Jovan Veljin Mokrinski: „Srpsko-ruski rulet: aforizmi”

96 strana, broš. povez, 14x21cm, 2015. god.
Edicija: Aforizam

Naziv knjige „Srpsko-ruski rulet” je defi­ni­cija i metafora čitavog našeg društva koje sa­mo­ubilački, pod vođstvom korumpiranih, ne­do­učenih i prokazanih elita, radi u korist svoje šte­te. Jovan vidi sve naopakosti jednog sistema ko­ji je postao neprijatelj naroda i svoje satirične žaoke usmerava hrabro i bez dvojbe u njega, ne bi li ga naterao da se otrezni, ne bi li shvatio i dozvao se pameti narod sa kojim se aforističar uvek identifikuje i kojeg stavlja u prvi plan svo­jih interesovanja.
Jovan piše sa lakoćom, jezikom čistim, srp­skim, narodnim, da ne kažem mokrinskim, a pri tome nam uvek daje do znanja da treba skinuti ružičaste naočari koje nam poličari uporno, pu­tem elektoronskih i štampanih medija, stavljaju na oči, jer „Kad je život nemoguć, sve je mo­gu­će”. 

izvod iz recenzije
Radovan Vlahović, književnik

Višeglasje (Komprej, Milojka B, Šoštanj, Slovenija)

OTROK

Izgorevam v pričakovanje nasmeha,
ko se lovi v ravnotežju.
Uspeva mu do konice
noska, potem se
težišči nazaj.
Razočaranje mu nabere ustnice
v rožni popek.
Zakrili z ročico in zajame bel zrak.
Prečešem se do lička.
Svilnat puhek ga medi,
svetlo nekaj in siva vijuga
oči.
Tako božje diši,
kot rosa, kot popek, kot Peter Pan.
Zajamem ročico, za cel prst je je.
Skrbno odberem kazalec, da ga
poljubim.
Da mu obljubim, da sem tu.
Da bom vedno tu.
Ne vem če dojame,
zapet v gumbe ljubezni
še upam verjame, da je svet
dišeča plenična podloga.
Prevzame me,
angel, ki se je pravkar poslinil po bradi,
da ga imamo radi mu zakotalim
nasmeh,
nasmehne ga nazaj
s hostijo
odpuščanja med ustnicami.


Iz knjige VIŠEGLASJE: Zbornik odabranih pesama 7. Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala

Više o knjizi:

Na pesnikom maratonu, govorio sam pesmu "Srbija nije Morava"


Svečana sala Matice srpske je bila ispunjena publikom.



"Gorski vijenac" Petra Petrovića Njegoša, u prevodu Borisa Lazića na francuski, a u izdanju BKC-a, sinoć sam u Matici srpskoj poklonio predsedniku Srpskog nacionalnog vijeća Crne Gore uz napomenu da je prvi prevod Divne Veković štampan za potrebe savezničke vojske 1916. kako bi se okuražila i kako bi joj se podigao borbeni moral.




Iz knjige "Moj san je stvarnost", pesma SRBIJA NIJE MORAVA




Srbija nije Morava
  
U hotelu Litovel
Zlinski okres
Baš na svetac
Ćirila i Metodija
Ja s bratašom
I pan Ptačkom
Za astal sedim
I divanim
Da su sveci nekad davno
Za života
Peške ode dolazili
Da učidu kod Kocelja
Kneza slavnog
I moravskog
I panonskog
Pismenosti narod celi


Nedelja je posla podne
U salu smo za igranke
Svirci sviru
Muziku češku
Parovi plešu
A moj brataš pije
Naša braća u Bosni ratuju
Svet ne veruje
U našu pravednost
Brataš pije
Časti redom
I muzici piće šalje
Baš je tužan
I obesan
I od tebe ko ostavljen
moj Gospode
Mano si ga
Da se s bolom
U tuđini pijan srvi
I sa svetom da se krba
Kroz muziku
Da izbori
Čistu pravdu
Za Srbende što ratuju


Brataš pije
Oko njega ludi Česi
Naderani
Pa govoru
Mom bratašu
Moravci smo nekad bili
I knezove imali smo
Al je eto
Stiglo vreme
Da šutavi sas rogatim
Ne možedu da se tuku
Brataš sluša
Cigar puši
Vino pije
Čaše lupa
I u sebi ne veruje
Da se tako nešto zbilo
S knezovima od Morave


