Mileni Živkov i Jovani Nikolić biće objavljene prve knjige

Prve knjige mladih autorki Milеne Živkov, nastavnice srpskog jezika iz književnosti iz Kikinde, i Jovane Nikolić, doktorandkinje istorije umetnosti iz Beograda, biće objavljene na osnovu konkursa koji tradicionalno raspisuju Grad Kikinda i Banatski kulturni centar.


Konkurs za objavljivanje prvih knjiga bio je otvoren od 07. 6. 2019. do 25. 7. 2019. godine. Pristigle neobjavljene rukopise vrednovao je žiri u sastavu: predsednik Marija Tanackov (književni kritičar), Stanislava Hrnjak (predsednica Skupštine Grada Kikinda) i Radovan Vlahović (književnik i direktor BKC-a).

Žiri je jednoglasno doneo odluku da objavljivanjem knjige nagradi rukopise: 

Milеna Živkov (1989, Kikinda): „Mehur od sapunice“ (kratke priče)

Jovana Nikolić (1990, Beograd): „Hana i Lea” (roman)


Knjige će biti objavljene u ediciji PRVA KNJIGA Banatskog kulturnog centra do kraja oktobra 2019. godine kada će biti predstavljene na 64. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga.

Konkurs za Nagradu „Teodor Pavlović“ 2019


Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa, u saradnji sa Maticom srpskom iz Novog Sada, pod pokroviteljstvom Opštine Novi Bečej i Mesne zajednice Novo Miloševo, organizuje kulturnu manifestaciju Dani Teodora Pavlovića koja će se 20. put održati krajem septembra 2019. godine u Matici srpskoj u Novom Sadu i u Banatskom kulturnom centru u Novom Miloševu.

Manifestacija se održava u slavu i čast značajnog kulturnog pregaoca srpskog naroda Teodora Pavlovića (1804–1854, Karlovo, današnje Novo Miloševo), reformatora i obnovitelja Matice srpske, njenog prvog sekretara, urednika Letopisa, osnivača Galerije Matice srpske i prve muzejske zbirke, urednika više listova i novina, rodonačelnika žurnalistike u Srba, advokata, književnika, prevodioca...

Povodom manifestacije, organizator tradicionalno raspisuje konkurs za Nagrade „Teodor Pavlović“:

Nagrada „Teodor Pavlović“ za životno delo
Nagrada „Teodor Pavlović“ za životno delo je svojevrsno društveno priznanje koje se na predlog institucija, udruženja građana i grupa dodeljuje istaknutom pojedincu za vrhunske rezultate postignute u određenoj oblasti. Ova nagrada se daje za sledeće oblasti: nauka, umetnost, sport, privreda, poljoprivreda, javni (politički) rad.

Nagrada „Teodor Pavlović“ za najbolju knjigu
Nagrada „Teodor Pavlović“ za najbolju knjigu dodeljuje se za knjigu iz oblasti književnog, publicističkog, kulturno-istorijskog, naučnog i prevodilačkog rada objavljenu na srpskom jeziku u 2018. i 2019. godini.


Knjige i predloge u po 4 primerka poslati do 10septembra 2019. godine na adresu: Banatski kulturni centar, JNA 35, 23273 Novo Miloševo

Za sve informacije obratiti se na telefon 069/783-155 ili mejl adresubanatskikulturnicentar@gmail.com

Vera Nedin: Nostalgični futurizam

Kroz sve ove godine, od kad se pojavila na likovnoj sceni, Vera Nedin nam se predstavlja kao slikarka svog a i naših zajedničkih, gostujući po kolonijama širom Vojvodine, zavičajnih predela. Njene slike krase mnoge domove, a ona sama je talenat, od boga dat, tokom vremena, ukrasila vrednoćom, radišnošću, strpljenjem i učenjem. Prateći Verino slikanje i rad od njenih najranijih slikarskih koraka, primetio sam da se, iz godine u godinu, razvijala kao stvaralac i da je njena umetnička radoznalost prolazila kroz različite motivske i tehničke faze, pri čemu je davala maksimum svojih mogućnosti, a slike su joj trud vraćale svojom mogućnosti da se u njima ogleda lepota stvaralaštva i gracioznost vlastitih umetničkih unutrašnjih htenja.

