Pišući svakodnevno na fejsu, bez posebno i unapred spremljene teme, otkrio sam da postoji prepoznavanje u mojim beleškama. A onda su mi juče šapnuli da je to loše, pa sam se zabrinuo. Nije mi bila želja da nekoga povredim, a dok sam pisao tekst beleške, priča se prosto iskala iz mene. Nametnula se, pokorila me, hipnotisala da je objavim, a potom osluhnem reakcije. Po količini komentara vidim da moja beleška daje povoda za diskusiju. Čitaoci nisu želeli da se identifikuju sa junakinjom iz teksta. Ni ja se nisam želeo identifikovati sa junakom kao autor beleške. Ponajmanje mi se svideo onaj deo koji govori o sujeti, koju smatram jednom od loših osobina. Priča je objavljena, fejs je, kaže mi jedna prijateljica, moćniji od televizije, a ja sam sklon da joj poverujem. Prilikom pisanja nisam mislio na konkretne junake, a stilistički alati su mi se nametnuli iz nesvesnog. Prepoznavanje se desilo u nekim slučajevima, čitanjem se ušlo u lik, pa se činilo kao da je u pitanju lična poruka. A onda se setim da sve što pisac piše ustvari i treba da liči kao da je lična poruka. Setim se da pisac podsvesno radi na tome da se ljudi čitanjem prepoznaju i identifikuju, da u tome i jeste magija stvaranja da se ljudi prepoznaju, pa čak i u onome što im se ne sviđa mnogo. Čitaoci su u prilici da tumačenjem tekstova razvijaju različite teorije, pa čak i one koje govore o muško-ženskim odnosima, večnom sukobu dva principa, o tome kakav je stav pisca. Odnos pisca prema junacima po mome mišljenju je uvek roditeljski, a nikad navijački. Pisac sa stavom je političar. Priča je uvek priča, a ne sudski i policijski iskaz. U mome pisanju postoji sveto trojstvo, sastavljeno od svarnog života, pročitanog iz knjiga života, i izmišljenog i izmaštanog života.