Opet pije
I nazdravlja
I svircima šalje turu
Po kelneru
Što ševrlja
A oni mu
Klanju glavom
Šta da kažem
Svi su svirci
Na svet isti
Zdravo volu kad ih časte
Pogotovu strani gosti
I turisti naderani
Što ne žalu
Buđelara
A parovi nad sred sale
Sve tancuju
I smešku se
Jedni druge nadigravu
I pravu se kobajagi
Sve je lepo sve im prija
U nedelju poslapodne
Kad se vikend završava


A tu zastal kod brataša
Pan Moravek
Ispod tanki naočari
Malo žmirka
Malo štemplu
Beherovke obliziva
I sve cokće usnicama
Brataš pije mrgodi se
U panove mrko gledi
Gospodičnim namiguje
Po banatski i bećarski
Al mu ništa to ne vredi
Jer u njemu
Druga pesma
Od tancolnog
Više vredi
A daleko tamo negde
Naša braća baš ratuju


I rat silni u bratašu
I u medijima rat
A muzika češka svira
Valcer polki i koješta
A moj brataš hipnotisan
Razbarušen i razdrljan
Smračio se
I od vina i od bola
A tek onda odjedared
Brataš krene na sred sale
Česi plešu
I ne gledu
Na sred sale zustavi se
Prste leve ruke
U usta metne
Desnu diže
Spram muzike
Žvižne snažno više puta
Desnom rukom
On prikrsti salu celu
Po dužini i širini
A muzika zustavi se
I parovi zustavu se
I najednom
Nasta tajac
Strašan tajac
I svi gledu
U brataša nad sred sale


A on besan
Iz očiju paljbu seva
Česi su se poplašili
Sad će biti čega nema
Baš je strašno
Kad gospoda i panovi
U varvara Srpskog gledu
Niko ništa ni da bekne
Jer ne znadu da li smedu
Tristo ljudi gledalo je
Kako brataš pijan srdit
Narogušen
Nadugačko epski
Pesmu Morava poručiva


Jadni Česi nisu znali
Šta taj besni Srbin oće
A već posle par taktova
Počeli su da pevadu
O lepoti reke svoje
O kneževima
O staroj slavi
O istoriji
Koja je oduzeta
O moravskom poreklu
Kojeg se sete
Oni Moravci
Ponekad samo
A gle sad
Brataš stoji sam
Ruke mu spuštene
Stisnute u pesnicu
Sluša pesmu
Na oči mu suze idu
A brada mu silno drkće
A panovi svi ustaše
I u stavu mirno setili se
Svoje himne


Odjedamput cela sala
na nogama
Jedan Srbin
Pijan besan
Narogušen
Podigo je celu salu
Sa suzama i sa željom
Da svatidu šta je teo
A muzika
U zanosu svirala je
Odjedared i panovi
Gospodične
i svi redom
sas bratašom naderanim
drekali su poslapodne
i ridali
Nisu znali
Šta i tako silno tera
Da veruju mom bratašu
Naderanom
I da mu se
Tako zdravo
Sa srcima svi pridadu


Kad se pesma završila
I muzika prikinula
Ponovo je nasto tajac
Sve su oči uperene
U brataša
On zagrmi iz sveg glasa
Srbija nije Morava
Opet tajac
I tišina
Brataš krene ka svom stolu
Dok je lagano koračao
Iza njega zagrmeo je
Aplauz oduševljenja
To se Morava
Setila da postoji

Živica Brusin: „Dnevnik kapetana tamiške podmornice”

112 strana, broš. povez, 14x21cm, 2015. god.


