Retko je imao posla sa ženama, a od zlih je bežao kao đavo od krsta. Svoje neženstvo i tihost samca je čuvao godinama kao nešto lepo i beskrajno praktično što vredi čuvati. Zvao se Smiljan, a ime je dobio u nežnom posle porođaja rastrojstvu čula njegove pokojne majke. Vodio je svoju brigu, radio svoj posao, šparao svoje pare, jednom rečju - živeo je svoj život. Sam u dvosobnom stanu na Detelinari i bilo mu je lepo. Odlazio je na kulturne programe koji su se davali po Novom Sadu, ali uglavnom na one gde je ulaz bio besplatan. Jedino biskop je plaćao i to je išao da gleda samo filmove sa Festa. Po struci je bio električar i radio je u Elektrovojvodini. Plata mu je bila sigurna i dobra, a on je uza sve bio i štedljiv. Žene ga nisu intersovale, a nisu ni muškarci, ili to niko do trenutka dok nije upoznao nju nije bio u prilici da primeti. Ona je bila književnica lokalnog značaja, ali se suprugu i deci predstavljala kao da je Margaret Jursenar. I ne bi je on ni primetio da ona nije primetila tihog i ćutljivog čoveka kako uvek u poslednjim redovima sedi i budno prati promocije knjiga u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu. Prišla mu je i pružajući ruku rekla svoje ime - Srđana. On je rekao svoje Smiljan i pokušao je da se nekako izvuče iz mogućeg razgovora, ali je ona odmah počela o svojim knjigama, o protekloj književnoj večri koja je za nju bila tanka kao i sve što se u poslednje vreme piše i još ga je povremeno hvatala prisno za ruku tako da on i nije mogao da se prosto odbrani. Bilo mu je neprijatno, i čak nije uspeo da je odbije kad ga je pozvala u šetnju. Pričala mu je o svome paorskom poreklu, o tome zašto nije završila započeti fakultet, govorila mu je o deci, o tome kako nema para i kako je sve skupo, a on, Smiljan je samo slušao, klimao glavom i mislio kako da se izvuče, ali ga je ona sve dublje i dublje uvlačila u priču i sve ga je češće kao nehotično doticala rukama. Smiljan se isprva malo sklanjao, a kako su njeni dodiri učestali i dok su šetali Zmaj Jovinom ulicom, poželeo je da ga dotakne još koji put. A ona je pričala o svemu i svačemu i dok su stigli do Miletićevog spomenika, on je već bio opušten, prosto skuvan i spreman da joj se preda u ruke, opčinjen leporekošću i toplinom. Veče je bilo tiho i toplo, grad je vrvio od ljudi, a Smiljan se topio od Srđanine leporekosti i očaravanja. I kad su stigli do Stoteksa gde je ona trebala da sačeka autobus, a on i nije znao da je prati na gradski, ona se najednom zaustavi sa pričanjem i prosto briznu u plač. Očajna sam, oprosti, reče ona i ponovo ga uhvati za ruku, sutra će me uzbaciti iz stana. A večeras sam krenula da pozajmim pare do plate, da zapušim usta bar za još jedan mesec tom mafijašu od gazde. I zaplaka je i glasno zaridala i privila se uz njega, govoreći: Oprosti, oprosti, nisam trebala tebe uznemiravati. Zagrljaj bespomoćnosti i očaja Smiljana je strašno uzbudio. Gotovo i nije verovao da mu se tako nešto uopšte i dešava. A ona je bila toliko mila, tako ga je nežno i sa ljubavlju privila uz sebe da kao da je izgubio hladnoću uma, trezvenost i kao da se do kraja zaboravio. Koliko ti treba?, promucao je jednako je privijajući na grudi. Dvesto eura, u dinarima. kroz jecanje će ona. Ne, nemoj plakati, reče on i ode do bankomata i podigne pare i pruži joj. Srđana je još malo jecala, toplo mu se zahvalila, poljubila ga na rastanku, prosto uskočila u prvi autobus za novo naselje, mahnula mu na odlasku sve jednako gurajući se među putnicima. A on je još dobrih nekoliko minuta kao ukipljen stojao i gledao za autobusom neznajući šta mu se desilo i lagano krenuo pešice put Detelinare.
