Živica Brusin je pisac koji se u srpskoj
književnosti javio kao novinar, urednik i publicista još u sedamdesetim godinama u studentskim
danaima. Kroz čitav njegov
dosadašnji život,
literatura i pisanje su mu bili sporedno zanimanje, pored prava kojim se uspešno bavio.
Poslednjih petnaestak godina, Živica se intenzivnije okreće pisanju, a kad se pojavila
društvena mreža Fejsbuk, Živica je sve češće objavljivao svoje priče, kolumne,
pesme, crtice, aforizme. Nakon prve dve knjige priča koje je objavio u izdanju
Banatskog kulturnog centra, sada smo u prilici da Živicu čitamo i doživimo kao
pesnika.
Za poeziju on kaže: „Pesme su nad čudima čudo” i
zaista je Živica u pravu ako znamo da poezija često pomera granice naših
spoznaja o nama samima, o svetu koji nas okružuje, o našim unutrašnjim
previranjima koja izvlačimo pevanjem, kao mišljenjem, na svetlo dana i dubina
naših duša koje su često, pod pritiskom svakodnevnih prozaičnih briga, stisnute
i zgrčene, neoslobođene u dovoljnoj meri da se iskažu kako pred sobom tako pred
svetom.
„A prah, sve je prah”, govorio je davno
Crnjanski, a u pesmi „Trošak”, Živica shvatajući svu uzaludnost svog
dosadašnjeg življenja, svu iluzornost i bahatost koju samo mlad čovek može da
ima spram vremena i vlastigog života, autor ume da se naruga sebi i ume sebe
često da prekori da, u svom vremenu koje mu je od Boga dato, često nije
dovoljno racionalan i da se više povodio i verovao, kao i svi pesnici, srcu,
nego razumu koji je uvek proračunat, precizan i mamatematički tačan. Živica je
pesnik koji voli iznenađenja, i kad se sam sobom iznenadi, a ponekad i na svoju
štetu.
U svojim pesmama on komunicira sa svojim
prijateljima misliocima i pesnicima koje je kroz čitalačko iskustvo često bio u
prici da konsultuje za rešavanje nekih svojih egzistencijalnih, poetskih, emotivnih
i filozofskih nedoumica. Ali u pesmi „Sokrat”, Živica komunicirajući sa velikim
folozofom kazuje da je posle njega došao Hrihst koji znači spasenje za sve
ljude pa i za pesnika, uznesenog i uskomešanog, u stalnim razmiricama sa sobom,
sa svojim strastima, sa izazovima koji izlaze svakodnevno pred njega i uskaču u
njegov život kao pajaci iz kutije a da ih on, pesnik, ili pak pojedinac, niti
priziva niti želi. Oni su usud kom često ne možemo da odolimo i sa kojim se često
noću u samoći, i samo kroz pevanje, pisanje i literaturu, rvemo do iznemoglosti.
U pesmi „Diplomirani mamlaz” Živica Brusin peva o
svoj uzaludnosti, o „krhkosti znanja” i govori da, između onog što se usvaja
kao istina o svetu i onoga što nam nudi svakodnevica, koja je često nepravedna
i voluntaristička, pritisnuta ideologijama, ponekad prošireno polje znanja i
svesti znači veću patnju za pojedinca, jer svet nije krojen po našoj meri, on
uz sve društvene organizovanosti, ipak, ima onu haotičnu crtu koja nije nimalo
prijateljski nastorojena prema pojedincu koji želi da misli svojom glavom, da
živi svoj život i da oslobođen okova raznih ideologija funkcioniše kao svoj na
svome.
Karakteristika ove poezije Živice Brusina je ironija
i samoironija. On ponekad ima potrebu da stihove organizuje i da rimuje, a
često je onako banatski, boemski razbarušen sa mnogo jetkog humora koji nas,
dok čitamo ove pesme, tera na urilik, jer vidimo i naše osećaje i vidimo naše
živote koji su determinisani do te mere društvenim okolnostima da često i
nemamo reči kojim bismo sve to opisali, a da sačuvamo vlastito dostojanstvo,
već da urliknemo onako munkovski, zgroženi nad svim protivurečnostima koje se
dešavaju, kako u pesmama Živice Brusina i njegovom životu, tako i u našim,
običnim, malenim, ljudskim životima koji su imali samo jednu želju – da sebe ižive
na način koji je dostojan čoveka.
Teme o kojima Živica Brusin peva su različite: od
filozofskih, poetskih, preko ekonomskih, religioznih, ljubavnih. Na trenutke
pesnik peva o običnim stvarima, o svojoj kući „na kraju sela”, o plafonu, o
odžaku, o flori i fauni u svome selu, ali je i sklon da sebe ruši i da se
iznova rađa u pesmi, da daje sebi nade u spasenje, a ujedno i da je udarnički
potkopava. Živica peva na tragu dva velika Banaćanina iz dva prethodna veka,
jedan je Đura, a drugi je Mika, znajući da ljudi bi hteli „raj po svojim
slabostima da skroje”.
Ovo je vreme promenjenih i iščašenih
vrednosti i u takvom svetu pristajanje na život je jednako hrabrost kao i
ludost, gde čovek nikako da pronađe svoje parče neba i svoj delić časti,
slobode i dostojanstva.
Nisam, dragi prijatelji, želeo mnogo da govorim i
tumačim pesme iz ove nevelike zbirke Živice Brusina, jer nešto moram da ostavim
i vama, i nije dobro ja, kao jedan od prvih čitalaca knjige u ovom obliku, u rukopisu
za knjigu, kažem sve, nešto i vi treba sami da otkrijete. Jer Živica Brusin je
pesnik višelojnosti, ogromnih raspona i zadivljijuće i čudesne iskrenosti.
