Granice su pomerene

 

Već nekoliko godina pišem i objavljujem na stranicama fejsbuka, a zahvaljijući strpljenu mojih prijatelja a često i pohvalama koje su mi javno upućivane za neke priče ili pesme evo me ponovo pred dilemom koja mi se nameće kao neki akademski kredo dali uopšte ima smisla i koje su prednosti pisanja tekstova na fejsbuk stranici koja je javna i ne samo to već i koja nema relevantne književno kritičke sudije koje bi dale svoj sud o  vrednosti određenog teksta.

     Moj skepticizam je ponekad beskrajan, a moja spremnost da od sebe tražim i više i bolje i značajnije je nekada nepodnošljiva i za mene samog. Pokušavam uvek i iznova da sebi objasnim prednosti i pored više od nekoliko hiljada tekstova na fejsu i posle pet objavljenih knjiga koje su nastale kao izbor i proizvod mojih pisanja na fejsu da sebi ne samo objasnim već i da razuverim onog skeptičnog akademiziranog cinika u sebi da razuverim i pokažem mu da je u vremenu budućem pisanje na fejsu jedna od realnosti koja postaje sastavni deo naših života.

   Postavljanje profila na fejsu je stvar izbora. Isto kao što je i pisanje na fejsu stvar izbora.Niko nas ne tuče po ušima da moramo da pravimo profil. Niko nas ne trera ni da pišemo na fejsu.Ali mi to ipak činimo.To je naš izbor. Dali je on ispravan ponekad se pitamo, ako se uopšte i pitamo.

Moj pas

 

Moj

unutrašnji mentalni

ljubimac

zove se savest

Često je gladan

i razdražljiv

laje na mene

jutrom

reži u podne

arluče kad legnem da spavam

Hranim ga

podanički verno bombonama

svilenim

pojim mlekom zamedljanim

i toplim kao klasična literatura

A on umanjuje moj trud

u očima mu to vidim

mali sam za njega

nevidljiv

boli me to do prsnuća

Popodnevna osamljenost leti na velikom sokaku u mome selu - a onda zazvoni telefon.

 


Izdanja BKC-a na frankfurtskom digitalnom sajmu knjiga

 Izdanja Banatskog kulturnog centra uvrštena su u predstavljanje Republike Srbije u okviru ovogodišnjeg digitalnog izdanja Međunarodnog sajma knjiga u Frankurtu koji se održava od 14. do 18. oktobra 2020. godine. 




 

U okviru kategorije „Reading sample” predstavljena je dvojezična pesnička antologija „Od A do Š / Von A bis Z” Johana Lavundija, dok se među preporučenim izdanjima na „virtuelnom štandu” Srbije našla se knjiga „Banat – novembar 1918.” Ferenca Nemeta i Milana Micića. 

Antologija „Od A do Š / Von A bis Z”, u prevodu Johana Lavundija iz Ulma, predstavlja kapitalni izdavački poduhvat prevoda oko 160 srpskih pesnika, od Svetog Save do danas, uključujući biografske podatke svih autora.

 

Antologiju na sajtu frankfurtskog sajma možete naći ovde:

https://www.buchmesse.de/en/highlights/reader-delights/literature?tid=200

odnosno pregled knjige ovde:

https://sajam.unilib.rs/nemacka/files/VON_A_BIS_Z-Johann_Lavundi.pdf


 


Knjiga „Banat – novembar 1918. godine : velikobečkerečki list "Torontal" - događaji, viđenja, stavovi” Ferenca Nemeta i Milana Micića objavljena je prošle godine na srpskom, a ove godine na mađarskom jeziku. Knjigu „Banat  – novembar 1918.” možete naći na „virtuelnom štandu” Srbije u sekciji „Literaturaˮ:

https://sajam.unilib.rs/nemacka/literatura/

 Banatski kulturni centar je jedan od retkih izdavača u Srbiji koji se bavi prevođenjem dela srpskih pisaca na nemački i druge strane jezike, sa željom da se srpska literatura u većoj meri predstavlja u inostranstvu. 

