom Vlahovićevom romanu „Bapa“. Petrov „pogled
na svet“ na samrti će prihvatiti u romanu „Evo čoveka“
i glavni lik Lepi Mario.
Obrisi tog pogleda na svet naznačeni
u romanu „Evo čoveka“ podrazumevajući su u „Bapi“. Možemo taj pogled na svet definisati
kao predanje ili skup etičkih normi našeg patrijarhalnog pogleda na svet graničara,
naših još epskih generacija, stvorenog na osnovama naše stare religije i pravoslavne
vere, a potvrđenog vekovnim iskustvom. Taj utvrđeni i, u nekim segmentima dugo nemenjani,
skup običaja, normi, emocija, vere, morala, društvenih konvencija, modela ponašanja;
etničkih i etičkih ideala prenosio se usmenim putem, s kolena na koleno, i preko
usmenog narodnog stvaralaštva. On je određen skupom moralnih odredbi ponašanja,
sankcija za prekršaje i grehove, kad se dogode. Podrazumeva i lično preispitivanje,
proveravanje i kajanja pojedinca, koji za to ima snage u sebi kad norme prekrši,
a taj model se zagovara već od najranijeg detinjstva kroz proces vaspitanja.
Likovi romana „Bapa“ poznaju i uvažavaju
sve važne informacije koje su bitne za viđenje postojećeg poretka sveta u njihovoj
zajednici. Ta spoznaja sadrži i pouke o načinu kažnjavanja onih koji krše norme.
Ti kažnjeni likovi u romanu su hajduk Marko, liferant i zelenaš Gavra Marković,
nadzornik grofa Karačonjija Šandor...
To paorsko banatsko predanje, ili za
njega najznačajnije etičke norme, u svojoj osnovi imaju čitav niz „uputstava za
život“ i ugrađen odbrambeni mehanizam koji se uči od malena i primenjuju se u suočavanju
sa sobom i suočavanju sa svetom oko sebe. Taj osobeni identitet se razvijao upravo
zbog vekovne ugroženosti koja je dolazila spolja, van same zajednice. Mali narodi
stisnuti unutar velikog Carstva (Habzburške monarhije, Turske, Austrougarske) morali
su graditi osobene mehanizme koji bi obezbedili njihov opstanak. Ali, zar globalizam
ne nosi danas naznake jednog velikog svetskog carstva u kom se „mali“ moraju privoleti
carstvu, ili graditi i boriti se za sopstveni identitet. Vlahovićevi likovi iz dela
posvećenih Banatu i Banaćanima osposobljavaju se, ili ne, da na svoju korist odgovore
izazovima života. Oni imaju slobodu izbora, ali i odgovornost. Žive u svom istorijskom
vremenu i imaju svoje shvatanje istorijskih događaja, često drugačije od onog zvaničnog.
Imaju pravo i na grešku, ali greška u smutnim vremenima može da vodi u propast:
duše, duha, u fizičku smrt, ili nestajanje država, naroda i nacija, a sve to znaju
i pozitivni likovi iz romana „Bapa“.
Vlahović je u romanu „Evo čoveka“ zapisao
kredo i „Bape“: „Ako neko želi da izraste, mora prvo da sraste sa svojim korenima,
i što više ide u dubinu, sve će se više dizati u visinu“. Ovaj povratak na stari
koncept odnosa prema životu, svetu, prirodi, kosmosu, mogao bi se u post-postmodernističkom
prosedeu nazvati po meni i „ruralni neoromantizam“, ali tim terminom ne bi iscrpili fenomen
Vlahovićevog dela koje svoj značaj dobija naslanjanjem na postmodernističko književno
nasleđe koje još nije, najčešće, svesno sopstvene prolaznosti. Njegovo delo je izašlo
iz postmodernističkog šinjela, preraslo je taj šinjel, pocepalo ga i šije sebi nov
šinjel. Jedno je sigurno. Vlahović svojim porukama nadrasta postmodernizam. Pisac
afirmiše humanizam, estetske i etičke vrednosti života koje mogu biti negovane samo
ako čovek poseduje kulturu sećanja i egzistencijalni dinamizam koji iz nje izvire,
tu snagu, izdržljivost i životnu strast. Egzistencijalni dinamizam vrednuje život,
daje suvislo i koherentno viđenje sveta, ima odgovoran i obavezujući odnos prema
jeziku i rečima. On daje snagu da se ne klone na prvim preprekama života, povezuje
nas s Bogom, kosmosom, Prirodom i vremenom u kom živimo.
