Aleksandra Isakov o nagradi Teodor Pavlović u današnjoj Politici

 

Антропологу Бојану Јовановићу награда „Теодор Павловић“ за животно дело

Бојан Јовановић (фото лична архива)

Ново Милошево – Награда „Теодор Павловић“ за животно дело додељена је  антропологу Бојану Јовановићу, док је истоимена награда за најбољу књигу припала песнику Ненаду Шапоњи за књигу „Психологија гравитације“ у издању „Прометеја“ из Новог Сада.

О награди је одлучивао трочлани жири: професор емеритус др Сава Дамјановић, професор др Срђан Шљукић и Радован Влаховић. Награде ће им бити уручене 29. септембра у 19 часова у Банатском културном центру у оквиру свечаног отварања манифестације „Дани Теодора Павловића“. Ову манифестацију у част културног прегаоца, првог секретара Матице српске и оснивача њене Галерије, рођеног у Новом Милошеву, некадашњем Карлову, организује Банатски културни центар из Новог Милошева у сарадњи са Матицом српском из Новог Сада и под покровитељством општине Бечеј. Дани посвећени Теодору Павловићу биће одржани по 24. пут од 29. септембра до 1. октобра.

Почело снимање филма „Мачји крик” по сценарију Горана Паскаљевића

Награда „Теодор Павловић“ за животно дело на предлог Издавачке куће Православна реч из Новог Сада додељена је Бојану Јовановићу, антропологу и научном саветнику који је и књижевник и синеаста.  Јовановић је у родном Нишу завршио гимназију и Технички факултет, а на групи за етнологију Филозофског факултета дипломирао је 1975. године. На овом факултету је магистрирао и докторирао 1988. године са радом „Магија у обредима прелаза у Срба“.

У образложењу за награду наводи се да је од 1993. године радио у Балканолошком институту САНУ где је добио звање научног саветника. „Јавни наступи и текстови у свим важнијим листовима, између осталог и у „Политици“ и часописима обележавају његово вишедеценијског присуство у нашој култури. Учествовао је и има запажена излагања на националним и међународним научним симпозијумима, а и сам је организовао више научних скупова. Редактор је Српске енциклопедије за област етнологије и антропологије коју издаје Матица српска, Српска академија наука и уметности и Завод за уџбенике. Осим научне, Јовановић се бави и књижевним и филмским стваралаштвом, објавивши дванаест збирки поезије и снимивши преко четрдесет алтернативних филмова – наведено је у образложењу за награду.  Објављене су му књиге „Магија српских обреда“, „Српска књига мртвих“, „Тајна лапота – традиционални и научни мит о убијању старих“, „Дух паганског наслеђа“, „Карактер као судбина“, „Клопка за душу“, „Говор пећинских сенки“, „Анахронике“ у три тома, „АГресија и култура“, само су неки наслови од његових 28 ауторских књига, 12 приређених и преко 200 наслова у периодици, зборницима и посебним издањима.

Издавачка кућа Православна реч је у предлогу за награду Бојану Јовановићу навела да је он аутор значајног и обимног научног опуса посвећеног етнолошком и антрополошком истраживању наше традиционалне и савремене културе. „Његово дело одликују резултати остварени дубинским анализама културних слојева и настојање да се комплементарним знањем осветле битне појаве у српској традиционалној и савременој култури“. Констатује се да су његове књиге као и бројни огледи студије и чланци обележили савремену домаћу етнологију и антропологију  и допринели бољем разумевању наше традиције и савремених културних појава.

Bojanu Jovanoviću i Nenadu Šaponji Nagrade „Teodor Pavlović”

 Žiri u sastavu prof. emeritus dr Sava Damjanov (predsednik), prof. dr Srđan Šljukić i Radovan Vlahović doneo je jednoglasnu odluku da Nagrada „Teodor Pavlović” za životno delo pripadne antropologu Bojanu Jovanoviću, a Nagrada „Teodor Pavlović” za najbolju knjigu Nenadu Šaponji za knjigu „Psihologija gravitacije” (Prometej, Novi Sad 2023).


užem izboru našle su se i knjige: „Hodočašće u Sodomu” Jovice Aćina (Službeni glasnik 2022), „Čitač tragova” Marije Šimoković (Univerzitet „MB“, Poslovni i pravni fakultet, 2022) i „Povest Srba na Apeninskom poluostrvu” dr Mile Mihajlović (Arhiv Vojvodine, 2022).

Nagrade će Bojanu Jovanoviću i Nenadu Šaponji biti uručene u petak 29. septembra u 19 časova u Banatskom kulturnom centru u Novom Miloševu u okviru svečanog otvaranja manifestacije Dani Teodora Pavlovića.

