Sad tek vidim koliko toga u jedan život može da stane, a da je i suprotno, i različito, i protivurečno, a da postoji u sećanju jednog bića i ćuti, i trpi se, i podnosi se, i čeka, čeka da se ispolji. U svemu se život u poslednjih pola veka promenio, a ustvari je ostao isti. Ljudi i porodice u mome selu su se prilagođavali vremenu koje je dolazilo i uvodili su u svoje živote razne novatarije i to lagano, spontano, prosto nehotice su samo pratili svoje vreme i ono što im se nudilo. Svedok sam u poslednje vreme: svako selo pravi svoju etno kuću i u Vojvodinoi to prosto postaje trend. A kad sam se malo bolje razabrao i pogledao u mapu video sam da slične stvari rade i naši evropski susedi. Da li je to neki naš žal za prohujalim, tradicionalnim, blagim i usporenim načinom života ili je to turistički, marketinški i ugostiteljski trik - teško je to odgonetnuti, ali da se dešava nešto etno i retro, to je sigurno. Taj i takav talas je stigao i do moga sela. Ima još porodica koje žive kako se nekada živelo. I u mome komšiluku ih ima. Ali oni to ne vide kao turistički trend, već kao svoje normalno stanje. U sledećih nekoliko beležaka pokušaću da iznesem sećanja na neke pojedinosti iz iz mog života od pre oko pola veka. Pokušaću setiti se stvari, predmeta, reči, pojmova, pojava, idioma koji su bili korišćeni u mome detinjstvu, a koji su stigli iz prve polovine dvadesetog veka, a danas ih nude kao turističku atrakciju. Naravno, shvatio sam da ja u sebi nosim ta dva nespojiva sveta, a za sebe nikada nisam mislio ni da sam etno, a ni retro.