Negujući tradiciju i koncept istorijskog multikulturalnog Banata, Banatski kulturni centar je do sada objavio 30-ak naslova na nemačkom (uglavnom prevoda sa srpskog) kao i brojna izdanja na drugim stranim jezicima, prvenstveno jezicima naroda Banata: rumunskom, mađarskom, slovačkom, ali i na engleskom, ruskom, francuskom, italijanskom, španskom, makedonskom, hrvatskom, slovenačkom... što čini 15% od ukupne izdavačke produkcije BKC-a. 

Za predstavljanje Srbije na ovom sajmu zaduženi su Ministarstvo kulture Republike Srbije i Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković”.

 

Više o knjizi „Od A do Š / Von A bis Z” Johana Lavundija

Veliki je teret na svoja pleća stavio autor antologije srpske poezije Od A do Š, Johan Lavundi, kada se upustio u avanturu da: 1. napravi izbor iz osamstogodišnje istorije pevanja, 2. da ne bude samo autor izbora pesnika i pesama već i prevodilac, 3. da se ne bavi isključivo poezijom u užem smislu, 4. da antologiji pored svoje osnovne uloge da i neke druge; i da, ne nabrajajući sve ostalo, konstatujemo: mnogi aspekti ovog poduhvata više su za veličanje nego za kritiku. 

Već po uvodnom tekstu i po pojedinim njegovim segmentima: nezahvalnost izbora, kriterijumi i estradna i fejsbuk poezija jasno je da je autor uzeo u obzir ključne teorijsko-metodoške principe koji su trebali da pomire disparatne zahteve i da omoguće neku vrstvu koherentnosti samog izbora i pratećih tekstova. Takođe, njegov izbor se prelio i zahvatio i neke pesme koje su nadišle vreme i razloge nastanka a nisu poezija u onom užem, umetničkom, smislu. I još jedan bitan aspekt ili inovaciju naš autor je načinio. O nije kao mnogi naši antologičari teorijski podastirao kontekst za nasatanak pojedinih pesama ili poema, nego je, obrnuto, pesmama otkrivao, poetički, socijalni istorijski kontekst ili, jednostavno govoreći, istorijski usud našeg naroda. 

Simon Grabovac

 

Upoznajući bliže Johana Lavundija i njegovu porodicu, upoznajući njegov životni put, njegovo stvaralaštvo i njegovo prevodilački rad, ja sam prepoznao njegovu sličnost sa mojim prijateljima, banatskim Nemcima, i shvatio sam da je on čovek sa dve duše. Jedna je nemačka po rođenju, a druga srpska po duhovnom životu, koje on svojim književnim i prevodilačkim radom, uporno, u poslednjih trideset godina, i uz neznatnu podršku države, bilo srpske ili nemačke, pokušava da spoji i da ih sastavi na jednom mestu. Antologija koja je pred tobom, poštovani čitaoče, je najbolji primer kako, i sa koliko ljubavi, odricanja i podviga Johan to radi. U vremenima kad je sama književnost, pogotovo poezija, potisnuta na marginu življenja i postojanja, Johanova upornost, znanje i prevodilačka veština su rezultirali ovom knjigom kao reperom za sve nove i buduće prevodioce srpske poezije na nemački jezik. 

Radovan Vlahović

 

 

Više o knjizi „Banat – novembar 1918.”

