Dragi moj Radovane, moram ovo da ti napišem, jer prosto, ne mogu da zadržim u sebi, a ne bi bilo ni pošteno. Čitam "Bapu" i već sam na samom kraju knjige. Uvek sam puno i svašta čitao, od klasika (narocito ruskih) pa do raznorazne proze od naših i svetskih pisaca, ali ovako lepu priču, tako jedan lep stil (možda zato sto je meni sve tako blisko i moje), nisam do sada čitao. Sav sam se raspilavio i raznežio, par puta su mi i oči zasuzile od tuge što nema vise tog vremena i tih salaša, ni salašara, tog jednog čitavog sveta koji je, na zalost, nestao. Jezik kojim pripovedaš je jezik mog detinjstva i odrastanja, taj predivni jezik našeg Banata koji treba sačuvati pa makar i u ovakvim divnim pričama kao sto je priča o tvom Bapi. Osecam pomalo i stid, a u isto vreme mi je srce puno ponosa. Stid osecam što nisam ranije čitao to što pišeš, a ponos, sto smo ti i ja tolike godine dobri drugari i sto se godinama i poznajemo i poštujemo. Ali, ispravicu tu moju gresku, i čim dodjem kuci, dolazim da kupim sve što si pisao. Oduševljen sam. Morao sam ovo da ti napišem, mada nusam uspeo ni delić uzbuđenja koje osećam da prenesem, veruj mi. Ne kraju, ti si pisac, a ja svirac 
Jos jednom da ti se zahvalim za sve emocije koje si mi pokrenuo ovom knjigom i da ti pozelim, od srca, jos puno ovako lepih priča. Piši Radovane, čitaćemo. Pozdrav, stari druze.
Jos jednom da ti se zahvalim za sve emocije koje si mi pokrenuo ovom knjigom i da ti pozelim, od srca, jos puno ovako lepih priča. Piši Radovane, čitaćemo. Pozdrav, stari druze.