Navedeno nalazi svoj odraz u romanu
„Bapa“ prepoznatljivo vezanom za piščevo rodno selo (Karlovo, Beodru, Dragutinovo,
Novo Miloševo; jedno selo danas s više imena kroz istoriju), za Velikokikindski
dištrikt, Veliku Kikindu, za Banat uopšte, pa i šire zajednice u kojima su se Vlahovićevi
likovi, njihovi preci i navedeni lokaliteti nalazili kroz istoriju.
O potrebi postojanja i karakteru kolektivnog
duha na primeru sela Karlova i njegovih stanovnika govori i sledeći odlomak: „Karlovčani su oduvek imali, za vreme Ćesarije, neku sabornost i zdravo su se držali i verovali su da, ako se oni za nešto dogovoridu i ako rešidu, to uvek bude tako. Naučili su da ne izdaju jedni druge i da
se drže, kad je nužda, zajedno. Tako je bilo, pripovedaju, i kad su Dištrikt pravili.
Mala je bila vajda što su kikindske gazde i gospoda verovali u Dištrikt, kad nisu imali podršku naroda. A kad su se obratili Karlovčanima,
ovi su, kakvim ih je Bog dao – da vole slobodu i da ne trpe gazdu nad glavom,
odmah pristali i zalegli, svojim rodbinskim i drugim putevima, da se
i po okolnim selima Srblji privatidu i da budu
za Dištrikt. Kikinđani su ih zato uvek poštovali i davali im prvenstvo u svemu,
i još se govorilo da Karlovčani nikad ne bežu sas belege“.
Pisac pominje i Privilegovani velikokikindski
dištrikt koji je postojao od 1774. do 1876. godine. Dištrikt je bila oblast srpske
autonomije u Habzburškoj monarhiji i činila ga je Velika Kikinda i deset okolnih
mesta, od kojih je jedno bilo i Bapino Karlovo. Za Srbe je Dištrikt bio značajan,
jer su Dištrikćanima bile date neke ekonomske i političke slobode, kao i kulturna
i obrazovna autonomija. Stanovnici Dištrikta bili su izuzeti iz postojećeg feudalnog
sistema Habzburške monarhije, nisu bili kmetovi. Seljaci (paori), bivši graničari,
nisu postali, ni posle razvojačenja Potisko-pomoriške vojne granice, kmetovi, a
to nisu bili ni kroz istoriju. To je jedan od primera iz romana koji pokazuje kako
je teško, a potrebno, održati duh zajedništva i jedinstvo kolektiviteta oko važnih
pitanja, a samo se tako može opstati. Posebno se to odnosi na male narode i nacionalne
manjine u neprijateljskom okruženju neke države. Pisac insistira na stavu da je
potrebno jedinstvo u zajednicama manjina koje nose pečat Drugog - Drugačijeg. Jedinstvo
je potrebno na svim nivoima udruživanja i suživota, a održava se duhom istine, pozitivnim
emocijama i uslov je opstanka malih naroda, grupa i pojedinaca. U konceptu romana
prisutno je permanentno preispitivanje tog odnosa pojedinca prema različitim nivoima
zajedništva (kolektiviteta) – užeg i šireg: porodice, sela, nadređene administrativne
celine do nacije i države. U zajednici takvog koncepta nije zanemarena borba protiv
nepravdi, ali se ona razumno, smišljeno vodi. Prihvatljiv je samo onaj koncept zajednice
(od porodice pa naviše) koji individui omogućava da ne bude izmanipulisana, ne oduzima
joj radost života i energiju, egzistencijalnu dinamiku koja se potvrđuje kroz iskušenja
kroz koja se prolazi.
Bapa je nadimak glavnog junaka romana
Branka Popova koji živi sa suprugom Zorkom,
decom i slugom na salašu u Tomašvolu
kod Dragutinova (nekad Karlova). U Banatu su tada ljudi
nosili nadimke. Nisu se zvali ličnim imenima, osim na zvaničnim mestima, pa se tako
i Branko zove Bapa. I porodice su nosile nadimak, ili špicnamen.
Bapin otac Marinko i žena mu Danica imaju četiri sina i jednu kćerku: „Ali svako od njih je imao neki svoj pogled
na svet i na život, a jedino je Branko najviše držao do onog našeg starog, banatskog.“ I dalje:
„Branko je rađao decu, množio
stoku i kupovo zemlju. Za neke novotarije nije ni hajio. A vreme je merio prema nebu i suncu.“ Vaspitan od oca po principu „Mladom, vrednom
i pametnom čoveku pomozi kad treba da krene, a pre tog ga uputi u život, a posle
će on sam sebi krčiti put i stvarati život“.