Kulturna manifestacija Dani Teodora Pavlovića koju organizuje Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa u saradnji sa Maticom srpskom iz Novog Sada, pod pokroviteljstvom Opštine Novi Bečej održaće se po dvadeset i četvrti put u Novom Miloševu od 29.9. do 1.10. 2023.

Program manifestacije možete videti ovde:
http://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2023/09/24-dani-teodora-pavlovica-program.html 


NAGRADA „TEODOR PAVLOVIĆ” ZA ŽIVOTNO DELO

Nagrada „Teodor Pavlović” za životno delo dodeljuje se antropologu Bojanu Jovanoviću na predlog Izdavačke kuće Pravoslavna reč iz Novog Sada.

O dobitniku

Bojan Jovanović je srpski antropolog i naučni savetnik, a pored toga i književnik i sineasta.

Rođen je 18. februara 1950. godine u Nišu. U rodnom gradu je završio osnovnu školu, gimnaziju i Tehnički fakultet. Na grupi za etnologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu diplomirao je 1975. godine, magistrirao 1981. godine sa tezom Uloga i značaj animizma u srpskoj narodnoj religiji i doktorirao 1988. godine sa tezom Magija u obredima prelaza u Srba. Tokom redovnih i postdiplomskih studija, na osnovu visokog proseka ocena, bio je stipendista Univerziteta u Beogradu. U statusu slobodnog umetnika — književnika bio je do 1984. godine kada se zaposlio na mestu urednika naučnog programa Doma kulture „Studentski grad“ u Novom Beogradu gde je radio do prelaska u Balkanološki institut SANU 16. decembra 1993. godine.

Na osnovu objavljenih radova izabran je 1991. godine za naučnog saradnika, 1997. godine za višeg naučnog saradnika, a 2001. godine dobio je i zvanje naučnog savetnika. U Balkanološkom institutu je bio angažovan na projektima Narodna kultura Srba u slovensko—balkanskom kontekstu i Srpska narodna kultura između Istoka i Zapada.

Javni nastupi i tekstovi u svim važnijim listovima i časopisima obeležavaju njegovo višedecenijsko prisustvo u našoj kulturi. Učestvovao je u brojnim razgovorima povodom knjiga, tematskih tribina i održao više predavanja u našim najznačajnijim institucijama, a kritičke tekstove, komentare i kolumne objavljivao je u najuglednijim domaćim listovima i nedeljnicima: Politici i Ninu. Izbor iz velikog broja njegovih intervjua objavljen je u knjizi Mehuri zapenušanih godina (izabrala i priredila Anđelka Cvijić). Osim naučne, Jovanović se bavi i književnom i filmskom aktivnošću, objavivši dvanaest zbirki poezije i snimivši preko četrdeset alternativnih filmova.

Učestvovao je i imao zapažena izlaganja na nacionalnim i međunarodnim naučnim simpozijumima, a i sam je organizovao više naučnih skupova. Pokrenuo je i uređivao edicije „Otkrivanja“, „Treći milenijum“, „Duša i kultura“ i „Slovenska riznica“. Bio je član redakcija  Književnog lista i časopisa Gradina, Kultura i Istočnik. Redaktor je Srpske enciklopedije za oblast etnologije i antropologije, koju izdaje Matica srpska, Srpska akademija nauka i umetnosti i Zavod za udžbenike.

Odabrane objavljene knjige: Srpska knjiga mrtvihMagija srpskih obredaTajna lapota — tradicionalni i naučni mit o ubijanju starihDuh paganskog nasleđaKarakter kao sudbinaKlopka za dušu, Anahronike I; Govor pećinskih senki, Anahronike II; Bliskost dalekog, Anahronike III; Sudbina i magijaPrkos i inatRečnik javašlukaLjubav i opraštanjeČitanje proročanstva (sa M. Demićem); Igranje s ništavilomOkolni put Pamćenje i samozaboravSvetovi antropološke imaginacijeAntropologija zlaTajni interes: pesničko i antropološko iskustvoOnirički kod: uvod u antropologiju snovaKraj ambisaPutovanje zaboravljenim brodomSkriveni čovekNegovana divljinaAgresija i kulturaNovo varvarstvoManconijevo zaveštanjeMitska aura smrti. Objavio je i više priređenih knjiga, brojne radove u časopisima i tematskim zbornicima, predgovore i pogovore više značajnih knjiga i brojne odrednice u enciklopedijama.

