I krećeš kroz maglu i noć kao pobenik, kao pesnik

 Kalauzom za snove režeš zelene pramenove magle. Skupštinu praviš od mnogolikosti unutrašnjeg bića. Debatni klub očaja iznosi stotinu razloga za ukidanje postojanja u ovom obliku.Oduzimaš im reč. Uporni su galame.Izbacuješ ih napolje kao sirove i presne stihove. Krečiš im slogove u crveno, na radost četkom duge i oble drške.Hladno im je. Drkću.Cvile i pevuše na suvomrazici,pevaju, i plaču do pročišćenja.A onda se raduju i zaspu kao jaganjci.Ostaju tako omamom utopljeni i zastrveni kao glasovi i pesma debatnog kluba očaja.Vraćaš kalauz u džep i krečeš kroz maglu i noć kao pobenik, kao pesnik do, nove skupštine.

Hipodrom '81 kada nam ništa nije smetalo ni kiša, blato. Kada smo bili srećni,a Iron Maiden bio predgrupa Dugmetu.

 

Kad krene

 Uvek to čini

od jezika

domaćeg

rurarnog

Od slova

Reči

koja je magnet

što kupi oko sebe

sve druge u pameti mu reči

Kad kaže na primer Zmaj

odmah se ređaju asocijacije

po zvuku

kralj

zagrljaj

događaj

gutljaj

Ili se na reč Zmaj

dodaje Ognjeni vuk

i pučka pesma u desetercu

koja ne znači kraj

već otvara prostranstvo vekova

od Iilijade do

Emila Radnovića

i repera DŽimija

iz Bečkereka

Kad krene onda u nedogled

dok se ne zamori

ide

ide

ide

dok se ne uspava

pesma

Moj Pas

 

Moj

unutrašnji mentalni

ljubimac

zove se savest

Često je gladan

i razdražljiv

laje na mene

jutrom

reži u podne

arluče kad legnem da spavam

Hranim ga

podanički verno bombonama

svilenim

pojim mlekom zamedljanim

i toplim kao klasična literatura

A on umanjuje moj trud

u očima mu to vidim

mali sam za njega

nevidljiv

boli me to do prsnuća

O jebešljivosti

 Kad čovek puca od zdravlja i kad nema briga, oma je i jebešljiv. I nije važno dal su u pitanju muškarci ili žene, važno je da su jebešljivi. Količina sreće jednog naroda se može meriti količinom jebešljivosti. Ponekad i nije važno koliko je narod slobodan, već koliko je naranjen, sit, skućen, zadovoljan i spreman, da iskazuje svoju jebešljivost. Svet je nekad, u vreme od pre pola veka, bio daleko jebešljivi nego što je danas. A u čemu se očitovala jebešljivost kod žena, a naravno, i u čemu se pokazivala kod muškaraca, a sve u vremenu kad nije bilo golotinje, kad se nije smelo nepristojno izražavati i na vidljiv način promiskuitetno ponašati. Ono što se dešavalo iza ćoška to je bilo iza ćoška, ali to niko nije video i o tom se nije za dana govorilo. Dakle, žene su se smejle i kikoćale, pomalo vrckale, spušćale glave i govorile "neću" kad nešto sa momcima oćedu, potom su karminile u crveno usta i zatezale na poseban način grudnjake, koji su bili od malo krućeg materijala kako bi grudi bile nadignutije. Posebno je bilo intersantno da se nisu brijale dlake na nogama, a kad su se pojavile italijanske najlon čarape iz Venecije žene sa maljavim nogama su posebno privlačile pažnju. Muškarci su gledajući u maljave noge već zamišljali kakvog rundavog mačora može imati dama između nogu. A za onu stvar su još govorili da je šubara između nogu. Ono što je još bilo posebno interesantno i činilo dame jebešljivijim su štikle koje su se u tim godinama pojavile i koje su činile da one tvrdo gaze i imaju pri takvom hodu neki posebno izraženi seksipil i jebešljivost. A muškarci su se iskazivali na različite načine. Uglavno su puštali i negovali brkove, ali ne velike, već tek da prekriju usne i nausnice. Brijali su ostalo lice svakodnevno, čupali dlake iz nosa i iz ušiju i to im je činio berber kod kog su išli jednom mesečno da se podšišaju. Držali su ruke u džepovima i stalno se nešto češkali između nogu sa željom da pokažu kako imaju veliku patašku. Košulje bi im obično imale zasukane rukave, a bile bi otkopčane da se vide malje na grudima. Malje su i kod devojaka i momaka bile poseban izraz jebešljivosti. Tek docnije kad se razvila industija za ulepšavanje i kad su se muškarci i žene skinuli nestalo je malja i tog tako sigurnog znaka jebešljivosti. Muškarci su za vreme igranki, dok ne počne da se igra i dok samo merkaju dame za šankom, pili kratka pića dok su devoje pile kabeze i klakere. Tek kad bi se dešavali spojevi i posle njih, muškarci su u kafani pili špricere, da se malko razlade. O jebešljivosti kao izrazu malo se govorilo, a više ona sama po sebi praktično sprovodila. Važno je bilo da se sklone od očiju, da se ne vidi i ko je s kim, i ko je gde. A postojala su i mesta u mome selu gde se pored bioskopa (ispoljavanje jebešljivosti za vreme projekcija filmova u polu mraku) mesta gde se odlazilo i za koja kao niko nije ništa znao, a koja su vrvila od ispoljavanja unutrašnje vatre erotske. Ali o tome se nije govorilo. To se samo po pogledu razumelo i podrazumevalo. Bilo je to vreme kad su svi bili jedanki u nemanju ničeg više od onog što im treba, pa su se muškarci i žene usmeravali jedni na druge kako bi se iskazali u jebešljivosti.