Izdavači:  Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, Gradska biblioteka, Pančevo, Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca "Vidovdan", Sirig 

Milan Micić i Ferenc Nemet su prikazujući sudbinu stanovništva Banata kroz pisanje lista Torontal ukazali na najznačajnije momente u periodu jeseni 1918. kritičnom i punom obrta, tokom kojeg je došlo do nestanka starog i uspostavljanje novog sistema. Strah od budućnosti pre svega u mađarskoj etničkoj zajednici se kao crvena nit provlači kroz ovo pisanje i oslikava dubinu promene koja je usledila. Na ovaj način su Micić i Nemet pokazali značajne segmente završetka rata, sudbine i strahove jedne lokalne zajednice, kako su na nju uticale odluke velikih sila, mirovni pregovori i sporazumi i kako je ona dočekala sve te promene.  

doc. dr Nenad Ninković 

Koautorska monografija Milana Micića i Ferenca Nemeta predstavlja važan doprinos proučavanju istorije Banata 1918. u prelomnim događajima rušenja Austrougarske i stvaranja Kraljevine SHS. Autori su znalački i nijansirano prikazali dešavanja u Banatu, pokazali odnos mađarskih političkih elita prema važnim događajima srpske i mađarske istorije. Autori pišu hroniku mikroistorije Banata na lep i upečatljiv način tako da je izvorna vrednost monografije značajna. Svakodnevni izveštaji iz mađarskih sredina upotpunjuju sliku kraja multietničke države Habzburga sa strepnjom i strahom mađarskih elita oko budućeg statusa u novim državama Kraljevini SHS i Rumuniji. Autori Micić i Nemet pokazuju da su odabirom tekstova i pisanjem o tekstovima našli pravu meru u sagledavanju teške i kompleksne tematike kraja Velikog rata, što monografiju čini upečatljivom o važnom za proučavanje istorije Banata. 

prof. dr Goran Vasin

Prošle jeseni u dvorištu bogoslovije u Prizrenu.

 


Miodrag Topić Radovan Vlahović u Torontu.

 

Radovan Vlahović u Torontu

Nisam iznenada iznenađen prijatnim iznenađenjem kada je pokucao na moja vrata, jer mi je dan pre poslao SMS da dolazi. Ovih dana se ponovo potegla priča o letu Beograd - Toronto,
ali mi, koji pišemo kratke priče imamo dovoljno mašte da preletimo preko Atlantika, na razne načine je l’ tako, reče Radovan veselo uz pozdrav tri obraza.
A onda je iz prepunog carry on kofera na sto istresao gomilu kratkih priča.
Evo ove godine se izbornih za tri naslova knjiga u kojima je ono što nijedna carina nije uspela da ocarini iako su iz njih dopirali mirisi detinjstva, sela, šunke i slanine, dunja i svega što banatski vetrovi mogu da donesu sa tamburašima i mesečinom i petlovima.
Pre nego što je Radovan odleteo nazad, u žurbi da stigne na seosku slavu, svratismo u EL CATRIN na takos baju a onda i u LENA bar na montenegro koktel, da upozna Markonija usput. Naravno pozdravom tri obraza.
Dok je on u preletao Banat baš kada su u Novom Miloševu crkvena zvona oglasila podne, ja sam dočekao jutro, onako kako izgleda čovek kad se probudi posle dobrog sna.
A u njemu sam raspleo životopis Radovanov i banatske snove ispod dudova, i vetrove banatske sa lavežom pasa, poslagao ih u slikovnicu i sve to u snu sa njim proživeo.
Ne pitah vas: igrate li pasijans? 


Knjiga „Bdenje nad smislom” Radovana Vlahovića našla se u najužem izboru za Nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine.

 


Nagradu se dodeljuje se članovima DKV-a, koji u godišnjem ciklusu objave prvo izdanje originalnog književnog dela svih književnih žanrova (roman, poezija, esej, književna kritika, književna publicistika, književna nauka, satira, aforizam i sl).

Žiri za Knjigu godine radio je u sastavu: dr Jelena Marićević, Miroslav Nikolić i Nedeljko Terzić, predsednik. Od prispelih šesnaest naslova, žiri je izdvojio knjige: Raskid - roman Nade Dušanić; Telefonski imenik mrtvih pretplatnika- knjiga priča Milana Todorova (koja je i proglašena knjigom godine) i Bdenje nad smislom - knjiga poezije Radovana Vlahovića.

