Naša bezvoljnost je slabost karaktera, pisao je Žigosani

Srce ume ponekad da bude zbunjeno, a razum ponekad zataji. Nemamo pravu reč da definišemo stanje u kome smo se našli. Idemo nekim putem, a da ne znamo ni kuda nas vodi, niti mi imamo jasnu predstavu gde bismo mi sami želeli da idemo. Zadihani smo od putvanja i umorni od lutanja, a ipak idemo u nepoznatom pravcu, vrludamo opčinjeni potrebom da se krećemo i onako duhovno blokirani, a da ne zamo zašto krećemo se do iznemoglosti putem koji ni naše srce ni naš um ne mogu da nam potvrde da je naš. Tek kad pređemo određeni broj kilometara, kad iskasamo neku putanju i kad se okrenemo, vidimo da smo uzalud trošili energiju, da smo se zaludno spoticali o sve prepreke na putu i krvarili naše noge i to nas malo uzdrma i povrati sebi. Danima smo bili bezvoljni i po inerciji smo se kretali. Tek kad uvidimo zabludu, biva nam jasno da je naša bezvoljnost slabost karaktera koji, od kad znamo za sebe, želimo ispaviti i upraviti prema nekom samo nama znanom idealu. Poželimo se vratiti natrag sebi i tada shvatimo da je jedini trag u kog se možemo pouzdati ono što smo putujući zapisali.

Po zapisanom i zabeleženom otkrivamo koliko nas je život odvukao na neku stranu koju mi ne želimo prihvatiti kao svoju, a ipak smo išli. Putevi i stranputice se često isprepletu sa raznoraznim putićima i mi se kroz sve te lavirinte batrgamo sa nadom da ćemo uspeti da se ipak izvučemo na pravi put i na ono što smo mi sami. Ali nekad naše lutanje traje danima, mesecima, godinama i svo vreme gajimo nadu da ćemo se ipak izvući na neki volšeban način, da ćemo prekinuti to trošenje u prazno i bez pravog i punog osećanja kako vam srce svojim veselim titrajima može dati. Kad nam je um ispunjen zadovoljstvom i kad verujemo da smo složili sve kockice u mozaiku našeg života.

Pisao je u svom dnevniku Žigosani budućem i nepoznatom čitaocu ne sluteći da će njegov dnevnik jednog dana pasti u moje ruke.

Nema odlaganja, pisao je Žigosani

"Osećam nemir, ne drži me mesto i kao da me nešto stalno vuče nekud. Kao da želim izbeći neke trenutke sučavanja sa sobom. Kao da sam nešto pred sobom strašno pogrešio i sada želim izbeći samoosudu. Hiljade razloga nalazim da opravdam svoj kukavičluk. Ipak, ni jedan nije dovoljno jak da može da me opravda u tome što stranputicu menjam za put, a sve zarad lakšeg putovanja. Mada ja često i ne vidim jasno moj put. Nazirem samo neke daleke ciljeve za koje verujem da imam vremena da ih dosegnem. Ciljevi su imaginarna stvar i kako napravim neki propust u putovanju, ja tako i podešavam moje mišljenje u kom smeru i kuda je najbolje i najbezbednije da prođem. Nisam nimalo ponosan na sebe zbog toga, nisam ni uveren da mogu tako dalje, ali ipak odlazim, odlazim i sve to traje dok samog sebe na sateram u ćošak iz kog mi nema kud. Moram se pogledati iznova u oči. Moram se suočiti sa slabostima. Moram sve te slatke zablude uma i varke srca jednom dovesti u red i podčiniti mojoj volji. Nema odlaganja, a nema se ni kud. Osim u provaliju iz koje se niko i nikada nije vratio. I tu se onda probudi onaj instinkt samoodržanja i tu vaskrsava volja za životom, tu se aktivira racio i otvara se nova šansa koju sebi dajem, a onda ću kasnije otkriti da li je bila zabluda. "

Pisao je u svom dnevniku Žogosani duboko verujući da će on jednog dana doći do mene, njegovog čitača i tumača svih novozenitistističkih ideja, a i zabluda ujedno.

