Andrea Beata Bicok Svetlo pod velom noći (Radovan Vlahović, Noćni razgovori sa sestrom, Kratki viteški roman o ljubavi, Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2021)
Delo Noćni razgovori sa sestrom pripada Triptihu o novozenitistima, kako je to autor naglasio, što predstavlja veoma privlačan izazov tumačima književnosti. Ovi kratki prozni fragmenti svojom formom svakako nisu roman, naročito ne onaj viteški na koji se aludira, ali baš zato što nisu, možemo da se upustimo u izazovno odgonetanje poetičkih igara i varijacija koje Vlahović majstorski sprovodi, kako na formalnom, tako i na idejnom i sadržinskom planu. Poznato je da su zenitisti bili vođeni idejom vitalnosti balkanskog čoveka koji je izmicao zdravorazumskom okviru evropskih utilitarističkih vizija, idejom o Varvarogeniju koji će biti spoj primitivnog i aristokratskog. Primitivnog u smislu jednostavnog, prostodušnog ali i duhovnog čoveka koji u sebi nosi miroljubivost i ljubav za sve. Zenitista je okrenut duhovnosti, kosmičkim svetovima, astralu, metafizičkom, istovremeno slaveći civilizacijska dostignuća i tekovine novog doba i gajeći oduševljenje prema njima. To je bila jedna savršena sinteza koja je ideju čoveka zaista stavila na pijadestal vrednosti, i to čoveka potpuno slobodnog od svega što ga je stolećima ograničavalo i sputavalo. Stoga, ideja neozenitizma, koju Vlahović predstavlja, čini se kao veoma zanimljiva jer je ona originalan poetički konstrukt koji na poznatim osnovama treba da nam otkrije nove horizonte u umetnosti koji se mogu razumeti kao dekonstrukcija tradicije u okviru i sa pečatom savremenog trenutka.
Radovan Vlahović nam daje još jednu smernicu u razumevanju dubinske poruke ovog dela – u podnaslovu knjigu imenuje kao Kratki viteški roman o ljubavi. Već smo rekli da je u pitanju poigravanje sa tradicionalnim shvatanjem tog žanra, jer je i sama avangarda, a u okviru nje i zenitizam, poznate književne forme ili parodirala, ili ih koristila da bi ukazala da su elementi književne tradicije dotrajali i nepodobni u novom vremenu, ali je isto tako iz tih tradicionalnih književnih obrazaca uzimala samo one vrednosti koje je smatrala neprolaznim, čistim i imunim na bilo kakva ideološka, politička ili bilo koja druga zloupotrebljavanja. Svakako, svaki element tradicije u novoj poetici drugačije se percipirao i tumačio. U Noćnim razgovorima sa sestrom postoji osnovna idejna nit koja je postojala i u viteškim romanima – etika i estetika ljubavi. Znamo da su svi podvizi junaka bili vođeni emocijom ljubavi, a kako su se pustolovine nizale, junak-vitez bi izrastao u heroja. Ovde imamo drugačiji čin herojstva i drugačiju ljubav, koji su sada prikazani u ruhu novozenitističke poetike i isprepleteni sa savremenim oblikom čovekove egzistencije.
Pripovedač u ovom delu kroz tematske prozne segmente razvija lirsko-refleksivni narativ o biću koje naziva sestrom, a koje je možda najbliže motivu idealne drage, gotovo arhetipski motivisanoj ideji. Ako se setimo platonove Gozbe, već u njoj možemo pronaći ideju o srodnim dušama, o dve potpuno kompatibilne polovine, čijim sjedinjenjem dolazi do harmonije. Motiv idealne drage se menjao kroz epohe, da bi u poeziji srpskog romantizma, zatim i srpske moderne to već bila mrtva draga. Ovde se smrt prevazilazi time što se i telesni aspekti ljubavi, odnosno njeno vezivajne za fizičko postojanje, gotovo potpuno isključuju. Vlahović taj motiv drage i ljubavi pripovedača prema njoj oblikuje na celokupnom književnom iskustvu, ali svemu daje lični i novozenitistički pečat i time donosi nov i originalan poetički čin. Njegova draga je idealna ne zbog fizičke lepote, već zbog idealnog spoja među njima, a ponajviše zbog onoga što čini i što ima odjeka u percepciji realnosti kod naratora. Akcenat u delu je uglavnom na odrazu koji idealna draga, ili sestra, ima na celokupno biće kazivača i njegovo poimanje sveta.
Ko je sestra, koliko je ona pripovedaču važna i šta mu donosi doznajemo kroz direktne i simboličke opise, metafore i aluzije, intertekstualne i dijaloške segmente knjige. Zašto je nazvana sestrom, iako je reč o ljubavi koja je jaka isto koliko je i čudesna, odgonetamo iz iskaza: „Drugi su ljubav iskazivali kao pučku zabavu. Ona je bila za nas uvek savršeni sklad astralnih i božanskih energija koje su gospodarile umom“. Ta ljubav je prvenstveno metafizička, rođena i razbuktala negde na granici uma i zaumlja, razuma i mašte, sna i jave, materijalnog i nematerijalnog, zemaljskog i kosmičkog. I kroz imenicu sestra naglašava se čistota te ljubavi, ljubavi prema biću koja je bezuslovna, te samim tim idealna.