Suštinsko pitanje i ovog Vlahovićevog dela je odnos esencije i egzistencije. Da li egzistenciji prethodi
esencija, ili obrnuto, ili su neodvojivi elementi u dijalektičkom saodnosu. Koliko esenciju određuje
materija i čovekovo fizičko biće? Za Vlahovićeve junake, pa i za Bapu, život je žrtvovanje, traganje, „eksperimentalni egzistencijalizam“, lepota, radost, vera, ljubav, a smrt je mera svih stvari. Pisac nam saopštava: „Svaki čovek ima po neki svoj zadatak u ovom
životu. A Bog odozgore je tu da vodi računa da l' on to dobro radi ili ne, razmišljao
je Branko pevajući zajedno sa horistima“ na probi Hora u Parohijskom domu u Karlovu uoči
dočeka pravoslavne nove 1927. godine. Teško je čoveku, u intenzivnoj borbi na raznim
nivoima egzistencije, da definiše sopstvenu suštinu. Njemu se nudi gotov esencijalni okvir proveravan kroz vekove
koji mu može biti od pomoći, a koji on ima pravo i obavezu da proverava, menja i usavršava.
Te 1927. godine već se
znalo da je Banat ostao u sastavu Kraljevine Jugoslavije, a ne Rumunije. Srbi u
Vojvodini i Baranji vekovima su se borili, pa i u Velikom ratu, da se pripoje, ili stvore srpsku nacionalnu državu
i to su i učinili 1918. godine. No, već je pre toga umesto srpske nacionalne ideje
počela da se širi ideologija jugoslovenstva. Tako se sve do 1923. godine nije znalo
da li će Banat i koji njegovi delovi pripasti Kraljevini SHS, ili će pripasti Rumuniji.
Romanopisac nam iznosi stav glavnog junaka:
„Branko nije bio plašljiv, ali je voleo red i poredak, i kad se jedanput uvatijo jednog puta, i kad je vidijo da se tim putom dobro ide i da se napreduje, onda ga nije menjo. Takav je bio u svemu: i kad je orao, znao je da jedne godine ore na stuk, a druge godine nais. Znao je da je jutro uvek pametnije od večeri. Da se države menjaju, a da narod ostaje. On nije voleo mnogo da se meša ni u šta, jer uvek je trebalo Bogu dati Božije, caru dati carevo, a tvoje je ono što ostane. Politika i domazluk nisu išli ruku pod ruku.“
Život se u selu odvija u duhu tolerancije
i mirnog saživota Srba, Mađara i Nemaca. Pozitivnih i negativnih likova ima među
Srbima, kao i među Mađarima i Nemcima. Pisac nam opisuje, kroz odnos likova romana,
pozitivne primere kako se problemi razrešavaju u začetku razgovorom, punopravnim
dijalogom u kom prevagu odnose argumenti. Vlahović je uspešno dočarao: atmosferu,
klimu, zaboravljene detalje načina života, običaje i duh jednog vremena: protivrečnosti,
probleme, nesreće i sreće, laži, nemoral, prevare, moralnu čvrstinu, odnos prema
radu i zemlji ljudi jednog doba... Egzistencija kod njegovih pozitivnih likova romana
ne zasenjuje esenciju. Bapa ne eksponira samo svoju subjektivnost, on je i etički
model. Etički model je i selo, bar veći deo njegovih stanovnika. Selo se zadužilo
kod banaka na sto godina da završi svoju pravoslavnu crkvu. Paori su založili svoju
imovinu. Zato Bapa uoči dočeka Pravoslavne nove godine ide da plati članarinu Crkvi,
po nevremenu dolazi u selo „I zato je... važno da se oma članarina plati početkom godine, da crkveni odbor i sveštenik
možedu na vreme da prikupu novce, i da prvu prolećnu ratu kredita na vreme platidu
i da se kod banke ne zameradu, jer oni su u sprezi sas vlašću, a ona ume
nekad da bude i zdravo pogana“ objašnjavao je Bapi deda. Bapa je taj stav prihvatio kao svoj. Već tada
vidimo značajno mesto banaka koje će sve više u 20. i 21. veku upravljati životima
ljudi. Da napomenemo da se u selu njeguje duh kolektiviteta i da značajno mesto
zauzima kulturni i duhovni model života koji
širi svojim radom Matica srpska i njeni članovi.