Izložba  zbog koje smo se, dragi prijatelji, okupili večeras, po mnogo čemu se razlikuje od Verinih izložbi iz ranijih godina, počev od toga da se radnja njenih slika dešava u gradu, preko toga da nas tematski vraća na period socrealizma, ali i na futurističku poeziju sa početka veka, unoseći na slike figuraciju čeličnih lokomotiva i vozova koji su godinama jurili kroz krvotoke minulog dvadesetog veka. Dok posmatramo nove Verine slike, osećamo energiju i žal za minulim vremenom, ali i eho emotivnih damara koji su pratili savremenike i korisnike toga vremena. Život se menja, ljudi se menjaju, a i spoznaje koje umetnica u svom doživljaju sveta ima se menjaju. Ono što je bilo nekada, sliči ovome danas samo po emociji tananosti, boji, potezu i šarmu koji je to vreme na nas ostavilo i koje nam je dalo kao mentalni kod koji u sebi nosimo kroz čitav život. Naše fascinacije se menjaju i treninzi naše percepcije stvarnosti se menjaju, ništa nije isto, a sve sliči da je isto, jedino kad zaronimo u nostalgični futurizam slika Vere Nedin, vidimo da se u nama samima, kroz sve proživljene godine, sve poklapa i uklapa u naš lični neizbrisivi trag koji za sobom svetu ostavljamo. Jedan od tih tragova koje za sobom ostavlja Vera Nedin je i ova izložba koju ste, po prvi put, u prilici da vidite u Žitnom magazinu u Novom Miloševu.

Pre pola veka.

 
Na današnji dan pre 50 godina počeo je Vudstok, preteča svih današnjih velikih muzičkih manifestacija.
Varoš pod nazivom Vudstok nalazi se na dva sata vožnje od Njujorka, na Katskilskim planinama. To je sklonište za umetnike još od 1902. godine, kada je sin vlasnika mlina iz Mančestera stvorio koloniju inspirisanu Pokretom umetnosti i zanata. Šumovita brda Vudstoka bi možda ostala tajno utočište za kreativne Njujorčane da je Bob Dilan malo bolje vozio motor. 
1966. godine u blizini mesta gde je kasnije bila njegova vikendica, bila je to da se skoro sasvim povukao: tokom narednih osam godina pojavio se samo četiri puta.
Vudstok nikad nije bio na Vudstoku, već 150 km od mesta koje se tako zove.
Tog 15. avgusta 1969. godine, svi su bili prisutni na brdu u Vajt Lejku kod Betela, država Njujork. Festival je trajao do 18. avgusta.
Nastupili su Džimi Hendriks, Džo Koker, Dženis Džoplin, Ravi Šankar, Džoan Baez, Santana, grupe „Grejtful ded“, "Ten Years After", "Creedence Clearwater Revival", "The Who", "Jefferson Airplane"... Ukupno 32 izvođača. Planirano je da festival, čiji je slogan bio „Vodimo ljubav, ne rat“, traje tri dana kao vid protesta zbog rata u Vijetnamu. Organizatori su očekivali 50.000 ljudi, a došlo ih je 500.000. Iako je zbog neočekivanog, ogromnog broja ljudi sigurnost bila ugrožena, Vudstok je ipak prošao bez većih incidenata i postao je i ostao događaj kakav se nikada nije dogodio, ni pre, niti posle.

Čim počnemo da želimo, padamo pod jurisdikciju Đavola [Tema: Sioran]

Čim počnemo da želimo, padamo pod jurisdikciju Đavola [Tema: Sioran]