Iz obrazloženja predloga za nagradu

Bojan Jovanović je autor značajnog i obimnog naučnog opusa posvećenog etnološkom i antropološkom istraživanju naše tradicionalne i savremene kulture. Dvadeset i osam autorskih, dvanaest priređenih knjiga i preko dvesta radova objavljenih u periodici, zbornicima i posebnim izdanjima, kao i brojni tekstovi, prikazi, osvrti i komentari u dnevnim i nedeljnim listovima, plod su njegovog višegodišnjeg rada koji karakteriše kritički odnos prema dotadašnjem nasleđu i težnja da se što celovitije sagledaju razmatrani fenomeni. U odnosu na prethodne istraživače, njegovo delo odlikuju rezultati ostvareni dubinskim analizama kulturnih slojeva i nastojanje da se komplementarnim znanjem osvetle bitne pojave u srpskoj tradicionalnoj i savremenoj kulturi.

...može se zaključiti da Bojan Jovanović spada u naše najplodnije i najznačajnije tumače srpskog nasleđa, i po našem sudu, on je naš najistaknutiji antropolog ovog vremena. Njegove radove karakteriše širok tematski raspon i znanja iz interdisciplinarnog istraživačkog polja u kojem se ukrštaju antropologija, psihologija, sociologija, istorija i književnost. Rezultati njegovih proučavanja ugrađeni su u pristupe savremenih antopoloških i etnoloških razmatranja o čemu svedoči citiranost njegovih tekstova u naučnim radovima. Njegove knjige kao i brojni ogledi, studije i članci obeležili su domaću savremenu etnologiju i antropologiju i doprineli boljem razumevanju naše tradicije i savremenih kulturnih pojava.

Zoran Gutović,
direktor i glavni i odgovorni urednik
izdavačke kuće Pravoslavna reč

   

NAGRADA „TEODOR PAVLOVIĆ” ZA NAJBOLJU KNJIGU

Nagrada „Teodor Pavlović” za najbolju knjigu dodeljuje se Nenadu Šaponji za knjigu pesama „Psihologija gravitacije” (Prometej, Novi Sad 2023).

 O dobitniku

Nenad Šaponja (1964, Novi Sad), pesnik, esejista, književni kritičar, čiji su stihovi prepoznatljivi u savremenoj srpskoj poeziji po stilskoj perfekciji, hermetičnosti i oštrim metafizičkim uvidima. U oblasti književne kritike promoviše postmodernu poetiku i ideosinkretički interpretativni pristup književnim delima, koji podrazumeva življenje u književnosti.

Desetak godina je bio kritičar Politike, a 2002. godine osnovao je izdavačku kuću Agora, danas jednog od najistaknutijih srpskih izdavača, sa jedinstvenim mestom u ovom polju, zahvaljujući širokim interesovanjinjma i kvalitetnom izboru.

Knjige poezije: Đokonda (1990), Odrazi varke (1993), Očevidnost (1996), More (1998), Četiri poeme (2000, 2001), Slatka smrt (2012), Postoji li dodir tvoje duše? (2014), Izgledam, dakle nisam (2017), Silazim u tišinu tega bačene kocke (2019).

Knjiga eseja i kritika: Bedeker sumnje (1997), Autobiografija čitanja (1999), Iskustvo pisanja, (2001, 2002).

Knjiga putopisa: A Brisel se da prehodati lako (2018, 2019, 2022).

Poezija Nenada Šaponje je prevođena i na engleski, španski, italijanski, mađarski, francuski, makedonski, poljski, slovački, rumunski, albanski i azerbejdžanski jezik.

Prevedene knjige: Postoji li dodir tvoje duše? - na makedonski; Slatka smrt - na rumunski, španski i slovački; Izgledam, dakle nisam - na slovački, španski i azerbejdžanski; A Brisel se dâ prehodati lako, na engleski, makedonski i arapski jezik.

Sastavio je i nekoliko antologijskih izbora: Antologija savremene novosadske priče (2000), Antologija stare novosadske priče (2003), Prosvetina knjiga krimi priče (2003), Pavle Ugrinov (u ediciji Deset vekova srpske književnosti, 2013), Nova priča Novog Sada (2018), The New Story of Novi Sad (2022).

Nagrađen je „Brankovom nagradom” za knjigu Đokonda, „Prosvetinom nagradom” za knjigu Bedeker sumnje, nagradom „Miroslav Mika Antić“ za knjigu Izgledam, dakle nisam,  nagradom „Moma Dimić“ za knjigu A Brisel se da prehodati lako, nagradom „Milan Bogdanović” za književnu kritiku, i nagradom „Kočićevo pero” za knjigu Psihologija gravitacije.