Roman „Bapa“ je poetična priča o jednom
teškom vremenu, još jedno delo samosvesnog i duhovitog pripovedača, koji poseduje
snažan lirski naboj. Pisac i ovim romanom preispituje granice prozne forme, baš
kao što ispituje i proverava, potvrđuje, ili negira stavove oficijelne istorije
i tako piše svoju istoriju događaja, prostora i vremena. I ovim romanom autor nastavlja
svoja traganja i preispitivanje života, sveta,
kultura na globalnom nivou... U tom kontekstu Vlahović gradi odnos i povezanost
s današnjim vremenom.
Naracija ima precizan hronotop. Vreme
događanja je označeno, ili se može rekonstruisati. Realno, mi pratimo oko 24 sata put glavnog junaka sa salaša u selo i povratak
nazad na salaš u kasnim večernjim satima i noćna događanja. Simbolično, to su obećavajuće scene rađanja novog života na početku Nove godine.
Sa Bapom smo 13. i 14. januar 1927. godine po novom kalendaru. Prostorne koordinate
u kojima se fizički i metafizički kreće glavni junak su: rodno selo, njegov atar,
salaš, graničarska prošlost predaka, Velika Kikinda, Velikokikindski dištrikt, Veliki
rat... Pisac vrlo uspešno prenosi atmosferu i karakteristične detalje sela, salaša,
poslova, običaja, rituala, porodičnih odnosa, odnosa roditelja i dece, kafansku
atmosferu, trgovačke dogovore, probu Crkvenog hora, doček Pravoslavne nove godine...
Osnovni siže naracije dopunjen je sporednim radnjama i sporednim likovima, često
u njihovim kroki obrisama, koji oslikavaju i vreme pre 1927. godine i pojavne manifestacije
života sela Karlova – Dragutinova i njegove okoline.
Roman „Bapa“ govori o postojećim lokalitetima,
o delovima njihove istorije, o ljudima koji su živeli tu, o događajima i obasjava
nam duhovni i kulturni prostor, ne samo kao zavičajnu znamenitost koju autor poznaje,
nego šire – Banat koji prerasta u metaforu i simbol. Bio je poslednji trenutak da se neki podaci i neka događanja
zabeleže, jer uskoro neće biti živih svedoka toga vremena. Poznat nam je naš nemar
da pamtimo, beležimo i upoznajemo svoju prošlost, da negujemo sopstveno pamćenje.
Neki drugi narodi mogu nam dati smernice kako da promenimo lošu praksu. Od njih
možemo naučiti šta je to Biće jednog naroda i kako se ono „neguje“.
Vlahovićevo delo je i prezentovanje privatne
istorije njegovih romanesnih junaka, ali i istorijskih činjenica, i kulturne
i duhovne tradicije, koje čine identitet do rastućih nivoa zajedništva, od porodice
preko zajednice ljudi u jednom selu, regionu, široj državnoj, ili nacionalnoj zajednici.
Pisac nam s puno ljubavi i razumevanja,
ali i s dozom melanholije i sete, ne i patosa, priča o precima, njihovim običajima,
osobenostima, dogodovštinama, podsećajući nas i
na osobenosti istorijskog protoka vremena kao bitnog uzroka promena koje opisuje.
Tu, pre svega, mislim na osobenosti društvenog uređenja Habzburške monarhije i Austrougarske,
na Veliki rat koji je promenio sliku sveta i način života, koji je promenio i same
ljude, na agrarnu reformu u Kraljevini SHS, na povećanje proizvodnje žita u Americi,
nove poljoprivredne tehnologije...