Sestra jako dobro oseća nerv vremena, njena delovanja vodi princip dobra, a istovremeno je u njenoj pojavi snažan arhetipski momenat, jer kao da je reč o biću koje poseduje božanske atribute i dolazi iz bezvremenih dimenzija: „Rod smo vekovima i pre mog rođenja. Došli smo kao tragovi vanvremenog u jecajima svakodnevice trećeg milenijuma. Bliski, srasli jedno za drugo, obeleženi primislom božjim kao ptice što letom vesele napaćene ljude“. Vreme i prostor su neozenitistički razgrađeni. U zapisu „O tebi“ narator direktno imenuje metafizički emocionalni naboj i slavi ga kao nešto najuzvišenije, smatrajući da se kroz njega doseže i do večnosti: „Teško da bi se ikad takve veze mogle materijalizovati, a i što bi? One bi se tada samo obeščastile. Izgubile bi svoju lepotu“. Poriv da se sve uzvišeno u večnost pretoči veoma je jak. Istovremeno, autopoetička svest neprekidno tinja i bukne uvek u trenu kada se iziskuje posebna snaga reči, ona snaga koju su reči zadobile u mitskom vremenu u simboličnoj slici njihovog uklesivanja u kamen. Narativni subjekat i sam, kao nesvakidašnje istančan duh, nosi u sebi tu arhetipsku svest i kaže: „Utiskujem, sestro, moćnu reč ljubav u tvrdo kao kamen jutro. To je moja grafika tebi za večnost“.
Osim teme povezanosti naratora i idealnog bića, razvijaju se i refleksije o tradiciji, upliću se u priču stvaraoci koji su obeležili mnoge prošle epohe: Trakl, Rembo, Rable, Crnjanski, Dostojevski; govori se o savremenoj masovnoj kulturi, kulturi gomile, vremenu u kom vladaju masovni mediji i razvijaju se irealni životi na virtuelnim platformama. Govorni subjekat ima tipičan neozenitistički stav prema svemu tome, naglašeno kritičan, napadački, on osuđuje sve negativne pojave, raščinjuje ih, buni se, osuđuje.U svemu aktuelnom i važnom, u promišljanju sebe, sveta, sociuma, tradicije, duhovnosti i drugih fenomena postojanja, sestra naratora je uvek suprotnost, uzvišeno kontrapostojanje koje oličava prave vrednosti i svojom prirodom pročišćava svet od zla. Ona je oličenje razumevanja nesrećnih i prezrenih, ratuje sa „nečistima za staru istinu i pravdu“. Traga za svetlošću u novom koja će da „spere nas sa severa i juga, sa istoka i zapada“. Prezire puku fizičku požudu, užasava se „od gomile što kupa se i licemerno pozira na vrelim trgovima i plažama, u omami samoobmana istorije“. Vidi je kao novomučenicu svečovečnu, a po svečovečnosti su isti.
Našeg naratora mnoge pojave u svetu koji ga okružuje užasavaju, rastužuju ili ljute. On je poput posmatrača koji rezonuje, analizira, promišlja i pokušava da raskrinka sve nesavršenosti ljudskog postojanja. Sestra je u tom svetu njemu isto što i pesma. On godinama u duši nosi „usklik žudnje za radošću beskonačnog“ i sada oseća da se to iskustvo „preobražava u neku sveopštu ljubav“. Setićemo se da je ta sveopšta ljubav i kod zenitista bila važna kao najsavršeniji oblik duhovnog delovanja. Njega strašno guši „samozadovoljan i prosečan palanački duh“ koji je „prostakluk proglasio za kulturu, a pohlepu za način življenja“. Iz sveta zagledanog u sebe koji ekstremnim karnevalstvom užasava, spašava ga upravo sestra. U fragmentu „Kažem ti, sestro, deca umiru“ on sebe naziva „naivnim junakom koji želi hrabro uzeti moć samoživima i kao dobrotu je podeliti nemoćnima i deci, deci koja pate i umiru“ . Ljude koji sede za „trpezom ljubavi“ vidi kao „jatake prostakluka“. U sebi nosi bunt i revolt protiv „elektronskog logora“ koji nas sve kontroliše, oduševljava se duhovnim prostorom Rusije. Smatra da „život je misao. Čežnja za beskrajem koja se godinama dopričava“. U sebi nosi ideju Varvarogenija, začetu kod zenitista, koju razvija u novim oblicima, sa aspektom na svečoveka i ljubav. Krajnje žustro, glasno i energično ustaje protiv današnjeg zabludelog sveta i tradicije u njemu koja je trula, koja je doživela svoju degeneraciju, protiv odsustva mišljenja, duhovnosti i protiv materijalizma.
Pred nama je nesvakidašnje, smisaono razgranato i veoma izazovno delo Radovana Vlahovića. U izvesnom smislu možemo ga posmatrati i kao duhovnu autobiografiju pisca, ali mnogo nam je bitnije ono što iz dela zrači kao osnovna namera. Sa jedne strane, to je poetički podvig, a sa druge hrabro istupanje sa istinama koje se ne usuđuje svako izreći. Od lirske topline do glasne pobune, Noćni razgovori sa sestrom razvijaju se kao pletivo beskrajnog spiritualnog, emotivnog i misaonog iskustva, koje nema ni svoj početak, ni svoj kraj, ni horizontalnu, ni vertikalnu granicu. Ono je i omaž zenitistima, ali i lični herojski čin u poetičkom doprinosu srpskoj književnosti.
Andrea Beata Bicok
Konkurs za objavljivanje tri prve knjige mladih autora iz Kikinde, Srbije i dijaspore 2022.
