O svemu bih vam večeras radije govorio osim o službenoj belešci, ali ona nam se svima
nameće kao tema koju ne možemo zaobići u ovim našim stalnom trpeljivošću i porazima
protkanim životima. Službena beleška je
sintagma koja nas prati od rođenja pa do smrti. Na nju smo pristali ako se već
rađamo u svetu koji za sebe misli da je dobro organizovan. One, službene beleške, menjaju teme u svojim
nastojanjima da postanu nezamenljive i večno aktuelne. One su tu da nas učine
malim, beznačajnim i neznatnim ništicama koje se valjaju, kotrljaju i ropću u
svom i životima drugih ljudi, uvek sa jednakom željom da budu samo svoje,
slobodne, mudre, celishodne i neponovljive. Ali to uglavnom nisu, jer
završavaju najčešće kao kamara snova, iluzija, želja, htenja i pregnuća u koja
smo se trošili, nestajući iz dana u dan, sve više i jače, sve moćnije i silnije,
dok ona, službena beleška, raste i
nadima se, bubri kao strašni demon što se hrani našim usplahirenim
životima. Službene beleške su tu da
nas brane od nas samih, da nas stežu, guše i pakuju u svoju administrativnu
fasciklu iz koje nikada i nikako ne uspevamo da se iskobeljamo. One su naša
omča oko vrata o koju nas je obesila civilizacijska drobilica i učinila od nas
loptice skočice koje pocupkuju i poskakuju da dođu do pramena daha i opstanu i
ostanu žive još tren, još čas, jednako sa verom i nadom da će se uže prekinuti,
negde da će fascikla zaturiti, da ćemo uspeti da se izvučemo i oslobodimo, da
udahnemo i povratimo iluziju da je život lep, da smo mi slobodni, da ćemo se
isčupati od nadzora, iskočiti iz paragrafa i na nekom proplanku razigrani
poleteti kao vetar u zagrljaj suncu i novom danu, gde nam se Gospod smeši
roditeljski, miluje po kosi i blagosilja sve naše napore da izađemo, iskočimo
iz demonskog zagrljaja službene beleške.
Dragi prijatelji, ovo je moja kratka jutarnja
impresija o službenoj belešci uopšte,
počev od one koja beleži naš dolazak na svet, preko onih koje nas kroz čitav
naš život upisuju u svoje paragrafe, pa sve do one kad nas odjavljuju sa spiska
živih. Rukopis knjige „Službena beleška” koja je pred vama imao sam priliku da čitam
među prvima, budući da sam prijatelj, sapatnik i izdavač knjige našeg i vašeg
Vojislava Milutina. I već od prvih stranica, sam video da je u pitanju jedna
složena romaneskna struktura, da je autor u stvaralačkom zanosu pustio da iz
njega kulja sve ono čemu ga je život, literatura i samospoznavanje naučilo i da
se likovi, junaci, ličnosti razlažu, prolaze svetovima, vremenima, citatima kao
pomagalima, kroz čitav tekst kao žestoki otpor službenoj belešci koja uporno dokazuje krivicu bez krivice junaka
romana, a za sve to koristi instrumente sile zatvora i prinude da dokaže da je
ona, službena bleška, državni subjekt
i da je ona uvek u pravu. Tako država postaje tutor i tužilac koji, namesto da
služi za ostvarenje sreće pojedinca, najednom postaje strašni monstrum koji se
sa svim svojim moćnim aparatom prinude ustremljuje na pojedinca.
U stvarnosti i nije važno da li se službena beleška desila našem autoru ili
nije, da li u osnovi romana stoji lični život autora ili ne stoji, daleko je važnije
da shvatimo da je službena beleška
stvarnost u kojoj mi živimo i da to nema veze ni sa jednom pojedinačnom državom.
Literatura i život nas uče da je službena
beleška planetarna stvar koje se mi kao pojedinci, samo na trenutak
oslobodimo, kad se u pesničkom zanosu oradostimo gospodnjom svetlošću, što na
nas, u našem zanosu, osetimo da padne.
Nije Vojislav Milutin svojim romanom otkrio toplu
vodu službene beleške, on ju je
svojom potresnim pričom učinio vidljivom, a nas je prizvao kao svoje svedoke da
čitanjem svedočimo istinu koja nije samo njegova, već i svih nas ljudi na
čitavoj planeti koji smo predmeti nekih i nečijih službenih beleški.