Likovi romana i opisani kolektiviteti
su podložni promenama u istorijskom vremenu koje neumitno pritiska i stvara nove
obrise kolektivne i lične sudbine. To je taj imanentni aktivni princip koji uslovljava
promene načina života, promene koje često znače i život, i smrt. Ali, ostaje nešto
što je u svojoj suštini nepromenjivo. To je taj osobeni pogled na svet, jedan celoviti
sistem dugo građen u teškim uslovima života vekovnog graničarskog služenja u zaštiti
Evrope od Turaka. Kad je ta opasnost prošla, vojnici, deo epskih generacija koje
kroz naraštaje nisu bili kmetovi, postaju zemljoradnici, paori i teško se prilagođavaju
novim uslovima života. Većina njih je sačuvala svoj osećaj za realnost, svoj realno-nerealni
svet, jer sve što dolazi spolja dođe i prođe. A sva vremena su bila bremenita političkim,
ekonomskim, socijalnim, kulturnim i drugim problemima i promenama koje su kod onih
neutemeljenih dovodile do promene pogleda na život i svet, do velikih promena načina
života. Potomci epskih generacija su svesni da se od zala spoljašnjeg sveta, kad
je neprijateljski raspoložen, treba braniti bekstvom u sopstveni svet u kom važe
neka druga pravila života, drugi moral, druga verovanja, druga mitsko-religiozna
slika sveta, a, ipak, kolektivni pogled na svet, na vrednosti života, izgrađen kolektivni
mentalitet kom je bila podređena jedinka, individua, milom, ređe silom, jer individua
nije mogla sama amortizovati sve okolnosti spoljašnjih pritisaka. Individua je na
pravom putu kada je svojom slobodnom voljom opredeljena da bude deo kolektiviteta
i njemu podređena, jer se slobodnom voljom opredeljuje da je u datim okolnostima
to najbolje rešenje za nju.
Vlahović nam nagoveštava da se taj vekovni
koncept menja u 20. veku u vremenu globalizacije, totalitarizma i razvitka tehnike
i tehnologije. Svedok tih promena je lik Dobrivoja, Bapinog brata, zagovornika ideja
Oktobarske revolucije koje je primio u Velikom ratu kad je bio u Rusiji zarobljen.
Zatim je tu i hajduk Marko koji uzima pravdu u svoje ruke i ubija zelenaša Gavru,
jer je u Velikom ratu naučio da je lako ubiti. A iz patnji tog rata javlja se i
nezajažljiva Gavrina želja za gomilanjem novca po cenu uništavanja svih oko sebe.
Napuštanje starog banatskog koncepta života najviše su uslovili doživljaji smrti
u ratu likova iz romana, doživljaji bola, nepravdi u klanici Velikog rata. To pitanje
pogubnog delovanja rata na svest i savest čoveka je još jedno značajno pitanje koje
pisac otvara.
Danas otuđenje počinje još u detinjstvu
i zato je važnan opis života dece u romanu i primeri njihovog vaspitanja od strane
roditelja, rodbine i okruženja, koji su puni ljubavi, ali i brige da od dece „stvore“
prave ljude. Nekad ste i kad odrastete još slušali roditelje. Danas je većina dece
u materijalno boljim porodičnim uslovima nego nekad. Do polaska u školu dete je
danas svedok ili učesnik nasilja i virtuelnih ubistava u video igricama koji se mogu
meriti hiljadama. Porodice danas karakteriše otuđenost, suštinsko nepoznavanje,
nedostatak ljubavi, nedostatak vremena za zajedničke aktivnosti. Čini se da ne vredi
više Tolstojeva rečenica da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a da je svaka
nesrećna porodica nesrećna na svoj način. Danas su isti, ili slični, uzroci nesreće porodica, a srećnih porodica je malo i one često ne liče
jedna na drugu.
Pisac veruje i u moguću ljubav u braku,
u bračnu sreću, čak iako je brak dogovoren kao Bapin i Zorkin. Važna konstanta je
i čovekova sraslost s Prirodom u onom dobrom Geteovom smislu reči. Ona se najbolje
vidi na primeru samog glavnog junaka. Ta sraslost je u punom značenju te reči ekološka,
stvaralačka i razumljiva, neophodna za opstanak na ovoj planeti. Ona je pronađena,
opisana. Danas nam se čini da to nije slučaj i pored postojanja raznoraznih nedovoljno
utemeljenih zelenih pokreta čije aktivnosti ne donose željene rezultate. Posebno
je dominantna Bapina moralna snaga, negovana i proveravana na iskušenjima, njegova
emocionalna inteligencija, upornost i odgovornost, ali i njegova ljubav za bližnjeg
(za svog slugu, hajduka kom pomaže, za sve ljude).
