Bilo je oma nekako posle ubistva kralja Leksandora,a možda i pre, ja se još nisam ni rodio, a rođeni su bili moji bata i sejka kad je moj otac Đura zajedno sa Cvetom čuvo ovce i kad su krenuli da teku. Držali su u to vreme i čuvali na ledini kako naše ovce tako i ovce seoskih gazda. Bilo je tu svega: i napolice i iz četvrtog, a imali smo, kad su krenuli, i nešto naši' i Cveta njegovi'.
Od ovaca se nikad nije lako živelo, ali se živelo. Naša kuća, kad se moj otac podelio i kad je izišo iz kuće, nije imala mlogo zemlje, a ni radila, a da budem iskren, moj otac i nije volo zemlju da radi. Cvetini su imali i zemlje i radila, al je Cveta više volo štap nego motiku. Bili su od malena veliki i verni drugovi, još od kad su prebegli iz ćesarove vojske na našu dobrovoljačku stranu, pa su onda sa soldaterskom išli i oslobađali celu Jugoslaviju. Di sve nisu bili: i do Bara u Crnoj Gori, i do Splita na moru, i do Maribora, a da ne govorimo po Srbiji i po Vojvodini, ode kod nas. I u Rusiju su bili, i na Dobrudžu, pa kroz Rumuniju su prigazili, i sve peške. I kad su se poženili i krenuli posle vojske u život, to je za njih bila sigra. A bili su krupni i ne samo to, već i krupni kostiju i jaki, i mogli su, ono što se govorilo, volu rep isčupati. A umeli su i da se potuku ako treba i da jedno drugom držu leđa, a i sa štapom čobanskim su umeli, a i sa brisom. Posle gotovo pet godina ratovanja, svašta čovek nauči. Još samo da kažem da su mlogo nji' posle rata dobili od kralja zemlju i da su imali neke privilegije, ali nji' dvojica nisu teli ni da tražu, a ni da uzimu. Falili su Bogu da su izvukli iz soldaterske žive glave i da su se vratili, fala Bogu, živi i zdravi u njino selo. Voleli su da svima možedu da pogledu u oči i da kažu šta imu, a ako im se ne govori, samo da i' pogledu onako ispod obrva. Falili su Bogu za žive glave celog veka, a bio im je dug i može se reći ispunjen svim radostima koje su trebali da imu, kako je to dolikovalo u naše selo. Tuđe im nije trebalo, pa makar to bilo i madžarskog grofa Karačonja kog su bili, posle rata, Karađorđevići konfiskovali. Što god od koga uzmeš, jednog dana đavo dođe po svoje. Pa i od grofa što država otme, jednog dana dođe đavo, govorio je i još pokazivo prstom Đura. Vreme je pokazalo i evo, danas pokaziva da ono što se na silu uzme, jednog dana mora ida se vrati. A eto, ova nova vremena nam tako i pokazivu. U naše su za nji' dvojicu svi znali: i u komšiluk, i u opštinu, i u crkvu, a Boga mi, znali su i' u kolo, i u kafanu, a pogotovu su i' pamtili kad malo uzmu u glavu kad uzmu gajdaša. Vino su mogli da piju iz cimente ko Kraljević Marko, a mogli su po tri dana da ne izlazidu kod Kare kad odu u kafanu. A i voleli i' kafedžije i otimali se za nji. Jer kad tri dana teru kera, onda oma se zaukadu i ovi drugi seoski momci i poso krene. Kara je inače bio Švaba, ali je bio oženjen iz Beodre i po svemu je umo da se vlada kako je to našim momcima i običajima godilo. Donosio im je dok piju i meze, i suvi kobasica, i čvaraka, i kisela kupusa, i slanine, i luka, i sve po redu, i bilo je tu i pečeni jaja, i lepinje sa sirom. A oni su lagano pili i zapovedali, a gajdaš je slušo i nije smeo da prikine sve dok od iznemoglosti nije pao pod astal. Oni su ga onda dizali, davali mu malko vruće rakije da se okrepi, pušćali ga da ode malo da protegli noge i da ode malo čerez sebe i onda je nastaljo. Nije niko od nji mogo da čuje da pcuju i nije tu bilo ružni reči, već samo muzika, drljokanje i pesma, a oni su lagano pili i sećali se i nabrajali devojke koje su sretali u belom svetu dok su službovali u vojsci. A bilo je tu svakojaki događaja i doživljaja kojih su se sećai, a bilo je i različitih devojaka