Gospod, tvorac života i smrti, ispisao je moj put, i ostavio mi da odradim ljudski i zemaljski deo.

Empirijskim duhom živeti svoju poeziju znači neprestano učiti ljude, kao našu decu, da vole kako bi bili voljeni. Ona nam ukazuje na sve zamke koje nam može praktični i svakodnevni voluntaristički um napraviti kako bi nas uvukao u svoje mreže svakodnevne opštosti od koje se duša pesnika, dodirnuta anđeoskom ljubavlju, grozi, plaši i svojim stalnim vapajem za sopstvom metafizčkim, po volji Tvorca, želi je se, a pri tome pomažući i drugima, osloboditi.

Svaki pojedinac je odgovoran za osvešćenje sopstvenog uma. To je dug put, ali svakome dostupan ukoliko želi da poradi na sebi i spozna samoga sebe. Ukoliko želi da prepozna božansku iskru u sebi.

Učenja primamo i dajemo, a veru stičemo u trenucima ozarenja božanskim promislom i njome natapamo reči koje iz nas u trenucima prosvetljene lucidnosti izlaze i koje zapisujemo. Naša bića su ispunjena mnoštvom unutrašnjih glasova koji se u našoj duši bore za primat i vođstvo naše ličnosti u realnom svetu. Samo oni glasovi koji su proizvod čista srca i nepokolebljive vere su oni pravi

Živući, iskustvom vizijama i učenjima, skupljamo znanja kao bisere iz školjke stvarnosti i odlažemo ih kroz godine provedene na ovom svetu u jednu posebnu knjigu u našem pamćenju, a tek poneke od njih koje nam se čine vrednim zapisujemo, a onda one najprobranije koje nose u sebi jevanđeosku snagu uknjižujemo i ostavljamo za potomstvo.

Miloš Bogdanović ZAŠTO SE ĆACI NE PRIKLJUČE STUDENTIMA U PROTESTU I NE NAPRAVE ZAJEDNO SA NJIMA NEREDE U GRADU KADA ISTO IMAJU ZAHTEVE KOJE IM VLAST NE ISPUNJAVA? AKO JE GRAĐANSKA NEPOSLUŠNOST LEK ZA SVE PROBLEME, ŠTO JE SVI NE PRIMENE? NARAVNO, JA SAMO HOĆU DA UKAŽEM KAKVI APSURDI SLEDE KADA MRŽNJA POMUTI ZDRAV RAZUM!

 Šta se dešava kada mržnja protiv vlasti pomuti razum vidimo u studentskom protestu gde studenti sve rade suprotno svojim deklarativnim načelima. Ustali su protiv nekvalifikovanih kadrova koji su izvazvali nesreću u Novom Sadu, a sami sprečavaju studiranje onih svojih kolega koji vole da studiraju i kojima je cilj kvalifikacija. Ustali su protiv korupcije, a sami varaju na ispitima, pokazujući isti karakter pokvarenosti koji će se sutra manifestovati kroz korupciju i svaku drugu prevaru. Ustali su protiv mafijašenja, a sami neće da prijave kolege koji varaju na ispitima jer su sami robovi sujetnog odobravanja drugih, zbog kojeg se i formiraju mafijaški klanovi. Ustali su protiv jednoumlja i diktature u štampi i društvenim medijima, a sami kidišu na plenumima na svakoga ko im iznese drugačije mišljenje. Oterali su sve neistomišljenike a svoje skupove i dalje nazivaju plenumima. Nema netolerantnijih ljudi od njih, nesposobnih da čuju kritičko mišljenje, a zameraju vlastima na neslobodi mišljenja. Kao rezultat najgore vaspitane generacije dece, krenuli su u školu sa velikim razmaženim Egom koji doživljava kao atak na ličnost svaki razuman nalog života, svaku životnu odgovornost pa i samo učenje. Zato uče sve kao od bede i ne mogu da prate nastavu duže od par desetina minuta, da se zbog njih snižavaju zahtevi i standardi nastave. I dok su tako sami neodgovorni, oni druge licemerno nazivaju ćacijevcima, i zameraju vlastima na neodgovornosti kao da neodgovornost nije odlika i njih samih i većine samog naroda, bez obzira na stranačko opredeljenje!