Grad Kikinda i Banatski kulturni centar (BKC) raspisali su konkurs za objavljivanje tri prve knjige mladih autora do 35 godina. Konkurs se odnosi na autore koji žive na teritorije Grada Kikinde, na autore iz Srbije i na autore iz dijaspore.
Autori konkurišu sa rukopisima (poezija, proza, esej, književna kritika, naučni i istraživački radovi i dr) od kojih će žiri, odabrati tri rukopisa za obajvljivanje u ediciji PRVA KNJIGA Banatskog kulturnog centra. Žiri će nastojati da odabere jedan rukopis autora iz Kikinde, jedan rukopis autora sa teritorije Srbije i jedan rukopis autora iz dijaspore.
Žiri radi u sastavu: dr Mladen Đuričić, književni kritičar, msr Andrea Beata Bicok, književna kritičarka, i Radovan Vlahović, književnik i direktor BKC-a (predsednik žirija).
Propozicije konkursa: rukopise u word formatu, biografiju autora i kontakt podatke (adresa, mejl, telefon) poslati na mejl: banatskikulturnicentar@gmail.com
Konkurs je otvoren od 16. 06. 2022. do 01. 08. 2022. godine.
Rezultati konkursa biće objavljeni 01. 09. 2022. godine, a knjige će biti objavljene do kraja oktobra 2022. godine i pojaviti se na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga.
Ovaj konkurs BKC tradicionalno raspisuje uz podršku Grada Kikinde više od deset godina.
Za sve dodatne informacije o konkursu obratiti se na e-mail:
banatskikulturnicentar@gmail.com ili na telefon 063/783-155.
Pre no što krenem da tražim lek
Moja bolest nije ni laka ni jednostavna, govorio mi je slučajni poznanik na klupici u parku.Bio je dan pomalo narogušenog pred kišu neba, a i sparno je bilo.Po trgu su deca hranila golubove,a njihovi roditelji su iz prikrajka motrili na njih. Bolest je uzela maha a da i ne znam odakle ona izvire.Osećam je, a ne mogu da kažem tačnu dijagnozu. Ni od prilike pa čak ni da natucam nešto. To je stanje kad se bolest oseća u čitavom biću, ništa te ne boli a bolestan si. Ponekad mi se učini da čitava planeta boluje od jedne tako ne definisane bolesti.Ona je nekako apstraktna i nedokučiva a prisutna.Možda ja to samo tako vidim, a ako vidim zašto onda ne stavim naočare, koje su možda odgovor. Ružičaste naočare. Klimnem glavom u znak pozdrava slučanom poznaniku i udaljim se toliko daleko da sam i ja postao nevidljiv, gotovo apstraktan da kažem.Dali smo se izlečili, pitate.Ne, nisam siguran, nešto mislim da lek je stvar izbora.
Sve je kao u priči Jelena Đorđević (Recenzija za knjigu Radovana Vlahovića Noćni razgovor sa sestrom)
Naklonjen banatskoj ravnici i svom zavičaju, a
ispirisan tišinom, Radovan Vlahović kroz svoje najnovije književno delo Noćni razgovori sa sestrom na papir
prosipa svoju dušu, na samo njemu svojstven, a nama već dobro poznat način,
potpuno iskreno i bez ulepšavanja, sa tolikom lepotom i jednostavnošću koja
krasi redove stranica ove knjige, a istovremeno pleni srca čitalaca..
Gradeći epopeju o svom Banatu i o svojim
Banaćanima, Radovan Vlahović se, bez sumnje, uselio u skoro svaku banatsku
kuću, a možda i šire, jer je njegova borba za očuvanje korena i nacionalnog
identiteta nadaleko prihvaćena i uvažena. Pišući pitkim i jednostavnim jezikom,
pre svega, jezikom severnog Banata, autor je oživeo sećanja na jednu potpuno
zaboravljenu, ali izuzetno važnu regiju, na koju bi Banat XXI veka bio i te
kako ponosan. Potpuno, rekla bih, neočekivano i drugačije od onog što smo
navikli da viđamo u delima Radovana Vlahovića, u kojima osetimo njegovu borbu i
istrajnost za očuvanje korena, jezika i običaja, sada upoznajemo u delu Noćni razgovori sa sestrom.
Ovo delo pravo je iznenađenje za sve
poštovaoce dela Radovana Vlahovića, ali nesumnjivo maestralan potez koji ne samo
što unosi promenu u stvaralaštvu autora nego nam ga još više približava.
Predočivši na papir svoja razmišljanja koja je podelio sa, kako je autor
naziva, sestrom, a u formi dijaloga iliti pisma, autor nam postaje izuzetno
blizak, budući da mi čitaoci osećamo kao da se autor nama obraća i kao da sa
nama deli svoja najdublja razmišljanja..
Čitavo delo odiše filozofskim razmatranjima
kako pisca tako i njegovog sagovornika, a prožeto je ljubavlju koja se oseti u
svakoj izgovorenoj rečenici, u svakom redu i svakom pasusu. Ljubav među
sagovornicima nije prava nego je platonska, odnosno ljubav koja je videla
plemenitost čoveka ne u bogatstvu i porodičnoj istoriji nego u karakteru i
ponašanju.
Svi dijalozi naslovljeni su posebnim naslovima
koji su istovremeno i naslovi novih poglavlja, a kada se zasebno čitaju, kroz
obrise otkrivaju sve, za pisca intimne trenutke koje on nesebično deli sa nama.