i žena kojih su se sećali. Sve se moglo zaboraviti, i šta se juče jelo, ali žene koje su sretali, a i neke sa kojima su bili i koje su činile njihov tajni ljubavni život, a o tome su samo jedan sa drugom pričali. Nisu voleli da se falu u kafani, već su se samo sećali i uz pesmu, i gajde, i vino, kroz terevenku tihu i dostojanstvenu su ulazili u jedno stanje pričine i omame. Ničeg od onog što se događalo nije bilo, osim osećaja i želje koji su uvek bili isti i koji su se preslikavali i davali neku vanvremenost i samozaborav, trajanje nalik nekom produženom osećanju zadovoljstva. Kad nji' dvojica krenu, Kara i nije pito za novce i nisu se ni mašali oni za džepove. Računi su se ravnali tek nekolko dana kad su se oni posle bančenja dobro naspavali i odmorili. Kara je znao da nikad i nikom nisu ostajali dužni, a volo i' je zato što su umeli da piju. Nisu oni čašćavali, nisu lupali čaše, niti su nekog dirali, oni su samo sas gajdašom sa vinom mezetlukom i pesmom umeli da iskažu svoje zadovoljsvo i da pri tom za dva, tri dana kolko sedu u birtiji, možda jedared ili dvared idu napolje, mislim čerez sebe. Imali su jake petlje, a bili su mladi, i zdravi, i jaki šta da ti kažem, a još dobro ukaišeni posle svega.Tako je bilo kad su se vratili iz soldaterske i dok su bili momci i dok se nisu poženili, a i onda kad su već bili svoji, što se kaže, ljudi, i već su im se deca rodila, umeli su da krenu sredom posle pijaca, a da ih gajdaš doprati kući u nedelju posle vašara. Retko je ko mogo da se sa njima meri po izdržljvosti. A i kad im se malo san navuče na oči i kad se nekom od nji malo pridrema, ovaj drugi je bio budan i kontroliso je svirca dok ovaj malo odrema i svede oči. Tako su naučili od malena, a tako je bilo i dok su ratovali, ista četa, isti vod, krevet do kreveta, ranac do ranca, puška do puške, zajedno u rovu, i porcija se delila, i snalaženje je bilo zajedničko, bilo i ostalo, nikad jedno drugom nisu ništa zamerali, a nisu se ni svađali. Uvek su bili spremni da jedno drugog častidu prvenstvom, a tako je bilo i kod devojaka. A i na kazan kad su išli.
Kad su napravili evedru kod nas u džiguru i kad su počeli da se bave čobanijim, ljudi su im poveravali svoje ovce od ranog proleća, pa dok ne padne prvi sneg. Znali su da je njino poštenje bez premca i da volu ovce, a i da umu da i' naranu i da neće ni šćerdati, ni ukrasti, a kamoli dozvoliti da nešto zafali, osim ako se, ne daj Bože, ne desi nešto di oni sami ne mogu da doprinesu i što je Božija volja. Pogodbi oko čuvarine ovaca je bilo svakojaki, a sve je išlo od gazde do gazde, sa svakim je bio različit divan i svaki od nji je imao i svoje razloge zašto oće i kako oće i svoje zahteve. Ugovori se nisu pisali, već se pamtilo. A i Cveta i Đura su umeli da sadejstvuju. Đura je bolje pamtio šta je dogovoreno, a Cveta je bolje pamtio ovce. Svaku je znao u glavu, a i mater, i babu, i di se ojagnjigla, i kad se mrkala, sve je znao u glavu. Đura je pamtio razgovore kako sa gazdama tako sa ljudima sa kojim je divanio, a obadvojica su umela dobro i da jagnju, i da šišu, i da muzu, a umeli su dobro i da kuvu. Kod nji' je uvek na evedri kad su bili nešto mirisalo i nešto se kuvalo, a kad nisu imali granja, i čokanja, i tulaja za loženje, bilo je suve balege koju su palili i koja je držala i toplotu i žar. Znali su kad ko oće da proda ovce i znali su i kad ko ima volju da skrje štap. Samo prve godine su čuvali pod platom i to samo tuđe ovce, a već sledeće su uspeli da svaki od nji' ima po mali čoporak. Nisu gledali kakva je koja ovca, već im je bilo važno kolko imadu svaki od nji glava. Posle su i' oni sortirali i naparivali, a kad su krenuli, važno im je bilo kolko imu glava.
