Dugi uzdržani razgovori me zamaraju, oni čine da se nakon njih sutradan osećam turobno , pogotovu ako se vode vezano za politiku. Shvatio sam još davno da ja ne mogu urediti organizovati po svojoj volji politički i javni život.Ja sam samo usamljeni pojedinac koji pod suncem traži malo mesta za sebe.Otima se za grumen zemlje i pramen neba.Međutim ponekad mi dođu poznanici koji počinju teme koje su važne, društvene i za opšte dobro. Upadnem u zamku razgovora. Trošim i reči i vreme i energiju na uzaludnost koje sam već godinama svestan i koja mi je uvek proizvodila mučan osećaj.Sutradan kad ustanem loše se osećam muka mi je od toga što sam pristao na ono što ne želim, a uviđavan sam bio da kažem poznaniku koji mi je počeo razgovor da je pametnije da ćutimo nego da pričamo o nečem što je teško promenuti.
