Tiho jutarnje ubijanje je počelo. Cigara za cigarom na bolesna pluća i
šaka lekova na izranjavan želudac. Pišeš sve misleći da činiš nešto
veoma važno. Činiš to posvećeno u želji da budeš čitan.
A mnogi su te već krenuli čitati. Kad te pročitaju, gotov si. Pišeš im nešto novo i pokazuješ se.
Misliš, voleće te još više i izvršićeš uticaj, ući ćeš u njihovu dušu, a
sve su sumnje tu, stavio si ih ispod tepiha. Misliš, važan si, a nikome
od drugih nisi toliko važan koliko misliš i nisu ni oni tebi važni.
Budi malo važan svome telu koje ignorišeš već godinama, šapće ti alter ego.
Mamuzaš ga i bičuješ, sipaš u njega gomilu medikamenata da bi se osećalo
dobro. Dopinguješ se otrovima da izdržiš da preguraš dan. Da bar na
tren osvojiš naklonost publike i ostvariš nešto što će te približiti
uobrazilji koji su pred sebe postavio. Kakav glupi ideal. Poništavaš
zdravlje na svakom koraku. Čitav život bi da uneseš red, a reda nema.
Kreneš, pa se okreneš na drugu stranu. Nekad te život baci, a nekad se
sam baciš u naručje nekom događaju, nekoj ideji, nečem gde u begu od
vlastitog reda odlaziš kao uragan verujući da ti je to tog trenutka
važno. Samobmana imaš na pretek. Stalno težiš nečem velikom, svetačkom,
ti maleni crve i zemaljski stvore. Bogonadahnjiješ se, a onda to
prosipaš na gluposti i trošiš kredite koji su ti dati rođenjem. Kakava
jeziva sudbina te je dopala, mili moj dvojniče, brate rođeni. Pišče.
Januar 2020. godine.