Ljubav koju pisac opisuje nije fizička nego je nadahnjujuća i saosećajna, što i
vidimo već na samom početku ovog kratkog romana. Sestra je simbol čistote i
iskrene i nesebične, ali nedostižne ljubavi, koja je puna razumevanja čak i
prema sudbini neshvaćenog i odbačenog Georga Trakla. Po uzoru na Trakla, i
život našeg pripovedača odvija se samo noću kada satima vodi nadahnute lirske
monologe sa svojom pažljivom slušateljkom, tzv. sestrom, koja je, zapravo,
njegova refleksija, odraz njegovih misli i potvrda već izrečenog. Ona je
slobodna i čista poput malog deteta, ona je nova Ofelija, ona je najlepša
hodajuća pesma.
Neshvaćena, drugačija, novomučenica svečovečna
koja voli i to je, kako pisac kaže, „dovoljan razlog da Gospod da uzvišeni
smisao sanjanom životu”. Ljubav je za njih čudo: „Ona je za nas uvek savršeni
sklad astralnih i božanskih energija koje su gospodarile umom”, dok je susret
za njih praznik: „Shvatam da je praznik uvek kada sretneš drago biće.”
„Duše se traže i kao magnetni polovi
privlače”, te se tako i sreću na „suprotnim krajevima ulice” i žive u XIX veku,
u nekom, za njih, lepšem periodu koje ih ne guši i ne sputava u njihovoj
ljubavi i slobodi.
„Život je misao”, a ovaj savremeni banatski
književnik ne zaboravlja da kroz život sestru
poredi sa Sonjom Marmeladovom i Nastasjom Filipovnom, takođe, ne izostavljajući
ni da u svom razgovoru sa njom pomene najznačajnije predstavnike antičke
književnosti, kao i predstavnike renesanse, simbolizma, ekspresionizma,
realizma i moderne književnosti, na temelju čijih ideja i učenja je gradio
nešto svoje koje je nesebično podelio sa nama.
Ovim poduhvatom u kojem dolazi do mešanja svih
književnih poetika i žanrova, pisac koji je prvenstveno okrenut svom zavičaju,
pokazao je da u stvaranju dela misaone koncentracije podjednako maestralan kao
i u svojoj poeziji i prozi, a nas je istovremeno, u neku ruku, i naterao da se
preispitamo koliko često ličimo na Georga Trakla..
Postavivši nam ovo pitanje i probudivši u nama
ono najlepše i najstarije osećanje, Radovan Vlahović nam pruža ovo delo kojem
se možemo iznova vraćati sve dok ne odgonetnemo pitanja koja nam se sama
nameću, a bez čijih odgovora ne možemo dalje.
Vladimir Petrović Otkrivanje novog pogleda na svet u romanu „Noćni razgovorisa sestrom“ Radovana Vlahovića
Po mnogo čemu prevratničke
godine nakon završetka Velikog rata donose i svojevrsnu smenu književnih
generacija, ali i, možemo slobodno reći, promenu pogleda na stvarnost.U toj
smeniamblematična su dva dela koja će u književnu orbitu vinuti dva velika,
verovatno i dva najveća književna imena naših prostora u dvadesetom veku, Ivu
Andrića i Miloša Crnjanskog. Njihova prva dela, romani ExPonto i Dnevnik
o Čarnojeviću, objavljena u razmaku od samo dve godine, začetak su velikih književnih
karijera, i to na krajnje neuobičajeni način. I jedno i drugo delo su pesme u
prozi. Silina poetskog izraza u ova dva romana, potpuna emotivna ogoljenost
sjedinjena sa pokušajem da se nakonužasnog ratnog stradanja pronađe smisao,
nekada i da mu se naruga u isto vreme, ma koliko to zvučalo paradoksalno,bili
su način da se ova dva velika pisca sukobe sa svetom u kom su stara pravila izgubila
svaki značaj, a nova je tek trebalo stvoriti..
Celi jedan vek nakon
objavljivanja ova dva prevratnička dela čini se da se opet nalazimo na velikoj prekretnici.
Pravila starog sveta, koliko i način života, baš kao i u godinama nakon Velikog
rata, gotovo da ništa ne znače. Stare ideologije su nakon pada Berlinskog zida
izgubile svaki značaj, pogotovo na ovim prostorima. Nekadašnje ideje o tome
kako treba živeti otišle su u čuvenu Krležinuropotarnicupovijesti. Dodajte tome i
informatičku revoluciju koja je korenito promenila svaki segment našega života,
koliko dalekosežno – tek ćemo videti u godinama koje su pred nama, i dobićete
potpunu sliku vremena u kom živimo..
Osećajući te tektonske
promene – gotovo po pravilu promene uvek najbolje detektuju umetnici – Radovan Vlahović se kroz svoje književno
stvaralaštvo hvata u koštac s njima. Predstavljajući međuratne godine – i to u romanesknom
troknjižju koji čine dela Bapa, 1934. i Mučenici– koje su
odredile sudbinu dvadesetog veka, dobrim delom i današnjicu, on ne staje na
tome. Kroz priče o umetničkim i društvenim prevratnicima, avangardistima,uopšte
ljudima koji su pokušali da promene stvarnostu romanima Samoplavetnilo, Varvarogenije
i Evo čoveka on tka nenadmašnu sliku susreta umetnika sa svetom čija je suština
nepopravljiva. Paradigma novoga sveta, pogotovo digitalnog sveta, nije izmakla
njegovoj pažnji. To nam najbolje pokazuje njegova najnovija knjiga OFejsbuk
književnosti. Ipak, čini se da sumu njegovih razmišljanja, priču o susretu
starog i novog sveta,svojevrsnom vakuumu u kom živimo, najbolje možemo videti u
romanu Noćni razgovori sa sestrom, koji se nalazi pred nama.