Kada mržnja ljudima pomuti razum tada oni ratuju, ne da bi sebe sačuvali već da bi uništili neprijatelja i to im je važnije od sopstenog života, a kojeg li apsurda, u rat kreću da bi navodno spasli svoje živote. Zato su slepi pred faktom da građanskom neposlušnošću sami sebi nanose štetu, a vlasti skoro nikakvu. Oni najveću štetu nanose običnim ljudima ali im je mržnja pomračila razum.

Kada nam je mržnja pomutila razum vikali smo u prošlosti "Bolje grob, nego rob! Bolje rat, nego pakt!". Vikali su naši preci "Sloboda ili smrt" tako su otvoreno priznavajući nesazrelost i nemoć svoje ličnosti da trpe nepravdu (što znači da nisu sposobni da budu zdrave socijalne ličnosti već da reakcijom provociraju sukobe i ugrožavaju prava koja navodno brane). Dok su zapadni saveznici upozoravali da bi dizanje ustanka u već okupiranoj Evropi bilo pogubno zbog nacističke osvete prema stanovništvu, mi ipak dižemo ustanak koji donosi strašnu osvetu da za svakog ubijenog Nemca, biva ubijeno 100 Srba. To se dešava kada mržnja pomuti zdrav razum.

Takođe su se čule devedesetih sledeće parole: "Do poslednjeg čoveka ćemo se boriti da se ne izvrši genocid nad nama!" i "Ako treba, od zemlje ćemo napraviti zgarišta, da bismo sačuvali svoja ognjišta!" Naši ratnici su ubijali tuše civile, znajući da to daje odrešene ruke i drugoj strani da ubija naše civile, ali mržnja pomućuje razum.

I ništa se od toga iskustva do sada nismo poučili.

Kada mržnja ljudima pomuti razum, videli smo i kod drugih nama sličnih naroda. Za vreme gruzijsko-abhaškog sukoba, kada se čula parola: "Radije ćemo spaliti sve do temelja nego predati i jedan pedalj zemlje!" A u vreme jermensko-azerbejdžanskog sukoba oko Nagorno-Karabaha, često se čula parola jermenskih nacionalista: "Bolje da Karabah bude spaljen, nego da bude azerbejdžanski!" Kada mržnja pomuti razum, vidimo kod Palestinaca kada svoju decu bacaju pred tenkove da bi ispali mučenici, a to rade navodno radi opstanka svog naroda i svoje dece. Žrtvovali su preko 60 000 ljudi od 7. oktobra 2023. da bi sebe sačuvali!

Mislite li da je ovo laž?

Proverite da li je ovo tačno: Bivši Lider Hamasa Khaled Mashal je izjavio u medijima 2012. godine: "Mi više volimo smrt, nego što naši neprijatelji vole život!" Palestinski lideri često izjavljuju "Krv naših mučenika će osloboditi Palestinu!" misleći i na malu decu, a izveštaji međunarodnih organizacija ukazuju na slučajeve u kojima su deca postavljena u prve redove demonstracija ili oružanih sukoba, često uz retoriku koja ih predstavlja kao simbole otpora. Palestinski novinar Hafiz Barghouthi je napisao da sprečavanje dece da učestvuju u protestima predstavlja "jednu od najtežih prekršaja" koja "nanosi veću štetu od metaka" Izraela. Godine 2014. godine Hamas-ov potparol Sami Abu Zuhri na Al-Aqsa TV otvoreno pohvalio da je politika korišćenja civila kao ljudskih štitova bila "veoma efektivna", misleći na same palestinske civile. Hamas je više puta pozivao palestinske civile da ignorišu izraelska upozorenja o evakuaciji i da ostanu u područjima koja su bila mete napada. Ova taktika je deo šire strategije da bi stekla diplomatsku prednost i naklonost javnog mnjenja predstavljajući Izrael i IDF kao agresora koji neselektivno napada civile.