U stvarnosti Tamiška podmornica je skromna, ali udobna i lepa banatska ku­ćica, nalazi se na osami, uz dolmu, a sa nadmorskom visinom i dubinama ima veze samo ukoliko znamo da je sagrađena ispod nivoa Tamiša, koji spokojno teče u njenoj blizini, s druge strane dolme. Upravo na toj „podmornici”, nastali su eseji, satirički eseji, kolumnističke beleške, satiričke i autobiografske crtice i priče, po koja stilska vežba i moćne, žestoke i čiste satire.  
Uputivši se u Šurjan, gotovo na samu granicu sa Rumunijom, razmišljala sam o piscu, intelektualcu, o njegovom neosporno velikom znanju i o tekstovima kojima se bavim, nastalim na osami, doslovno, na kraju sveta. Srećan je onaj koji nađe svoju „obećanu zemlju” za života, razmišljala sam, setno posmatrajući svoj Banat, u kome ne živim već mnogo godina. Izolacija ili samo­izgnanstvo, komentarisali smo zatim, književnik Rado­van Vlahović i ja, napustivši put Zrenjanin – Vršac, vozeći se kroz šurjanske atare, uskim putem pravim kao strela, urezanim u banatsku ravnicu, koji kao da ne vodi nikud.  
Iznenadiće Vas neuobičajena iskrenost, lepota pripovedanja, jasnoća i britkost satire, ironije i samoironije, temeljitost tumačenja etimologije reči, hrabro, direktno i kolumnistički argumentovano uprt prst u ono što ne valja i što vam se godinama „obija o glavu”.  Moj izbor  je takav da svaki ciklus traži Vaše potpuno angažovanje. Mislim da ćete morati da razmišljate i da se zamislite.
Meni se nametnulo pitanje da ukoliko svi budemo ćutali, slegali ramenima, snalazili se i nevolje sa kojima se borimo, pripisivali „lošim vremenima” i „zloj sreći”, nismo li i sami saučesnici?
Živica Brusin ne ćuti. On nije saučesnik. 
Vi ćete imati svoja pitanja, dileme i svoje mišljenje. Kakvo će ono biti, ne znam, ali sigurno znam, nećete ostati ravnodušni. 

Iz Reči urednice, 
Tatjana Vujić, prof.


Živica Brusin je pripovedač, pesnik, buntovnik sa razlogom i kapetan svoje izmišljene tamiške podmorni­ce, u kojoj on, po svojoj volji, bira posadu i putnike ro­neći po dubinama kako svog tako opšte čovečanskog življenja i delanja. Za sebe i svet oko sebe, već na samom početku svoje druge knjige priča Dnevnik kapetana tamiške podmornice, koju je tako bržno i marljivo priredila profesor Tatjana Vujić, autor kaže: Najniže je kad čovek na silu hoće da bude ono što nije. A odmah potom nasta­vlja:To vam odgovornom tvrdim iz ovih pustih dubina, jer ste svi iznad mene.
Priče Živice Brusina imaju elemente filozofskih rasprava autora sa svetom i sa samim sobom. Zaronivši duboko, kao u reci Stiks, Brusin kroz svoje priče, putuju­ći podmornicom, koju ja još smatram njegovim večno pokretljivim duhom, zaranja toliko duboko da spaja svetove, a ta njegova sposobnost i moć da sučeljava ovostrano i onostrano, lično i nacionalno, svetsko sa zavičajnim i arhetipskim, je nešto što daje lepotu, snagu i neodoljivi šarm njegovom pripovedanju.
Živica Brusin, kao autor duboko zaronjen u svoju introspektivu, lista i otvara jednu po jednu ravan svojih duhovnih opservacija, budući da dobar deo godine živi podvizničkim životom u svojoj kući na kraju banatskog sela Šurjan, koja je ujedno i njegova duhovna luka, u kojoj je za veliki orah, kao za mol, vezao svoju tamišku podmornicu i povremeno u nju prima probrane ljude, koji će se sa njim otisnuti na ta dubinska duhovna putovanja. 

Radovan Vlahović, književnik

Zoran Tornjanski: „Zemlja u kojoj teče med i mleko”

Edicija Prva knjiga
90 strana, broš. povez, 13x21 cm, 2015. god, cena: 400 din
Cena: 400 din
Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl:
banatskikulturnicentar@gmail.com

Ova knjiga objavljena je na osnovu Konkursa za objavljivanje prvih knjiga mladih autora do 30 godina sa teritorije Opštine Kikinda i iz dijaspore. Konkurs su raspisali Opština Kikinda i Banatski kulturni centar u 2015. godini.

Zoran Tornjanski nam je otvorio vrata ka odgovorima na pitanja koja donekle nosimo u svom biću i koja tokom naših života često postavljamo sebi i ljudima koje srećemo na našem putu. Svojom knjigom želi da nas na trenutak podseti i opomene da nada postoji, da je svetlost na dohvat ruke i da nikada na svom životnom putu, i kada zastanemo zbog različi­tih prepreka, ne smemo odustati. Ako se to i dogodi, da verujemo da nas negde sigurno čeka samo na­ša Obećana zemlja, u kojoj teče med i mleko... i da je tamo, za nas, samo naša sreća.

