Ne volim neodređenost i natezanja u komunikaciji sa ljudima. Ne volim duge i opširne uvode koji mi ne govore ništa već samo otkrivaju potrebu sagovornika da nam što duže prikiva pažnju za sebe i tako uzima energiju.Ti uvodi u priču od kulina bana pa do danas obično su proizvod sladostašća pripovedanja našeg sagovornika koji uživa u sebi govoreći. Ta retorička narcisoidnost me nervira i kad neko tako krene ja se odmah uzvrpoljim, počnem cupkati nogom, češem se, gledam na stranu ili, kao palim cigaretu.Takva komunikacija proizvodi osećanje besmisla i apsurda kod slušaoca. Sklanjam se od takvih ljudi pa makar da su mi oni i najbliži rođaci sa kojima moram po dužnosti komunicirati, a da ne govorim o poznanicima ili pak onima koji mi se kao prijatelji deklarišu.
