I ne znam šta mu znači taj nadimak, kad sam ga upoznao bio sam mali da ga pitam, a kad sam narastio Milan više nije bio među živima. Milan je od svega u životu najviše voleo konje i žene. Od konja je najviše voleo one mešane pasmine, kad se ukrste nonijus i lipicaner. Ukrštanjem te dve rase dobiju se konji koji su krupni, a mogu da idu u karuca i u paradu. Za konje je govorio da najviše vole vrane, a za žene da vole i garave i plave. Prijatelji su ga zvali nadimkom, a ukućani, žena i deca, jednostavno bracika. U ono vreme kad nije bilo automobila, a selo bilo veliko i raštrkano, imao je posao da fijakerom vozi seoske lekare u kućne posete. I sve je išlo dobro u Milanovom životu. Oženio se, izrodio decu, radio zemlju, i imo platu od sela što voza doktore u kućne posete. I krenulo mu i kao mladom domaćinu, ugled mu porastao, a i njegovi konji i fijaker su bili nadaleko poznati. Umo je da tera konje, a umo je i da i' namesti, niko mu nije bio ravan. Svi su bili njime zadovoljni, a povremeno je i seoske sekretare vozio letnjim putom za Kikindu i za Novi Bečej, a i u Bačku kad se preko Tise skelom moralo ići. Njegovi konji su bili dobro istrenirani i nisu se bojali, u ono vreme, ni saobraćaja, ni zviždanja voza, a ni skele kad se priko nje moralo. U štalu, gde su mu bili konji, ljude je uvodio ko u crkvu, toliko ih je voleo i poštovao. Iznad svakog mesta u, lepoj i uvek sveže okrečenoj i čistoj, štali, dakle, iznad svakog mesta gde je koji konj vezan pisalo je njegovo ime i to krupnim štampanim, pomalo nezgrapnim slovima. Stari ljudi su govorili: "Kad poso ide, onda ide i šakom i kapom". Tako je bilo i kod Milana, veoma brzo je postao popularan. Kao fijakerista i po nalogu njegovog komšije Dragoljuba Perkovog njegove usluge su često korišćene. A Milan vozeći doktore i rukovodioce mesne najednom se osetio i sam važan. Popularnost, pa i seosku, treba nositi, a Milan je to u početku i umo, ali kad se u selu pojavila mlada i lepa doktorka Nata i kad ju je on nekoliko nedelja vozio uzastopce, kod njega su se počele dešavati promene. Bio je ponosan na sebe. Radio je ono što niko od mladi ljudi ne radi, a voziti takvu lepoticu i biti svaki dan sa njom u društvu i razgovarati se, i ne samo to već i osećati njenu ljubaznost i prijateljstvo, za Milana, a pogotovu za njegovu uobrazilju, bilo je previše. Da li mu je doktorka Nata davala kakvog povoda da se on prema njoj usmeri kao prema ženi ili je on pogrešno tumačio njenu ljubaznost, predusretljivost, blagost i komunikativnost, to je danas veoma teško odgonetnuti, ali da se zaljubio, zaljubio se. Momci su ga zadirkivali zbog doktorke, a on se kao nešto ljutio. Uglavnom, sa dolaskom doktorke promenuo se Milanov život, a njegova porodica je osetila da sa njim nešto nije u redu, ali ćutali su, i šta su smeli kad je on bio starešina. Šta se u tom periodu između Milana i doktorke desilo, to je teško odgonetnuti. Jedni kažu da se prošvalero sas njome i da ga je ona upropastila. Dok drugi govore da se samo zaljubio, pa je ostatak priče sam kroz piće izfantaziro, ali da su mu kola krenula niz breg, krenula su. Počeo je da pije i noću da vodi tamburaše da pevaju serenade, potom je sve češće počeo da podlančava konje, a ponekad i da ih ošine bičom. Tukao je noću, kad dođe iz kafane, i ženu i decu, a kad se umešaju, i oca i mater. Njegovo nedolično ponašanje učinilo je da opština kupi seoskim lekarima biciklove, a kupljeno je i prvo vozilo "crveni krst". Milanove usluge više nisu bile potrebne. On je zbog toga patio i sve više se odavao piću. Vrlo brzo ga je žena sa decom ostavila, a konje je zbog kafanskih dugova morao da rasproda. Gotovo da ga se više niko u selu ni ne seća, a ja ga pamtim nekoliko godina pred smrt, kad mi je jedne večeri u lokalnoj kafani pričao svoju priču, a ona je počinjala ovako: "Bem ti vreo lebac usta ja, znaš ti kad sam ja vozo Natu Bulovkinju..."