 | September 2, 2016 0 Comments
CioranLiiceanufereastra
  1. Mudrac Montenj nije imao sledbenika; histerik Ruso još uvek pokreće narode. Volim samo one mislioce koji nisu nadahnuli ni jednog tribuna.
  2. Godine 1441., na saboru u Firenci, odlučeno je da pagani, Jevreji, jeretici i šizmatici nemaju nikakvog udela u “večnom životu” i da svi oni koji se pre svoje smrti ne preobrate u pravu religiji, idu pravo u pakao. Samo u vreme kad je Crkva propovedala ovakve ludorije, beše odisginska Crkva. Neka ustanova je živahna i snažna jedino dok odbacuje sve ono što nije ona. Na nesreću, isto stoji stvar i sa nekom nacijom ili nekim režimom.
  3. Neki ozbiljan i častan duh ne shvata, niti može išta da shvati, u istoriji. Za promenu, ona je izvanredno sposobna da obdari nasladama nekog pakosnog eruditu.
  4. Čudesna slast na pomisao da smo, kao ljudi, rođeni pod nesrećnom zvezdom i da će sve ono što smo preduzeli i što ćemo preduzeti biti praćeno malerom.
  5. Plotin se bio sprijateljio sa jednim rimskim senatorom, koji je oslobodio svoje robove, odrekao se imovine i jeo i spavao kod svojih prijatelja, s obzirom da više ništa nije posedovao. Sa “zvanične” tačke gledišta, on beše zabludeo, njegov primer mogao je da deluje uznemirujuće, što, uostalom, i beše slučaj: jedan svetac u Senatu… Njegovo prisustvo, sama mogućnost da se pojavi, kakav to beše signal! Horde više ne behu daleko…
  6. Čovek koji je potpuno pobedio egoizam, koji nije sačuvao ni najmanji njegov trag, ne može opstati duže od dvadeset i jednog dana, podučava se u jednoj modernoj školi vedantizma. Ni jedan zapadnjački moralista, makar i najcrnji, ne bi se usudio da ljudskoj prirodi prida toliko stravičnu, toliko otkrivalačku preciznost.
  7. Sve manje i manje se pozivamo na “napredak”, a sve više i više na “promenu”, a sve ono što se navodi radi ilustrovanja njenih prednosti predstavlja vrhunski simptom jedne neuporedive katastrofe.
  8. Samo u jednom trulom režimu može se disati – i dernjati se. Ali to nam pada na pamet tek pošto smo doprineli njegovom rušenju i kada smo još jedino u mogućnosti da žalimo za njim.
  9. Ono što nazivamo stvaralačkim instinktom samo je devijacija, izopačenje naše prirode: nismo došli na svet radi inovacija i prevrata, već da bismo uživali u prividu sopstvenog bivstvovanja, zatim polako likvidirali taj privid, a potom nečujno nestali.
  10. Asteci su imali pravo kad su verovali da je potrebno, radi umirenja bogova, ponuditi im svakog dana ljudske krvi, kako bi se sprečilo da se svemir stropošta i ponovo propadne u haos. Već odavno ne verujemo u bogove i više im ne nudimo žrtve. Svet je, i pored toga, i dalje ovde. Nema sumnje. Jedino što više nemamo priliku da saznamo zbog čega se nije odmah rasturio.
  11. Sve čemu težimo proizlazi iz potrebe za mučenjem. Traganje za izbavljenjem i samo je jedno mučenje, lukavije i bolje kamuflirano od svih ostalih.
  12. Ako je tačno da pomoću smrti opet postajemo ono što smo bili pre bivstvovanja, nije li bilo bolje da se držimo čiste mogućnosti i da odatle ne mrdamo? Kojeg će nam vraga taj kalauz, kad smo mogli zauvek ostati u neostvarenoj potpunosti?
  13. Kada mi moje telo ne dođe na zakazani sastanak, pitam se kako sa takvom strvinom da računam u borbi protiv otkazivanja organa…
  14. Antički bogovi su se sprdali sa ljudima, zavideli im, progonili ih, a po potrebi i lupili. S obzirom da jevanđeoski Bog beše manje džandrljiv i manje ljubomoran, smrtnici nemaju čak ni tu utehu da ga mogu optužiti za svoje nevolje. Ovde treba tražiti razlog što ne postoji ili je nemoguć neki hrišćanski Eshil. Ljubazni Bog je ubio tragediju. Za razliku od njega, Zevs je zaslužan za književnost.
  15. Otkad pamtim, spopada me ludilo odricanja. Samo, čega da se odreknem? Ako sam nekad toliko želeo da budem nešto, to je samo zato da bih imao zadovoljstvo da jednog dana mogu da kažem, kao Šarl V Justu: “Nisam više ništa”.
  16. Neka od Pisama iz Provincije iznova su pisana i do sedamnaest puta. Ostajemo zapanjeni što je Paskal mogao da troši toliko žara i vremena na jedno delo koje nam danas izgleda od minimalnog značaja. Svaka polemika sa ljudima je vremenski ograničena. U Mislima, prepirka se vodila sa Bogom. To nas se pomalo joši tiče.
  17. Sveti Serafim Sarovski punih petnaest godina proveo je u potpunom usamljeništvu, ne otvarajući nikom vrata svoje ćelije, čak ni vladiki koji bi s vremena na vreme posećivao njegov ermitaž. “Tišina”, govorio je on, “približava čoveka Bogu, a na zemlji ga čini sličnim anđelu”. Pritom je morao da doda da tišina nije nikad dublja nego kad smo nemoćni da se molimo…
  18. Moderni su izgubili smisao za sudbinu, a time i sklonost za kuknjavu. U pozorištu bi morali, kad prestane radnja, vaskrsnuti hor, a na sahranama narikače.
  19. Teskobnik se grabi za sve ono što može učvrstiti i podstaći njegovu providencijalnu boljku: hteti da ga od nje izlečimo znači poremetiti njegovu ravnotežu, s obzirom da je strepnja baza njegovog postojanja i napretka. Prepredeni ispovednik zna da je ona neophodna, da onaj ko ju je jednom upoznao ne može više bez nje. Budući da se ne usuđuje da obznanjuje njene blagodeti, služi se zaobilaznim putem i hvali grižu savesti, kao prihvaćen i uvažen oblik strepnje. Njegove mušterije jako su mu na tome zahvalne. Na taj način on uspeva da ih zadrži za sebe bez muke, dok se njegove laičke kolege koprcaju i ponižavaju da bi sačuvali svoje.
  20. Vi mi rekoste da smrt ne postoji. Slažem se, pod uslovom da smesta ustanovimo da ništa ne postoji. Prihvatiti realnost bilo čega, a istovremeno je ne priznati onome što izgleda tako očigledno stvarno, čista je nastranost.
  21. Kad počinimo glupost da nekome poverimo neku tajnu, jedini način da budemo sigurni da će je sačuvati za sebe jeste da ga odmah ubijemo.
