Tako smo ga zvali interno među nama drugarima. Njegova radoznalost i spremnost da uvek i usvakom trenutku skrene pažnju na sebe je bila ogromna. Uvek je želeo da bude u centru pažnje. Kad smo bili deca i kad smo se vraćali iz vrtića, onako upareni ruku za ruku kako nas je učila naša vaspitačica, Perica je tačno znao kod koje kapije i kod čije kuće treba da stane i da kako lupanjem po kapiji uzbuni psa koji je sa lanca lajao na nas. Perica i ja, pošto smo išli u istom pravcu, smo bili par. I kad on uzbuni keru, onda smo morali da bežimo, da nas domaćin ne vidi jer su na lavež psa domaćini obično izlazili da vide da li neko dolazi i da li ih neko viče. Perica je voleo da lupa u večernjim satima na osvetljene prozore. Voleo je da zaviruje u tuđe sobe u večernjim satima kad se upali svetlo i kad se još ne stignu staviti firange. Perica je takođe i kad smo krenuli u školu imao svoje pacijente koje je stalno dirao za vreme časa. Jedan od njih je bio Dule koji je bio tih i miran i na smešan način se branio. Draživaška je izraz koji mi je ovoga jutra pao na pamet, a vezano za jednu moju prijateljicu koja stalno nešto čačka i uvek ima nešto da pita.Ona naravno nema nikakve veze sa mojim drugarom iz detinjstva, a kopča o njima je samo u mojoj glavi, a sada evo i u ovoj pričici..
