Marina Bogdanović: „Kruženja bez obličja”


Pred tobom je, poštovani čitaoče, prva knjiga pesama Marine Bogdanović i Beograda pod nazivom „Kruženja bez obličja”. Marina se književnoj javnosti predstavlja jednom pesnički zrelom i poetski zaokruženom celinom koju svet svojim užasima nije uspeo da pokoleba i da je natera da ustukne i poleti u zagrljaj nekim od savremenih naturalnih  tokova poezije. Pesme naše autorke su isuviše prefinjene i jezički čiste da bi pred čitaoce prosipale otrov, kalež, smrad i blato svakodnevnih pomračenja, ludila i destrukcija koje nas okružuju. Toga je i previše i savremeni čovek, kao u njenoj pesmi „Susret”, može da se prepozna u stihovima:


„Obitavam u tri čestična sloja

I sve mi je srodno u aminu

Koji krstim Lepotom”


Pesnikinja rečima oslobađa svoje unutrašnje biće, otvara vrata samospoznaje i shvata, u istoj pesmi, da je pesnički subjekt izvan jarma živog i mrtvog u prostoru koji se zove sloboda, i to je beskraj kojem teži svaki stih u ovoj knjizi, i „Uvek je to susret u poetskom umu”.  

Kruženja bez obličja su knjiga koja se sastoje iz tri ciklusa („Nigdina”, dvanaest pesama, „Čežnjivi vrtlozi”, osam pesama, „Izgubljena trojstva” trinaest pesama).

Čitajući pesme Marine Bogdanović i shvativši da često koristi simboliku broja tri, setio sam se svetog trojstva, ali i Rasela koji na jednom mestu u svojoj autobiografiji kaže: „Tri strasti, jednostavne, ali neodoljive, su me nosile kroz život, čežnja za ljubavlju, traganje za znanjem i nepodnošljivo žaljenje zbog patnje čovečanstva.”

U pesmama Marine Bogdanović, takođe, imamo tri ciklusa i tri strasti, ali se one ne pokazuju tako jasnim i očitim kao kod Rasela. Ona ih je uvila u oblande svog, do savršenstva izbrušenog, jezika i, za razliku od Marije Čudine, koja se nakon posete roditeljima i stvarnosti vraćala u svoju sobu ili kako je govorila „Vratiti se tamo gde me nema”, i za razliku od one Sioranove koja kaže: „u starosti padamo iz sramote u sramotu i što je skandalozno, čak i uživamo u tome”, pesme Marine Boganović kod čitaoca bude suprotan osećaj. Treba joj se prepustiti, otvoriti čula za njenog pesničkog subjekta i osetiti kako te čitavog prožima i kako te na jedan iracionalan način, koji se često ne da rečima objasniti, uzdiže i uzvisuje.

Čitaoca koji ozbiljno shvata reči i vizualizuje slike koje su u pesmama naše autorke date, može osetiti ritam i melodiju, može osetiti obojene tonove koji se prelivaju u njegovom unutrašnjem biću, a mogu se doživeti i puteni talasi koji prožimaju čitavo telo. Ova poezija je lekovita i oslobađajuća. Kroz tri ciklusa vidimo tri poetička modela, gde je prvi pisan slobodnim kratkim stihovima i nudi nam pesničku uvertiru koja nije od ovog sveta i koja nas vodi u svet koji nam otkriva večno mlad pesnički subjekt. Zatim nas autorka uvodi u srednji ciklus pesama koji je krunisan rimom, koji je pevljiv, ali slikovit, bogat i raskošan, tako da čitanjem osećamo da nam se otvaraju vlastite svetlosne kaverne u kojima bismo želeli da ponekad smestimo našu misao. I na kraju, treći siklus je kombinacija dugih stihova sa elementima naracije koja je u funkciji asocijativnosti samog pevanja. 

Marina Bogdanović sa svoje trideset i tri pesme kao što je Hrist sa trideset i tri godine izašao na suđenje izlazi pred sud čitalačke i književne javnosti spremna da prihvati  hrabro i dostojanstveno svoju sudbinu.
A sudbina dobre poezije je čitanje, kruženje knjige od ruke do ruke i pamćenje uglavnom onih koji poeziju vole i proživljavaju je kao preko potrebni energetski i duhovni postulat u ovom vremenu što pevanju nije sklono.

Sa radošću preporučujem ovu malu po obimu knjigu za čitanje, promišljanje  i poklanjanje dragim prijateljima.