  22. “Bolesti, svaka na svoj način, neke danju a neke noću, posećuju ljude donoseći patnju smrtnicima – u tišini, jer im je mudri Zevs oduzeo reč” (Hesiod). Na svu sreću, jer su patnje, i kad su neme, već dovoljno nepodnošljive. Šta bi tek bilo kad bi se razbrbljale? Možemo li zamisliti i jednu jedinu kako se oglašava! Umesto simptoma, proklamacije! Zevs je, makar jednom, pokazao delikatnost.
621.U epohama jalovosti, trebalo bi da se zamrznemo, da spavamo danima i noćima kako bi sačuvali svoje snage, umesto da ih traćimo na morenje i jarost.
  1. Diviti se možemo samo nekome ko je totalno neodgovoran. Kad čovek pogleda, divljenje nema nikakve veze sa poštovanjem.
  2. Prednost – koja nije zanemarujuća – od toga što smo previše mrzeli ljude jeste u tome što na kraju dospevamo dotle da ih podnosimo, zbog istrošenosti same te mržnje.
  3. Sklapam prozorske kapke i pružam se u pomrčini. Sve nerazgovetniji mrmor spoljnog sveta, rasplinjava se. Postojimo još samo ja i… u tome je “caka”. Isposnici su proveli svoj život: u dijalogu sa nečim što je bilo najskrivenije u njima. Što ne bih i ja mogao, sledeći njihov primer, da se posvetim toj vrhunskoj vežbi, kroz koju se sjedinjujemo sa dubinom svog sopstvenog bića! Važan je taj razgovor mene sa sobom, taj prelaz od jednog ka drugome, ali on ima vrednost jedino ako ga neprestano obnavljamo, na taj način da ja biva ukinuto resorbujući se u drugome, u njegovom suštinskom obliku.
  4. Čak i u blizini Boga čuje se nezadovoljno režanje, o čemu svedoči pobuna anđela, prva za koju znamo. Umesno je verovati da se ni na jednom nivou lestvice stvaranja sveta nikome ne oprašta njegova superiornost. Može se čak pojmiti i zavidljivi cvet.
  5. Vrline nemaju lice. Bezlične, apstraktne, konvencionalne, one se troše mnogo brže od poroka koji, nabijeni vitalnošću, sa godinama postaju sve određeniji i žešći.
  6. “Sve je ispunjeno bogom”, govorio je Tales u samo svitanje filosofije; na drugom kraju, na njenom zalasku do koga smo pristigli, možemo izjaviti – ne samo iz potrebe za simetrijom već iz poštovanja prema očiglednosti – da je “sve ispražnjeno od boga”.
  7. Bejah sam na tom groblju ponad sela, kad u njega uđe neka trudnica. Smesta izađoh odatle, da ne bih morao da budem u blizini te nositeljke leša niti da premišljam o kontrastu između jedne agresivne utrobe i potamnelih grobova, između jednog lažnog obećanja i svršetka svih obećanja.
  8. Po svemu sudeći, potreba za molitvom nema nikakve veze sa verom. Ona izvire iz jedne naročite utučenosti i trajaće koliko i ona, čak ako bi u to vreme bogovi i uspomena na njih već bili zauvek nestali.
  9. “Ni jedna reč ne može se nadati ničemu osim sopstvenog poraza” (Grigorije Palama). Jedna tako radikalna osuda svake literature mogla je doći samo od nekog mističara, od nekog profesionalca za Neiskazivo.
  10. U Antičko doba, rado se pribegavalo – naročito među filosofima – dragovoljnom gušenju tako što bi se zadržao dah sve dok ne usledi smrt. Taj, tako elegantan, i nadasve, praktičan metod da se okonča, u potpunosti je nestao i uopšte nije izvesno da bi jednog dana mogao da vaskrsne.
  11. Stalno nam govore: ideja sudbine, koja pretpostavlja promenu, istoriju, ne može se primeniti na neko nepokretno biće. Tako se ne može govoriti o “sudbini” Boga. Bez sumnje da ne može – u teoriji. Ali u praksi, jedino to i činimo, naročito u epohama kad se rastaču verovanja, kad je vera kolebljiva, kad izgleda da više ništa nije u stanju da prkosi vrenu, kad je i sam Bog uvučen u opšte raspadanje.
  12. Čim počnemo da želimo, padamo pod jurisdikciju Đavola.
  13. Život nije ništa; smrt je sve. Pa ipak, postoji nešto takvo kao što bi bila smrt, nezavisno od života. Upravo to odsustvo odvojene, autonomne stvarnosti, čini smrt sveopštom; ona nema svoju vlastitu oblast, već je sveprisutna, kao i sve drugo čemu nedostaje identitet, omeđenost i usmerenost: bestidni beskraj.
  14. Euforija. Nesposoban da sebi dočaram svoja uobičajena raspoloženja i misli koje se iz njih rađa-ju, gurnut nekom nepoznatom silom, likujem bez motiva i kažem sebi – to mora da je ono slavlje nepoznatog porekla koje treba da osećaju oni koji jure za poslovima i bore se, oni koji proizvode. Oni niti mogu niti hoće da misle na ono što ih poriče. Mislili bi kad iz toga ne bi proisticale i određene konsekvence, kao što beše slučaj sa mnom za vreme tog nezaboravnog dana.
  15. Čemu razvezati priču o nečemu što isključuje komentar? Neki objašnjen tekst nije više tekst. Neka ideja postoji zato da živimo s njom, a ne da je iskrivljujemo; da se borimo s njom, ne da opisujemo njene etape. Istorija filosofije je negacija filosofije.
  16. Poželevši da tačno saznam koje me sve stvari zamaraju, sa dosta ustezanja krenuh da sastavim njihov spisak: iako nekompletan, izgledao mi je tako dugačak i tako deprimirajući da poverovah kako je bolje da ga svedem na zamor po sebi; zavaravajuća formula koja, zahvaljujući svom filosofskom sastojku, može da oporavi okuženog.
  17. Razaranje i slom sintakse, pobeda dvosmislenosti i onog “približno”. Sve je to vrlo lepo. Probajte samo da sastavite svoj testament, pa ćete videti da li je upokojena strogost bila baš toliko dostojna preziranja.
  18. Aforizam? Vatra bez plamena- Jasno je da se na njoj niko neće ogrejati.
  19. Nikad se ne bih mogao uzdići do “neprekidne molitve”, kakvu su hvalili hezihasti, čak i kad bih izgubio razum. U pogledu milosrđa, poznati su mi samo njegovi izlivi, sumnjive preteranosti, a askeza me ne bi privukla ni na jedan čas kad u njoj ne bih našao sve ono što čini osobine lošeg sveštenika: nemarnost, proždrljivost, smisao za ojađenost, lakomost i gađenje prema svetu, cimanje između tragedije i zbrke, nadu u neko unutrašnje survavanje…
Emil Sioran
Prevod: Miodrag Šuput