I tu se vraćamo na početak.
Baš kao i Andrić i Crnjanski, Radovan Vlahović bira da priču o tome ispripoveda
kroz lirski roman. Još jedna sličnost sa Andrićem je izbor narativne
strategije. Pripovedač dobija sabesednika. Nalik Andrićevom Ovidiju u Ex
Pontu, pripovedač VlahovićevihNoćnih razgovora sa sestrom„besedi“ sa
sestrom, možda je najbolje reći životvornom silom (u nekom dubljem čitanju
ženskim principom koji spasava svet okaljan muškim svinjarijama), nekada muzomali
i grešnicom, nekada bestelesnim uzorom kakav treba biti ali i osobom od krvi i
mesa, putenom do krajnjih granica, koja obgrljujepripovedača dajući mu smisao i
utehu u sivilu stvarnosti.
Iza gotovo dečačkepoetske razigranosti
(„Vesele pesme nisu tropari za genije i samoubice. One su razbibriga za braću i
sestre.“) krije se prevratnik(„Ostavi tradiciju, nepotrebna je. Postoji
bezbroj vasiona. Svaki čovek je vasiona. Ako plačeš u ovoj, u drugoj si
nasmejan. Jesen je lepa, kažeš, uvek je negde lepa“), barbarogenije koji, ipak,
ne pravi plan i program i koji ne robuje nijednoj usrećiteljskojideologiji,
da citiramo Borislava Pekića. Pred nama je čovek igre, koji kroz radost
otkrivanja novih stvari, lepote najviše, spoznaje suštinu života: „Odlažem u
stranu neurotični časovnik, vadim stakleni kliker nalik planeti i čekam da
poigramo se.“
Na nesreću, spasa od zala
svetaipak nema. On nas podlo napada sa kurvanjskih plastičnih bilborda, kako
govori Vlahović u ovoj knjizi. Keseri nam se u lice kradući nam život u simulacijama
života kojima se voljno predajemo (sjajno to vidimo u odeljku knjige
Elektronski logor, sestro). Svu svoju gnusobu nam pokazuje u prostačkoj
grozoti koju autor nenadmašno predstavlja u odeljcima Očaranost tobom je moj
spas iOko trpeze ljubavi, sestro. Toliko da se Vlahović pita: „Plašiš
se pući će nit i u ponor će pasti sve, a meni će ostati, sestro, samo prezir za
profesije, ljude, navike i događaje.“
Ipak, dovoljan je samo
jedan pogled na istinsku patnju nemoćnih da tu zasićenost životom razveje u
potpunosti. Pred nama je Aljoša Karamazov dvadeset i prvog veka, koji ne može
da se pomiri sa nepopravljivim užasom: „Kažem, sestro, boli me svaka smrt
deteta, a saznaja o tom me čini naivnim junakom koji želi hrabro uzeti moć
samoživima i kao dobrotu je podeli nemoćnima i deci, deci što pate i umiru.“
„Prepirući se“ sa stvarnošću
koja ga okružuje, svesno prizivajući njegovo sivilo i u isto vreme nenadmašno
ga opisujući, Vlahović tka sliku sveta koji je na mnoga pitanja dao krajnje
pogrešne odgovore, sveta koji nikako ne zaslužuje milost. I sveta koji zahteva
korenitu promenu. Nju Vlahović vidi u ponovnoj potrazi za lepotom, za ljubavlju
najviše. Najbolje to vidimo u rečenicama: „Dok te sa divljenjem gledam,
zaboravljam strahote, tiraniju i opakost palanačkog duha što je prostakluk
proglasio za kulturu, a pohlepu za način življenja. Očaranost tobom je moj
spas, tiho i svakodnevno umiranje, odlaženje na sastanak sa tobom u večnost.“
Ono što je izuzetno bitno,
Vlahović sve to predstavlja kroz suverenu naraciju, lako prohodnu i izuzetno
čitljivu, u isto vremeprepunu prelepih jezičkih igara, sjajnih obrta, neuobičajenih
rečeničkih i poetskih konstrukcija. Kao ilustraciju navešćemo samo ovu:„Ponekad
noću shvatim da ljubavlju mi ljubav otkrivaš“. Svesno prizivajući velike
umetnike (među njima su Trakl, Micić, Brojgel, Tarkovski, Dostojevski, Paund,
Rembo, ali i narodna predanja) on istovremeno stvara svojevrsni dijalog s
njima, izveden na odličan način.
Birajući da sve to
predstavi u jezički i stilski svedenom izrazu, Vlahović čini sjajnu stvar. Pred
nama su kratki odeljci (u knjizi ih ima preko devedeset) koji mogu da
funkcionišu kao zasebnidelovi, ali i kao romaneskna celina koja svojom silinom
predstavlja ne samo odlično književno delo, već i svojevrsnu potragu za
drugačijim načinom života.
