Namnožile su se, usled čestih kiša ove godine, žabe avlijanerke za koje se u mome detinjstvu verovalo da ako na koju zgaziš umreće ti mati. Ima i` svugde, a pogotovu u senovitim delovima ispod streha i oko temelja koji stoje okrenuti severu. Ponekad u noćnim satima kad je mesečina, razvesele se izgleda i naprave žurku, pevaju na sav glas. Nisu naročito muzikalne ali pevaju, da se sve ori. Jednom sam krenuo, a bilo je malo pre ponoć,i sa baterijskom lampom u pravcu odakle se čuju glasovi. Sa mnom je bio i Nikasso. I krenuli smo istraživanje po zvuku odakle je dolazio. Ali kad bi se približavali one bi prestajale sa pevanjem. Pod svetlom smo videlo one koje špartaju dvorištem i po flasteru, ali te koji pevaju i mitinguju nismo našli. Razočarani vratli smo se na terasu i nastavili svako svoj posao, ustvari, oboje smo nešto pisali i to ručno po sveskama. Bilo je vrelo predponoćno veče. Kad najednom Nikasso podigne glavu, malo osluhne i gotovo sa filozofskom ozbiljnošću reče: Sigurno je u pitanju tajno društvo. Pogledam ga začuđeno i shvatim da su žabe u svome svetu veoma dobro organizovane čim ih ne uspevamo pronaći. Da, odgovorio sam, sigurno je u pitanju neka zavera. I oboje smo nastavili sa svojim radom.
