Pobunjeni nad haosom godinama trpimo unutrašnje klanje zveri u utrobi koje su proizvod našeg ogromnog nezadovoljstva svetom, koji je prestao da ima ljudski lik, u koji smo mi, kao iskreni humanisti, zaljubljeni. Demoni, kao kolica dečja, guraju civilizacijsku drobilicu prema nama i prete da nas svakog trenutka samelju i pretvore u prah od kog smo stvoreni. Odgovora za naše strahove nema, a pitanja je sve više. Život se survava u kal trenutka koji ne znači ništa. Ništavilo je tu kraj nas i u nama, dodirujemo ga jagodicama prstiju, osećamo njegovu prenapregnutu pustoš iz koje se čak ni slepilo ne rađa. Nema više ni zagonetki, ni rebusa, samo tišina koja plaši i čini da se razum izgubio i potro u samom sebi, da su se emocije samoukinule u silnoj želji da se sa sobom i svetom sastavimo, a ono samo praznina, pustoš i tišina, kad se gleda, a ne vidi, kad se čuje, a ne razume, kad se oseća, a ne može da se definiše i sebi objasni... E, u jednom od takvih stanja kad se nema kud, šta nam drugo preostaje do da uzmemo knjigu iz biblioteke, onu ka kojoj, iz njihovog mnoštva, prvo naša ruka nagonski krene i pročitamo