Dušan Šijačić: „Banatski čampaš”

Poslednjih godina drugog i početkom trećeg milenijuma, svet je izgubio i potrošio iluzije koje su ga držale uspravnim i davale mu nadu da ljudski rod čeka svetla i lepa budućnost. Raslojavanja, kako duhovna tako i socijalna, u liberalno kapitalističkom prosedeu, učinila su da se pojedincu, onom iz običnog i svakodnevnog života, putem marketinških kampanja, izmakne tlo realnosti pod nogama a on se nađe u jednom međuprostoru između materijalne i virtuelene stvarnosti gde mu se ova druga čini mnogo ubedljivija, pa je često u prilici da ne uspeva da sagledava sebe u realnom svetlu, ili kad to ponekad i uspe, ne može da poveruje da je to zaista ono što on živi. Tako je u čitavom svetu, pa i ovde kod nas u Banatu, u okolini Novog Bečeja, gde se u vremenu tranzicije dešava radnja romana „Banatski čampaš” Dušana Šijačića koji nam otkriva, pomalo maniristički, realnost paorsku svojih junaka što svakodnevno, sa svojih evedri i salaša, biciklima, po zemljanom truckavom putu, nose mleko u mlekaru i usput, da prekrate vreme, pričaju o svemu i svačemu.
Dušan Šijačić odlično poznaje mentalitet našeg zavičajnog banatskog čoveka koji je ovde „so zemlje” i koji više od pola veka kasni za savremenim tehnološkim proizvodnim procesima i ostaje onako arhaičan, renesansan, sa velikom dozom humora i duhovitosti, dok je marketinškim trikovima, kako kroz medije tako i kroz društvene mreže, rog zamenjen za sveću a njegovo zaostajanja na trenutke, bez obzira na svu jetku muku koju proživljava, liči u ekološkom smislu na prednost, jer je svakodnevno suočen sa prirodom, i samo sa njom, u štrokavoj veri u Boga, pokušava i uspeva da nosi svoj maleni život. 
Junaci Dušana Šijačića, na starim predratnim biciklima, sa mnoštvom sećanja i priča o svojim kako živim tako i upokojenim sugrađanima, su revolucionari paorskog poštenja i tranzicionog gubitništva u vremenu koje je čast, moral i doslednost zamenilo interesom, a  ljudskost je sa unutrašnjeg duhovnog plana prebacilo na spoljašnji materijalni, koji je ljude pretvorio u ale koje su večno gladne kapitala, moći i želje da gospodare drugim ljudima.
Dušan Šijačić na trenutke svoje junake slika vangogovski, pomalo iskošeno, praveći fresku ovog vremena, što se iz mikrosveta i našeg sela usmerava ka globalnom selu koje teško može da razume patnju, muku, bol i finese proživljavanja njegovih junaka. Uprkos tome, Dušan Šijačić šalje svoje maestralne banatske ljude u pejzažu, a ko razume, shvatiće o čemu se radi.  
Knjigu proze pod nazivom „Banatski čampaš” Dušana Šijačića preporučujem za čitanje i suočavanje sa stvarnošću, koja ne postoji samo ovde u ovom romanu, već i u životu koji nam je poslednjih godina, uistinu, postao oskudan i čombav, kao letnji, truckavi, blatnjavi put o kome nam autor tako ubedljivo u ovoj knjizi govori.  

