Nekim čudom na početku "Zločina i kazne", dok Dostojevski još nije u glavu Raskoljnikovu ubacio misao o ubistvu babe zarad para i dok se radnja romana nije tako dramatično i grozničavo počela razvijati, sedeo sam pred kućom na velikom sokaku kad se pojavio iz daleka on, lično, Raskoljnikov. Mlad, lepuškast, doduše, u malo starijoj garderobi, ali ipak dostojanstveno ju je nosio, zajedno sa zamišljenim licem i dubokim i širom otvorenim očima. Čitao sam u budućem vremenu roman, i znao sam šta će mu se dogoditi i kako će proći, kako se to kod nas kaže u životu. Kad se zaustavio, a da me i nije pitao, ja sam počeo da se vajkam o iskušenjima sredovečnika. Naravno, i o mladalačkim gresima mojim, kako bih ga na indirektan način naveo i podučio šta treba da izbegne. Da mu najavim, zamke i stupice koje mu pisac u njegovom romanesknom životu postavlja. Za divno čudo slušao me je, ili se to meni samo činilo u mojoj uobraženosti. Dakle govorio sam mu o tome kako me neki naizgled sitni mladalački gresi i danas progone. Pogotovu u samoći i pred spavanje. Iskaču mi slike pred oči, ne daju mi da zaspim, teraju me da se kajem, da se u polumraku sobe stidim samog sebe zbog gluposti i zbog nekih mladalačkih ishitrenosti koje su povredile druge ljude, a moju dušu su učinile nemirnom. Govorio sam mu da savesti ima i da sa grehom treba živeti. Tipično prečanski, banatski, religiozno sam mu govorio. Govorio sam mu da u mladosti svaki čovek treba voditi računa o svojim postupcima. O tome da ako nam je od Boga dato da postignemo uspeh, mi ga i postižemo i on dolazi sam od sebe. Mislio sam da će me shvatiti. Ali izgleda on se samo pretvarao da me sluša. Ceo devetnaesti vek mu je tako pričao i pridikovao. A on je hteo nešto drugo. Hteo je da se proba, i probao se.