Nataša Bundalo Mikić

Ivana Papeš Bogosavljev: „Mama, slušaj! : Razgovori sa Lanom”

64 strane, broš. povez, 10x14cm, 2015. god.
Edicija: Književnost za decu

U ovoj knjizi Ivana Papeš Bogosavljev je u ulozi mame koja je ujedno i učiteljica, ali je i zapisničar i sekretar Laninih duhovitih izjava, bar do onog trenutka dok Lana ne nauči da čita i piše, pa da ih, ako poželi, zapisuje sama.
Lana, u želji da o svemu ima svoj sud, pokazuje da ume da misli i da to o čemu misli iskaže na svoj veoma orginalan način. Dakle, Lana je kao mali Sokrat koji filozofira, a drugi to zapisuju i objavljuju.
I na kraju, Lana, dobro došla i kao junak i kao pripovedač u dečju književnost!

Radovan Vlahović, izvod iz recenzije


Sav prihod od prodaje ove knjige namenjen je

Domu za decu ometenu u razvoju „Kolevka“ iz Subotice.

Višeglasje (Luthander, Eleonora, Štokholm, Švedska)

GEOCENTRIČNA

Ko li nas to gleda
kroz špijunku meseca?
Da li zlo noću ulazi,
ili izlazi kroz
anus kosmosa?
Čije je li je toliko zlato
zakovano
u nebeskom izlogu?
Meni se ne okreće
oko ose,
ili pčele.
Meni se zemlja ne okreće.
Ponekad se samo zaljulja
ta neravna ploča

puna vode.


Iz knjige VIŠEGLASJE: Zbornik odabranih pesama 7. Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala

Više o knjizi:

Laje kera drma se bandera....

A onda te uzmu usta
kafanski nadri filozofi
pijanice i bukači
Pa te razvlače kao
slinu svoju po flasteru
I govore svoje monologe
koje niko ne sluša
i u koje niko pa ni oni sami
ne veruju
E onda staneš pa se
zapitaš
Ko su oni
a ko si ti
Šta je njihovo iskustvo
a šta je tvoje
I šta je njima lumpen
proleterima
i drugo ostalo osim da
mrljave i larmaju
i pene
od mučnine
Da zgađeni nad sobom
u drugima
za svoju nedorečenost
traže krivca
Oni sebe vide kao
neshvaćene genije
kojima su uvek drugi
krivi
za ono što sami
ne uspeju uraditi
sa sobom i svetom
A da su geniji kao što misle
da jesu zar to ljudi
ne bi primetili
Oni su nesposobni da vide
lepe i dobre stvari
oni sve vide kao ružno i loše
Svet je zaista u haosu ali sa njim
se ipak mora živeti
Ne može sve biti kao u njihovim
protivurečnim željama i snovima
Sad vidim da je njihva buka
kao stih u bećarcu
Laje kera drma se bandera

Epigoni

Dođu ti tako neki ljudi u život
Niotkuda
jednostavno stignu
onako bezimeni
bezlični
snishodljivo pokorni
bez identiteta
kao pundravci
i zavuku ti se u dupe
Smeškaju se
dodvoravaju
oponašaju te
ljube ti skut i ruku
i hrane se pritvorno
tvojim rečima
skidaju tvoje geste
poze
usvajaju tvoju veru
koju nikada nisu imali
i počinju da misle
kako rastu
kako su svoji i snažni
kako dolazi njihovo vreme
i izmigolje se iz dupeta
i krenu u svet
da pričaju i prodaju
tvoju priču
Kao i stotine podguznih muva
pre njih


Mladen Dražetin: „Pački Švapa”

„Rukopisi ne gore”, napisao je u prošlom veku Mihail Bulgakov, ali rukopisi često nadžive svoga pisca neobjavljeni kao što je to slučaj sa rukopisom romana Pački Švapa Mladena Dražetina koji je završen negde u devedesetim godinama prošlog veka, a danas, zahvaljući mladenovom sinu Radivoju Dražetinu, posthumno će videti svetlost dana i krenuti u susret svojim čitaocima.