 

O nagrađenoj knjizi

...ono što od početka svog pesničkog rada preduzima Nenad Šaponja, nazvaću psihonautikom. Plovidbom beskonačnim okeanom duše, pri čemu se putnik može odrediti kao krajnji singularitet: kao Ja, u smislu individualne subjektivne instance. Ako bismo hteli starinski izraz, bila bi to neka vrsta samospoznaje. Saznanje najtežeg predmeta, odgonetanje najveće zagonetke. Nije uzalud na proročištu u Delfima stajao natpis GNOTHI SEAUTON. Upoznaj sebe samoga. Tek onda možeš pokušati da razumeš svet. Ali pesnik dodaje: „Da bi razumeo svet, / moraš da odeš daleko od sebe. // Da bi razumeo sebe, / moraš da budeš / duboko u svetu.“

Imajući u vidu, dakle, da je poezija Nenada Šaponje po svom sadržaju psihonautika, kao i retku doslednost koju on pokazuje u oblikovanju svoga glasa, usuđujem se da kažem da je ta poezija, ujedno, još nešto. Nešto drugo, a ne samo poezija; možda je ona čak i pre to drugo, možda je poezija samo medij kojim nam pesnik saopštava detalje o svom putovanju dušom, često metaforično izjednačenom sa plovidbom, koja zna i za mirno more i utočište u nekoj sigurnoj luci, ali isto tako poznaje i oluje, opasne skrivene hridi, pa i stradanje, potonuće: „Plovismo kroz druge koji jesu. / Tonusmo kroz druge koji nisu.“ Svejedno je, hoćemo li to drugo što izražava Šaponjin stih nazvati filosofijom ili dubinskom psihologijom, ono se tiče pitanja subjektivnosti, duše, čistoga Ja, i njegovog potvrđivanja.

Umesto nekog naivnog lirskog uzleta, koje gura u prvi plan subjektivnost u njenom suočavanju sa svetom, bez stvarne refleksije, kod Šaponje, od samih početaka, glas njegove pesme uračunava i sopstvenu poziciju, a sa tim refleksivnim odnosom se rađa i sumnja; ona je lekovita, ona razvejava iluzije u koje smo umotani. Na prvom mestu, u poemama ovog pesnika čitamo tragove nastojanja da se pouzdano uspostavi pozicija čistoga Ja, i da se ono potvrdi i potom odredi prema nekom mogućem Ti. Zato je njegov govor izrazito dijalogičan.

 Međutim, već u prvoj celini pesnikove nove knjige sa neobičnim naslovom Psihologija gravitacije, taj osnovni dijaloški odnos se shvata kao narušen, kao „zabuna između tebe i mene“. Uzrok te zabune je, čini se, u tome što kroz život prolazimo vođeni bacanjem kocke, dakle slučajno; i kao da to nije dovoljno, pesnik nam dalje sugeriše, ova igra je nameštena, kocka u sebi nosi teg, koji će poremetiti ravnotežu slučaja. No, pretpostavka da je životna igra nameštena, i da uopšte postoji kocka sa tegom, ujedno implikuje realnost socijalnog konteksta u kome jedino može da se pojavi takav odnos, „usred dodira duša“, kako kaže pesnik, „stalno bejasmo na raskršćima“.

Saša Radojčić

  

 Teodor Pavlović (1804–1854), koji je rođen u Karlovu, današnjem Novom Miloševu, bio je obnovitelj i reformator Matice srpske, njen prvi sekretar, urednik „Letopisa” Matice srpske, osnivač Galerije Matice srpske, osnivač prve muzejske zbirke u Srba, novinar i rodonačelnik žurnalistike u Srba, advokat, književnik, prevodilac – jedna od najistaknutijih, a nepravedno zaboravljenih, ličnosti srpskog naroda u prvoj polovini 19. veka, čije je pregalaštvo dalo trajni doprinos srpskoj kulturi.

24 DANI TEODORA PAVLOVIĆA ( PROGRAM)

 


DANI TEODORA PAVLOVIĆA - pozivnica


 

У сусрет промоцији! Прво представљање прозног дела РОМЕЛА у издању БКЦ из Hовог Милошева одржаће се 25. септембра у 19 часова, Удружење књижевника Србије - Француска 7, Београд. О књизи ће говорити: Мср Милана Поучки - рецензент Чедна Радиновић Лукић Сања Обрадовић - аутор Проф. др Урош Дојчиновић - музичка подршка Видак Масловарић - уредник трибине Француска 7 Добрo дошли!

