Upoznao sam ga u ranu jesen sedamdeset i devete u restoranu Šumadija u Pašićevoj ulici u Novom Sadu gde je obično večerao. Mi smo se kao studenti sakupljali u jednom separeu u dnu restorana. Tada je radio kao urednik poezije u ondašnjem Glasu omladine i bio posebno pažljiv i predusretljiv kad su u pitanju pesnici mlađe generacije koji su tražili načina, puta i mogućnosti da svoje prvence negde objave. Te večeri smo Nikola Kitanović i ja, po izlasku iz bioskopa sa tadašnje Tribine mladih, navratili do Šumadije da se nađemo sa Pericom, Vojom i Gabikom, i dok smo prolazili kraj Radetovog stola, Nikola mu se ljubazno javio, a on nas je pozvao da sednemo. Bio je veom tihog glasa, pomalo setan, pred njim je stojala večera koju je polako jeo, bila je tu i neizbežna kafa sa velikom kiselom vodom i na jednom kraju stola je bio denjak sa papirima, sa tekstovima koje je nosio u stan da čita. Kad smo se upoznali, mislio je, po prezimenu, da sam Crnogorac, a kad sam mu rekao da sam iz Banata i da sam iz Novog Miloševa, on se obradovao i već posle nekoliko reči počeo da mi priča o ataru moga sela kroz koji je prolazio u svojstvu agronoma ondašnjeg poljoprivrednog dobra iz Novog Bečeja. I već kod tog prvog susreta i razgovora video sam da nosi u sebi neku pozitivnu i lepu emociju iz mog zavičaja, a kad smo nekoliko godina docnije počeli intenzivnije da se družimo, otkrio mi je da je imao jednu veliku ljubavnu avanturu sa prelepom, ali udatom damom u Novom Bečeju. Nikola me je u svom maniru predstavio kao mladog pisca proze i čoveka koji puno čita i koji je jedan od onih koji obećavaju. Naravno, slika koju je o meni napravio Nikola, u nekoliko poteza, svidela se izgleda i meni i Radetu, a posle toga smo se još malo podsetili toponima koje je on iz moga zavičaja pamtio i još mi je rekao da on pamti čuvene lumperajke koje su oni u mladosti pravili u kafani Jadran. Tako je krenulo moje poznanstvo sa Radetom Tomićem koji je iza sebe imao nekoliko knjiga i za mene jednu od antologijskih pesama koju sam toliko puta čitao da sam je gotovo naučio napamet. Pesma je nosila naslov DAKLE POSTOJALI SMO i ja sam je često, kad smo šetali kejom drugari i ja, govorio pored ostalih pesama. Nikola mi je ispričao docnije, kad je Rade usredsredio pažnju na svoju večeru, dakle, gulaš sa makaronama, na koji način mogu da pošaljem svoje priče da mi se objave u Glasu omladine i kako da pokažem ono što mislim da je najbolji deo mene, dakle, moj pripovedački dar.Rade me je sa velikim zadovoljstvom prihvatio kao mladog pisca,a često je tražio da mu naglas čitam odlomke iz romana SAMAROPLAVETNILO čije sam prve stranice tada počeo da pišem.Naša druženja su bila česta u pozorišnom klubu i nisu prestajala sve do njegove smrti.
