Nisu sve knjige za sve životne trenutke i nisu svi životni trenuci za sve knjige. Ali postoje momenti u životu kad počinjete da se sudarate sa sobom i sa svetom, kad vam se desi blokada i kad prestajete racionalno da razmišljate, kad vas grozničavost zahteva koji su pred vas postavljeni, bez vaše volje i želje, počne ugrožavati do te mere da onespokojeni tražite slamčicu spasa za koju biste se uhvatili da ne potonete do kraja u sveopšte slepilo i besmisao i onda tražite nešto za čim biste posegli kao za utehom, za analgetikom koji bi na trenutak smirio bol i težinu svih poraza i mučnina koje su se kao veliko crno nebo stuštili na vas. To su trenuci kad zavapite onako izmučeni i isceđeni od beskrajnog davanja i osetite da vam je potrebna infuzija i to ona magična duhovna infuzija kojom vaskrsavate nadu da, ipak, nije sve gotovo i da izranjavani i obamrli smisao, kojim ste nekada tako dobro gospodarili, sada se pretvara u novu volju da negde postoji lek i uteha za vašu beskrajnu potištenost.
Život vam je prsnuo u paramparčad, vidite to dobro. Ne snalazite se više ni sa samim sobom, a kamoli sa šizoidnim i egoističnim svetom. To što posedujete svest da ste pojedinac ne daje vam za pravo da sve grubosti i zlostavljanja racionalnih životnih stremljenja ljudi treba da trpite i da ih podnoste stoički i hrišćanski mirno. Brat je bratu postao rat, a potreba za moći je prešla sve granice pristojnosti i obesno se nametnula svakodnevici ulazeći bezobrazno u naše intime da nas razara, čereči i muči dok ne presahne naš duhovni ponos da ljubav i saosećanje sa svetom budu tek strašljivo ulagivanje i udvaranje proizvedeno od nemoći da bilo šta promenemo.
Prerasli smo granice svojih sablažnjivih mladalačkih snova shvatajući da zlo koje se nad nama širi postaje zarazno i inficira svaki segment i svaku poru društva i ljudi oko nas i osećamo da nas napada i da preti da nas podčini svojoj volji da zagospodari nama i da se najednom i sami nađemo na vetrometini svojih samospoznaja, užasnuti onim što vidimo.
Pobunjeni nad haosom godinama trpimo unutrašnje klanje zveri u utrobi koje su proizvod našeg ogromnog nezadovoljstva svetom, koji je prestao da ima ljudski lik, u koji smo mi, kao iskreni humanisti, zaljubljeni. Demoni, kao kolica dečja, guraju civilizacijsku drobilicu prema nama i prete da nas svakog trenutka samelju i pretvore u prah od kog smo stvoreni. Odgovora za naše strahove nema, a pitanja je sve više. Život se survava u kal trenutka koji ne znači ništa. Ništavilo je tu kraj nas i u nama, dodirujemo ga jagodicama prstiju, osećamo njegovu prenapregnutu pustoš iz koje se čak ni slepilo ne rađa. Nema više ni zagonetki, ni rebusa, samo tišina koja plaši i čini da se razum izgubio i potro u samom sebi, da su se emocije samoukinule u silnoj želji da se sa sobom i svetom sastavimo, a ono samo praznina, pustoš i tišina, kad se gleda, a ne vidi, kad se čuje, a ne razume, kad se oseća, a ne može da se definiše i sebi objasni... E, u jednom od takvih stanja kad se nema kud, šta nam drugo preostaje do da uzmemo knjigu iz biblioteke, onu ka kojoj, iz njihovog mnoštva, prvo naša ruka nagonski krene i pročitamo naslov Narcis u vodi Nikole Kitanovića.
