Gospodin Snevalo je bio golubar, i to ne sasvim običan odgajivač golubova, već onaj zagriženi i strasni koji bi se pre odrekao mnogo čega nego da prestane da se bavi odgojem golubova. Golubarstvo je za druge ljude bio sport, ili pak hobi, ali za njega je to značilo čitav život. Od detinjstva je držao nekoliko vrsta golubova na tavanu, ali se kasnije, tokom života, opredelio da drži samo poštare. I zaista, tokom vremena, kako ih je pario i pravio selekciju, dobio je silberastog goluba poštara kojem je dao svoje ime Snevalo. Znao je da sate i sate provodi u golubinjaku praveći im gnezda od praznih drvenih gajbi od jabuka, hraneći ih raznim zrnevljem, sipajući im stalno sveže vode u posudu i svakodnevno čisteći izmet sa poda. Miris golubinjarnika mu se toliko uvukao u nos da su mu, kad se vrati u kuću, drugi mirisi pomalo smetali, ali o tome nije govorio nikome od ukućana. Svakom od golubova, a držao je onoliko pari golubova koliko je imao godina, davao je imena. Za poštare je govorio da se pare i legu kao mašine, a kako se broj njegovih godina povećavao, tako je i proširivao golubinjarnik na tavanu sve dok čitav tavan nije pretvorio u prostor za odgoj golubova. Svakodnevno im je, jutrom, pošto ih pregleda, nahrani i napoji, otvarao žičana vrata i puštao ih da izlete napolje. A onda bi silazio sa tavana i gledao ih kako lete i kako sleću na njegov crvenih crepova krov, kako vrguću, kako se pare po lepom danu, jednom rečju, uživao je u tim pticama. Gospodin Snevalo nije bio osobenjak, ali je voleo da gleda golubove i uživao je u njima. Ove godine, kad je napunio šezdesetu godinu života, ostavio je i šezdeseti par mladih poštara. Uvek je vodio računa o broju, a kad koji golub, ili pak golubica ugine, stalno je spremao zamenu tako da, kao po nekoj magijskoj formuli, broj bude precizan i tačan. Za običnog posmatrača gubovi gospodina Snevala bili su svi jednaki, ali on ih je raspoznavao, čak im je i rodoslove, po nekoliko generacija u nazad, znao. Ono što je od golupčića bilo za ostavljanje, ostavljao je, a one druge je klao i od njih je njegova žena kuvala supicu ili je pravila golupčiji paprikaš sa knedlama. U svom golubarskom veku, gospodin Snevalo se borio sa raznim štetočinama koje su napadale njegov golubinjarnik. Prvo su se, jedne godine, pojavili pacovi. On dođe ujutro u golubinjarnika, kad ono pokolj pravi. Pacov, kad oseti golupčiju krv, kad se namami, onda ne zna šta je dosta, govorio je gospodin Snevalo. Dve nedelje sam pravio i postavljao pacolovke i otrove dok ih nisam stamanio. I noću sam stražario sa upaljenim svetlom kako bih otkrio odakle dolaze pacovi da mogu tu da im napravim pacolovku. I taman sam se oslobodio pacova, kad jedan komšinski mačak, kroz rupu na krovu, uđe unutra i napravi pravo čudo. Njega sam morao da gađam iz vazdušne puške i taman sam ga oterao kad se odnekud dovuče tvor kog sam opet morao da vrebam vazdušnom puškom. Kad zgadija krene da napada, onda ne zna šta je dosta. Ali evo uspeo sam. I zaista je uspeo da sačuva svoje jato kroz sve ove godine. Gospodin Snevalo je voleo svoje silberaste poštare, a i ptice su volele njega. Poznavale su njegov glas, često ih je, naviknute na zvižduk, hranio u dvorištu. Ptice su se kupile oko njega, sletale mu na ramena, na ruke, na glavu, kljucale ga po kosi i prosto kao da su mu uzvraćale ljubav i pažnju koju je on njima pružao. On se sa njima razgovarao, tepao im je, neke je korio, onako blago roditeljski i ti trenuci u dvorištu bili su nešto najlepše što je moglo da se doživi kad se uzajamno prožimaju ljubav čoveka prema pticama i ljubav koju su ptice pružale čoveku. Gospodin Snevalo, ponesen svojom ljubavlju, nije primetio kako mu je vek protrčao. Nije primetio ni da je ostario, ni da više od pedeset godina, kako on to voli da kaže, golubari. Radovao se svim novim parovima koji se ugnjizde i snesu jaja. Radovao se mladuncima, onako žutim i malim kad se izlegu, radovao se kad ih roditelji iz usta hrane i poje vodom, pa onda kad se i ti mladunci izlegu i sve tako. Ko nije držao golubove, taj ne zna šta je ljubav, govorio je, kad se nađe u društvu, gospodin Snevalo, a pogotovu kad je u firmi