REZIME O SULUDOM STRADANJU

U tom kušanju koje nije kušanje materijalizma već naše gordosti, mi stalno padamo. Ako nam neprijatelj kaže "Obraz ili život" mi ćemo žrtvovati život radi odbrane gordog obraza. A Isus hoće da nas urazumi, pa onda kada je jasno da neće blagosloviti našu odbranu jer smo mi kao narod na ispitu krotosti. Kaže nam da ipak radije okrenemo drugi obraz, nego da iz suludog inata ugrozimo život: "A ja vam kažem: ne opirite se zlu; nego ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi." (Matej 5,39) Isus hoće da nas urazumi pa nam kaže: “Ili koji car koji pođe s vojskom da se pobije s drugim carem, ne sedne najpre i ne drži veće ― može li s deset hiljada sresti onoga što ide na njega sa dvadeset hiljada. Ako li ne može, on pošalje poslanike dok je onaj još daleko, i moli da se pomire.” (Luka 14,31-32)

Na žalost, ove Isusove reči uglavnom odbacujemo i postupamo suludo jer nam je i dalje idol naš Ego, a pokretač gordost.

OPRAVDANO ŽRTVOVANJE ŽIVOTA

Da li postoje moralni principi radi kojih zaista ima smisla žrtvovati svoj život?

Postoje. Čovek treba biti spreman radije da umre, nego da učini greh. Kada je u iskušenju da iz svoje koristoljubivosti slaže, da ukrade, da prevari, čovek bi trebalo da ima stav "radije ću umreti, nego zlo učiniti drugome". Isto tako bi trebalo da se odupire ponositosti, gordosti, sebičnosti, telesnosti, opijatima i svakom drugom grehu. Međutim, ljudi ginu za tričave stvari, jer brane svoj gordi Ego, a ne pravične principe. Ljudi dižu ustanak ako su ugroženi u svom gordom Egu, najčešće u ispoljavanju svojih spoljnih verskih, nacionalnih i stranačkih obeležja, a kada treba da se suzdrže od laži, prevare, lopovluka, preljube i ubistva, to im nije bitno. Licemerno je kako naš čovek hoće da strada za svoj uvređen gordi Ego, a nije spreman da trpi, da se žrtvuje i da strada zarad dobra drugih ljudi. To nije problem samog našeg čoveka. To je problem dekadencije celog ljudskog roda. Ljudi se žrtvuju za zaludne stvari. Žrtvuju život radi užitka odajući se nezdravim porocima i neumerenosti. Žrtvuju život iz inata zbog povređene gordosti i osvete. Ali, da žrtvuju sebe radi dobra druge osobe ili čovečanstva, to je podvig retkih, onih koji su izabrani za Carstvo nebesko.

Koronu kao prepreku na putu Gospod šalje kao kaznu za preveliki ego.

Jednom je neko rekao, da loši pisci pišu ono što im se kaže,dobri oni što mogu, a gospodin Gete piše šta hoće. I evo dok pokušavam pobediti nesanicu koja je i Andrića mučila pade mi na um misao koju su izgovorili praveći paralelu među piscima o Geteu.Istina je da fali pravo vrednovanje svega onoga što se danas piše.Ali to nije samo problem književnosti, imam utisak da nam je kritička svest uspavana u svim umetnostima pa može se reći i u čitavom životu.Na našoj književnoj sceni zaista fali jedan ozbiljan književno kritički časpis.Ako se nema para može i virtuelni.Evo meni zadatka za razmišljanje, kao lek za nesanicu.

Ljubav je univerzalna pesnička tema. O njoj kod nas, pa i u svetu, svi pevaju, od kafanskih pevaljki do Pere Zupca. Niko nije imun na pesme o ljubavi. Emotivni smo i slabi i imamo potrebu da volimo i da nas vole. To je tako normalno i ljudski, a i prija nam da se zanesemo u čežnji za voljenim bićem. Jedina razlika je u kakvoći i dubini izraza, u oslobođenosti od srceparajućih uzdaha i već viđenih a često ponavljanih pesničkih slika. Pevati o ljubavi nije nikakav greh, znam to po sebi, pogotovu u ovo vreme kad nam se od vrućine čula oslobode, a kritička svest zatupi. I tako godima već, čini mi se da u različitim varijacijama pevušim u sebi jednu te istu letnju ljubavnu pesmu.

ВОЈИСЛАВ МИЛУТИН Добри Јанко зашто се живот поигра са тобом овај начин.

 Када нас напусти неко драг, поготово неко чији живот није био

уобичајен, то у нама буди дубока питања о судбини, правди и смислу.

Људска врста од постања поставља питање зашто сви људи од почетка, по

рођењу, нису на истом кад се покреће точак живота. Ко то судбине

повлачи нит? И од почетка људској врсти прихватљиви одговори измичу.

Просто беже. Замољен сам од породице Секељ да одржим опроштајни

говор поводом изненандног одласка Јанка. Збуњен сам био.

