Život me je naučio da primam udarce. Oni nikada ne idu iz jednog pravca tako da sam ih primao i s preda, direktno u lice, i sa stane, u rebra i mučki iza leđa. Ljudi mi nisu neprijatelji, ali često su skloni da čineći sebi dobro onima koji su im u blizini naprave i ne razmišljajući zlo. Međutim, za činjenje pakosti drugima nekada oni koji ih čine i nisu u svakom trenutku spremni da ih obrazlože. Ono što mi je najveći nauk u životu je da sam naučio da opraštam pa sam tako oprostio onima koji su me lagali, onima koji su me krali, onima koji su me ogovarali, oprostio sam onima koji su me nipodaštavali. Oprostio sam onima koji su hteli da mi ubiju samopouzdanje i da me smrve i sravne sa prosečnošću i učinili da se koprcam u beznađu sopstvenih samooptužbi. Svima sam oprostio i pred bogom i pred ljudima. Oprostio i nastavio mirno svojim putem dalje.
I tako, u ovom naletu opraštanja, kaže mi moj dvojnik, mogao bi to da profesionalizueš, da otvoriš firmu i daš reklamu: OPRAŠTAM PO KUĆAMA. Bio bi to dobro plaćen posao, kažem mu ja i nastavim da čitam knjigu U TUĐEM VEKU Dobrice Ćosića.