Čitaocu, kao primaocu poruka, omogućena
je spoznaja da je promenama stanovišta konzumenata, odnosno primaoca poruka, omogućena
spoznaja prošlog u vremenu i prostoru. Čitalac može i sam oblikovati i preoblikovati
svoje shvatanje istorije i tradicije, koja je integrišući faktor i odrednica društveno-istorijskog
identiteta zajednice. Prošlost se može sagledavati u kontekstu društveno-istorijskog
trenutka, ali svaka savremena delatnost jeste deo tog procesa, kako u trenutku nastajanja,
tako i u budućnosti. Ona stupa u svojevrsni saodnos s prošlošću. Suština tog procesa
je permanentna mogućnost oblikovanja i preoblikovanja aspekata života. A baš to
mi danas u dobroj meri zanemarujemo u žurbi da što pre budemo prihvaćeni kao savremenici
21. veka.
Ovaj roman je napisan iz poriva pobune. To je knjiga
„žala“ za prošlim, za onim vremenima koja se vratiti neće, knjiga o „nevinosti ljudskog
roda“, knjiga o onima koji su tako malo, ali tako mnogo, ne u sferi materijalnih
dobara, tražili od života.
Vlahović shvata tradiciju kao dinamičnu
kategoriju koja treba da se neguje. Svaki novi proces u istoriji, kulturi, književnosti
i svakodnevnom životu može da menja sliku prošlosti, da je prihvati ili ne prihvati.
Zato o prošlosti treba govoriti, pisati o njenim suštinskim karakteristikama, treba
o njoj promišljati. Ona može da bude produktivna kategorija koncepta života.
Korišćena građa polazi od ličnog iskustva
pisca i iskustva drugih kazivača, izvora koje je autor slušao. Vlahović se trudi
da rekonstruiše delove prošlosti i sačuva je od zaborava. On podržava stav Andrića
da je svaki čovek dužan svom zavičaju. Ovaj roman je otplata toga duga.
Vlahović piše lako, na liniji dobre tradicije
usmenog pripovedanja. Pri tom koristi vojvođanski dijalekat i trudi se da sačuva
njegove osobenosti, ne samo u vokabularu, nego i u sintagmi, načinu građenja rečenice.
Pisac dočarava svet Banata i jezikom, kog dobro poznaje i čuva, naročito reči i
izreke. Neosporan je Vlahovićev osećaj za humor, tako karakterističan za Banaćane,
za Lale. Ali, to nije onaj Lala iz viceva danas koji je onizak, debeo, koga žena
vara, koji sada ima neke nove osobine, jer je taj lik iz viceva nastao tek posle
Drugog svetskog rata. U romanu se smeh prepliće s tugom, bolom, patnjom. Taj osobeni
pogled na svet stečen vekovnim iskustvom u naporu da se opstane i ostane na vetrometnim
prostorima, da se zaštiti od, istorijski više puta potvrđenog, nasilja različitih
zavojevača i eksploatatora.
Autor nam pruža nešto novo iz prošlosti
i veže to sa sadašnjim vremenom. Roman „Bapa“ je omaž autorovom detinjstvu, omaž
rodnom mestu, omaž ljudima koji su tu živeli i koji sada još tu žive na bilo koji
način, telesno ili duhovno prisutni; omaž Banatu i Banaćanima, omaž precima graničarima,
njihovom nepobedivom duhu i njihovim potomcima. Prošlost je sagledana kroz zabeležene
i dosad nezabeležene događaje, kroz prostor i vreme u težnji da se osavremeni odnos
prema sopstvenom nasleđu. Vlahović brani pozitivne vrednosti života kroz sećanja
koja pred nas stavlja u tragovima. On se kloni hvalospeva i veličanja prošlosti,
sagledava životnu realnost jednog vremena kroz slikanje i dobra i zla, lepog i ružnog,
osetljivosti i surovosti, kao realnih kategorija života i ne ostaje na nivou samo
impresija. Autor ne pravda prošlost pred sadašnjošću, jer je sadašnjost dužna prošlosti.
Pisac uočava moguće puteve i traži spremnost
da uspostavimo jasnije kriterijume promišljanja o prošlosti, o tradiciji i o onom
što je danas, ili bi sutra mogla biti, naša tradicija.
Vlahović i u „Bapi“, u naslikanom svetu
materijalnog, koji opisuje kroz mozaik realističkih slika i prizora, uzdiže duhovnu
snagu i nadu i ne prihvata da čovek treba da bude bespomoćan, priznajući neophodnost
žrtvovanja, borbu sa samim sobom, borbu s prirodom i sa svetom oko sebe. Pri tom
se mora verovati u mitsku ili religijsku sliku sveta koja se mora iznova dograđivati,
potvrđivati i braniti kroz sva svakodnevna iskušenja kroz koja se prolazi. Pisac
je svojim delom još jednom potvrdio da ne pristaje na „brisanje prošlosti“, svestan
da svako ko želi da njegovo umetničko delo i njegove poruke traju, mora konzumenta
umetničkog dela privoleti na razmišljanje i na odvažan čin ličnog izbora.