Narcis u vodi je roman koji počinje jednostavno, lako i komunikativno, veselo na relaciji pisac i čitalac, gde autor već na samom početku sugeriše čitaocu da prekine čitanje i da se uhvati nekog pametnijeg posla. Ali, naravno, čitalac nakon zgražavanja nad svakodnevicom i nad svetom (mislim na one čitaoce koji su to doživeli i osetili), on nastavlja da čita priču o Miču koji je zaposlen u agenciji za poslovnu pratnju i u kog je koleginica sa posla Milica potajno zaljubljena. Ali to nije ništa, u Miča su svi pomalo zaljubljeni, kao i on u sebe samog. Pisac Nikola Kitanović daje nam mogućnost da se suočimo sa vlastitim osećajem zaljubljenosti u sebe i to na način koji do sada nismo poznavali, jer mi sebe često ne umemo ni da vidimo ni da sagledamo u dovoljnoj meri, niti smo spremni da prihvatimo našu narcisoidnost kao stvarnu, snažnu i istinsku.
Narcis u vodi je roman o erotskom i demonskom, o snažnom zagrljaju erosa i tanatosa, o preobražajima koja se dešavaju kroz optiku glavnog junaka Miča, koji intenzitet i mešanje virtuelnog i stvarnog u rijaliti šou, koji je i fantastičan, proživljava kao ljubavni najamnik u Hotelu Vojvodina.
Nikola nam kao skenerom pokazuje da svaki osećaj koji imamo može da se pretvori u sliku, da fantastika ume da bude stvarna i virtuelno fantastičnija od sebe same. Narcis u vodi pokreće naše erotsko biće, otvara emotivne i čulne ventile na mestima u našoj duši gde nikad nismo ni umeli ni smeli da tragamo. On nam govori o našim frustracijama i inhibicijama i daje nam mogućnost da čitanjem knjige prevaziđemo ono što nam se vekovima kao tabu taložilo u duši.
Slike koje Mič kroz četiri monitora posmatra su veoma žive i sećaju na jednu sliku Hijeronimusa Boša, triptih Raj, čistilište i pakao. A glavni junak svojim transformacijama, kroz čitavu priču, otkriva da poseduje tajna znanja za samoodržanje u teškim životnim situacijama. Njegova sposobnost preobražavanja svesti o bolu i potiranja autosugestijom istog, otvaraju nam percepciju o vlastitim arhetipskim znanjima i veštinama našeg iracionalnog bića, kao i kako da emotivnom inteligencijom uspemo da nadvaladamo nevolje i transformišemo se u ono što želimo. Mič je stvaralac novog, a to ni jednom rečju autor ne govori, on je naša reinkarnacija koja ga, dok čitamo Narcisa u vodi, čini našim bićem i suštastvom.
Đorđe je drugi junak romana, naručilac posla, a ujedno i neko ko vodi Miča kroz razne svetove i iskušenja kao što je Dantea vodio Vergilije u Božanstvenoj komediji i uvek pred njega postavljao nove zadatke, kao Don Huan Kastanedi vodi ga kao otkrivanju i spoznaji svojih unutrašnjih potencijala, ali i ka samospozanji o sebi samom, ali i nas čitalaca.
I sam pripovedač Nikola Kitanović menja likove i načine svog pripovedanja, čas je sveznajući pripovedač koji u prvom licu govori, čas je samo drugo lice koje je posmatrač. Autor romana čini to veoma vešto lavirjući i prelazeći sa jednog na drugo da prosto i ne primećujemo ta sliznuća iz jednog u drugo lice i pripovedačko ja koje ponekad sakriveno i nevidljivo.
U romanu Narcis u vodi Nikola Kitanović Miča kao klasičnog heteroseksualnog muškarca uvodi u homoseksualne situacije i avanture sa Đorđem kako bi spoznao da ljubav i nema mnogo veze sa polom, da je to stvar predrasuda koja se dešava godinama u svetu u kome živimo, već je ljubav nešto neuhvatljivo i čarobno što nam ne daje mnogo izbora, ili da sa njom i traženjem nje živimo u paklu ili da idemo u smrt. Kad mislim o ljubavi, kaže Đorđe, mislim na vodu i vatru. Nikola Kitanović nas pričajući prosto uvodi i jedan drugi svvet gde Đorđe ruši razne tabue, predrasude, gde otvara pitanje muškog incesta i vodi nas sverama kojima se u čitalačkom iskustvu erotskih romana retko i gotovo nikada ne putuje. U pornografiji da, ali Narcis u vodi nije pornografija, već poetizirana balada o otkrovenju duhovne ljubavi.