Taj put otkrivanja novog pogleda na svet, željnog istinske lepote, nekada
sitnice koja će promeniti sve, u biti je ove knjige. Govoreći o svetu koji nas
okružuje, Radovan Vlahović u stvari tka priču o nama samima, našim dubinama
kojih nekada nismo ni svesni. Baš kao što to čine i Andrić i Crnjanski pre
tačno jednog veka. I baš kao što to čini Radovan Vlahović u našem vremenu.
Suočen saprljavštinom sveta, ali i svetom u kom se „pravila igre“ drastično menjaju
(„U vremenima krvi i blata, suza i znoja, sabirao je
magični san o oslobođenju i uzletu duše. U herbarijumu plišanih korica novog
vremena čuvao je i bdeo noću nad njim.“), Radovan Vlahović se okreće samome sebi, još uvek neistraženim
dubinama u kojima se gotovo po pravilu jedino može naći smisao, iznoseći ih na
svetlost dana i u isto vremedarujući nam izuzetan lirski roman..
Vladimir Petrović
Radovan Vlahović: „Noćni razgovori sa sestrom”
Edicija: ROMAN
140 str, broš. povez, 12 x 19 cm, 2021. god.
Radovan Vlahović
TRIPTIH O NOVOZENITISTIMA
Noćni razgovori sa sestrom
Dnevnik virtuelnog zavodnika
Gospodin Snevalo
Urednik
Simon Grabovac
Predgovor
Mladen Đuričić
Recenzenti
Božica Jelušić
Vladimir Petrović
Jelena Đorđević
Nina V. Stokić
Prvi deo triptiha Vlahović je žanrovski definisao u podnaslovu, rekavši da je to „kratki viteški roman o lјubavi“. Takvom odrednicom on svesno izneverava naša očekivanja, budući da nam se predstavlja sa kratkim proznim fragmentima čija forma više liči na zapise snova, nego na roman u klasičnom smislu te reči. To nam se čini i zbog toga što Radovan Vlahović ovaj put nema nameru da piše klasičan roman, već se na originalan način poigrava sa formom i stilom književnog teksta ne bi li nam ponudio prozu sasvim drugačiju od one na koju smo navikli. S tim u vezi, Vlahovićev triptih se može posmatrati kao „avangardni prozni mozaik“, ali avangardni tek toliko da nas uputi na umetnost koja želi da bude ispred svoje epohe i koja je – u izvesnom smislu – eksperimentalna i heterodoksna.
Iz Predgovora, Mladen Đuričić
Rukopis o kome je riječ nazvan je Noćni razgovori sa sestrom i premda će ga autor podnasloviti kao „Mali viteški roman“, riječ je o mozaičkim isječcima poetskog, lirskog karaktera, u čijem središtu stoji fenomen Ženstva. Pišemo velikim slovom, budući da je doista simbolika uzdignuta iznad pojedinačnog, konkretnog i efemernog, te zadire u arhetipsko područje i mistični sloj. Ženstvo se arhetipski očitovalo primarno kao simbol Velike majke, a koje su pak bile božice plodnosti: Geja, Rea, Hera, Demetra, Isis, Ištar, Astarta i Kali. Majka je sveopća životna snaga i izvor života, zaštitnica, njegovateljica, braniteljica svoga roda. Uz bok njoj stoji Sestra, u lepezi sudioničkog, blizanačkog dvojstva, dok u duhovnoj sferi ona predstavlja animu, polaritet bića koji s animusom/duhom čini savršenu cjelinu. (...) Viteški naklon sestrinskoj strani naš pjesnik izvodi pomno, služeći se brojnim referencama iz književne (poetske) baštine, te provodeći dosljedno princip dvojstva kao nebesku stvaralačku volju: „Rod smo vekovima i pre mog rođenja. Bliski, srasli jedno za drugo, obeleženi promislom božijim kao ptice što letom vesele napaćene ljude.“
U tim isječcima pratimo cijelu lepezu lica i emanacija koja ženski duh zauzima. Ona može biti djevojčica koja preskače lastiš otkrivajući svjetove, pri čemu je pjesnik ohrabruje porukom: „Postoji bezbroj vasiona. Svaki čovek je vasiona. Ako plačeš u ovoj, u drugoj si nasmejana. Jesen je lepa, kažeš, uvek je negde lepa“. Također, može biti ljubavnica u raskoši svoje otkrivene tjelesnosti: „Neka to bude tvoja prva jutarnja šetnja kroz oblake nabrekle i jedre. (...) Da zavijoriš kosom i haljinom kao zastavom, da zaljuljuškaš bokovima, zemlja da se zatrese“. Svakako može biti muza i inspiracija pjesnicima tamnoga uma i bolne duše, poput Trakla, koji je taj lik ozakonio u svojim somnambulnim priviđenjima u sjeni skore smrti, te mu jednom vremenskom protegom i solidarnom gestom naš pjesnik vraća dug, već u naslovnoj pjesmi, sjetno govoreći: „Oplakuješ sudbinu Georga Trakla. Osipaš se od ljubavi prema ljudima. (...) Vesele pesme nisu tropari za genije i samoubice. Oni su razbibriga za braću i sestre.“
Što reći u zaključku? Odličan rukopis, osebujna poetika. (...)