O petlovima i kopunima

 Od ranog jutra čujem kako kukuriču petlovi. U poslednje vreme i nisu tako glasni i orni kao što su bili u mom detinjstvu. Čuju se, ali ne tako goropadno i ponosno kao nekad, dok su pažljivo birani i selektovani da se za kuću ostavljaju. Vreme koje nas je ophrvalo svojim novotarijama učinilo je da i petlovi se isfele i da pod uticajem naučne selekcije i nemaju tako snažne i prodorne kikurike. Postali su, nekako, kao kopuni. A kopuni su bili oni petlovi koji su u sebi imali više osobina pilki i kokošaka. Dok su pravi petlovi koračali po dvorišti ponosno, samouvereno kao oficiri, kopuni su se nešto tumbali oko pilića, onako mekani i blagi, kao da su bili sanjivi čitavog dana. Kad bi nailazili pravi petlovi, graorani, pirgani, gološiljani, ovi su se sklanjali i odlazili sa bunjšta. Kopuni nikad nisu mogli da zglavno kukuriknu. I nije da nisu pokušavali, ali to nikad nije bilo ni čisto, ni snažno, i nije ni ličilo na kukurik. Kopuni su bili debeli i meso im je bilo meko, pa su se klali za živinski paprikaš u avgustu kad se žito ovrše. Oni su uvek bili gladni i kupili su zrna gde god koje nađu, a pogotovu oko kamara sa snopljem žita. Dakle, na njive sa strnjikom se nakon žetve vuklo đubre, a kad se đubre vuče sprema se ručak od petlova koji su kopuni. Tada se obično kuva paprikaš sa krompirom i mladim graškom, a za salatu se jedu krastavci i paradajz. Oni petlovi koji se ostavljaju za seme, da tokom godine gaze kokoške, ostavljani su za svaku godinu mladi i sveži i pri tom se vodi računa da nisu u srodstvu sa pilkama koje treba da pare. Stari petlovi se kolju za svece, ali tek od Božića iduće godine. A jedan se obavezno klao za sv. Iliju i to je bilo važno jer se verovalo - ako se stari peto zakolje te godine neće umreti gazda. U poslednje vreme, vidim, petlovi su se isfelili, i ne kukuriču kao nekad, a i gazde su se isfelile pa ne vode računa o živini onako kako pripada i sleduje. Naravno svi drže tovnu živinu, a tu i petlovi i kokoce liče jedni na druge. Svi su nekako kopunasti.

