U detnjstvu, tu reč nisam bio u prilici da čujem, ni u bližem, ni u širem okruženju. U mojoj porodici se nije ćaskalo. A kroz književnu narodnu tradicionalnu literaturu nisam nalazio da se ćaska. Časkati po meni znači voditi razgovore radi razgovora, gde se uglavnom nebavezno prepričavaju zgode i nezgode i gde se koristi veoma često šaljivi vedri i neobavezujući komunikacioni fon. Ćaskanje je razgovor koji se kratko pamti, a još brže zaboravlja. Govoriti radi govora, to je bilo nedostojno u mome detinjstvu ozbiljnih kako muškaraca tako i žena. Govoriti u prazno, ćaskati, je značilo bezpredmetan razgovor na koji se čestiti svet i onaj koji poštuje jezik i shvata moć svake izgovorene reči, u svoj svojoj snazi i punini, nije obazirao i smatrao je da o tome ne treba ni govoriti. U mome detinjstvu, od svakog razgovora se očekivalo da bude kreativan, da bude vezan za nešto stvaralčko i postojano, ili za neku pouku ili pak poduku. Da svaki razgovor bude na korist i sreću onih koji razgovaraju. Da razgovor bude blagorodan. Tek sa masovnijom pojavom televizije, sa stvaranjem potrošačkog društva, sa prihvatanjem svakodnevnog kafendisanja, kako po firmama tako i po kućama, a što je trebalo da bude simbol savremenosti, krenula je da se eksploatiše i reč ćaskanje. Baveći se sobom, shvatio sam da i nemam sposobnost za ćaskanje. A tokom svih ovih godina, video sam da i kad želim da proćaskam, ne umem to. Previše ozbiljno se bavim jezikom i rečima da bi ih trošio uludo.