Iz recenzije, Božica Jelušić
Taj put otkrivanja novog pogleda na svet, željnog istinske lepote, nekada sitnice koja će promeniti sve, u biti je ove knjige. Govoreći o svetu koji nas okružuje, Radovan Vlahović u stvari tka priču o nama samima, našim dubinama kojih nekada nismo ni svesni. Baš kao što to čine i Andrić i Crnjanski pre tačno jednog veka. I baš kao što to čini Radovan Vlahović u našem vremenu. Suočen sa prljavštinom sveta, ali i svetom u kom se „pravila igre“ drastično menjaju („U vremenima krvi i blata, suza i znoja, sabirao je magični san o oslobođenju i uzletu duše. U herbarijumu plišanih korica novog vremena čuvao je i bdeo noću nad njim.“), Radovan Vlahović se okreće samome sebi, još uvek neistraženim dubinama u kojima se gotovo po pravilu jedino može naći smisao, iznoseći ih na svetlost dana i u isto vreme darujući nam izuzetan lirski roman.
Iz recenzije, Vladimir Petrović
Ovim poduhvatom u kojem dolazi do mešanja svih književnih poetika i žanrova, pisac koji je prvenstveno okrenut svom zavičaju pokazao je da u stvaranju dela misaone koncentracije podjednako maestralan kao i u svojoj poeziji i prozi, a nas je istovremeno, u neku ruku, i naterao da se preispitamo koliko često ličimo na Georga Trakla.
Postavivši nam ovo pitanje i probudivši u nama ono najlepše i najstarije osećanje, Radovan Vlahović nam pruža ovo delo kojem se možemo iznova vraćati sve dok ne odgonetnemo pitanja koja nam se sama nameću, a bez čijih odgovora ne možemo dalje.
Iz recenzije, Jelena Đorđević
„Život je misao. Čežnja koja se godinama dopričava“ – poriv za dopričavanjem ne napušta ovog autora, te tako ovaj roman skicira, sasvim izvesno, nove priče. Stoga ne čudi što Vlahović vešto završava svoje delo prizorom Dafine. Naime, drvo dafine uspostavljeno kao axis mundi, amblematska je estetizacija motivske strukture romana. Noćni razgovori sa sestrom uronjeni su u domen mitske prošlosti, narodne kulture, književne tradicije, potom kritički sagledavaju stvarnost današnjice (zemaljskog uopšte), pri tome zazivajući sfere duhovnog. Najzad, bogata krošnja kakva dafinu krasi, sugeriše nam da se ovaj roman grana, te da na čitaocima ostaje da ubiraju najbolje romaneskne plodove banatskog pisca Radovana Vlahovića.
Iz recenzije, Nina V. Stokić
KONKURS za Književnu nagradu „Stevan Sremac“ 2022
Mesna zajednica Elemir i Banatski kulturni centar
u okviru kulturne manifestacije
BAL U ELEMIRU – SREMČEVI DANI
raspisuju
KONKURS
za Književnu nagradu „Stevan Sremac“
za dela humorističko-satiričnog žanra
(proza, poezija, aforizmi)
Obim svakog ostvarenja kojim se konkuriše za nagradu ne sme prevazići više od 12 strana teksta (slova veličine 10pt) kod proze, dok se poetska ostvarenja, sem pojedinačnog naslova, mogu slati i u ciklusu do deset pesama. Broj aforizama je ograničen na obim od deset strana.
Radovi moraju biti neobjavljeni, potpisani imenom i prezimenom autora sa naznačenim podacioma o adresi i broju telefona autora. Pravo učešća imaju svi autori iz zemlje i inostranstva, a ponovo mogu učestvovati i autori nagrađeni na ranijim konkursima.
Rok prijema radova za konkurs je 10. jun 2022. godine. Radove slati isključivo u štampanoj formi na adresu: Mesna zajednica Elemir, ul. Žarka Zrenjanina br. 49, 23208 Elemir, sa naznakom „Za književni konkurs BAL U ELEMIRU 2022“.
Dodeljuje se ukupno tri nagrade: prva u iznosu od 50.000,00 dinara, druga u iznosu od 30.000,00 dinara i treća u iznosu od 20.000,00 dinara. Odluku o nagradama donosi žiri u sastavu: Uglješa Šajtinac, Srđan Tešin i Jelena Blanuša, a uručenje nagrada obaviće se 24. juna 2022. godine u okviru programa manifestacije „Bal u Elemiru – Sremčevi dani“ u Elemiru.
Analitičnost, ne, hvala
Skupi mi se tako vremenom nezadovoljstava u duši gomila. Guram ih svakodnevno živeći u stranu i odlažem ih za neki drugi dan, za neko drugo vreme, ali ona naviru i najednom, nema mi druge do da počnem o njima prvo da mislim, a onda da govorim. Svi uzroci i sva dešavanja koja mi se nameću van moje volje bivaju sve očiglednija. I ja tada počinjem da krivim, zapravo da tražim krivca.
Uzaludan je to posao, kad se u dušu useli crv analitičnosti i počne da burgija. Sve mi je tad krivo i svi su mi krivi, a kako sam po prirodi uzdržan čovek, onda sam najčešće spreman da se samoptužujem, a gde sam ja, tu je i porodica.
Niko me nije terao da je imam. Ja sam to želeo. Oni nisu ja i ne žive i razmišljaju kao ja. Stvorio sam živote koji idu iz mog, a nisu moj. U razmišljanjima, ponekad, učini mi se da sam napravio sebi medveđu uslugu. Da možda i nisam morao tako živeti. Ali oni su tu kao jedna nepromenljiva konstanta koja se meša i utiče na moj život. Tera me da joj činim razne ustupke, da joj iskazujem pažnju, brižnost i da gotovo uvek budem spreman da moj uvek samoljubivi ego nije u pravu.
