U poslednje vreme sve se neke bolesti okomile na moje prijatelje.To me brine, a pogotovu posle razgovora sa njima, i ja počnem misliti o mojim bolestima, i zadravstvenim problemima koje znam i o onima koje samo naslućujem. Za sada ni jedne prave dijagnoze nemam jer lekare ne posećujem. Ali ponekad moj tamni alter ego izsugerira mi da sam bolestan čovek. Možda kao i oni junaci u romanima Dostojevskog. Možda i gore. To me zaista rastuži i zabrine. I odmah se zapitam, a šta da ovoga trenutka treba da umrem šta će ostati od mene? Koliki je moj rok trajanja? Dali sam ostavio neki dovoljno jasan trag da me i u vremenu budućem mogu prepoznati? Da li baš sve zavisi od mog fizičkog života koji je eto ograničen na trošnost i propadljivost moga tela? Da li će moje delo o kom vodim posebno računa nadživeti ono krhko sećanje bližnjih, da li će se proširiti oploditi i ovaplotiti i u drugim vremenima? Uvek sam između brige za telo i brige za dušu više pažnje poklanjao duši. Poznajem i one koji su mislili suprotno. Video sam da umiru i jedni i drugi. I uvek me bolesti drugih meni dragih ljudi sete i na sve moje bolesti koje posedujem sa sigurnošću. Pa čak i na one koje samo slutim na propadljivom mi telu. O bolestima duše nikada nisam mislio. Za nju sam uvek verovao da je zdrava i besmrtna.
Sve me tako neke misli spopadaju kad se krenu priče o bolestima i ne branim se od njih već ih dalje razvijam i dajem im do znanja da sam spreman da se suočim sa svakim scenarijem koji mi bog da i život donese. A u narodu postoji jedna uzrečica koja kaže: Dok traje, nek laje.
