Od davnina su naše kuće krečene dva puta godišnje. Jednom pred Uskrs, a drugi put pred Đurđic u jesen. Staro pravilo je bilo da kreč čuva lep, a da lep čuva zid, a zid drži kuću. Ni jedne godine, od kad je pamtio a priča mi deda Straja, nije se promašilo i to je bilo pravilo koje se držalo godinama. Svaka kuća je u prošlosti imala svoje interne pravilnike i svoju tradiciju koju je godinama primenjivala u praktičnim stvarima. Znalo se kad je najbolje da se seje pšenica, kad kukuruz, kad je najbolje da se sadi vinograd, u kakve kućice da se seje ludaja, na koji način da se stavlja meso u salamuru i još na desetine drugih pravila koja su se prenosila sa oca na sina, sa dede na unuka. O krečenju, o izboru boja, o visini podboja su žene, domaćice posebno vodile računa i to se retko menjalo. Ljudi su se identifikovali sa kućama koje su za njih bile svetinje, nekada veće i od crkve. Retko je koja domaćica menjala boju na kući. Znalo da se boja menja kad kuća dobije novog gazdu. Jer svaki gazda je imao svoju boju i način kako je bojio. Vreme je krečenja i moja žena koja se voli igrati bojama, primetio sam, svake godine menja boju. Tradicija držanja jedne boje kojoj se dugo godina slepo pokoravala moja majka je nestala. U novom vemenu ljudi vole promene, pa se i krečenje odvija u skladu sa njima.