У оваквим тренуцима, не треба бежати од збуњености. Она је природан

одговор на губитак тихог, милог бића и на непознато. Важно је прихватити

да не постоје лаки одговори на питања која поставља живот Јанков.

Одговори измичу, али у томе лежи и део људске судбине – да тражимо

смисао чак и тамо где га на први поглед нема. Умро је добар, тих, готово

неприметан човек. Управо је то суштина. Био си искрен у својим

емоцијама, никада зао или пакостан. Твоја доброта и мир су оно што те

чинило човеком бољим него што су многи од нас. Учио си нас да се

радујемо малим стварима, да будемо стрпљивији, да гледамо и видимо

свет и из другачијег угла. Подсетио си нас да је љубав најважнија. Био си

искрен у својој љубави, доброти и привржености. Твој живот, такав какав

је био, имао је велику сврху – да нас учи. Никада и ничим нисмо те могли

натерати да будеш зао, да мрзиш и презиреш ни помишљу а камоли

делом.

Живео си без лукавства, без предрасуда, без злих намера. У свету који је

сурово замршен, безобзиран и циничан, твоја душа је била чистија и

невинија од наших. Твој живот је био живот безазленог детета, искрен у

свом бићу. То је божији дар, дар који је готово избрисан у људској врсти.

Ја се, убеђен сам као и сви присутни, питам драги и добри Јанко зашто

се живот поигра са тобом овај начин. Ово питање чини се нема одговора,

али осећам, верујем и знам да је твој живот имао смисао. Присиљавао је

ненаметљиво твој живот драги Јанко нас да будемо бољи и племенитији,

да будемо већи у љубави и бризи.

Не знамо зашто је твоја судбине таква, али знамо да су твоја доброта и

тихост чинили овај свет бољим местом. Зато, хвала ти драги Јанко и

опрoсти нам наше грехе према теби. Ти грехе ниси имао. Спавај мирно

добри дечаче!

Pretoplo je da bih razgrtao i obnaživao sumnje koje se u meni roje poslednjih dana, a one i onako danas izgledaju nestvarno i bledo u ovo popodne, pod moćnim julskim Suncem.

Ogledam se u jutru prepoznajem smešim Ono mi prijateljski vraća osmeh u srce beskonačni

Moj komšija Jovica je jedan od najboljih majstora za popravku traktora u Vojvodini. Svako jutro oko pola sedam pratim ga kako odlazi na posao službenim kombijem, a uveče oko pola sedam ga dočekujem kad se vraća sa njega. Vreme žetve je počelo i ratari su sa novom tehnikom (traktori i kombajni) na poljima, a ako nešto kod te teške i skupe, uglavnom na kredit kupljene mehanizacije, zataji... E, tu je onda moj komšija Jovic

Kućni ljubimci su u trećem mileniju dobili status članova porodice. Ja sam odrastao u seljačkoj kući i naše dvorište je bilo puno kućnih ljubimaca koje smo hranili pazili i čistili ispod njih. Danas ne držim životinje ni u kući a ni u dvorištu. Ličim sebi na lečenog alkoholičara koji je svoje bure vina u mladosti popio.

U rano jutro listam fejs i pratim objave mojih prijatelja. Vidim neki slave rođendan, drugi se kupaju na moru, treći su na letnjim feštama sa muzikom, roštiljom i pivom, četvrti opet objavljuju svoje pesme, priče ili pak aforizme, peti uporno pljuju na vlast, šesti nas obaveštavaju o tome ko je od javnih ličnosti umro, sedmi opet pokazuju fotke veselih prizora iz porodičnog života i još mnogo toga se dešava na profilima mojih prijatelja. Tako je na fejsu a i u životu... Kroz otvoren prozor slušam, kao najlepšu realnost, cvrkut ptica.