Kada je reč o Mladenu Dražetinu, i danas posle blizu četrdeset godina od našeg poznanastva, fascinira me njegova polivalentna ličnost darivana od strane Gospoda sa mnoštvom različitih talenata.
Mladen se u sedamdesetim godinama u srpskoj knjievnosti javio kao pesnik snažnog lirskog naboja. Potom se ispoljio njegov veliki glumački i rediteljski talenat koji je u ono vreme socrealizma sa Dopisnim pozorištem razbijao klasične oblike pozorišta koji su carevali na našimm scenama, a zatim je svoje praktično delovanje pretvorio u teoriju i na naučni način obradio ono što je u praksi već potvrdio. Takođe, napisao je i znatan broj književnih i pozorišnih kritika, te nekoliko knjiga pesama za decu i roman koji je pred tobom, poštovani čitaoče, pod nazivom Pački Švapa.

Mladen Dražetin je dobri duh Novog Sada i Vojvodine, neko koga su znali naši najeminentniji umetnici i profesori, ali su ga znali i obični ljudi, pa i oni sa margine i svi su ga zavali Mlađa, a on je za sve imao vremena, kako da komunicira tako da pomaže, a mnogo njih je, takođe, i rediteljski obradio.

Sećam se iz vremena druženja sa Mlađom, a ponekad u kasnim noćnim satima po kafanama uz zvuke ciganskih violina, da smo vodili razgovre o svemu i svačemu, a ponajviše o umetnosti koja nam je bila zajednička spojna tačka u našim tadašnjim druženjima. Mladen je svemu pristupao sa lakoćom, ljubavlju i sa pozitivnom energijom, uvek okrenut drugima, često i na vlastititu štetu, on je davao sebe iskreno i nesebično i u svemu je nalazio lepotu, čar života i pozitivnu energiju.

Roman Pački Švapa je prvo kao rukopis predat ondašnjoj Prosveti koju je vodio nadaleko čuveni Čedomir Mirković, jedan od najbriljantnijih književnih kritičara onoga vremena, ali i veliki poštovalac Mladenovog književnog i pozorišnog rada. Roman Pački Švapa je bio uzet u izdavački plan Prosvete prošavši ondašnji Savet sa izdavaštvo u toj eminentnoj izdavačkoj kući i trebalo je da bude tamo štampan. Sećam se da smo se jednom prilikom u kafani sa Čedomirom Mirkovićem i Petrom Latinovićem unapred smejali kako će reagovati budući čitaoci kad budu čitali tu svojevrsnu Mlađinu Božansku komediju govorio je Čeda asocirajući nas na Dantea. A onda su stvari u Prosveti krenule niz brdo, a Čedomir Mirković je preminuo, tako da roman Pački Švapa nije objavljen. Nakon toga, u trećem mileniju, Mladen je usredsredio svoju pažnju na teorijski rad, i roman je ostao kako u Prosvetinoj fioci tako i u njegovoj ličnoj, sve dok, evo, više od četvrt veka nakon njegovog završetka, nije ugledao svetlost dana.

Pet minuta

Ne pripadaš
                   shvatio si
Ručak još nije gotov
                                 Ni sebi
ne pripadaš
                   Dovoljno je pet
minuta
            Da supa
                          okuva se
A tebi treba čitav
                            život
da prilagodiš se
                         sebi

Za uspomenu i dugo sećanje, učesnici trećeg maratona PESNIČKE REPUBLIKE.

Фотографија корисника Banatski kulturni centar

Obrazloženje žirija za Gramatu „Pesničke republike“ Vladanu Radovanoviću za knjigu „Vokovizuel“ (Nolit, Beograd, 1987)

Knjigom „Vokovizuel“, koja se pojavila 1987. godine, srpska avangardna i alternativna umetnost dobila je, tada, kada se pojavila, prvu i jedinu, a ostavši takva i do danas, monografiju, koja se, sa jedne strane, veoma uspelo bavi teorijskim razmatranjem ove prakse, njenih oblika i pojava, a sa druge, sabira i pravi minuciozni popis autora, dela i njihovih stvaralačkih specifičnosti i razlika; pokazujući tako da ovaj umetnički angažman ima, ne samo pojedinačno uspele stvaraoce i dela, nego i izuzetno bogatu i raznoliku bazu iz koje su mogla nastati ta vrhunska dela, koja mogu da stoje rame uz rame sa vrhunskim delima glavnog toka naše umetnosti. Ova knjiga, takođe, pokazuje koliko je svest umetnika o umetničkom činu bila na visokom nivou, ne samo njenog autora već i većine ostalih stvaralaca i koliko je ta svest bila utkana u umetnički, ali i kritički čin. Takođe, ona otkriva radikalnost tog čina i dijapazon delovanja ovih umetnika: od pojedinačnih akcija koje su bile i ostale samo to, do takvih umetničkih zahvata koji su menjali tok umetnosti ili stvarali takva sinkretička umetnička dela koja nisu pripadala do tada poznatim umetničkim jezicima nego su bila začetnici neke nove prakse, ponekad ostajući kao belezi svoje nepripadnosti i međaši za neke nove, dugačije prakse.