O pobeglim rečima

 Nisam dovoljno vodio računa kad sam ih zatvarao, a i reza je bila malo starija i izlizana, kad su uhvatil priliku i istrčale na sokak. Nisam odmah primetio da su pobegle, a kad mi je komšija javio preko telefona da je na drugom kraju sela video kako moje reči galopiraju po vlažnom asvaltnom drumu, nisam mogao da poverujem da se to desilo. Kaže lete prosto prema severu, prema granici su se zaputile. I uplašio sam se i pokajao što im nisam davao više slobode, što ih češće nisam izvodio u šetnju i na čist vazduh, a sad ne samo da su pobegle, već ne znam dali ću ih stići, i da li će, ako ih stignem, i ponovo želeti da se vrate, a već me je počelo obuzimati strašno kajanje. I krenem kolima za njima. Nisam žalio auto već sam pod punim gasom prosto leteo drumom u pravcu koji mi je pokazao komšija. Ali one su davno već otišle iz našeg atara, ja sam jurio kolima za njima ne obazirući se na saobraćajne znake, ne obazirući se na propise i ograničenja brzine i ne vodeći računa o drugim učesnicima u saobraćaju. Usput sam se na nekoliko mesta zaustavljao kad sam video ljude koji su bili u grupama i raspitivao se za njih, da li ih je neko video. A kad su mi pokazivali rukom u pravcu gde su odglopirale, ja sam uskako u kola i jurio za njima. I možda bih uspeo da ih stignem da u jednom trenutku se nije pojavila policija koja me je zbog prebrze vožnje zaustavila i koja mi je tražila sve po redu: ličnu, vozački, saobraćajnu i sve kako to već ide po propisu i proceduri koju je zakon kazao. Ja sam im govorio da požure jer ja jurim za mojim odbeglim rečima i da ih pokušavam stići i vratiti nazad u korlat moga uma i da je tamo njima pravo mesto, jer one su se otele i ko zna šta od viška osećaja slobode mogu da načine, koga sve mogu usput da pokrenu i da ga podignu i ko zna gde se sve to može ustremiti i na koga se može ustremiti. I kad su me na kraju pustili, bilo je to po zakonu, zbog prebrze vožnje sam isključen iz saobraćaja. I šta sam drugo mogao već sam morao da odustanem od dalje potere za mojim odbeglim rečima. Nekoliko dana pošto sam se vratio kući, čuo sam da su već tog dana prešle granicu i da ih niko nije ni zaustavljao. Nije mi bilo lako. Brinuo sam kako će im biti tamo u tuđem svetu, među tuđim ljudima, a bogami, pomišljao sam kad se dobro namuče vratiće se kući. I stalno mi je u glavi bio onaj idiom koji kaže: Kako gala odkasala, tako gala dokasala. Mislio sam da će se vratiti i čekao sam i molio se, i nadao se, ali sve je bilo uzaludno. Dugo vremena sam bio neutešan, a onda sam počeo da ih zaboravljam i da tražim neke druge reči koje će biti samo moje i koje sam počeo da obožavam, ali ne više tako da ih zatvaram, već sam ih voleo iz daleka, a i davao sam im slobodu i nisam više držao zatvorena vrata na korlatu u mome umu. I prošle su godine i već sam bio i zaboravio moje odbegle reči, kad sam jednog jutra po svim novinama video da su osvanuli naslovi sa mojim rečima. To me je mnogo obradovalo i evo nisam uspeo, a da se ne pohvalim, kako su moje odbegle reči, tamo negde u belom svetu uspele da osvanu na naslovnim stranama vodećih svetskih dnevnih novina.     

O vođi i podzemnom pozorištu

 Bilo je to vreme kad je država zabranila pozorište. Nije se smelo glumiti, a ni glumatati jer se na to nije imalo pravo, već je jedino bilo važno da se mi robotizirano krećemo ulicama i da prenosimo kipove voljenog vođe sa jednog na drugi kraj grada i to glavnom ulicom koja je bila toliko duga da kad izjutra krenemo sa kipom koji je primeren našoj težini sa jednog kraja, uveče stižemo na drugi kraj. Tamo se malo odmorimo, daju nam po jednu tabletu koji smo koristili mesto hrane i vode i u ranim jutarnjim satima smo se kretali nazad. Običnu hranu sa tadicionalnim ukusima nismo smeli koristiti da ne bi pravili mnogo otpada i da ne bi prljali okolinu. I tako smo živeli u toj srećnoj budućnosti u još srećnijoj državi svakodnevno noseći sa kraja na kraj grada biste našeg voljenog vođe. Nismo smeli da govorimo i pomalo nam je moć govora počela zakržljavati. To i nije bilo toliko loše. Vođi su trebali pravi i dobro izdresirani podanici koji ne govore puno i nemaju napade i izlive nepotrebnih emocija. A onda jednog dana pronese se vest, doduše malo mucavo i unjkavo, malo usporeno kezavo, da se pojavilo jedno katakombno pozorište. A predstave su bez znanja države prenošene sa čoveka na čoveka dodirom i mislima. Bilo je neverovatno očaravajuće kad je krenulo. Počeli smo spuštati kipove koje smo godinama nosili u naručju i dodirivali smo se ćuteći. Desilo se čudo. Zgrade su olistale, sunce je jače zasijalo, a trava je počela da izbija ispod asvalta, mi smo odjednom ogladneli i počeli govoriti.