Pre 50 godina u srednjoj školi u Kikindi, profesorica književnosti Ilinka Đuran mi je ispravila i objavila prvu priču u školskom časopisu, a nekoliko dana po izlasku priče me je pretplatila na književne novine iz Beograda od tada mi redovno stižu na kućnu adresu Nekako u isto vreme tog proleća preporučila mi je za čitanje Andrićev Eksponto i Nemire mladalačka dela koja je veliki pisac za života zabranio da se objavljuju to me je posebno motivisalo Voleo sam čitati ono što drugi ne čitaju Andrićeve prve knjige su bile to

Постоји само једна ствар коју не би требало да протраћиш у животу, а то је сам живот. Вирџинија Вулф

Veoma široka lepeza kritičara i čitaoca i tumača moje poezije proze i uopšte mog književnog stvaralaštva ne potiče iz želje da se otimam kao što to svi rade da sebi prigrabe najelitnije recenzente kritičare i tumače njihovih dela meni je daleko važnije Spektar oni koji će čitati i promišljati moje stvaralaštvo Tek onog časa kad se na moje stvaralaštvo sveobuhvatno pogleda i kad se iščitaju sva tumačenja dobićemo jednu vrlo ozbiljnu sliku svega onog što moje delo književno treba da predstavlja u savremenoj srpskoj evropskoj i svetskoj književnosti

Značaj, veličina i vrednost jedne lokalne zajednice se, pored klasičnih svakodnevnih empirijskih, ekonomskih, socijalnih i pragmatičnih činilaca, meri odnosom te iste zajednice prema svojoj kulturnoj tradiciji. U ovo postmoderno vreme mnoge mlađe lokalne zajednice su u cilju svojih propagandnih i marketinških aktivnosti sklone da izmišljaju svoju kulturnu tradiciju i da farbajući vrapce u žuto kao kanarince nude ih svakolikoj javnosti kao vrednost koja ima patinu i kvalitet, a ustvari je samo marketing i dobra reklama istih, koju ako zagrebemo ispod površine, vidimo ne podupire kolektivno pamćenje kakvim je naša sredina prebogata.

ŠEST ELEMENTARNIH ZABLUDA BLOKADERA KOJE SU PLOD NJIHOVOG SLEPILA I OSTRAŠĆENOSTI MRŽNJOM PREMA VUČIĆU Miloš Bogdanović

Prva zabluda blokadera jeste uverenje da će sve biti rešeno odlaskom Vučića.

Ali koliko je puta naš narod već smenjivao korumpirane vlasti, da bi nove pokazale još veću bahatost i mafijašenje? Pre SNS-a morao si biti član DS da bi mogao da napreduješ, a pre 5. oktobra morao si biti na strani Slobe da bi bio privilegovan.

Šta vredi što ode jedan čovek ili njegova klika, kada narod ostaje isti kakav je bio i pre? Smena vlasti ne rešava ništa, jer ako narod ostaje sklon neodgovornosti, neradu, nasilju, korupciji i mafijašenju– uzrok krize i temelj svake nove korumpirane vlasti i dalje ostaje u mentalitetu tog naroda.

Druga zabluda blokadera jeste licemerstvo – ustaju protiv zla u vlasti, ali ne i protiv zla u sebi. Većina njih uči da otalja, vara na ispitima i time sama proizvodi nesposobne kadrove i neodgovornost koja je, u krajnjoj liniji, dovela do nesreće u Novom Sadu.

Treća zabluda blokadera jeste uverenje da ih vode plemeniti motivi u borbi protiv nepravde. Ali pokreću ih dva loša motiva, tipična za savremenu nevaspitanu omladinu.

Prvi loš motiv je bunt povređenog, razmaženog i gordog Ega koji ne ume krotko i strpljivo da podnese nepravdu. Da bi se neko čiste savesti borio za pravdu, mora da ga vodi ljubav, a ne mržnja. U suprotnom, postaje subjektivan i sam čini nepravdu. Istraživanja već godinama pokazuju da više od 50% srednjoškolaca opravdava nasilje – dakle, ne vodi ih ljubav prema drugome, nego nemoć velikog razmaženog Ega da trpe neprijatnosti.

Drugi motiv je želja da se sopstvena nečista savest umiri. Naime, ispravna reakcija za nesreću u Novom Sadu bi trebala da bude:

"Hajde da sami sebe preispitamo da nismo i mi u svom domenu pokazali istu neodgovornost u učenju, radu, poštenju kao oni koji su krivi za pad nadstrešnice? U čemu smo drugačiji od njih, osim što nismo bili na njihovom mestu? Nismo li i mi sami varali na ispitima i trudili se da nekvalifikovani dobijemo nezaslužene ocene i diplome? Hajde da svako od nas uradi što može sa svoje strane da ova zemlja bude bolja, umesto da u lovu na veštice histerišemo na nekog drugog da je kriv, kada smo i sami ukoreni ovom nesrećom za isti karakter!"

