Niko kao pesnici ne voli da se susreće, a pogotovu kada je to nekome u čast. Tu se onda svi sjate, naravno, ako ih pozovu, a nekad i bez poziva, usput svrate tek da vide šta se radi, a bogami radi se naveliko. A atmosvera, od rana jutra krcata metaforama, licemerjem sujetom, ogovaranjima i ponekom zajedljivom opaskom, a onom uzvišenom, patetičnom misionarsko proročkom retorikom što se sluša na po uva. Susreti pesnika u onom klasičnom smislu su izgubili svoj smisao jer su se odrodili od publike. Na susretima, a obično u čast nekome pesnici čitaju jedni drugima stihove i pri tome se samoveličaju. Jedni drugima, aplaudiraju, smeškajući se pri tome samozadovoljno u nadi da će i sami dobiti aplauz, koji ujedno znači i priznanje od kolega. Retko me pozivaju na pesničke susrete koji su institucionalizovani i koji se honorarišu, pretpostavljam da nisam dorastao, a i ne umem da se ponašam, previše ozbiljno shvatam literaturu, često vidim i propuste organizatora, a i ne mešam se ja puno, al volem da kažem, a tek onda ne valja. A vidim i nešto u odnosima samih pesnika i pesnika koji su na čelu državnih manifestacija i institucija, zbog čega sam pre četvrt veka otišao da čuvam ovce na Frušku Goru. Kad ćutim nisam dobar prema sebi, kad kažem nevaljam drugima, tako da me verovatno zbog toga i ne uključuju, jer kad sam među njima, ja svašta mogu da vidim, a kamoli nešto da tražim, a kad vidim, onda oću i da kažem, a kad tražim oni ne znu kako da me na ljubazan način odbiju, pa onda moraju da smišljaju razloge, njih je teško pronaći ako ne postoje argumenti. A naravno postoje susreti pesnika koji me podsećaju na socrealističke pesničke štafete. Tu se ništa ne menja već više od pola veka. Svi su na svome mestu i tačno se zna red i koće da govori i šta će da govori. A pesnici se nižu po redu i prosipaju jedni pred druge stihove kao bisere koji se kotrljaju po zemljici mučenici. I tako godinama, pa desetinama godina, pa kad su jubileji. Ne pozivaju me u to društvo, mislim organizatori. A i nemam kad da im se nudim. A možda sam i nedorastao tako važnim i istorijski značajnim skupovima u Novom Sadu, a i okolini. A i izrastio sam iz kratkih pantalonica, izgleda. A vidim nešto i marketing i budžet svake godine se povećava i pojačava, a manifistecija je sve dosadnija i bleđa. Sve pršti i prašti od imena koja su svojim pevanjem zadužila srpski rod, a naroda i publike sve manje i manje. Ispada da su učesnici sami sebi postali publika. Zamislite publiku sastavljenu sve od samih velikana. Od isluženih socrealističkih imena koja se još uvek drže i ne odustaju ni od časti ni od slave, a ni od, bogami, honorara. Na takvim susretima pesničkim, mladi pesnici služe kao vodonoše i dekor za fotografisanje. Kao u Grandu kad pored matore, zbrčkane i olinjale pevaljke stave jednu u kratkoj suknjici mladu i lepuškastu curicu sa otvorenim dekolteom. Pa onda jedan drugoj prave prođu. Lakše su u kombinaciji za varenje. Ali matori pesnici se još osećaju onako narcisoidno i uzvišeno, kao kandidati za nacionalne penzije, pa onda mladi pesnici, a pogotovu pesnikinje štreberke polete da se fotkaju sa tim dotrajalim i isluženim grofovima jezika, koje više niko, pa ni njihove porodice i rodbina ne čita. A da ne govorimo o usamljenim pesnicima koji žive po provincijama, po svojim varošicama i selima, da ne govorimo o onima koji su po periferijama koji žive svoju literaturu, daleko od tako zvučnih i rasipničkih malokrvnih pesničkih susreta koji se upriličuju više da osvetle imena organizatora nego da pokažu poštovanje prema pokojniku u čiju čast se manifestacija pravi. Postoje oni na pesničkim susretima koji jedni druge pozivaju i kad se malo bolje pogleda to je oveći skup jednog društva koje se iz godine u godinu sastaje i koje je sastavljeno od raznih direktora i urednika i oni se ne menjaju. Oni se esnafski drže i lobistički podržavaju. Svi ostali su samo statisti i dekor da bi njihove veličine dobile na značaju i na svakom od tih pesničkih susreta pokazale se u pravom zlatoustom sjaju. Pisac ovih redova ima dovoljno godina da sve to isprati i vidi, a ima i hrabrosti da to javno kaže. Ali teško je odoleti marketinškoj zabludi, pa nam se čini da sve što se reklamira, pa i pesnički susreti, ide direkno na rafove i police večnosti, kako ne bi, ko da večnost nema pametnija posla nego da usvaja uniformisanu književnu nahočad koja se desila kao relikt jednog bezbožničkog vremena i koja po svaku cenu na pesničkim susretima pokušava još malo da otme kroz priču i pevanje o nacionu i tradiciji još nešto od materijalnih dobara iz carstva zemaljskog koje se ruši i obrušava. I što se jače drže sve im je važnije da budu prisutni, da budu viđeni da pre no što ih sveti Petar pozove na istinu još po nešto ugode svom džepu i svom egu. Novo vreme traži nove pesnike. Novo vreme ovo na netu otvara nove mogućnosti i daje šansu istinskim i iskrenim stvaraocima da se iskažu. Mislim DA GOSPOD MENJA Odluku i da je volja njegova da se svakodnevno na fejsu sreću pesnici sa svih strana sveta i da se ovde dešavaju trajni pesnički susreti otvoreni, iskreni i neposredni, na sreću svih nas i publike i pesnika jer u ovim susretima svi bez ličnog interesa učestvujemo. I Bog nas blagosilja sa svojih visina.
