Primećujem da se u poslednje vreme sa mojim pamćenjem nešto dešava. To da zaboravljam i nije, verujem, samo posledica cigareta i godina, već nečeg što kao pisac već danima pokušavam sebi da objasnim. Nekada sam odgovore tražio u knjigama koje se bave naukom o duši, ali kako sam video da su sve teorije podložne menjanju i dopunjavanju, odlučio sam da odgovore počnem tražiti na drugoj strani, konkretno u mom životu koji je, da budem iskren, već dobro odmakao od onih početaka kad sam ga morao puniti raznim doživljajima i sadržajima tek da bih osetio da sam živ i da postojim na ovome svetu.
Moje zaboravljanje je postalo toliko očigledno, da u običnom razgovoru sa komšijama, oni moji divni susedi sa kojima svakodnevno provedem na ulici koliko traje pušenje jedne ili dve cigatere, dok se odmaram od kompjutera i gledam u zelenu travu da malo odmorim oči, dakle susedi me upozoravaju da zaboravljam, da prosto izmetnem iz glave ono o čemu su na primer juče pričali. U šali, ali ja im govorim da sam omatorio, a moj komšija Lala, koji je od mene stariji gotovo četvrt veka, se smeje i pita: A šta ja da kažem?
Sve je u glavi, pa i moje zaboravljanje. Naravno da ne govorim mojim susedima kojim prostorima se vera moja misao. Ne govorim im koliko u toku jedne munute krivudavih puteva pretrči moja duša tragajući za večitim odgovorima za smislom i istinom. Ne volim im ni nametati priču koliko u toku dana i sa koliko različitih ljudi u globalnom selu ja razgovaram. Ali jednostavno ne pamtim kad su mi rekli da se neko iz komšiluka ženi. Kad je nedelja i vašar. Ko je bio kome rod i ko je kome pomagao oko košenja trave na ulici. I ko je platio pivo pred dućanom, a ko nije i sve tako.
Ali kad je zaboravljanje u pitanju, da ne govorim o javnim stvarima i o onome što sam pročitao u novinama i što sam gledao na televiziji. Sve te informacije protiču kroz mene neverovatnom brzinom i ne zaustavlju se, odlaze u more zaborava.
Primetio sam da je zaboravljanje korisno i za odnose sa ljudima koji su me povredili na razne načine. I kako nisam zlopamtilo, ja im brzo oprostim i još brže ih zaboravim. Možda jednoga dana napravim posebnu knjigu o tehnici zaboravljanja. Glupo je pamtiti ono što nas ne dotiče i ono što nas ne interesuje.
Držati u glavi gomilu neinteresantnih informacija je kao da hodaš pustinjom noseći na leđima još jednu vreću peska.
I dok ispisujem ove redove, na pamet mi pade jedan tekst koji je čuveni Duca Radak napisao o treningu zaborava i budnosti. I shvatim da zaboravljam samo ono što mi ničemu ne služi i što mi ne koristi u mojim tekstovima i knjigama.