Istina

 Istina

boli

ratuje

sa savešću

oslobađa

kroti

i snaži

bes

Otvara put

oslobođenju

duha

od zabluda

Daje mu krila

da u radosti

uznese se

Želja

Otežao

crni

ljubavi

prepun

kamen

kraj puta

bačen

požele

da ptica je

srebrna

krilatica

što visine

para i peva

peva

u nedogled

Sve za pesničku republiku

 

Susret s Riđobradim

 Nekako iznenada poslao mi je zahtev za prijateljstvo. Mnogo ljudi sam sreo na fejsu, ali se njemu nisam nadao, ali svakako obradovao sam se, i ne samo to, već me je ponovni kontakt vratio na sve ono što sam pisao o novozenitistima, o onome što sam na tu temu objavio i ono što mi još uvek stoji u rukopisima. Gotovo više od dvadeset godina nismo imali nikakvih kontakata, a ja sam čak počeo da zaboravljam i njegov lik, geste, glas koji je ponekad bio kao rafalna tirada ekspresije i hiperbole koja je kuljala prosto iz njegovih usta. Nije mi se ustvari predstavio, a znao sam da je to on i da se sigurno sprema da mi ispriča svoju priču i ne samo to već da dopuni žitije koje pišem već više od tridestet godina o njegovoj umetničkoj grupi koja je trebala da napravi jednu novu umetničku revoluciju u varvarogenijskom i konstruktivističkom maniru. Ovoga puta mi se predstavio kao umetnik koji pravi kolaže, i to uglavnom od bajatih svetskih novina u kojima reciklira i u svom maniru predstavlja događaje. Bio je veoma neupadljiv i na profilu je pisalo da je Srbin, da je ateist i da živi na Novom Zelandu. U omiljenim stranicama sam video da voli Pol Klea, a od filozofa Maksa Štirnera. Od muzike je posebno stavio stranicu Riharda Vagnera, a kao omiljenu knjigu stavio je Volju za moć Fridriha Ničea. Bilo je tu puno opštih mesta na njegovom zidu i svako je mogao da bude on, Riđobradi, ali ja sam ga prepoznao po jednom citatu, može se reći po autocitatu iz Samaroplavetnila,koji je glasio RADOST JE IZVAN SUŠTINE I BESKRAJA. Obradovala me je i sama pomisao na to da je živ. Da se moj roman i epopeja o novozenitistima nastavlja, jer se priča o glavnom ideologu nastavlja, i ne samo to, on je živ i javio mi se. I nema mi druge do da nastavim pričanje priča o njemu i njegovim prijateljima, shvatio sam.Nadam se ne previše kasno.