Intervju sa Radovanom Vlahovićem za "I love Zrenjanin" (novinar: Duška Kolarov)

Banatski kulturni centar, svestrana kuća kulture u malom Novom Miloševu


BKC  je ustanova kulture značajna za savremenu banatsku i vojvođansku lepu književnost, ali i naučnu misao. Iako smešten u malom mestu, Novom Miloševu, Centar je i te kako u centru brojnih manifestacija u kulturi na podneblju Banata. Kako i kada ste počeli, mogla bih reći i usudili se da se bavite kulturom i stvaralaštvom u ovo vreme sasvim nenaklonjeno toj oblasti? Da li je bilo teško?

Sve je počelo onog trenutka, krajem sedamdestih, dok sam još bio student književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kad mi je postalo jasno koliko se ono što je kultura grada i ono što je kultura sela, kako se tada to nazivalo, razlikuju i koliko je ono što se dešavalo u selima daleko inferiorinije od onoga što se dešava u gradovima. Već tada sam se pobunio protivu takvog stanja u mom romanu Samaroplavetnilo, gde sam na jedan umetnički način jasno iscrtao, malo prenaglašeno, neke od razlika, a polovinom osamdesetih sam, u paorskoj avliji moga oca u Novom Miloševu, oformio Kulturno dvorište u kojem sam, o svom trošku, pravio programe i dovodio umetnike različitih profila, kako iz većih kulturnih centara u našoj zemlji, tako i iz inostranstva. Pošao sam od ideje da se tu gde živim oformi jedna energetska i kulturološka tačka iz koje se može umetnički delovati, iz male životne sredine prema velikom svetu. U početku sam, zajedno sa suprugom Silvijom, bio usamljen u tome, kako u selu, tako i šire, ali smo opstajali. Pokrenuli smo izdavačku delatnost u devedestim godinama koja je bila sa našim časopisima veoma lepo primljena u srpskoj kulturnoj javnosti, da bi početkom novog milenija oformili Banatski kulturni centar, a sa uključivanjem ćerke Senke i sa masovnijom upotrebom interneta, društvenih mreža i novih tehnologija, pokazali i dokazali da iz našeg sela možemo kulturološki delovati i postati prepoznatljivi u globalnom selu. Moram da kažem da su se na naše festivale do sada javljali ljudi iz preko trideset država sveta, a da BKC kao izdavač u svojoj produkciji ima autore iz otprilike isto toliko zemalja. Zahvaljujući našim manifestacijama koje organizujemo, a ima ih ukupno osam, postali smo prepoznatljivi u Banatu, Vojvodini, Srbiji, regionu, Evropi, a može se reći i u celom svetu. Te neke razlike koje su postojale u vremenu socrealizna i krajem drugog milenija, u trećem mileniju su se potrle, a samim tim se izbrisala i razlika u virtuelnom svetu između onoga što dolazi kao kultura iz grada i kultura iz sela. Mada, kod nas u Banatu i u Srbiji, i dalje postoje predrasude prema fenomenu kreativnih industrija kakav je BKC, ali verujem da će one vremeno biti sve manje. Teškoće kroz koje smo, za ovih četrdeset godina, na našem dosadašnjem kreativnom i stvaralačkom putu prolazili, bile su sasvim normalne i nismo ih shvatali kao muku koja bi nas terarala da odustanemo, već su nam ti otpori davali snagu da i dalje u svojim naporima ustrajemo.   


Postali ste prepoznatljivi i relevantni činilac na kulturnom nebu zavičajnog prostora. Učestvujete u brojnim manifestacijama kulture na ovom području, organizujete književne konkurse, stavljate pisanu reč u prvi plan i svojom izdavačkom delatnošću. Sveobuhvatni ste. Polazite li od sopstvnih afiniteta i načela? Ili je za jednu ustanovu kulture danas neophodno da bude aktivna u brojnim oblastima?