Međutim, većina je pohrlila u lov na žrtvenog jarca – ne da pomogne, već da se oseća bolje u sopstvenoj iskvarenosti.

Četvrta zabluda blokadera jeste što napadaju vlast ne da bi joj pomogli da se popravi, već da bi je kaznili. A nije pravedno osuđivati nekog ako mu prethodno nisi ponudio put popravljanja. Isus bi im rekao: „Ko je među vama bez greha, neka prvi baci kamen.“ Naš narod nije prosvećen i zato svoja iskušenja zaista ne ume da pobedi. Ume samo da ih licemerno sputa u ispoljavanju, a to nije pobeda već licemerstvo. Trljanje nosa i osuđivanje nikome nije pomoglo da bude bolji, pa ne može pomoći ni našem narodu, ali svako nudi ono što sam ima kao lično iskustvo. Ko je pod osudom, osuđuje druge.

Peta zabluda blokadera jeste verovanje da će kazne i krivično gonjenje sprečiti zlo. Ali, ako je većina naroda iskvarena, onda nema ni ko da sprovodi zakon a da sam ne podleže podmićivanju. Studenti misle da građanskom neposlušnošću mogu da primoraju vlast da natera pravni sistem da radi.

Međutim, najjači pritisak na vlast već vrši Zapad, mnogo jače nego studenti, preteći da će da smeni našu vlast ako ne obezbeđuje bar minimalnu zakonitost i građansku sigurnost. Rezultat je samo uklanjanje ekstrema bezakonitosti, zato što krivični zakon udara samo u vrh ledenog brega, dok zlo ostaje i dalje u mentalitetu naroda nesankcionisano. Na primer, ko zna koliko je hiljada ljudi zbog pogrešnih dijagnoza lekara prevremeno završilo život jer su ti lekari takođe prepisivali na ispitima i učili sve samo da otaljaju? Ko zna koliko je stanova napravljeno sa materijalom lošijeg kvaliteta jer radnici kradu na svakom nivou i zabušavaju u kvalitetnom radu koliko god mogu. Vučić se time nema veze. Takav nam je mentalitet vekovima. Blokaderi i opozicionari neće da osude mentalitet naroda jer bi onda izgubili odobravanje, već truju narod prebacivanjem krivice na dežurne krivce. Neogovornost i korupcija prožimaju sve sfere društva, a ne postoji način da sam krivični zakon sudi i sankcioniše unutrašnje motive srca.

A kada bi krivični zakon i uspeo da se umeša u svaku poru življenja i postane pretnja protiv zla, tada bi predstavljao oblik diktature tipičan za represivne sisteme kao što su nacizam ili staljinizam, i proizveo bi za rezultat samo licemerstvo i civilizacijski povratak u srednji vek. Istina je da jedino pravo rešenje jeste samo u reformi mentaliteta naroda njegovim prosvećivanjem, a krivični zakon može jedino da obuzda ispoljavanje mentaliteta a ne i da ga u srcu naroda reformiše.

Šesta zabluda blokadera jeste uverenje da plenumi izražavaju volju studenata. Oni nemaju ni kvorum, ni slobodu izražavanja. Studenti koji misle drugačije od blokadera, najureni su iz plenuma uvredama, etiketiranjem i ometanjem da govore. Više elementarnih uslova objektivnog glasanja nisu ispunjeni od strane studenata da bi njihovi plenumi bili validni:

1) Većina studenata mora biti prisutna na plenumima, što se nikada ne dešava;

2) Studenti koji misle drugačije od blokadera su zastrašeni, ponižavani i ometeni u izražavanju svog stava;