Započinjući u knjizi svoje izlaganje o ovoj problematici u značenjskom smislu sasvim logično od samog pojma i termina vokovizuel on daje ne samo teorijsku podlogu za istoriju nastanka ovog pojma već i imenuje umetničke artefakte koji svojom suštinom bitno utiču na konačnu odluku da skupinu različitih umetničkih praksi nazove ovim jedinstvenim imenom, jer on suštinski prepokriva i veoma jasno i precizno pogađa bit ovog umetničkog angažmana. Znači, on je uspeo da teorijski i kroz analizu praktičnih pojava imenuje ovu praksu otkrivajući tim imenom istovremeno i njen karakter i biće, i, samim tim, udaljavajući se od onih uopštenih naziva koji su bili i ostali na zamagljenom apstraktnom nivou: konkretna, avangardna, konceptualana... i ina umetnost. Takođe, on se nije bavio samo imanentnom analizom umetničkih dela, nego je dao i istorijsku perspektivu mena tih pojava kao i njihov odnos sa graničnim umetnostima, informatikom, tehnikom, tehnologijom, istorijom, teorijama književnosti, filozofijom, filozofijom i teorijom jezika, kao i  drugih relevantnih disciplina za ovu problematiku. 

Kada bismo naveli samo naslove pojedinačnih poglavlja, a ima ih 23, bilo bi više nego dovoljno da se ukaže na širinu, dubinu i visoku teorijsku svest, ali i suštinsku potrebu da se adekvatno i kompetentno odgovori na izazov ove umetničke prakse, na sve ono što je ona zajedno sa sobom nosila: od nerazumevanja, odbacivanja do samoveličanja koja ponekad nisu imala podlogu i razloge za to. Ali, kada konačno završimo sa čitanjem ove monografije onda imamo ne samo uvid u sveukupnost njenog rada, delovanja, u smislu konačnih razjašnjenja, nego dobijemo i veoma precizne naznake i teorijsko-kritičke alate za prosuđivanje vrednosti pojedinih umetničkih dela ove vrste. Ona je zato više od istorije, teorije i monografije o  jednoj specifičnoj umetničkoj praksi, jer sabira u sebi sve ovo, ali nudi i mnogo više. Postoje naravno i druge knjige i rasprave koje se bave ovom problematikom ili nekim njenim delom, ali ni izbliza nemaju ono što ova knjiga ima. A ima tu sreću da ju je napisao umetnik, jedan od najvećih iz prostora ovog umetničkog izražavanja, ali i sa ovih prostora. Čovek koji je bio prapojava stvarajući iz i u neotkrivenom prostoru istovremeno otvorajući prostore za mnoga dela koje će kasnije nastati. I zato moje dilema da li nagradu dati za umetničko delo ili za teorisku raspravu nije prava dilema jer skoro sve ono što je ugrađeno u pojedina umetnička dela Vladana Radovanovića, na izuzetno uspeo i nevidljiv način ugrađeno je i u ovu knjigu. Čestitajući autoru na ovoj zasluženoj a zakasneloj nagradi, osećam zadovoljstvo što sam deo ovog naknadnog izuzetnog svečanog trenutka.

Predsednik žirija
Simon Grabovac

Iluzija

                        Nemam više iluzija
da sve je iluzija
                                                       i dan
                         i noć
i ti i ja
           i pena na mrežastoj čarapi
i pobuna u Parizu
                            što kao pupčana vrpca
smeje se i vrca
                        seti
                               što doseti se
da pomeri
                oblik
                         oblaka
                          u bebinom štucanju
buncanju
               kad nju
                           i mene
                                potire vreme
iluzija
          je konfuzija