ŠEST ELEMENTARNIH ZABLUDA BLOKADERA KOJE SU PLOD NJIHOVOG SLEPILA I OSTRAŠĆENOSTI MRŽNJOM PREMA VUČIĆU Miloš Bogdanović


Prva zabluda blokadera jeste uverenje da će sve biti rešeno odlaskom Vučića.
Ali koliko je puta naš narod već smenjivao korumpirane vlasti, da bi nove pokazale još veću bahatost i mafijašenje? Pre SNS-a morao si biti član DS da bi mogao da napreduješ, a pre 5. oktobra morao si biti na strani Slobe da bi bio privilegovan.
Šta vredi što ode jedan čovek ili njegova klika, kada narod ostaje isti kakav je bio i pre? Smena vlasti ne rešava ništa, jer ako narod ostaje sklon neodgovornosti, neradu, nasilju, korupciji i mafijašenju– uzrok krize i temelj svake nove korumpirane vlasti i dalje ostaje u mentalitetu tog naroda.
Druga zabluda blokadera jeste licemerstvo – ustaju protiv zla u vlasti, ali ne i protiv zla u sebi. Većina njih uči da otalja, vara na ispitima i time sama proizvodi nesposobne kadrove i neodgovornost koja je, u krajnjoj liniji, dovela do nesreće u Novom Sadu.
Treća zabluda blokadera jeste uverenje da ih vode plemeniti motivi u borbi protiv nepravde. Ali pokreću ih dva loša motiva, tipična za savremenu nevaspitanu omladinu.
Prvi loš motiv je bunt povređenog, razmaženog i gordog Ega koji ne ume krotko i strpljivo da podnese nepravdu. Da bi se neko čiste savesti borio za pravdu, mora da ga vodi ljubav, a ne mržnja. U suprotnom, postaje subjektivan i sam čini nepravdu. Istraživanja već godinama pokazuju da više od 50% srednjoškolaca opravdava nasilje – dakle, ne vodi ih ljubav prema drugome, nego nemoć velikog razmaženog Ega da trpe neprijatnosti.
Drugi motiv je želja da se sopstvena nečista savest umiri. Naime, ispravna reakcija za nesreću u Novom Sadu bi trebala da bude:
"Hajde da sami sebe preispitamo da nismo i mi u svom domenu pokazali istu neodgovornost u učenju, radu, poštenju kao oni koji su krivi za pad nadstrešnice? U čemu smo drugačiji od njih, osim što nismo bili na njihovom mestu? Nismo li i mi sami varali na ispitima i trudili se da nekvalifikovani dobijemo nezaslužene ocene i diplome? Hajde da svako od nas uradi što može sa svoje strane da ova zemlja bude bolja, umesto da u lovu na veštice histerišemo na nekog drugog da je kriv, kada smo i sami ukoreni ovom nesrećom za isti karakter!"
Međutim, većina je pohrlila u lov na žrtvenog jarca – ne da pomogne, već da se oseća bolje u sopstvenoj iskvarenosti.
Četvrta zabluda blokadera jeste što napadaju vlast ne da bi joj pomogli da se popravi, već da bi je kaznili. A nije pravedno osuđivati nekog ako mu prethodno nisi ponudio put popravljanja. Isus bi im rekao: „Ko je među vama bez greha, neka prvi baci kamen.“ Naš narod nije prosvećen i zato svoja iskušenja zaista ne ume da pobedi. Ume samo da ih licemerno sputa u ispoljavanju, a to nije pobeda već licemerstvo. Trljanje nosa i osuđivanje nikome nije pomoglo da bude bolji, pa ne može pomoći ni našem narodu, ali svako nudi ono što sam ima kao lično iskustvo. Ko je pod osudom, osuđuje druge.
Peta zabluda blokadera jeste verovanje da će kazne i krivično gonjenje sprečiti zlo. Ali, ako je većina naroda iskvarena, onda nema ni ko da sprovodi zakon a da sam ne podleže podmićivanju. Studenti misle da građanskom neposlušnošću mogu da primoraju vlast da natera pravni sistem da radi.