Bila je ljubomorna

Gospođa Klara
je bila je ljubomorna žena
i to je godinama krila
Gutala je knedle
folirala se
pravila prosta
A udala se za svirca
Jedne noći
se pokazala
jedne noći
Onako iznenada
Kad je gospodin
Karči
svirao na jednoj
svadbi
On je znao
da je kontrolisan
u običnom životu
Ali kad je ona
počela da analizira
i na svoj ljubomoran način
tumači odsvirane mušterijama
 pesme
e tu je prevršila svaku meru
Bože reče  gospodin Karči
pa ona želi da  kontroliše
moju tamburu
i ono što po svadbama
sviram
Ona se meša u moj
repertoar
Ne smeta joj bakšiš
koji joj dajem
ali joj smeta
koju i kome koju
pesmu sviram
E tako više ne može.
reče gospodin Karči
spakuje tamburu u kofer
i ode
i zauvek ode
u svet






Čekam

Čekam
da se desi
kad se desi
kuršlus
u glavi
I po travi
zapleše
oblak plavi

Živica Brusin: „Hvala lepo, ne bih ponovo da se rodim”



Živica Brusin je pisac koji se u srpskoj književnosti javio kao novinar, urednik i publicista još u sedamdesetim godinama u studentskim danaima. Kroz čitav njegov dosadašnji život, literatura i pisanje su mu bili sporedno zanimanje, pored prava kojim se uspešno bavio. Poslednjih petnaestak godina, Živica se intenzivnije okreće pisanju, a kad se pojavila društvena mreža Fejsbuk, Živica je sve češće objavljivao svoje priče, kolumne, pesme, crtice, aforizme. Nakon prve dve knjige priča koje je objavio u izdanju Banatskog kulturnog centra, sada smo u prilici da Živicu čitamo i doživimo kao pesnika.

Za poeziju on kaže: „Pesme su nad čudima čudo” i zaista je Živica u pravu ako znamo da poezija često pomera granice naših spoznaja o nama samima, o svetu koji nas okružuje, o našim unutrašnjim previranjima koja izvlačimo pevanjem, kao mišljenjem, na svetlo dana i dubina naših duša koje su često, pod pritiskom svakodnevnih prozaičnih briga, stisnute i zgrčene, neoslobođene u dovoljnoj meri da se iskažu kako pred sobom tako pred svetom.

„A prah, sve je prah”, govorio je davno Crnjanski, a u pesmi „Trošak”, Živica shvatajući svu uzaludnost svog dosadašnjeg življenja, svu iluzornost i bahatost koju samo mlad čovek može da ima spram vremena i vlastigog života, autor ume da se naruga sebi i ume sebe često da prekori da, u svom vremenu koje mu je od Boga dato, često nije dovoljno racionalan i da se više povodio i verovao, kao i svi pesnici, srcu, nego razumu koji je uvek proračunat, precizan i mamatematički tačan. Živica je pesnik koji voli iznenađenja, i kad se sam sobom iznenadi, a ponekad i na svoju štetu.

U svojim pesmama on komunicira sa svojim prijateljima misliocima i pesnicima koje je kroz čitalačko iskustvo često bio u prici da konsultuje za rešavanje nekih svojih egzistencijalnih, poetskih, emotivnih i filozofskih nedoumica. Ali u pesmi „Sokrat”, Živica komunicirajući sa velikim folozofom kazuje da je posle njega došao Hrihst koji znači spasenje za sve ljude pa i za pesnika, uznesenog i uskomešanog, u stalnim razmiricama sa sobom, sa svojim strastima, sa izazovima koji izlaze svakodnevno pred njega i uskaču u njegov život kao pajaci iz kutije a da ih on, pesnik, ili pak pojedinac, niti priziva niti želi. Oni su usud kom često ne možemo da odolimo i sa kojim se često noću u samoći, i samo kroz pevanje, pisanje i literaturu, rvemo do iznemoglosti.