Već te druge godine čobanije, kako nisu stigli da spremu rane, a i godina baš nije nešto privatila sa usevom, kad su posle svetog Nikole odljučili čopor, vidili su da neće imati rane dovoljno da se izvuku iz zime. Da svaki dan isterivu ovce u prazan i zavijan atar i da i' ter čak pod Tisu da se moru ovce samo da i' naranu, vidili su da nemu mlogo računa, a i probali su da da kupuju ili uzaimu ranu od gazda, nisu imali računa, jer ovce bi ranu pijele, a dogodine bi služili zabadava, ni to im nije išlo u račun i teli su da malko zaimu da stanu na svoje noge pa su rešili i malo da špekulišu. Ako krenu u naš atar u potricu, otkriće se, jer zna se u selo ko ima a ko nema kamaru u avliji. I tako požalu se oni jedno veče Kari u kafanu kako imu brigu kako da izvuku čopor iz zime, a i Kara je imo svoje ovce, držo i' je i zbog vune, i zbog mleka i sira, i zbog jaganjaca, a i u kafanu su voleli ovčijeg paprikaša da se kuva. I Kara im predloži da krenu u Debeljaču ko bojagi na vašar i da pustu ovce pasom, a oni za njima. Još im Kara kaže, daće i on svoje ovce, a i platiće im čuvarinu po pogodbi.
Tako je bilo, negde posle svetog Nikola, napakuju se oni, sneg na zemlji, a on uzeli opaklije na magarca spremili ranu, šunke, slanine iz salamure, luka, brašna za proju, i krenu oni lagano pasom preko Crne Bare za Debeljaču. Krajčili su pored kanala i preko kopovi trave koje su se vidile iznad snega, a i nasitu su ranili ovce i sve tako polako, nogu prid nogu. Usput im se mnogo toga dešavalo, a u Debeljaču su stigli negdi oko svetog Save. Od našeg sela pa do Debeljače, bilo je mlogo i parloga, i sita, i neodnešenog sa njiva tulaja, a negdi je bilo i neobranog kukuruza. Čopor se lagano kretao i usput je tlačio ono što mu je za ranu, a bilo je tu i drenjina, pa kad se naju drenjina i kad uveče poležedu, samo čuješ kako ovce bebuču i kako izbacivu košćice napolje. One koje su se jagnjle, Cveta bi odvajo, a usput su i muzle ovce i pili zajtro friška mleka i rekaje. Kad bi im nestajalo leba, kuvali su kulje i pekli slanine i tako su se ranili i oni, i za puline su imali. Kad je dolazilo veče, tražili su neku zavetrinu i onda su u kraj čopora legali, leđa u leđa, onako uvijeni u opaklije. Tu pored ovaca, a pod vetar, bilo je toplije, pa čak i kad mraz stegne i ispod dvadset, moglo se. Na magarca su mećali suknenu asuru noću da ga ne uvati u leđa. Nekad su noću ako su bili u blizini nekog šumarka, palili vatru tamo di je bilo šta da se loži, jer Banat je uvek bio oskudan sa drvima. Kad su i' ljudi zustavljali i pitali šta radidu u njinom ataru, govorili su da idu na vašar u Debeljaču da produ ovce, da su i' gazge poslale, a da su oni samo čobani. Kad bi se približavali nekom selu, dok je Cveta ostao sa pulinima kod ovaca, Đura je išo u selo u snabdevanje i da kupi ćubre, a i rakije frtalj, jer bez rakije se na toj ladnoći teško moglo.
Zima sa sobom donosi uvek mnogo različitih nevolja, a da ih i nismo svesni. Naša opreznost sa njom uvek se probudi kad je ona već tu i kad nas zatekne uglavnom nespremne. I dok ona vlada i okiva naše prostore zemaljske, mislimo u sebi da više nikad nećemo dozvoliti da nas iznenadi, a uvek se to desi. Kako otopli vreme i kako se sunce poromoli iza oblaka, mi kao da sve zaboravljamo i kao da nikad i nije bilo zime, ponašamo se.
Eto tako je bilo u vreme kad su naši stari tekli kapitale.A mogo bi vam još mnogo toga pripovedati ali neka to ostane za neki drugi put.
