I uvek o velikim praznicima naš osećaj za tradiciju se pojača i prosto uzavri u nama misao o lepoti stalno isčekivane blagodati gospodnje. Praznovanjem i kroz liturgiju prizivamo, sa jednakom bogobojažljivošču, i bezglasnim vapajem tvorcu, da kroz sveca zaštitnika, u šumu lepeta krila dolazećeg nam anđela čuvara, na nas se prelije milost i učini nam život ispunjen skladom, lepotom i ljubavlju. O velikim praznicima nikada ne razmišljamo o tome šta zaslužujemo, već je naš duh usmeren uglavnom na ono što priželjkujemo i isčekujemo. Naša sebičnost je usud koji nam racio nameće i kojim nas zauzdava, tako da često naše molitve deluju ponekad neiskreno, a često i ne stižu na pravu adresu, čak ne stižu ni pred kapiju tvorca koji je beskrajno i roditeljski milostiv. U običnom životu, malo mislimo u kakve greške sebičlukom ulazimo, a retkao se kajemo. O velikim praznicima i kroz liturgiju nudi nam se mogućnost pokajanja, a kroz otvarnje naših srca Gospodu, mogućnost samozaborava naše uvek prisutne i egocentrične i samožive racionalne gladi za otelotvorenjem naših zemaljskih želja. O velikim praznicima treba pričešćivanjem otvoriti srca, otvoriti duhovne uši i čuti poj heruvima i serafima koji przivaju naše duše na vaznesenje i sjedinjenje u večnosti sa lepotom, dobrotom i ljubavlju sa sinom jedinorodnim koji nas očišćene i krotke privodi na blagoslov Bogu ocu, svedržitelju i tvorcu neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.