Ja sam već od samih početaka, književnost shvatao kao planetarni fenomen koji se sastoji od mnoštva nacionalnih, pa onda regionalnih i zavičajnih književnosti, koje su svojevrsne riznice ljudskih jezika, tradicija, poetika, a ujedno i skup mudrosti, znanja i iskustava vaskolikog života i promišljanja sveta, kako u vremenima prošlim, sadašnjim tako i onim svetovima koji su nadrealni i sanjani i koji nam se nude kao umetnički oblici života i življenja u kojima se ljudi kroz pisanu reč iskazuju. Naš naziv Banatski kulturni centar se vezuje za našu zavičajnu regiju, koja se prostire u tri države, i koja u sebi ima preko dvadeset naroda i etničkih grupa, na čijim jezicima mi, u našoj izdavačkoj delatnosti, objavljujemo knjige i time činimo da naši kultirni proizvodi, a to su knjige, mada idu iz jednog zavičajnojnog podneblja, imaju, kroz različite jezike, evropski i svetski karakter. U delu vizuelnih umetnosti kojima se bavimo, kroz naše festivale, takođe, imamo tu multikulturalnu i multinacionalnu agendu, a slika ima svoj univerzalni jezik, tako da je svi ljudi razumeju i tumače na svoj način, onako kako je oni vide. A kad su pitanju lični afiniteti, moram da kažem da sam u mojoj porodici samo ja čist pisac, dok se moja ćerka bavi teorijom ilustracije, slikanjem, dizajnom i ilustrovanjem knjiga, pisanjem pesama, dok moj sin Nikola piše pesme i slika, a supruga se bavi ilustracijom i slikanjem. Mi sa jednakom naklonošću afirmišemo, kako naše lično stvaraštvo, tako i autora čije knjige uređujemo i objavljujemo. Otvoreni smo za sve oblike saradnje i često smo u prilici da se na našem sajamskom štandu nalaze kako zavičajne knjige tako i neka domaća i svetska remek književna dela. Kako smo mi privatna institucija kulture i kako nemamo stalne izvore finasriranja u kontinuitetu, prinuđeni smo da, kad su naši projekti u pitanju, imamo taj širi koncept i da podjednako dajemo šansu kako mladim stvaraocima, tako zavičajnim piscima, koji ne dolaze samo iz našeg Banata već i iz drugih krajeva naše države, a ujedno i da objavljujemo klasike i već afirmisane na književnoj sceni pisce. Isto važi i za prevode sa srpskog na jezike velikih evropskih naroda. Jer za razliku od izdavačkih kuća koje kupuju autorska prava za strane pisce i objavljuju ih na našem jeziku i time šire duhovnu kulturu naše čitalačke publike, mi najradije prevodimo naše pisce na strane jezike u nadi da će čitalačka publika u stranim državama možda prepoznati i otkriti kao svog omiljenog pisca i nekoga od naših autora.   


Velikim slovima upisni su mnogi Banaćani u istoriju srpske književnosti .Pišu li  danas Banaćani? Je li književna scena razvijena? Verujem da kao izdavači možete da date sud.

Može sa s pravom reći da je srpska građanska umetnost i književnost, na neki način, počela sa Banaćanima i oni su tokom istorije dali najznačajnije činbenike srpske literature. Od Dositeja do Uglješe Šajtinca, mi imamo u srpskoj literaturi plejadu pisaca bez kojih srpska književnost ne bi imala zaista smisla. Mi se u BKC-u kanimo da u budućnosti napravimo Muzej banatskih pisaca iz sva tri Banata, i iz srpskog, i iz rumunskog, i iz mađarskog, i da na taj način pokažemo, na jednom mestu, svu veličinu, lepotu i sav sjaj koji su kroz literaturu dali pisci iz našeg zavičaja. Banaćani i danas pišu, i ne samo to, već i osvaju najviše nagrade u srpskoj i regionalnoj književnosti i verujem da će, u budućim vremenima, sve veći broj mladih stvaralaca koji stasavaju na književnoj sceni učiniti da stvaraoci koji dolaze iz Banata imaju svoj specifični banatski književni univerzum i da će se sve više u vremenima budućim dešavati, zahvaljujući novim tehnologijama, ta kulturološka banatizacija Evrope i sveta.


Učestvujete kao izdavač na domaćim i evropskim sajmovima. Idemo li u korak sa svetom?

