GUGUTKE

 

Život je zaista ne ponovljivo čudo koje nam se dešava. Često od njegove siline i intenziteta i nismo spremni da primetimo nešto što se zbiva u našoj blizini,što bi narod rekao tu pred našim nosem.Svaki dan je nov i savršen,a život se uglavnom sastoji od života. Dakle ovo jutro pred kraj augusta želim da zapamtim po gugutkama koje su se naselile na dafininom drvetu, na destak metara od mog prozora.Čujem ih kako gugutanjem remete tišinu, čujem lepet njihovih krila i potaknut zvukom provirim kroz prozor.U mladoj krošnji vidim prave gnezdo od suvih trava.Par su konstatujem, muško i žensko,svijaju gnezdo i prave dom.Gledam ih radosni su,malo pevaju jedan drugom, kao da izgovaraju nežnost, prilaze jedno drugom,ljube se srećni su.Silberasta tela kao vretena se presijavaju na suncu, a krug crnog perja oko njihovog vrata čini se kao ogrlica od crnog safira.Izgleda i za ptičiju, a kamoli za ljudsku sreću treba veoma malo.Prepoznali su se, vole se, raduju se jedno drugom, razmenjuju nežnosti,pevaju i pri tom tonovi njihove pesme ispunjavaju blagošću i lepotom i moje ušne školjke.Gugutke me uče da život ima svoj zanosni i uzvišeni smisao pod kapom nebeskom i okom božijim.Povlačim se sa prozora,dragi prijatelji i shvatam da ovom beleškom treba da svedočim da je i ovo jutro u banatu ne ponovljivo i jedinstveno,značajno i vredno spomena zbog ljubavne pesme para gugutki što svijaju gnezdo u krošnji mlade dafine pod mojim prozorom.