Minijature

 Stešnjen između poslova, kao i svi koji se trude da žive od svog rada, vidim da mi malo vremena ostaje za pisanje dužih formi na fejsu te sam se odlučio kratke lirske medaljone .Sažimam tekstove koji se dešavaju u mojoj glavi kompresujem ih i puštam u etar.Nisam siguran kome će se to i takvo pisanje dopasti, ali verujem da u svepštoj teskobi mojim prijateljima bar neću oduzimati puno vremena.

Krotitelj magle

 Uspavanoj princezi

poklanja

zrno graška

na čijem cetifikatu

piše biser krupnim

slovima

Nije se libio snova

brzog žvakanja hrane

i pevanja

molitvenog u zaleđenom

kupatilu kad zanuždi

Presvlačio je i tapacirao

dnevne poslovne aktivnosti

tajnim velovima jezičkih

performansa

komunalnih službi

Krotio je maglu

javnim obrednim svečanostima

uz stalno pevušenje

Karike na marike

ko nabije taj dobije

O tome koliko je vešt

nepodkupljiv i neponovljiv

uz gusle pevušiće

generacije buduće

Gurblanje

 Postoje prijateljstva koja se održavaju stalnim gurblanjem. Nisam u to verovao, kad mi je jednom rekao moj komšija, da on tako funkcioniše sa nekim svojim prijateljima. Činilo mi se da on izmišlja i da od toga pravi vic. A onda sam ja jednog dana primetio da sa jednom damom koja mi se preporučivala za prijatelja imam veoma sličan odnos. Ona je umislila da sve ono što radim ima veze sa njom i da je ona moja gurbla i da me ona pokreće na duhovnu aktivnost. Malo me je to iznenadilo i malo me je, da priznam, i uplašilo, pošto sam za sebe verovao da funkcionišem sasvim drugačije. Ali eto počeo sam da se družim sa njom i ona mi je veoma često naturala svoje predloge i sugestije oko tekstova. Vrlo laskavo se prema njima odnosila, stalno hvaleći ih i diveći im se, sve do momenta dok nisam prozreo njenu nameru, a ona je bila veoma jednostavna i kao sneg čista. Želela je da bude gurbla, da bude moje drugo ja. Sugerirala mi je mnoštvo ulagivačkih hvalospeva kojima me je pridobijala svakim danom sve više za prijatelja. A ustvari je izvlačila iz mene energiju, razotkrivala me i veoma vešto tražila načina da iz daleka upravlja mojim stvaralaštvom. I primetio sam da je u pitanju igra, ali sam puštao da vidim dokle igra gurblanja može da ide. A otišla je predaleko, tako da sam shvatio da sam navikao da se palim na gurbli i pomalo sam izgubio one stalne vitalne porive duha koji su me pokretali na aktivnost. A to nije bilo dobro, a i treći milenij je i vreme da se gurbla stavi na stranu. Da se odloži u muzej, stavi na počasno mesto zajedno sa ostalim gurblama.

