Kroz čitav život, u mome selu, kad sam na ozbiljan način želeo nekome da izrazim svoj stav, a bio je vezan za ljude sa kojima sam po tradiciji bio bliži nego sa ostalim svetom, u želji da ne uvaže moj stav i da ne saslušaju moje mišljenje i da ga već u startu ne prihvate, jer im ne odgovara, govorili su: Ti si velik govornik i znamo da nas možeš ubediti. I sa tim rečima su završavali razgovor i izražavali svoje neprihvatanje moga mišljenja. To me je u mladosti malo nerviralo, jer se ne samo dar govorništava već i dar argumentovanog razmišljanja i iznošenja istine nipodaštava. A onda, kažu ti, govoriš kao da čitaš iz knjige. To si naučio. A kažu, mi sve znamo iz prakse i sve u tom maniru. I danas mi se događaju slične stvari i moram da odgovorim kako sam to opet negde pročitao i naučio. Da bi se moglo dobro govoriti mora se prvo dobro misliti, a da bi se dobro mislilo mora se čitati. I sve tako u krug, pa dok ti se ne zavrti u glavi. Dok ne shvatiš da uvek kad jasno glasno i iskreno nešto kažeš, neku istinu, pa makar i najobičniju, ona može postati predmetom poruge i nerazumevanja. Slušaoci žele da uvek budu u pravu. I kad ti se javno slažu i kad klimaju glavom i potvrđuju ono što govoriš, u sebi veoma često misle da nisi u pravu, i slušaju, ali se ne izjašnjavaju.