Međutim, najjači pritisak na vlast već vrši Zapad, mnogo jače nego studenti, preteći da će da smeni našu vlast ako ne obezbeđuje bar minimalnu zakonitost i građansku sigurnost. Rezultat je samo uklanjanje ekstrema bezakonitosti, zato što krivični zakon udara samo u vrh ledenog brega, dok zlo ostaje i dalje u mentalitetu naroda nesankcionisano. Na primer, ko zna koliko je hiljada ljudi zbog pogrešnih dijagnoza lekara prevremeno završilo život jer su ti lekari takođe prepisivali na ispitima i učili sve samo da otaljaju? Ko zna koliko je stanova napravljeno sa materijalom lošijeg kvaliteta jer radnici kradu na svakom nivou i zabušavaju u kvalitetnom radu koliko god mogu. Vučić se time nema veze. Takav nam je mentalitet vekovima. Blokaderi i opozicionari neće da osude mentalitet naroda jer bi onda izgubili odobravanje, već truju narod prebacivanjem krivice na dežurne krivce. Neogovornost i korupcija prožimaju sve sfere društva, a ne postoji način da sam krivični zakon sudi i sankcioniše unutrašnje motive srca.
A kada bi krivični zakon i uspeo da se umeša u svaku poru življenja i postane pretnja protiv zla, tada bi predstavljao oblik diktature tipičan za represivne sisteme kao što su nacizam ili staljinizam, i proizveo bi za rezultat samo licemerstvo i civilizacijski povratak u srednji vek. Istina je da jedino pravo rešenje jeste samo u reformi mentaliteta naroda njegovim prosvećivanjem, a krivični zakon može jedino da obuzda ispoljavanje mentaliteta a ne i da ga u srcu naroda reformiše.
Šesta zabluda blokadera jeste uverenje da plenumi izražavaju volju studenata. Oni nemaju ni kvorum, ni slobodu izražavanja. Studenti koji misle drugačije od blokadera, najureni su iz plenuma uvredama, etiketiranjem i ometanjem da govore. Više elementarnih uslova objektivnog glasanja nisu ispunjeni od strane studenata da bi njihovi plenumi bili validni:
1) Većina studenata mora biti prisutna na plenumima, što se nikada ne dešava;
2) Studenti koji misle drugačije od blokadera su zastrašeni, ponižavani i ometeni u izražavanju svog stava;
3) I da postoji kvorum, da bi sud studenata bio objektivan, a ne pristrasan ili subjektivan, većina studenata mora da vodi svakodnevnu borbu sa samim sobom i da tako formira prosvećeno samokritičko javno mnjenje. Čovek ostrašćen mržnjom prema Vučiću, ne može razumno da misli i odlučuje. Da bi razum mislio objektivno a ne subjektivno, svaki čovek mora da vodi svakodnevnu borbu protiv svojih slabosti karaktera (sebičnosti, telesnosti, gordosti, zavisti, mržnje, želje za moći, kukavičluka, itd.), inače će mu važnije biti pitanje šta bi on želeo da je istina, nego šta zaista jeste istina. Lična ili nacionalna gordost, potreba za okrivljavanjem drugoga, zavist, mržnja, i raznorazni strahovi i projekcije jesu slabosti preko kojih se čovekom lako manipuliše, ako ih on prethodno ne pobedi. Bez ovog uslova, demokratija ne može da funkcioniše kao što nije funkcionisala ni u antičkoj Grčkoj kada je filozof Protagora (486 - 411) zapazio: “Što se tiče naroda, on ništa ne vidi, nego samo ponavlja ono što mu vođe kažu.” (Protagora 3,17); Samo prosvećeni ljudi ispunjavaju uslov da demokratske slobode neće zloupotrebiti.