O suvim kajsijama u jesen

 Kad su ih sadili i kalemili na dud, Komaderini koji su u tom vremenu pre sedamdeset godina živeli u mojoj kući na kraju sela, ni slutili nisu da će im vek biti toloko dug. Znali su da će trajati duže nego da su ih kalemili na šljivu, ali kad se kalemi i kako se kalemi kajsija na dud, to su čuli od jednog Švabe kod kog su pre rata drugog povremeno radili o žitu radnje u Bočaru. Švaba se zvao Peter i imao je preko dvesto jutara zemlje, i imao je svoju prodavnicu tekstilne robe. Sejao je svake godine na polovinu zemlje pšenicu a na drugu polovinu kukuruz. I kako je svake godine manjao plodored, a Komaderini su mu dolazili na ispomoć za vršidbu žita i u jesen kad je berba kukuruza, a išli su takođe i kad je oranje da oru sve dok se može do svetog Nikole. Peter je imao jedan veoma uobičajen način života i nije mnogo šta menjao osim kad su u pitanju određene tehnološke novine, za ono vreme veoma prisutne u poljoprivredi. Zahvaljujući rođacima iz Nemačke doneo je prvi konjski plug od tri brazde, a takođe je imao konje rase nonijus koji su bila krupni, teški i mogli su da vuku daleko bolje od ostalih domaćih konja. I Komaderini su zahvaljući godinama služenja kod Petera uvatili takvu rasu konja jer su na svoje kobile pripušćali Peterovog ajgira. Saradnja je svima odgovarala, Komaderinim jer ih je bilo puno u kući a zemlje malo, a Peteru jer su on i žena bili sami, pošto je decu školovao, jednog sina da studira agronomiju, a drugog medicinu u nemačkom gradu Minhenu. Komaderini su kod Petera radili još od ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića i nekako se sve bilo ustalilio, jedni na druge su se navikli, a Komaderini su videli da dobro napreduju i svake godine su pored toga što su živeli mogli da kupe još po dva jutra zemlje, što je za ono vreme bio veoma lep napredak za jedno paorsko domaćinstvo. A pred sam rat kad su posadili kajsije nisu ni slutili ko će i kad će ih neko brati, i da će one promenuti više gazda, i da će evo na mene doći red da ih u vremenima u trećem mileniju kao suve zajedno sa izbeglicom Milom koji ima motornu testeru sečem i koristim za grejanje. U našem narodu je uvek važilo pravilo kad u pitanju sadnja voća - ti posadi, a neko će već od te voćke imati koristi, neko će je brati. A i ja evo sečem nešto što je drugi sadio, ali svakako da ću na proleće kad dođe na to red posaditi nove kajsije, a braće i seće ih neko jednog dana kad mene više ne bude, kao i porodice Komaderinih, koji su jedni pomrli, a drugi se iselili iz našeg sela.

Petar Tanackov: Macan

Prostranstvo trenutka u kome živimimo učinilo je uobrazilju da titanismo vidljivom  i stvarnom. Naša snaga je bila u našoj ranjivosti koje nismo bili svesni, a naša veličina u krhkosti i lomljivosti čitavog sveta, pa i našeg bića u kome smo se odenuli dušom koja proizvodi kreacije i iluzije, koje se najčešće razbijaju o stene, surove i nemilosrdne stvarnosti, iz koje obično izlazimo izranjavani, sa svešću da, gubeći one koje volimo, dobijamo ih emotivno u večnosti, sa iracionalnom potrebom našom da sve je u svemu, da svi smo u svima, da naši boravci u trenutku postoje samo da bismo zapamtili da postojimo, da bismo rađali i pronalazili draga nam bića, a onda ih gubili negde u prostranstvima trenuka u kome smo živeli da bi u sledećem već bili zajedno sa njima sjedinjeni u Gospodnjem naručju.

Novela ili pak kratki roman Macan Petra Tanackova pisana je istančanim i visprenim i lično proživljenim  pripovednim stilom, u prvom licu, gde smo svedoci i saučesnici u bolu i uzvišenoj interpretaciji kakvu samo može, kao odu, otac napisati voljenom sinu.

Pred oltarom

 Vukli smo seno u dve prikolice sa traktorom marke Hanomag. Bilo je leto, a komšija preko puta je rekonstruisao svoju fotografsku radnju. Crna ždrebad koju smo vezali na levoj strani štale su se uplela i jedno se udavilo. Na televizoru je stojala staklena flaša sa zrnevljem pšenice u koje je bila zabodena žuta, srednje veličine, slavska sveća. Selo je najednom živnulo. Ulice su bile prepune ljudi. Zvonila su crkvena zvona. Bio je izgleda neki praznik. I kako sam prolazio kraj hrama zavirnuo sam unutra. Kad ono, palileji su bili upaljeni, a pred oltarom je sedeo krupni bradati sveštenik u crnoj rizi, a oko njega su bili neki ljudi na tepihu ispred. Začudila me je ta neuobičajena slika za pravoslavne hramove, a pogotovu sveštenik koji baca neke kockice, i zajedno sa ljudima igra neku igru nalik jambu. U meni se nešto pobunilo, iz stomaka sam osetio stašni bes, hteo sam da podviknem, da ih ukorim, i podviknuo sam: Šta vi to radite? Kad mi priđe jedan čovek sa kačketom: Ništa gospodine, snimamo film, prekinuli ste nas, izađite napolje. I šta sam drugo mogao, već da kroz portu krenem ka mojoj kući sve jednako mrmljajući sebi u bradu da estetika i etika retko kada idu zajedno i u paru.