Kad su sajmovi u pitanju, na žalost, tu smo vezani za materijalna sredstva, za tržište i za to liberalno pimanje da je knjiga roba. Ja se sa tim ne slažem u potpunosti, knjiga je svakako jednim delom roba, ali je ona i više od robe. Na našim sajmovima u Srbiji nalazimo se često na jednom siromašnom tržištu koje, bez podsticajnih sredstava države izdavačima za objavljivanje kapitalnih knjiga i izdanja, teško može da funkcioniše. Pojava Fejsbuk književnosti je učinila da se književnost populariše, ali da bi se knjige kupovale, čitalačka publika treba da ima veću kupovnu moć i viši standard, što u ovom trenutku u mnogome zavisi od stepena razvijenosti naše države. Kad su u pitanju sajmovi u inostranstvu, BKC izlaže prevode svojih izdanja na našem nacionalnom štandu i tu smo često u prilici da vidimo da mnogo stvari zavisi od finasijskih sredstava, kako kad je u pitanju promovisanje naših autora koji su prevedeni na određene strane jezike, tako i za marketing koji bi u stranim medijima trebalo da prati naše prevode. Srpska književnost je jedan ogroman nacionalni resurs koji samo prevođenjem na jezike velikih može pokazati svo svoje bogatstvo i sjaj. A za to se moraju finasirati prevodi i moraju se organizovati kompanije koje će moći da realizuju prevode naših knjiga na tim i takvim velikim tržištima. Inače, od ukupne produkcije, BKC ima oko 20 posto svojih izdanja na stranim jezicima. Što je u ovom trenutku u srpskom izdavaštvu možda u samom vrhu.       


Oni koji pišu mogu i da konkurišu za priznanja. U organizaciji brojnih takvih manifestacija  BKC uzima učešće. Možete li da navedete neke od njih?

Baš tako, oni koji pišu mogu učestvovati na nekoliko naših konkursa različitih profila koje tokom godine organizujemo, a posebno bih izdvojio da mogu učestvovati i na konkursima za nekoliko književnih nagrada koje tradicionalno svake godine dodeljujemo.

Na prvom mestu je Nagrada Teodor Pavlović koju dodeljujemo u okviru manifestacije Dani Teodora Pavlovića koja će se održati ove godine po dvadeseti put. Tu je i nagrada vezana za Simu Cucića, koju već dvanaest godina dodeljujemo, zatim nagrada "Despotica Angelina Branković" koju po osmi put dodeljujemo ove godine. Evropski Fejsbuk pesnički festival organizujemo po jedanaesti put u Novom Sadu na Sajmu knjiga iduće godine, a tu je i Pesnička republika koju svake godine organizujemo u Novom Miloševu, a kao specifičan, izdvaja se Festival ilustracije knjige koji svake godine organizujemo na Sajmu knjiga u Novom Sadu i u Novom Miloševu. U saradnji sa Mesnom zajednicom Elemir raspisujemo konkurs za Sremčeve dane u Elemiru, a povremeno organizujemo i Festival umetničkog stvaralaštva za osobe sa invaliditetom. Takođe, svake godine raspisujemo i konkurs za prve knjige mladih autora zajedno sa Gradom Kikinda. 

To je, dakle, deo redovnih aktivnosti u manifestacijama i konkursima koje imamo, pored brojnih nastupa na sajmovima, kako u zemlji tako i u inostranstvu, i velikog broja književnih večeri koje se održavaju po čitavoj Vojvodini i Srbiji. Manifestacije su ravnomerno raspređene tokom cele godine, tako da se zaista ne možemo požaliti da nemamo posla i gotovo se sve održavaju bez obzira na to što je ponekad finansiranje nekih od njih od strane države i sporadično.  


Šta je ono što od  BKC-a možemo da očekujemo u skorijem periodu?

Pored postojećih manifestacije koje su tradicionale i koje radimo već godinama, možemo očekivati, na izdavačkom planu, kapitalno izdanje Troknjižje Srbi u Banatu koji se sastoji od tri značajne monografije Banata, od kojih prve dve nisu nikada imale ponovljena izdanja više od sedamdeset godina. Prva je monografija Srbi u Banatu: u prošlosti i sadašnjosti protojereja dr Dobrivoja Nikolića. Druga je Srbi u Banatu: do kraja osamnaestog veka Dušana J. Popovića, a treća Srbi u Banatu: naselja i stanovništvo Jovana Erdeljanovića. Recenzent troknjižja je akademik Vasilije Krestić.



Nadam se da su planovi za budućnost na već utabanoj trasi koju ste napravili.


Kad su u pitanju planovi za budućnost, mi iz BKC-a ćemo ići sada već utabanim stazama i verujem da ćemo u izdavačkoj produkciji ostati u toj optimalnoj produkciji od četrdeset do pedeset naslova godišnje. I da ćemo biti u prilici, koliko je to moguće, u našim skromnim moćima, da ispratimo, kako po pitanju promocija, tako u knjižarskim lancima koji na srpskom tržištu za nas rade, distribuciju naših knjiga