 



Део из рецензије - Бол је нашла дом :
-Опчињеност природом оличена је и у овом делу, те се велика пажња посвећује биљкама, чија је симболика од великог
значаја за разумевање написаног. О важности света који нас
окружује сведочи и двадесет прво поглавље Зелено је Сунце
у пролеће, које „затвара” књижевни део Ромеле, а на самом
крају налази се одељак Студио 022, у коме се, како је већ
наговештено, налази 24 цртежа у којима уочавамо двогубе,
испреплетене, сједињене и у једно утиснуте ликове – због чега
ово можемо тумачити као спој свих нас у Једно, али и као
присуство свесног и несвесног у свакоме од нас. Цртежи који
су урађени као графике или су пак осликани дугиним бојама у фокусу имају човека, то јест сусрет људи или индивидуе
са самим собом. Неретко ћемо на њима приметити мноштво
различитих глава (рекли бисмо да то алудира на много другачијих гласова у истим), а као један од упечатљивих цртежа
који није у боји издваја се онај на коме су насликане жуте очи.
Духовну подлогу, али и метафору коју повезујемо са у делу
поменутом жутом ружом оставићемо читаоцима и будућим
тумачима као једну од тема за размишљање.
И док се остали тумачи стваралаштва Сање Обрадовић
буду бавили анализом и откривањем скривеног, али ипак на­
значеног у њеном делу, наше размишљање и очекивање ићи
ће у овом правцу: да ли ће наредна књига поменуте ауторке
изнова померити границе, отиснути се у још више духовне
сфере, вратити се у нагонске аспекте или ће строжом формом, све јаснијим језичким изразом и много присутнијим
упливом рационалног, свесног и логичког Обрадовићка прићи
класичним формама књижевности? Једно је сигурно: синкретизам уметности и неизоставни перформанс биле су и остаће
кључна поетичка нијанса Сање Обрадовић, ауторке чији је ход
по болу путања ка књижевним стазама, дому њене уметничке

душе.

Kad je dobar program i publike uvek bude

 


Tako je to kod nas u Novom Miloševu kad Dragiša i Branka iznesu gibanicu sasirom prid goste

 


Jesenja noć u muzeju Kotarka i promocija knjige Aleksandre Hajdin o slikarki Jeleni Badnjevac Ristić u izdanju BKC-a iz Novog Miloševa

 









Kad privali podne

 Kad privali podne obično doručkujem, a onda idem u krevet. I tako godinama činim, kad nisam na putu, kad nemam goste i kad nisam pod velikim stresom. Oni koji se bave proučavanjem zdrave i redovne ishrane govore mi da to nije dobro, da to nije zdravo i da to goji. U pravu su, verujem im, ali ipak činim suprotno. I tek u poslednjim godinama sam se vratio u to beba stanje koje me vraća na onaj period kad sam bio u povoju i kad mi je, mislim, bilo mnogo lepo. Moji roditelji su morali da idu na njivu i da rade. A baka me je obično dobro nahranila i stavljala da spavam kako bi i ona bila slobodna da i ona dok se roditelji ne vrate mogla nešto da uradi. I to nije bio samo moj slučaj, to je bila opšta praksa u Banatu u paorskim kućama.I još mi je baka govorila, Spavaj, spavaj, pile moje treba da narastiš.

DEČAKOVA ŽELJA

 Povedi me u pozorište

kao u snu
dobri moj anđele
Da vidim
kako je oživeo olovni
vojnik
I probudila se
uspavana lepotica
porculanska lutka
iz Šangaja
Namigiva publici
i viče mama
Da omirišem
emotivni barut
što pršti
pod njihovim đonovima
dok nadolazi
dramski zaplet
Da čujem škripu dasaka
kad na sceni
očaravaju
i zavode jedno drugo
plesom
junak i junakinja
Učini da postanem
rekvizit
kitnjasta haljina sa ružama
koju svake večeri
na negovano nago telo
glavna glumica oblači

ДОГАЂАЊЕ СВЕТОВА

 

Марко Цветићанин је ретка појава у банатском, српском сликарствукоја је дуго година тиховала у свом самотном сеоском атељеу у Банатском Великом Селу, преносећи интензивно стваралачки немир сигурном кичицом и префињеним одабиром боја на сликарско платно.

Марко Цветићанин је у непрестаној ватри стварањау сталном сукобу између западног, рационалистичкога ипак конструктивистичког и апстрактног поимања светаи оног дубоког, ванумног,  балканскогмитског и мистичног, архетипскогкоје се стотинама година таложило у духовном бићу његовог народа.