4) Takođe, sopstvena shvatanja se moraju izložiti kritičkom mišljenju. Argumenti svake strane se moraju proveravati kroz javne rasprave. “Neka se Istina i Zabluda bore! Ko je ikada video da Istina bude poražena u slobodnom i otvorenom sukobu?” (John Milton, Areopagitica, 1644. god.) Sve izjave plenuma moraju biti date široj javnosti na uvid sa dubokim obrazloženjima svojih odluka gde su propaćene kritičkom diskusijom sukobljenih strana, da bi svi bili upoznati sa argumentima jedne i druge strane i da bi se tako otklonila sumnja da su odluke donošene jednostrano i autoritarno, bez provere i bez validne argumentacije;
5) Studenti moraju biti obrazovani u vezi pojmova o kojima donose odluke, ali oni niti o njima išta znaju, niti ih zanima da se obrazuju, niti razmišljaju, niti ih proveravaju kroz sukob mišljenja. Pokrenuti buntom i potrebom uznemirene savesti za dežurnim krivcima, oni se boje da misle i ne mogu da podnesu kritičko mišljenje, i zato su slepi pred faktom da u njihovom nasilju i destrukciji ne postoji nikakva magija koja bi mogla da popravi stanje društva. Kako ništa ne misle i ne proveravaju, njihova borba je unapred osuđena na propast, iz isto razloga zbog kojeg je propao bunt renesanse: “Renesansa je rođena iz prkosa, i zato nema dubine, širine i pouzdanost kreativnog nagona. To je jedna i jedina epoha koja je više dosledna u teoriji nego u sprovođenju.” (Oswald Spengler, The Decline of the West) Prava reformacija je ona koja polazi od sebe i kroz pokajanje za sopstvene slabosti karaktera daje doprinosa reformi mentaliteta samog naroda, što je bilo iskustvo Zapada od 16. do 19 veka:
Osnovna stvar koju studenti i opozicionari ne razumeju i ne žele da shvate, jer onda više ne bi imali izgovora za svoju mržnju prema vlastima jeste da će sa ovako iskvarenim mentalitetom naroda svaka iskvarena vlast ponovo lako da se uspostavi, dok sa neiskvarenim mentalitetom niko nije u stanju da zloupotrebi svoju moć jer niko neće da mu se proda.
U svom delu "Demokratija u Americi" 1835. godine francuski sociolog Aleksis de Tokvil objašnjava da je svaki pokušaj zloupotrebe vlasti u tadašnjoj Americi nemoguć jer narod većinski tako nešto ne dozvoljava svojim mentalitetom.
Još ranije, godine 1798. američki predsednik Džon Adams upozorava da je američki Ustav napravljen samo za moralno ispravne ljude i da nema načina da opstane ako se ljudi iskvare, jer američka vlada ne poznaje represivnu moć kojom bi mogla da se suprotstavi zlu naroda, ako ljudi svoja sopstvena iskušenja sami ne pobeđuju:
"Dok god naša država bude neokaljana principima i postupcima koji danas donose pustoš u mnogim delovima sveta, i dok god ona nastavi da bude iskrena i nesposobna za podlu i nepobožnu politiku, mi ćemo imati najjači razlog da se radujemo na ovom sadašnjem mestu koje nam je odredilo Proviđenje. Ali ako pak narod američki narod jednom postane sposoban za tu duboku pretvornost, i u međusobnim odnosima, i prema drugim narodima, koja koristi jezik pravde i umerenosti, a praktikuje bezakonje i ekstravaganciju, i prikazuje na najprivlačniji način šarmantne slike bezazlenosti, otvorenosti i iskrenosti, dok divlja u pljački i nasilju, ova zemlja će biti najnesrećnije mesto na svetu. Zato što nemamo vladu naoružanu sa moći, sposobnom za borbu sa ljudskim strastima, koja nije obuzdana moralnošću i religijom. Pohlepa, ambicija, osvetoljubivost, razuzdanost, raskinuli bi najsnažniju užad našeg Ustava kao što kit probija mrežu. Naš ustav je načinjen samo za moralne i religiozne ljude. On je u potpunosti neadekvatan za vladu bilo kog drugog." (John Adams, Letter to the Officers of the First Brigade of the Third Division of the Militia of Massachusetts, 11 October 1798)