U pesmi „Diplomirani mamlaz” Živica Brusin peva o svoj uzaludnosti, o „krhkosti znanja” i govori da, između onog što se usvaja kao istina o svetu i onoga što nam nudi svakodnevica, koja je često nepravedna i voluntaristička, pritisnuta ideologijama, ponekad prošireno polje znanja i svesti znači veću patnju za pojedinca, jer svet nije krojen po našoj meri, on uz sve društvene organizovanosti, ipak, ima onu haotičnu crtu koja nije nimalo prijateljski nastorojena prema pojedincu koji želi da misli svojom glavom, da živi svoj život i da oslobođen okova raznih ideologija funkcioniše kao svoj na svome.

Karakteristika ove poezije Živice Brusina je ironija i samoironija. On ponekad ima potrebu da stihove organizuje i da rimuje, a često je onako banatski, boemski razbarušen sa mnogo jetkog humora koji nas, dok čitamo ove pesme, tera na urilik, jer vidimo i naše osećaje i vidimo naše živote koji su determinisani do te mere društvenim okolnostima da često i nemamo reči kojim bismo sve to opisali, a da sačuvamo vlastito dostojanstvo, već da urliknemo onako munkovski, zgroženi nad svim protivurečnostima koje se dešavaju, kako u pesmama Živice Brusina i njegovom životu, tako i u našim, običnim, malenim, ljudskim životima koji su imali samo jednu želju – da sebe ižive na način koji je dostojan čoveka.

Teme o kojima Živica Brusin peva su različite: od filozofskih, poetskih, preko ekonomskih, religioznih, ljubavnih. Na trenutke pesnik peva o običnim stvarima, o svojoj kući „na kraju sela”, o plafonu, o odžaku, o flori i fauni u svome selu, ali  je i sklon da sebe ruši i da se iznova rađa u pesmi, da daje sebi nade u spasenje, a ujedno i da je udarnički potkopava. Živica peva na tragu dva velika Banaćanina iz dva prethodna veka, jedan je Đura, a drugi je Mika, znajući da ljudi bi hteli „raj po svojim slabostima da skroje”.

Ovo je vreme promenjenih i iščašenih  vrednosti i u takvom svetu pristajanje na život je jednako hrabrost kao i ludost, gde čovek nikako da pronađe svoje parče neba i svoj delić časti, slobode i dostojanstva.

Nisam, dragi prijatelji, želeo mnogo da govorim i tumačim pesme iz ove nevelike zbirke Živice Brusina, jer nešto moram da ostavim i vama, i nije dobro ja, kao jedan od prvih čitalaca knjige u ovom obliku, u rukopisu za knjigu, kažem sve, nešto i vi treba sami da otkrijete. Jer Živica Brusin je pesnik višelojnosti, ogromnih raspona i zadivljijuće i čudesne iskrenosti.

FB uspomena.

Фотографија корисника Alexandra Horvat

FB uspomena. Aleksandra Horvat na snimanju filma Senke Vlahović po poeziji iz moje knjige VEČERNJI AKT U DEVOJAČKOJ SOBI LENKE DUNĐERSKI

Фотографија корисника Alexandra Horvat

Početak

Posle svega
šumor lišća
na vetru
letnjem

Zna se šta je čije

Šta je kome Bog dao, njegovo je, o tom se ne treba sporiti.

Svako bira svoju sreću. a nesreću želi da preobrazi u suprotno.

Tako uči život.

Mi biramo prijatelje i oni biraju nas.

Neki iz ljubavi postaju naši prijatelji, a neki da nas pacifikuju, budući da u nama vide neprijatelje i opasnost za sebe i svoje interese.

A neki opet imaju fiksaciju da vam pomažu i to vam govore iz dana u dan, a lažu na pasja kola, lažu i vi im iz nužde verujete.

Zna se šta je čije, samo nam je teško da u to poverujemo.

A život opet uči: "Dobro ime je bolje od kapitala".




Vratile se laste

U mojoj kući
na kraju sela
pre neki dan
video sam
vratile se
laste
Godinama
ih nije bilo
Njihovo gnezdo
naselili su vrapci
A kad su pobegli
vidim
one se vraćaju
cvrkuću
šaraju letom
vazduh
pod mojom
terasom
Svoji smo
na svome
kažem im
Neka tako
i ostane