Промишљање стварности и света око себе на начин како то чини Марко Цветићанин, фовистички, у ураганској експресији, са сталним осећајем да доживљај узвишене лепоте и радости стварања, из жудње за бесконачним у сваком тенутку, на свакој слици, успешно пренесе на перцептора и учини заумну сублимацију доживљаја код истог, а исто тако и да му продужи и појача осећање пријатности у емитивном и чулном доживају.

Његове слике нам се нуде као шикљање унутрашњих комешања које су производ несталног, немирног, а уза све провокативног егзистенцијалног тренутка, кад се комплетан ликовни израз, тј. слика, рашчињава у дионизијском вапају за узвишеним смислом постојања и трајања. Пажљиви посматрач слика Марка Цветићанина може уочити сву разноликост његових мотива, а такође и сколоност ка уметничком истраживању и експерименту. Слика и јесте производ жеље да се досегне немогуће, слика и јесте оно у човеку што га тера да покаже невиђено у човеку сликару, слика и јесте, за Марка Цветићанина, острашћена молитва беспрекорном и префињеном руком вођена и на платну као на камену уклесана.  

Слике Марка Цветићанина оверавају сувереност трајања ауторове наративне дидактике која се очитује увек у дуалистичком сукобу између смиреног, идилично-распеваног, лирског и питомог - балканског, и фовистичког, раздражљивог, неуротичног, амбивалентног, а уза све интересентног, заводљивог - западног.

Марко нам кроз слике прича задивљено и зачуђено, виђено очима дечака-старца, догађање света искрварено цеђењем праисконских слика које су пропуштене кроз призму ствараочеве усхићености да превазиђе тренутак и „пропињући се на прсте досегне звезде“.

То што сликарство Марка Цветићанина боље познају у западној Европи него у његовој домовини није његова кривица. Марко Цветићанин није човек маркетинга и саморекламерства. За њега живети значи сликати, а сликати значи живети.

Дужина чекања на прву озбиљну, критички утемељену и маркетиншки добро одрађенум изложбу слика нам говори да господин Марко Цветићанин није желео да по сваку цену полети у загрљај јефтиној слави која и не служи ничему до храњењу демона кога још зову уметникова сујета. Ово је ново рођење Марка Цветићанина и нови живот његових слика.

 

 

Savršeni cvet

 Poezija je unutrašnji urlik srca kojim korespondiramo sa beskrajnom žudnjom za savršenim sklopom sveta u kom smo uprkos svemu samo usamljni pojedinci oslonjeni na božiju milost, a ipak okovani sramežljivom svakodnevicom koja se podmuklo razmeće našim životima. Pisanje je naš neprikosnoveni usud kojim se svrstavamo u red ljudi što u budućim i minulim vekovima traže svoje mesto pod suncem i klešu na papiru svoje parče sveta sastavljeno od radosti i muke, od uzvišene patnje do bizarnih leleka naše arhetipske zbilje. Otrovali su nas rođenjem, prokletstvom i dualizmom praroditeljskog greha, i katapultirali nas među zaludan svet da se u njemu tražimo i sastavljamo od mnoštva ljudskih mogućnosti koje nam nisu dorasle, a mi im se ipak lakoverno predajemo u naručje verujući da će se desiti onaj pravi i jedinstvenmi oboženi spoj. Naši tragovi su samo kloparanje točkova po šinama života koji otiče u beskonačnost. Naše pesme su ljubav koja se regeneriše iz naše nemoći da dosegnemo savršenu lepotu koja smiruje čula i um sa kosmosom spaja. Naša verovanja su promiskuitetna otkrovenja istina kojima se nikada ne predajemo do kraja. Naš put je spoj leda i vatre sa željom da postanemo savršeni orhideje cvet u gospodnjoj bašti.