i kad je na doručku sa kolegama. Inače, gospodin Snevalo je radio kao obični radnik u fabrici građevinskog materijala. Nije bio pušač, nije izlazio da se karta sa drugovima i da pije, a nije bio zainteresovan ni za tuđe žene. Oženio se svojom prvom mladalačkom ljubavlju i bio je posvećen muž, a kad su se rodila deca i posvećen otac. Platu je uvek davao ženi, od prvog dana, jer ga novac nije intersovao, a ona je raspolagala i kupovala šta treba, kako njemu tako i deci. Supruga mu se zvala Mara i ona je njega takvog prihvatila, a i volela ga je i vodila računa o njemu i nije mu branila da se bavi golubovima. Kad bi je žene zafrkavale na račun muževljevog golubarenja, govorila je: Svaka luda po nešto vole. Moj, eto, golubove, a tvoj kafanu, a tvoj kocku... Kako su se uzeli mladi, deca su im se, a imali su sina i ćerku, kad su završili srednje škole, zaposlila, poudavala, poženila i otišla svako svojim putem, a Snevalo i Mara su rano ostali sami. Ona je radila baštu sadeći i spremajući u njoj svo povrće i voće koje im treba za zimu, a on je radio u fabrici, a ostalo slobodno vreme je golubario. Kad im neko od prijatelja i gostiju dođe u kuću i kad treba nešto da se odluči, Snevalo je govorio svoju antologijsku rečenicu: Maro, ti sve znaš, što je značilo da se sa njom uvek, kako odluči i kako uradi, slaže i da ona ima u svemu njegovu podršku. Njihova kuća, sazidana kreditom u sedamdesetim godinama, ni po čemu se nije razlikovala od drugih kuća u našoj varoši, ali se ni po čem nije ni isticala, osim po jatu golubova koje, kad ga gospodin Snevalo pusti izjutra iz golubinjarnika, prosto prne i uznese se u nebo prvaći krugove dok se ne spusti i ne smiri na krovu njegove kuće. I došao je i taj dan penzije, napunio je šezdeset godina. Gospodin Snevalo je sa smeškom gledao šezdeseti par mladih poštara koje je ostavio za priplod, a bila je Velika Gospojina i sa obližnje crkve su se čula jutarnja zvona koja su pozivala ljude na skupštinu, kad je otvorio ispust na krovu i pustio da golubovi izlete. Onda se i sam spustio sa tavana i uzeo vedro sa pomešanim zrnevljem i na sredini dvorišta, počeo je da zviždi, da baca hranu po zemlji, onako zadovoljan, opušten i srećan, da uživa u prizoru njihovog sletanja i kljucanja zrnevlja. Dan je bio vedar i sunačan, kao i uvek krajem avugusta i gospodin Snevalo je bio zadovoljan sobom, svojim životom, svojom penzijom i činilo mu se da je svet postao savršen, da je baš onakvim kakvim ga je čitavog života priželjkivao. Sve što je želeo da doživi, doživeo je: i porodicu, i kuću, i svoje golubove, naparene baš onako kako je on to želeo, i penziju kojom je obezbedio svoju Maru u slučaju da se njemu što desi, i u sebi je hvalio Bogu da je, eto, sve to uspeo da doživi. A golubovi su tog jutra bili posebno veseli i više nego obično su sletali na njegova ramena, na pruženu ruku, na glavu, vrzmali su mu se preko nogu, kljucali mu cipelu, a uzbuđenje u njemu je raslo. Ovo je savršen dan, Bože, hvala ti, sad mogu da umrem, rekao je gospodin Snevalo i to su mu bile poslednje reči koje je izgovorio, pre nego što se stropoštao na zemlju. A golubovi su prosto mileli po njemu kad ga je Mara našla kako leži. Pozvala je Hitnu i lekari su konstatovali infarkt. Neočekivana smrt gospodina Snevala je prohujala kraz našu varoš kao laki letnji vetrić. Sutradan, na sahrani, kad su ga u mrtvačkom kovčegu izneli u dvorište, dok je sveštenik čitao opelo, golubovi silberasti poštari, na koje su svi u opštoj pometnji i zaboravili, prvo su počeli da nadleću dvorište, a onda su počeli da se spuštaju na otvoren kovčeg gospodina Snevala i da mu kljucaju po pokrovu. Neki su pokušali da ih oteraju, a sveštenik je, prekinuvši opelo, rekao: Pustite ih da se oproste, to je čudo Božije. Svi prisutni, članovi porodice, komšije i prijatelji, briznuli su u plač. Ne pamti se da je na nekoj sahrani toliko ljudi ožalilo pokojnika. I zaista, naočigled svih, golubovi su sletali, kljucali u pokrov, činilo se da se opraštaju kao ljudi, sve dok gospodina Snevala nisu zaklopili i poneli na groblje. I dok je žalbena povorka išla do groblja, golubovi su je obletajući na nebu pratili.