3) I da postoji kvorum, da bi sud studenata bio objektivan, a ne pristrasan ili subjektivan, većina studenata mora da vodi svakodnevnu borbu sa samim sobom i da tako formira prosvećeno samokritičko javno mnjenje. Čovek ostrašćen mržnjom prema Vučiću, ne može razumno da misli i odlučuje. Da bi razum mislio objektivno a ne subjektivno, svaki čovek mora da vodi svakodnevnu borbu protiv svojih slabosti karaktera (sebičnosti, telesnosti, gordosti, zavisti, mržnje, želje za moći, kukavičluka, itd.), inače će mu važnije biti pitanje šta bi on želeo da je istina, nego šta zaista jeste istina. Lična ili nacionalna gordost, potreba za okrivljavanjem drugoga, zavist, mržnja, i raznorazni strahovi i projekcije jesu slabosti preko kojih se čovekom lako manipuliše, ako ih on prethodno ne pobedi. Bez ovog uslova, demokratija ne može da funkcioniše kao što nije funkcionisala ni u antičkoj Grčkoj kada je filozof Protagora (486 - 411) zapazio: “Što se tiče naroda, on ništa ne vidi, nego samo ponavlja ono što mu vođe kažu.” (Protagora 3,17); Samo prosvećeni ljudi ispunjavaju uslov da demokratske slobode neće zloupotrebiti.

4) Takođe, sopstvena shvatanja se moraju izložiti kritičkom mišljenju. Argumenti svake strane se moraju proveravati kroz javne rasprave. “Neka se Istina i Zabluda bore! Ko je ikada video da Istina bude poražena u slobodnom i otvorenom sukobu?” (John Milton, Areopagitica, 1644. god.) Sve izjave plenuma moraju biti date široj javnosti na uvid sa dubokim obrazloženjima svojih odluka gde su propaćene kritičkom diskusijom sukobljenih strana, da bi svi bili upoznati sa argumentima jedne i druge strane i da bi se tako otklonila sumnja da su odluke donošene jednostrano i autoritarno, bez provere i bez validne argumentacije;

5) Studenti moraju biti obrazovani u vezi pojmova o kojima donose odluke, ali oni niti o njima išta znaju, niti ih zanima da se obrazuju, niti razmišljaju, niti ih proveravaju kroz sukob mišljenja. Pokrenuti buntom i potrebom uznemirene savesti za dežurnim krivcima, oni se boje da misle i ne mogu da podnesu kritičko mišljenje, i zato su slepi pred faktom da u njihovom nasilju i destrukciji ne postoji nikakva magija koja bi mogla da popravi stanje društva. Kako ništa ne misle i ne proveravaju, njihova borba je unapred osuđena na propast, iz isto razloga zbog kojeg je propao bunt renesanse: “Renesansa je rođena iz prkosa, i zato nema dubine, širine i pouzdanost kreativnog nagona. To je jedna i jedina epoha koja je više dosledna u teoriji nego u sprovođenju.” (Oswald Spengler, The Decline of the West) Prava reformacija je ona koja polazi od sebe i kroz pokajanje za sopstvene slabosti karaktera daje doprinosa reformi mentaliteta samog naroda, što je bilo iskustvo Zapada od 16. do 19 veka:

https://svetlost.org/reformacija.pdf

Osnovna stvar koju studenti i opozicionari ne razumeju i ne žele da shvate, jer onda više ne bi imali izgovora za svoju mržnju prema vlastima jeste da će sa ovako iskvarenim mentalitetom naroda svaka iskvarena vlast ponovo lako da se uspostavi, dok sa neiskvarenim mentalitetom niko nije u stanju da zloupotrebi svoju moć jer niko neće da mu se proda.

U svom delu "Demokratija u Americi" 1835. godine francuski sociolog Aleksis de Tokvil objašnjava da je svaki pokušaj zloupotrebe vlasti u tadašnjoj Americi nemoguć jer narod većinski tako nešto ne dozvoljava svojim mentalitetom.

Još ranije, godine 1798. američki predsednik Džon Adams upozorava da je američki Ustav napravljen samo za moralno ispravne ljude i da nema načina da opstane ako se ljudi iskvare, jer američka vlada ne poznaje represivnu moć kojom bi mogla da se suprotstavi zlu naroda, ako ljudi svoja sopstvena iskušenja sami ne pobeđuju:

"Dok god naša država bude neokaljana principima i postupcima koji danas donose pustoš u mnogim delovima sveta, i dok god ona nastavi da bude iskrena i nesposobna za podlu i nepobožnu politiku, mi ćemo imati najjači razlog da se radujemo na ovom sadašnjem mestu koje nam je odredilo Proviđenje. Ali ako pak narod američki narod jednom postane sposoban za tu duboku pretvornost, i u međusobnim odnosima, i prema drugim narodima, koja koristi jezik pravde i umerenosti, a praktikuje bezakonje i ekstravaganciju, i prikazuje na najprivlačniji način šarmantne slike bezazlenosti, otvorenosti i iskrenosti, dok divlja u pljački i nasilju, ova zemlja će biti najnesrećnije mesto na svetu. Zato što nemamo vladu naoružanu sa moći, sposobnom za borbu sa ljudskim strastima, koja nije obuzdana moralnošću i religijom. Pohlepa, ambicija, osvetoljubivost, razuzdanost, raskinuli bi najsnažniju užad našeg Ustava kao što kit probija mrežu. Naš ustav je načinjen samo za moralne i religiozne ljude. On je u potpunosti neadekvatan za vladu bilo kog drugog." (John Adams, Letter to the Officers of the First Brigade of the Third Division of the Militia of Massachusetts, 11 October 1798)

I zaista, Aleksis de Tokvil godine 1835. objašnjava da je pokušaj primene Američkog sistema u narodima sa iskvarenim mentalitetom dao katastrofalne rezultate. On piše:

“Želeći da uspostave federativni sistem, Meksikanci su uzeli kao uzor i gotovo potpuno preslikali savezni ustav svojih suseda Angloamerikanaca. Ali prenoseći kod sebe slovo zakona, nisu mogli istovremeno da prenesu i duh koji mu uliva život. ... Meksiko bez prestanka zapada iz anarhije u vojni despotizam, i iz vojnog despotizma u anarhiju. ... U kojem se delu sveta mogu naći plodnije pustinje, veće reke, neiscrpnija a nenačeta bogatstva nego u Južnoj Americi? Međutim, Južna Amerika ne može da podnese demokratiju. ... Španci i Portugalci osnovali su u Južnoj Americi velike naseobine koje su, otada, postale carstva. Građanski rat i despotizam pustoše danas po tim ogromnim oblastima. ” (Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, 1835. god.)

Dakle, ako je mentalitet naroda iskvaren, svaka vlast će da takav mentalitet iskoristi za zloupotrebu svoje moći. Rešenje je jedino u prosvećivanju naroda, a ovakve prosvećujuće ideje nećete čuti više ni od studenata niti od opozicije niti od vlasti, i zato nam se crno piše:

“Ne može da se promeni Srbija a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija svako od nas po malo mora da se promeni. U svom pristupu problemima, u svome mentalitetu, u svojim radnim navikama, jer Srbija, to je zbir svih nas. Odnos prema životu, odnos prema poslu, odnos prema odgovornosti, odnos prema porodici, odnos prema sebi i svojoj ambiciji. Mi moramo da nešto u svom mentalitetu promenimo. Prvo da budemo pozitivni ljudi. Ne da kad god se probudimo kažemo “Au, još jedan dan!” Ili šta god da dođe nepoznato, mora da je neki neprijatelj nešto smislio. Ili šta god ne razumemo, to je protiv nas.” (Zoran Đinđić)

“Srbija, Bosna i Hercegovina će se s vremenom osloboditi od Turaka; ali ako narod u ovim zemljama ne počne da se oslobađa sujeverja i bogohulne mržnje, i odbojnosti prema zakonu, oni će sami sebi biti Turci i mučitelji. Ako episkopi, sveštenici i plemstvo među njima ne budu ukrašeni obrazovanjem i vrlinama, izabrani među narodom i istinski verni sinovi otadžbine, ta ista sloboda će im služiti za kvarenje i moralnu izopačenost, a kada se to uvede kao običaj i postane uobičajeno, onda će i to obrazovanje biti otrovano, pokvareno, oskrnavljeno i postati gore i štetnije za društvo nego neznanje i varvarstvo. ... Velikoj duši i od samog neprijatelja istina je draga, a slabi um ni od prijatelja neće da je primi. Misaon i razuman čovek ne uči samo od pametnijih od sebe, nego i od samih luda ima se čemu naučiti, jer gleda šta oni čine i kako se zlopate, pa sve to uzima sebi za pouku i čuva se, a budala neće ništa od pametnog da primi, jer pored ostalih ludosti najveća mu je da se sam sebi najpametniji čini, i za sramotu drži od drugoga nešto naučiti. Što god vidimo da prosvećeni ljudi tvore na opštu korist, tvorimo i mi koliko možemo. Ne pravimo se pametniji od sviju, to je znak varvarstva. ... Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, Sunce bi ugasili.“ (Dositej Obradović)

Све реакције:

4545