Snježana Prlić

 Pozadinska želja megakorporacija i elite u ovoj pandemiji je otuđiti ljude ali i oduzeti im slobodnu volju.

Razmislite o toj rečenici.

Elita treba svijet bez međuljudske bliskosti, hladne poslovne, susjedske pa i obiteljske odnose.

Iza udaljavanja djedova i baki od unučadi krije se želja za rasturanjem RODbine i humanizma. Žele ubiti vjeru u dobročiniteljstvo i Prirodu.

Bioetika vrišti, moli da je se čuje, da najzad svi shvate da ovo što se događa na globalnom nivou nije nikada viđeno, prvi puta se odvija.

Zar želite živjeti u svijetu u kome ćete na sve ljude, pa i na mene gledati kao na vuka?

Želite li bezidejno provesti život, udaljeni i suprotstavljeni drugome dok treći odlučuje o vašoj sudbini, prodajući vam sve ono za što vas ubjedi da vam je neophodno za život?

Ovo je borba za Čovjeka, dragi prijatelji, kakva nikada još u povijesti nije bila.

Molba je ponizna zapovest

 Jednom davno u kafani kod Dingača u razgovoru sa Vitom, mojim prijateljem i novozenitistom, ja sam bio brcoš na fakultetu, a on je tek stigao iz Hamburga, bio sam u prilici da čujem nekoliko, za njega, velikih istina. Prvo što je učinio kad smo seli poručio je obilnu večeru, učeći me da kad sam na ivici egzistencije i kad imam nekog da mi plati hranu uvek poručim jelo koje je najizdašnije i kojim ću najbolje moći da se najedem u tuđem svetu i u tuđem gradu. Objašnjavao mi je da sam ja tu zbog moje unutrašnje misije, a ne zbog fakulteta i spoljašnjeg poretka stvari. Nisam bio siguran odakle on zna šta je moja misija, ali prihvatio sam i igru i priču, a i mešano meso sa sve šopskom salatom koje je tada važilo za najbolje u Novom Sadu. On je pio vino i lagano je jeo, a usput mi je objašnjavao i učio me da nikada ne verujem ljudima koji me učestalo mole za nešto. Rekao mi je da je molba ponizna zapovest i da oni koji te mole ustvari ti zapovedaju da za njih uradiš neke stvari. I naravno, pričao mi je o mome snu, koji je i meni samome bio pomalo maglovit, ali on je onako uz vino i preko zalogaja govorio o tome šta ja sanjam, i kako će se projektovati moja budućnost. Slušao sam ga u neverici, poredio njegove reči sa onim što sam do tada čuo i pročitao, i sve mi je bilo nekako novo i dobro je zvučalo. Razgovor je te večeri išao dalje, on je popio još jednu buteljku vina, a kad sam želeo da prekinem večeru i da ostavim nekoliko zalogaja u tanjiru strogo mi je rekao da moram sve da pojedem, jer ja kao stranac, umetnik i intelektualac sa nesigurnom egzistencijom u tuđem gradu, nikad ne smem ostavljati hranu do koj,e u surovom svetu, se teško dolazi, a i nikada nisam siguran kad i kakav će mi biti sledeći obrok. Nakon treće buteljke vina mi je rekao da kad vidim da ću da padnem i da će me srušiti, da nikako ne dozvolim da padnem sam, već, ako nema nikog drugog, da sa sobom srušim stolicu. Bio je to jedan od prvih sastanaka sa Vitom i razgovora u kome sam ja učestvovao samo toliko da sam slušao i pamtio, ponekad beležio, ali kad odem u moju malenu studentsku sobicu koja je bila tri sa dva i metar i trideset vlage. I danas kad me neko za nešto intenzivno moli, setim se Vite i pomislim da li je on zaista to govorio iz uverenja ili je to tek bila polu pijana tlapnja propalog studenta filozofije.