Prepričavanje samoće

 Počeo sam to da činim najednom, i bez jasnog i vidljivog razloga, onog popodneva kad sam ugledavši vrata od kuće strahova otvorenim  i kad sam ušao unutra.Soba je bila polumračna i oblaci muva su su se vrzmali po stolu na kom su stojalo nekoliko  praznih tanjira sa ostacima hrane od jučerašnjeg ručka.Tako je krenula Strahinjina priča.Bili smo sami na terasi kafea Bisto u Novom Sadu.Grad je izgledao avetinjski prazan što se gotovo nikada nije dešavalo i popodnevnenim satima.Tamni oblaci su su se navukli pred kišu, a tiha muzika je  remetila tišinu.Nastavio je da mi govori sve jednako igrajući se sa plastičnom kašičicom. Nije gledao u mene već je njome nešto šarao po stolnjaku.Kućom strahova sam nazivao dom u koji se moja majka po drugi put nakon očeve smrti udala.Očuh moj je bio penzionisani poštanski  činovnik i bavio se u slobodno vreme gatanjem. Gledao je u šolju a takođe je i bacao karte.Kod njega su najčešće dolazile žene da im gleda u šolju pred  neki za njihov život važan događaj.Moja majka se za njega udala jer je mislila da će sa njim neženjom i penzionerom moći da u društvu proživi ostatak života.A i da mojoj sestri ostavi naš dvosobni stan na detelinari.Ja sam dugo godina radio po terenima i nisam se ženio. A sestra se udala na vreme i izrodila je dvoje dece.Moj očuh se zvao Milutin i živeo je na Salajci.Milutin je bio najbolji drug moga pokojnog oca......

Slušao sam ga sve jedako verujući da će mi njegova priča kao što je na početku obećavala doneti  toliko potrebno uzbuđenje za popodnevne sate u kafeu Bisto.Ništa od toga nije bilo,samo prepričavanje samoće.

Четврт века

  

У том селу У мом селу   На крај света Сас усудом Ја се срвим У локалу ко глобалу Сас алама Крбам руке И тропарим У по гласа О слободи О чистоти О лепоти А предамном У фотељу заваљени Исти људи Исте жене Мале чике Злобне тете Гледаду ме И жмиркаду И не слушу Шта има кажем Већ се вату За ћитапе Труковане На папире За таблице С Теразија Ди су лепо Написали Распореде и науке Коме треба Кога треба Да љубимо Дал у образ Ил у руку Ил под руку С киме треба Да се лепо Уватимо А ја станем Узрујам се Крв ми јурне Кроз рукаве И блокеје Па помислим Да подвикнем По паорски и Банатски Али нећу Немам каде С макар киме Да натежем Часне речи Чисте риме Нису ситни Људи криви Већ је крива Натегача