U sedam dana dešava se ova ljubavna priča između dva muškarca koji se preobražavaju u čistu i nepatvorenu emociju, koja se rasčinajava zajedno sa ovom naracijom u čistoj vodi, u onoj u kojoj se nekada Narcis ogledao i iz koje se na svet pojavio kao sveti ratnik.
Roman Narcis u vodi je roman duhovne imaginacije, gde nam pisac otvara mnoštvo tema dok nas vodi putevima zavođenja i zaljubljivanja Miča i Đorđa, on nam otvara pitanje igre i moći, vidljivosti i nevidljivosti, pojavnog i nepojavnog, a slućenog života koji oni, noseći ga u sebi, otkrivaju u nama i mi ih postajemo svesni.
U ovom romanu otvara se i pitanje vampirizma između junaka kroz njihova kafkijanska preobraženja i transformacije, a ujedno nam autor ukazuje na energetski vampirizam koji je u trećem milenijumu postao masovna pojava, a da mi to i ne primećujemo. U stvaralačkom zanosu autor nam kroz svoje junake govori:
Biće jeste tekst. Ali i božanstva su tekst, vrlo brzo ćeš to da saznaš. Samo svetlo je tekst. Ako nema teksta, onda nema postojanja. Naravno, postoje posebni tekstovi, koji koriste posebne znake, posebne signale i oni su čitljivi samo odabranima. Ali svejedno, to je i dalje tekst. Metatekst je tekst. Tekst poezije je tekst, ali to nije onaj puki napisani tekst, već metatekst te posebne pesme. Roman ima svoj tekst, muzička dela su takođe tekstualna jer ona govore. Možda mi nemamo te reči koje govore muzička dela, ali smo bića koja shvataju posebnost toga teksta i posebnim delom sebe mi to učitamo, urežemo u sebe, kao svoj plemeniti deo.
Moje četrdesetogodišnje iskustvo čitanja nekoliko stotina hiljada stranica i moje iskustvo pisanja nekoliko hiljada stranica objavljenog i neobjavljenog teksta, pokazalo se, dok čitam roman Narcis u vodi Nikole Kitanovića, kao dobra osanova da otkrijem svu zaumnost koju je ovaj roman u meni proizveo, ali i nemoć da kao čitalac, tražeći zadovoljstvo u čitanju teksta, osetim da gospodarim tekstom. Osetio sam da mi i tekst i junaci ove knjige, zajedno sa duhovnim otkrovenjima koja se kao u misterijama nude, kroz čitavu knjigu izmiču, kao što su i junaci Mič i Đorđe uspeli da se otmu i od samog pisca koji nam pri kraju romana kaže:
Sada je sasvim jasno da ja ne gospodarim vlastitim romanom i da se on neće završiti onako kako sam ja to hteo. Njih dvojica su preuzeli kontrolu u svoje ruke. Osobito Mič je gospodario, ne samo prostorima sobe, već i stranicama ove knjige… Moja osnovna ideja je iščezla, moja misija pisca više nije da kažem ono što hoću da kažem, već da zapišem ono što se zaista hoće, što me primorava da zapišem. Definitivno, ovo više nije moj roman; ne prepoznajem sebe u njemu, ne prepoznajem svoje razloge, niti svoju početnu misiju. Meni je oteto štivo, oteto mi je pravo da pišem svoj tekst. Ono što sledi, zaista više nije moje. Tako razmišljam u ovom trenutku. Za godinu-dve, za mesec-dva, za dan-dva možda ću o ovome da razmišljam drugačije.