O tome bolje da ćutim ( januar 2020 godine)

Loše spavam
a odmor je osnov za moj oporavak
Pun sam strahova
Bližnji me guše
Samo me prate u bolesti
ali mi ne podstiču volju za životom.
Danima već vapim za pomoć
Tvorac je izgleda zauzet na drugoj strani
I tako iz dana u dan
kopnim i gledam se sa smrću oči u oči
nudim Bogu dušu
a on je izgleda neće
A tek kakav sam slabić i zavisnik
od nikotina i duvana
o tome bolje da ćutim
Stid me

Posle sajma knjiga

  

Dok traje i dok sam tamo od susreta sa ljudima , od razgovora prosto mi se zavrti u glavi tako da jedva čekam da dođem kući da se dobro naspavam i uskočim u jednolični ritam čitanja i pisanja.Da se vratim mojim jednoličnim šetnjama po dvorištu ispijanju kafe kraj kompjutera i laganom povalačenju dimova iz moje omiljene cigarete.Raduju me susreti sa ljudima, kako poznatim , a tako i sa onima koje tamo upoznajem i sa kojim izmenjujem ponekad samo nekoliko reči i pogleda.Sajmove sam sasvim drugačije doživljavao dok nisam bio izlagač i dok se moje interesovanje za knjigu i novoobjavljene knjige rasplamsavalo u nekom gladnom ushićenju te sam uvek žalio da što nemam dovoljno para da kupim sve ono što sam želeo, i ono što mi se na prvi pogled dopadalo.A prvi susret sa sajmom knjiga sam imao u osnovnoj školi kad,a bilo je to u snu, sam se našao između ogronih polica u hali sa knjigama.Imao sam utisak da nešto nešto tražim, da se guram između ljudi onako malušan i da prevrćem po šarenim tezgama jednu po jednu knjigu sa zebnjom i isčekivanjem u srcu, a ujedno i sa željom da nešto čekano godinama tu mogu da nađem. Nikome nisam pričao o tome snu, ali ga nisam ni zapisao.Postoje snovi koje jednostavno zapamtite, a potom ih kroz čitav život nosite kao slike koje su sklopljen u mozaik koji se vremenom pročišćava i odacuje neke manje važne detalje sve dok se ne dođe do trenutka koji je kod mene već nekoliko godina prisutan da mi u duši od čitavog sna ostane samo jedna emocija traženja i ogromne gladi za nečim što bi mi donelo neizmernu prijatnost i radost. A godine su prolazile, a moje posete sajmu knjiga su bile ne samo obavezne kao što je i letira koju sam sam sebi svake godine proširivao bila obavezna, već su mi donosile i različite misli razmiljanja kako o knjigama tako i o meni samom među knjigama i kroz promišljanje istih.U različitim vremenima, prilike su se menjale, a takođe i moja interesovanja, ali ove godine sam po prvi put osetio da imam negu smirenost i opuštenost i neko zadovoljstvo koje do sada nisam bio u prilici da osetim.Gotovo čitavo vreme sajma sam presedeo na mome štandu, dočekujući ljude koji koji su dolazili ili da razgledaju knjige koje sam objavio u mojoj izdavačkoj kući ili pak da traže neku od mojih knjiga koju sam do sada objavio.Na ovom sajmu shvatio sam, moj detinji san traženja i prevrtanja po tezgama raznih novoobjavljenih knjiga bio je ustvari moja želja i potraga za samim sobom kroz knjige kroz moje napisane i odjavljene knjige, a iznešene i prikazane na sajmu knjiga u Beogradu.

Dobro jutro.

 Imam deset minuta da kažem nešto lepo i posebno, jer vreme je da krenem, po zapovesti, diktatu ....da odslušam vesti koje mi sigurno neće ulepšati veče. Prebiram u sebi najlepše reči kako bih takao vaša ledena srca.Neke od njih su mi slabe druge opet nedovoljno poetične a treće mi se čine iskrzanim, dok su četvrte patetične. I sve tako vrtim se u krug da pronađem sintagmu koja će objediniti komunikaciju sa onima koje poznajem i sa onima koje sam pre nekoliko dana sreo ovde na fejsu a da bude i dovoljno mudra i otvorena i razbota a takođe i da bude lepa. Ništa mi pametnije ne pada na pamet osim da kažem DOBRO JUTRO.