O veronauci

 Jedne nedelje pred ručak, kad se deda vratio iz crkve i kad nam je svima podelio naoru, svečano je saopštio, a bio je član crkvenoopštinskog upravnog odbora, da je i mene prijavio da idem na veronauku. Ukućani su to prihvatili sa odobravanjem, ja sam to prihvatio kao nešto novo i kao priliku da naučim nešto o našoj veri pravoslavnoj. Ručak je bio običan, nedeljni, porodični, sa svim đakonijama koje su se iznosile na sto. A nakon ručka, dok su žene sklanjale tanjire i prale sude, i kad su otac i deda ostali sami u sobi, a brat otišao u svoju sobu, i ja sam ostao tu i gledao u neku moju knjigu i pritajio sam u zapećku. Otac je upalio naš Super bebi radio i na njemu su bile vesti, a po ozbiljnosti koju su pokazivali otac i deda video sam da se radi o nečem veoma važnom i značajnom. Ranije su uvek uključivali radio posle ručka nedeljom i slušali pesme, ali sad je bila neka emisija koju su zvali Brionski plenum, a ja sam video da je to nešto mnogo važno, čim oni ne slušadu pesme. A pošto su me prijavili da idem na veronauku činilo mi se da je to u mojim očima dobijalo još veći značaj. Iz kuhinje je dopiralo zveckanje posuđa, a deda se svaki čas naginjao prema radio prijemniku sa prstom podignutim u vis kao da skrene pažnju kako želi što bolje čuti ono što se dešava i što se govori. Meni ništa nije bilo jasno, nekako mi se činilo da nije ni važno, pošto odrasli sigurno najbolje znaju šta rade. A onda je došao i taj dan, u popodnevnim satima je bio zakazan, u crkvenoj sali, prvi čas veronauke. Naš sveštenik je po činu bio prota i imao je dva fakulteta. Bio je profesor istorije i profesor francuskog jezika. Uživao je veliki ugled kod svojih vernika, a i oni koji su bili na vlasti rešpektovali su ga pošto je jedno vreme, dok u selu nije bilo kadrova, predavao istoriju i francuski jezik u školi. On se u politiku nikada nije mešao, ali je do svoje službe uvek držao i nije dozvoljavao da mu se svetovne vlasti puno mešaju u kanonske i crkvene i crkveno obredne stvari. A nekako tih godina je i naš hram proglašen za kulturno istorijski spomenik koji je država uzela pod svoju zaštitu, tako da je saradnja sa svetovnim vlasima svakako morala biti prisutna. Ali da se vratimo na trenutak kad smo se sastali u sali i kad je trebao da se održi prvi čas. Bilo nas je jedanaest koje su roditelji i porodice prijavile, i to: troje Mamini', dvoje Ikelini', dvoje Žeravicini', jedan Perkov, jedna Kanina, ja i još jedna Mamina devojka. Bilo nas je jedanaest i čekali smo da se prijavi i dvanaesti pa da nas bude kao apostola. Naš prota je bio vrstan pedagog pa nas je već na samom početku učenja uopredio sa apostolima, i hristovim učenicima, što je nama veoma prijalo. Osećali smo se nekako posebno i probrano, tim pre što iz naše škole više niko nije smeo da ide i što su to pomalo pojedini nastavnici ismevali i branili. Ali kad je postojala dozvola roditelja, i pošto je to bilo organizovano učenje i nije se niko preterano mešao. A naše porodice su uglavnom bile one koje su ostale verne tradicionalnom hrišćansko pravoslavnom poimanju vrednosti, a uzasve su bile i konfiskovane i ideološki nepodobne još od ranije, tako da osim blagog ignorisanja i prećutkivanja u školi inismo imali drugih zamerki. A naša osnovna škola je bila preko puta crkve. I nastavnici iz zbornice i poslužitelji su mogli videti kad prilazimo i kad ulazimo u crkvenu salu. A naš sveštenik je umeo da nas pričom i predavanjima povede i uvede u svet Novoga zaveta da smo mi nakon svakog časa izlazili oradošćeni sa predavanja i činilo se da imamo krila i da ćemo poleteti. Posebno nas je vodio u hram i tamo nam je preko fresaka kojima su zidovi oslikani tumačio pojedine priče iz Svetoga pisma. Trudio se da nam dotakne srca i da nam raspali maštu, da nam pokaže i da nas nauči da ako imaš vere u srcu ništa nije nedostižno i da su čuda moguća. Bila je to prva za mene i prava škola samopouzdanja koja se kroz racionalnu socrealističku i samoupravnu nastavu nije nikako mogla naučiti. A i vrednosti koje su nam se tamo nudile bile su tako male i sićušne i bezvredne u odnosu na ono što nam se kroz čudesa uz božiju pomoć moglo dogoditi. I sada gotovo pola veka docnije kad vidim da mi je jedna dobra komadeška života otekla  da se iscedila shvatio sam da od sume koja mi je preostala trebam jedan deo  potrošiti na jednu vrstu oživljenog sećanja na godine kad su udarani temelji za moju celokunu, a da toga i nisam bio svestan tada ličnost.                            

Ja se smejem, smejem, do prsnuća

 U nedrima ti, gnezdo grlice, skica vulkana, bela laž,seda vlas iz mog brka, miris jesenjih ruža i poj heruvima sklonjenih od hladnoće.Pratim te pogledom skriven u žbunju stilistike i simbola, ne prepoznatljiv, obrastao u metafore čednosti, sam i nem, pred doživljajem lepote što drobi mozak.Tu si zauvek, a to me raduje, u haljini večnosti golicaš mi tabane i ja se smejem, smejem, do prsnuća.

Sihovi iz knjige pesama "Moj Gospode" Radovana Vlahovića, i isti stihovi prevedeni na mađarski u knjizi "Uram"

 Moja kuća na kraj sela

moja duša u toj kući na kraj sela moj Gospode A u sobi moja žena moja deca moje reči male reči moj Gospode i obične svakidašnje U toj kući dosta placa mlogo cigle dosta trave puno voća a u sobi kraj ikone jedan ašov sas vašara Drška mu je od jasena a sečivo od čelika i s ašovom u toj kući u avliji pod zvezdama nekad noću ja se zakopavam po šest puta u munuti kad je tako, šta da radim moj Gospode *** Falu végén van a házam az én lelkem bent a házban faluvégen Uram A szobában feleségem gyermekeim s a szavaim csekély szavak azok Uram általános megszokottak Telek van ott elegendő sok a tégla jó sok fű van a gyümölcsök sokasága és a szentkép mellett a szobában egy vásárból való asó Kőrisfából van a nyele acélból van a pengéje ez ásóval a ház udvarán ott néha éjjel a sok csillag alatt elásom én ott magamat van, hogy hatszor is egy percben s mit tehetek ha igy van ez Uram
акције:




a............A

 Da dobijem se

u pesmi kao na lotu
U varnici zagrljaja
muškaraca i žene
Kao dar svetlosni
na raskršću
života i smrti
Kad život dan i noć
svedem na reč
na slovo a........A