I zaista, Aleksis de Tokvil godine 1835. objašnjava da je pokušaj primene Američkog sistema u narodima sa iskvarenim mentalitetom dao katastrofalne rezultate. On piše:
“Želeći da uspostave federativni sistem, Meksikanci su uzeli kao uzor i gotovo potpuno preslikali savezni ustav svojih suseda Angloamerikanaca. Ali prenoseći kod sebe slovo zakona, nisu mogli istovremeno da prenesu i duh koji mu uliva život. ... Meksiko bez prestanka zapada iz anarhije u vojni despotizam, i iz vojnog despotizma u anarhiju. ... U kojem se delu sveta mogu naći plodnije pustinje, veće reke, neiscrpnija a nenačeta bogatstva nego u Južnoj Americi? Međutim, Južna Amerika ne može da podnese demokratiju. ... Španci i Portugalci osnovali su u Južnoj Americi velike naseobine koje su, otada, postale carstva. Građanski rat i despotizam pustoše danas po tim ogromnim oblastima. ” (Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, 1835. god.)
Dakle, ako je mentalitet naroda iskvaren, svaka vlast će da takav mentalitet iskoristi za zloupotrebu svoje moći. Rešenje je jedino u prosvećivanju naroda, a ovakve prosvećujuće ideje nećete čuti više ni od studenata niti od opozicije niti od vlasti, i zato nam se crno piše:
“Ne može da se promeni Srbija a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija svako od nas po malo mora da se promeni. U svom pristupu problemima, u svome mentalitetu, u svojim radnim navikama, jer Srbija, to je zbir svih nas. Odnos prema životu, odnos prema poslu, odnos prema odgovornosti, odnos prema porodici, odnos prema sebi i svojoj ambiciji. Mi moramo da nešto u svom mentalitetu promenimo. Prvo da budemo pozitivni ljudi. Ne da kad god se probudimo kažemo “Au, još jedan dan!” Ili šta god da dođe nepoznato, mora da je neki neprijatelj nešto smislio. Ili šta god ne razumemo, to je protiv nas.” (Zoran Đinđić)
“Srbija, Bosna i Hercegovina će se s vremenom osloboditi od Turaka; ali ako narod u ovim zemljama ne počne da se oslobađa sujeverja i bogohulne mržnje, i odbojnosti prema zakonu, oni će sami sebi biti Turci i mučitelji. Ako episkopi, sveštenici i plemstvo među njima ne budu ukrašeni obrazovanjem i vrlinama, izabrani među narodom i istinski verni sinovi otadžbine, ta ista sloboda će im služiti za kvarenje i moralnu izopačenost, a kada se to uvede kao običaj i postane uobičajeno, onda će i to obrazovanje biti otrovano, pokvareno, oskrnavljeno i postati gore i štetnije za društvo nego neznanje i varvarstvo. ... Velikoj duši i od samog neprijatelja istina je draga, a slabi um ni od prijatelja neće da je primi. Misaon i razuman čovek ne uči samo od pametnijih od sebe, nego i od samih luda ima se čemu naučiti, jer gleda šta oni čine i kako se zlopate, pa sve to uzima sebi za pouku i čuva se, a budala neće ništa od pametnog da primi, jer pored ostalih ludosti najveća mu je da se sam sebi najpametniji čini, i za sramotu drži od drugoga nešto naučiti. Što god vidimo da prosvećeni ljudi tvore na opštu korist, tvorimo i mi koliko možemo. Ne pravimo se pametniji od sviju, to je znak varvarstva. ... Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, Sunce bi ugasili.“ (Dositej Obradović)
Можда је поп-арт на ком је текст
Све реакције:
45