Mi, čitači ovog i drugih Vlahovićevih
dela posvećenih Banatu i Banaćanima, pored uživanja u etički i estetski istinitim
opisima prošlih vremena, možemo da sami izaberemo i kreiramo obrise svoje egzistencije,
svog postojanja na ovom svetu, obrise svog postojanja u večnosti u koju autor na
svoj način veruje. To je mogući put osvajanja slobode. Mi smo prolazni, a Banat
postaje simbol neprolaznog, prilagodljivog u svom nadrealnom obliku postojanja.
Banat koji nadrasta svoje geografsko i istorijsko određenje i prerasta u mitsku
sliku, u duhovni simbol opserviran kroz poeziju i prozu Radovana Vlahovića.
U postmodernističkom dobu Vlahović nam
ovim delom upotpunjuje široki spektar navedenih, iznedrenih poruka. On traži odgovor
na pitanje ko je čovek, u šta se on pretvorio, šta on traži na ovom svetu, da li
se seća drugog čoveka, i kako ga se seća. Čine se, na prvi pogled, da su Vlahovićevi
novozenitistički junaci vernici nove religije. Onda bi pozitivni likovi njegovih
dela iz banatskog opusa bili vernici stare religije. Ali, i novozenitizam svoje
izvore nalazi u predhrišćanskoj mitologiji, u Varvarogeniju.
Vlahovićevi junaci iz oba njegova ciklusa teže jedinstvu Bića i harmoniji, čuvaju
se izdaje sebe, odnosno svojih i predačkih uverenja.
Pisac je svoja novozenitistička dela stavio na uvid, uslovno rečeno,
civilizaciji Zapada. Duh i duša Varvarogenija i učenje novozenitizma, kad bi se
prihvatili na Zapadu, pomogli bi održanju te civilizacije, njenom opstanku, doneli
bi joj izgubljeni duh istine, energiju, snagu, vratili emocije, veru, ljubav, zdrav
erotizam... Duh civilizacije Zapada odavno je prisutan i kod nas na Balkanu. Mi
jesmo njen deo i dobro bi bilo da prihvatimo njene pozitivne vrednosti. Pisac svojim
opusom dela tematski posvećenih Banatu i Banaćanima šalje istu poruku svetu i bespogovornim pristalicama zapadnoevropskog duha,
kao i svojim novozenitističkim opusom. Razlika je što Varvarogenije više odražava
duh Balkana, a banatski opus govori o srpskom banatskom duhovnom i kulturnom prostoru.
Prihvatanjem ponuđenih vrednosti života, koje celokupnim opusom
svojih književnih dela nudi Vlahović, pobedili bi se: prinuda, nasilje, duh potrošačkog
društva, duh kolonijalizma i neokolonijalizma, duh imperijalizma, duh palanke, duh tabloida,
duh primitivizma... Pisac traži za individuu slobodu izbora. Individua može da izabre
da teži vrhu društvenog uspeha, materijalnim dobrima, ako nije u situaciji da se
bori samo za biološku ravan opstanka, ili da sama izabere prioritete i ciljeve kojima
će težiti. Važno je da se pomirite sa svojom savešću, da budete svesni svojih mogućnosti,
da težite miru u sebi i oko sebe, mogućoj sreći, a ne lažnim pričama o sreći, da
težite pravim vrednostima života, a ne simuliranju stvarnosti, a ne nametnutim i
lažnim vrednostima, da se borite mudro protiv nepravdi. Vlahović nam poručuje da
pojedinac ne sme da prestane da sanja, posebno o ljubavi i da mora da stoji iza
svog ličnog, a ne nametnutog izbora.
Kultura sećanja može da uzrokuje postojanje egzistencijalne dinamike
u čoveku, ili njeno nestajanje, njeno gubljenje, ako niste na „pravom putu“. U Vlahovićevim
delima ima likova koji poseduju, ili ne poseduju tu egzistencijalnu dinamiku. Ima
i onih koji tu dinamiku upotrebe na negativne ciljeve, kao hajduk Marko, zelenaš
Gavra, nadzornik Šandor i onda je gube.
