"Osećam nemir, ne drži me mesto i kao da me nešto stalno vuče nekud. Kao da želim izbeći neke trenutke sučavanja sa sobom. Kao da sam nešto pred sobom strašno pogrešio i sada želim izbeći samoosudu. Hiljade razloga nalazim da opravdam svoj kukavičluk. Ipak, ni jedan nije dovoljno jak da može da me opravda u tome što stranputicu menjam za put, a sve zarad lakšeg putovanja. Mada ja često i ne vidim jasno moj put. Nazirem samo neke daleke ciljeve za koje verujem da imam vremena da ih dosegnem. Ciljevi su imaginarna stvar i kako napravim neki propust u putovanju, ja tako i podešavam moje mišljenje u kom smeru i kuda je najbolje i najbezbednije da prođem. Nisam nimalo ponosan na sebe zbog toga, nisam ni uveren da mogu tako dalje, ali ipak odlazim, odlazim i sve to traje dok samog sebe na sateram u ćošak iz kog mi nema kud. Moram se pogledati iznova u oči. Moram se suočiti sa slabostima. Moram sve te slatke zablude uma i varke srca jednom dovesti u red i podčiniti mojoj volji. Nema odlaganja, a nema se ni kud. Osim u provaliju iz koje se niko i nikada nije vratio. I tu se onda probudi onaj instinkt samoodržanja i tu vaskrsava volja za životom, tu se aktivira racio i otvara se nova šansa koju sebi dajem, a onda ću kasnije otkriti da li je bila zabluda. "
Pisao je u svom dnevniku Žogosani duboko verujući da će on jednog dana doći do mene, njegovog čitača i tumača svih novozenitistističkih ideja, a i zabluda ujedno.
