Ako življenje shvatim kao duboki i memljivi prostor na čijem se tek krajnjem dnu nalazi bistra, sveža, pitka i čista voda, a u želji da utolimo žeđ moramo naći pravo uže i pravu kofu sa kojom ćemo tu vodu vaditi. Ako današnju književnu scenu malo bolje osmotrimo i pozabavimo se njom, videćemo da ona liči na prenapregnuti beton koji ispod dobro skrojene akademske armature ključa energijom koja žudi da se iskaže.
Osećam da dolazi vreme jedne nove krativne energije koja će preplaviti našu stvarnost.Ona dolazi iz dubina narodnog duhovnog bića.Eksplodiraće u svom zanosu i lepoti i učiniti da prsne i nestane jedan armirani sistem jalove učenosti što u nedogled reprodukuje i reemituje samu sebe.
U vremenu koje slutim da dolazi otvoriće se i novo tumačenje kreativne energije.Više ništa neće biti isto, a ni mi sami više nećemo biti isti.
