Svako telo se na toploti širi, a na hladnoći se skuplja, tako nas uče zakoni fizike, jedino je sa žuljevima malo drugačije, a pogotovu kad nažuljamo mozak od trvenja vlastitih protivurečnosti i nesaglasja.Teško nam je ugoditi, kad to očekujemo od drugih, ali nam pristojnost i uljudnost nalaže da da njihovo ugađanje uvažavamo i rešpektujemo prema svim pravilima lepog ponašanja. Najveći nam je problem kad sami sebi treba da ugodimo. A to se dešava, doduše ne tako često, ali se dešava, pogotovu u danima kad nemamo neku snažnu aktivnost koja nas u potpunosti zaokupi. Kad smo na "ler gasu", to je zlo. Svašta nam se mota po glavi. Duh nam je aktivan, a telo pokušavamo da sputamo na jednom mestu. E, u takvim trenucima se dešavaju trenja i od siline njihove dobijamo žuljeve koji nas peckaju i muče, a otekline su pune neke sluzave tečnosti koja se giba u našoj pameti i čini nas nervoznim. Postoje još i žuljevi na rukama, od držanja sapišta, koje može biti od vila, lopate, ašova, krampa itd. Postoje žuljevi na nogama, a najčešći su na petama i kraj malih prstiju, koje još zovemo i čukljevima. Žuljevi na nogama su uglavnom od tesne i neudobne obuće i oni se lako izuvanjem i odmaranjem nogu mogu zalečiti. Oni koji se dešavaju u glavi su opasni. Ako se raspalimo oni se skupljaju, ako se ohladimo oni se šire. Teško i gotovo nikako ne mogu da se izleče. Prate nas kroz čitav život. Prate nas i posle života jer ostaju u pamćenju oni koji su nas poznavali. Jedan od načina da ih se oslobodimo je da pišemo i postanemo skribomani koji će ispisivati stranice i stranice o onome šta ih žulja, kad ih žulja i zašto ih žulja.