I tako istutnjim za kratko vreme spiralu ličnog življenja od kulina bana do današnjeg dana i vidim da ništa nije kako treba i da bi se sve što sam proživeo i sve što me okružuje i svi koji me okružuju, da se sve može još malo doparaviti, dočukati kako bi imalo malo manje neravnina i nedoslednosti i kako bi se što savršenije i srećnije živelo.
A onda se umorim od razmišljanja, volja da čačkam po ranama i nedoslednosti mi oslabi, želja za ispravljanjem protivurečnosti oslabi, shvatim da trn koje vidim u svome oku i u očima bližnjim i nije tako velik i nije toliko strašan kao u trenu kad sam počeo da razmišljam i da razlažem život prema svom moralnom senzibilitetu. Shvatim da, ipak, treba živeti i da je to savršenstvo postojanja sa dobrim i malo gorim nabojem u sebi, sa uspesima i neuspesima, sa uvaženošću i ne uvaženošću onoga što radim. Dakle, život iznad svega, a analitičnost, neka, hvala, ona samo ponekad, kad mi se omakne.
Zajednički poduhvat objavljivanja Izabranih zenitističkih dela
Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” će u saradnji sa Banatskim kulturnim centrom, sa kojim već godinama ostvaruje uspešnu saradnju, tokom ove godine, u okviru svoje izdavačke delatnosti, objaviti prvo kolo u osam tomova izabranih zenitističkih dela. Direktori oba kulturna centra, Nenad Šaponja u ime Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski” i Radovan Vlahović u ime Banatskog kulturnog centra, potpisali su danas ugovor o detaljima ovog izdavačkog poduhvata.
Rukovodilac ovog projekta će biti Mirko Sebić, urednik za izdavačku delatnost u Kulturnom centru Vojvodine „Miloš Crnjanski”. Izabrana književna dela autora zenitističkog pokreta sadržaće osam knjiga čiji će konačan izbor napraviti Uredništvo i Izdavački savet. Izabrana dela uključiće autore: Ljubomira Micića, Branka Ve Poljanskog, Ivana Grola, Boška Tokina, Marjana Mikca i druge. Svaka knjiga će imati novi predgovor ili pogovor, odnosno novo čitanje i tumačenje dela.
Formiran je poseban Uređivački odbor koji čine stručnjaci koji bi izabrali i priredili ovaj izbor, u čijem sastavu su: Simon Grabovac, Radovan Vlahović i Miloš Jocić, a u sastavu Izdavačkog saveta su: dr Milan Micić, dr Sava Damjanov, dr Gojko Tešić.
Značaj ovog projekta je u tome što, do sada, književna dela našeg najoriginalnijeg i u Evropi najpoznatijeg avangardnog umetničkog pokreta (zenitizma) nisu tumačena i vrednovana kroz književnu optiku, već su dosadašnja tumačenja bila uglavnom kroz istoriju umetnosti, kao i kroz objavljivanja reprinta časopisa „Zenit“. Krajnje je vreme da knjige zenitističkih autora dožive novo čitanje i tumačenje i da nepravda učinjena od strane prethodnih generacija bude ispravljena.
Saradnici na ovom projektu su: Miloš Jocić, Snežana Savkić, Svetlana Milašinović, Nina Stokić, Jelena Marićević, Milana Šteta, Andrea Beata Bicok, Milana Poučki, Jelena Đorđević, Ivana Miljak, Mladen Đuričić, Nenad Stanojević, Viktor Škorić, Vasilije Milnović, Vladimir Petrović, dr Predrag Todorović, Maša Vujinović, Dragana Bošković i drugi.
O razlikama
Kako život prolazi tako sve češće uviđam razlike među ljudima.Jednostavno u mladosti na to nisam obraćao toliko pažnje. Nikada nisam merio urađeno i nisam stavljao na vagu niti sam merio kakve i kolike tragove koji čovek iz mog okruženja ostavlja.Tim pre jer sam isuviše bio zaokupljen događanjima u vlastitom životu, a oni su bili prilično zamršeni.U mojoj želji da pronađem svoj put pravio sam slalom više intuitivno i u borbi za samoodržanjem nego planski i racionalno.
Sad kad sam počeo da sumiram rezultate proživljenog i da ih slivam i prelivam u jednu priču vidim da se nismo štedeli međusobno život i ja. A onda vidim neki ljudi sve stavljaju na kantar i sve što je proživljeno i ostvareno vagaju i porede, prave neke nevidljive grafikone i tumeče ih sebi drugima. Životno iskustvo mi je pokazalo da po nekad treba napraviti rekapitulaciju u odnosu na proživljeno i urađeno, ali i u odnosu druge.I nije važno važno kakav je rezulat i koliko je postignuto u merljivom životno ograničenom svakodnevnom može se reći admistrativnom poimanju stvari.Kad godine prođu, ponekad čini mi se najvažnije je da su prošle, ostalo se u životu.
Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” će u saradnji sa Banatskim kulturnim centrom, sa kojim već godinama ostvaruje uspešnu saradnju, tokom ove godine, u okviru svoje izdavačke delatnosti, objaviti prvo kolo u osam tomova izabranih zenitističkih dela. Direktori oba kulturna centra, Nenad Šaponja u ime Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski” i Radovan Vlahović u ime Banatskog kulturnog centra, potpisali su danas ugovor o detaljima ovog izdavačkog poduhvata.
Пријавите се на:
Постови (Atom)