Nikola Strajnić: ZAPIS O „BAPI“ (Radovan Vlahović: „Bapa“, Banatski kulturni centar 2016)


   

     Kada je reč o pripovedanju, posebno o romanu, pa tako i o romanu „Bapa“ Radovana Vlahovića, reč je o sukobu, upravo o ratu svetova: postojećih u stvarnosti i nepostojećih u umetnosti. Radi se o tome da se ono postojeće pokazuje kao nedovoljno, pa se poseže za nepostojećim koje, kao takvo, pruža daleko veću mogućnost čovekovom napretku. A to onda znači još da ni svet umetnosti nije ono što jest, već ono što bi moglo da bude – što predstavlja i Aristotelovu definiciju književnosti u „Poetici“.
    Ta dva sveta, postojeći i nepostojeći, sadašnji i prošli, u Vlahovićevom romanu veoma oštro su suprotstavljena, pa se u ovoj suprotstavljenosti i menjaju slike o njima: postojeći postaje nepostojeći, lažan, a onaj nepostojeći postaje postojeći, istinit.
     Tako prošli život na jednom banatskom salašu neposredno posle Prvog svetskog rata, koji je samo piščeva imaginacija, postaje stvaran zahvaljajući veštini njegovog pripovedanja, a život koji on vodi u sadašnjosti bledi pred ovim ispripovedanim životom.
     To je, verovatno, bila i osnovna nakana pripovedačeva: da stvori jedan svet koji će biti izvorniji i lepši, primereniji čovekovom biću, koje će tu biti zaštićeno u svojoj istinskoj predanosti radu, uživanju u porodičnom životu, ljubavi prema najbližima, prema samoj zemlji hraniteljici, prema drugim stvorenjima na koja je svakodnevno upućen, od živine do stoke.
     Radovan Vlahović kao da želi da nam pokaže da, u svetu u kome je već skoro sve što je ljudsko dovedeno u pitanje, još ništa nije izgubljeno i da je uvek moguć jedan okret koji će nam ponovo podariti ono što smo izgubili, a što nam, kao ljudima, pripada od početka: a to je naša duboka humanost i naše ljudsko biti.
     Roman „Bapa“ prvi je u nizu romana koje Vlahović namerava da napiše. U tom romanu on se, dakle, vraća normalnom i lepom životu kakav može samo da se živi u zavičaju, gde mu ništa nije tuđe, gde je sve njegovo, od specifičnog jezika, preko ljubavi prema zemlji i svim bićima među kojima je, do toplog kućnog ognjišta gde njegovo bivstvovanje dobija puno opravdanje i istnski smisao.
     A u vremenu u kome čovekovo biće kao biće postaje sve ugroženije, te i sam ljudski opstanak počinje da pusti, to je toliko mnogo.