Mnogima se ovaj
roman i Vlahovićeva dela inspirisana Banatom, kao i dela neozenitizma inspirisana
idejom mitske prošlosti i Varvarogenijem, mogu učiniti folklornim, čak suviše provincijalnim.
Međutim, Vlahović nas uverava da je naše znanje o Drugom i Drugačijem najčešće ograničeno
i površno. To je bolest našeg vremena. Njegove poruke dolaze s Balkana, iz Banata,
iz Vojvodine i Srbije. Te areale i nosioce duhovnih i kulturnih modela tih prostora,
civilizacija Zapada je često posmatrala kao pogodne za kolonijalne i postkolonijalne
invazivne težnje. Za neke je ovaj prostor bio interesantan, egzotičan, autentičan po porukama koje bi mogle biti od koristi
čovečanstvu i danas. Pomenimo na ovom mestu nemački romantizam koji je prihvatio
našu narodnu književnost; evropske avangardne umetnike koji su cenili zenitizam
i Ljubomira Micića.
Vlahović je
pisac koji u svojim delima ustaje baš protiv povlačenja u uske okvire. On se zalaže
za preispitivanje ideje globalizacije i totalitarizma. Pisac prihvata ideje Eliota
o „Pustoj zemlji“ dugoročno osuđenoj, bez nade, bez prave ljubavi (agape), zemlji
punoj putenih, površnih i nastranih uživanja. Bilo bi korisno kada bi „Pusta zemlja“
punih izloga i tezgi prihvatila najbolje iz Drugog i Trećeg sveta pa, makar, to
Drugo i Treće postojalo na rubnim područjima Zapada, ili se nalazilo van tog prostora. Tako bi mogao nestati kolonijalni,
neokolonijalni i imperijalistički duh i suštinski potrošački karakter društva, njegova
preterana racionalnost i formalna
demokratičnost... Svet treba posmatrati srcem, odnosno stići do tačke na kojoj se
otvara um srca, do tačke prosvetljenja.
Sve rečeno ne oslobađa nas odgovornosti da, kao ljudi, kao narod,
kao nosioci ideja o svom osobenom kulturnom i duhovnom prostoru, i sami treba da
prevazilazimo lične i kolektivne zablude i tragamo za pravim vrednostima u istorijskom
vremenu, u čemu nam mogu pomoći iskustva prihvaćena iz tradicije.
Vlahović nam je u romanu „Bapa“ pokazao kako, prihvatanjem iskustava
predaka, negovanjem banatskog paorskog kulturnog i duhovnog odnosa prema životu,
svetu, Bogu, negovanjem etičkih i estetičkih kriterijuma, simbiozom s Prirodom,
prihvatanjem duha tolerancije, ali ne po svaku cenu i ne na sopstvenu štetu, ljubavlju
shvaćenom kao agape, čovek ne gubi svoju egzistencijalnu dinamiku koja ga održava
u životu i u miru sa samim sobom, u miru s drugima, sa celim svetom i u miru s Bogom.
[1] О Ђури Ђуканову писала сам
у више наврата. Погледати: Танацков, Марија: „Обликовање традиције II“ – Ново
Милошево: Банатски културни центар, 2013, стр. 191–204.
[2] Постоји значајна литература о
новозенитизму Радована Влаховића. И сама сам се у више наврата бавила темом
односа зенитизма и новозенитизма у делима Влаховића. 1. Танацков, Марија: „Нова зенитозофија или нова енергетика
стваралачког зенитизма“ У:
Танацков, Марија: „Обликовање традиције I“
– Ново Милошево: Банатски културни центар, 2009, стр. 235–254. 2. Танацков, Марија: „Власници болних
сопствености у дешавањима живота: [Рецензија] У: Радован Влаховић: „Самароплаветнило“ – Ново Милошево:
Банатски културни центар, 2008, стр. 175–185. 3. Танацков, Марија: „Власници болних сопствености у
дешавањима живота“ У:
Танацков, Марија: „Обликовање
традиције I“ – Ново Милошево: Банатски културни
центар, 2009, стр. 273–279. 4. Танацков, Марија: „Варварогеније међу нама: неки аспекти
интертекстуалних оквира `Варварогенија` Радована Влаховића“ – Ново Милошево:
Банатски културни центар, 2015, стр. 121.
[3] Марија Танацков: „Варварогеније међу нама: неки аспекти
интертекстуалних оквира `Варварогенија` Радована Влаховића“ – Ново
Милошево: Банатски културни центар, 2015, стр. 121.