Ne lakuje, štrajkuje

Pred izlogom
filmskim platnom
televizorom
fejsom
ljudi čekaju
da stigne čamdžija
što iz sveta u svet
prevozi duše
u mitovima i stvarnosti
U ručicama im
žuta banka za prevoz
tastatura i miš
Čamdžija štrajkuje
vadi iz džepa tubu
kao pastu za zube
i cedi iz nje emocije
izbledele od mraka
skupljene od putnika
patnika
tokom vekova službe
Ljudi čekaju
on na obali sedi
mršti se
ne lajkuje
štajkuje

Mika i Medeni


       Fejsbuk me je podsetio da je na današnji dan, pre šest godina, u prostorijama BKC-a, bila izložba slika Vere Nedin, zavičajne slikarke, a takođe i veče zavičajnog pesnika MIlenka Radnovića. Bila je to jedno vreme česta praksa da kombinujemo u jednom programu reč i sliku. Jedni od najčešćih posetilaca naših programa u selu bili su sada pokojni Milan Pavlović, zvani Mika Alas, i Bajin Marko, zvani Medeni.
        Mika je bio fotograf, slikar, pecaroš i strasni nautičar. Čak je sam, uz pomoć prijatelja, napravio svoju kako je govorio "lađu" i njome je često plovio i pridruživao se regatama koje su plovile Tisom. A onda je najednom nestao i tek nakon nekoliko meseci našli su, kako kažu, njegovo njegovo mrtvo telo kraj obale teke Tise. Ja sam voleo da se družim sa njim i poslednjih tridesetak godina često me je pratio sa svojim foto-aparatom. Voleo je da nosi crni šešir sa velikim obodom i to mu je davalo neki elegantni izgled.
      Marko je usmeni seoski stendap komičar koji je svoju duhovitost i svoje priče i šale godinama, kao na stalnoj sceni, bez obzira na vremenske prilike, pokazivao u centru ispred Cecine trafike. Tu je sedeo na jednom kamenu, a kraj njega je bio njegov bicikl i dva psa, a u ruci je držao plastičnu čašu uvek sa nekim pićem u zavisnosti od toga šta se našlo pri ruci. Kad su zatvorili trafiku, Marko se povukao u svoju kuću i tamo svakodnevno prima prijatelje na druženje i uvek je spreman da ih uveseli svojim šalama.
      O Miki i Medenom bi se mogli romani napisati, ali za ovo jutro toliko.


Zakasnelo poentiranje

Nadigrali te
igrači
na prljavo
kažeš mi
prijatelju
I treba
kažem
Kad ih puštaš
isuviše blizu
Ima boga
sudiće im
kažeš
Hoće
kažem
Kad im on bude
sudio tebi će biti
kasno da poentiraš

Poznajem čoveka

O mom književnom nasleđu ne treba niko da brine. Čak ni moja žena i deca, kaže mi večeras telefonom prijatelj pisac. Ako nešto i ostane vredno da sam napisao i uradio, samo će sebi prokrčiti put u vremenu budućem. Ukoliko to ne vredi, onda o tome i ne treba na silu brinuti. Nisam mu ništa odgovorio jer i suviše ga cenim kao autora, a i poznajem čoveka više od četvrt veka.

Ovako je to bilo nekad

Na promociji u Bojiću


Ovde pričam
a čini se da mi malo ko veruje
u Beogradu na promociji moje prijateljice Zorice
o tome kako je net učinio da BKC postane planetarno poznata izdavačka kuća
Mada je to proverljivo
Pitajte Gugl
On se trudi da sve zna



Lako se primam na reči


Primam se lako
palanački
naivno
na reči
Pa čak usud strašni
kad šalje ih
vetrićem lahorićem
što suknjice
devojčicama nadiže


Фотографија корисника Nevena Subotic

Da se ne bavimo tricama



Da se ne bavimo tricama

Mi nismo glavni
glavna je glava
što glavinja
iz stomaka
guznog creva
ispuvka
pre smrtnog
ropca

Usput
je put
koji smo sledili
vekovima
i tek na kraju
on nam se u pravom svetlu
ukaza
pod opalim na zemlji trepavicama
u iskopnelim zenicama
kraj aortinog
bunara
oltara
atara

Krezube su sve reči
ostale da se tope
sa crnim snegom
što prosula je pogana želja

Još dan
samo još jedan dan viče
vrišti i zavija
životinja uma

Ali da se ne bavimo tricama

Budan sam

Neka bude
kako ti želiš

Budan sam

Moja volja
je mala
a strepnja
velika

Čovek si
sumnji
Crni trn
zaboden
u zelen
oblak

Vrludaš
između sna i jave
opoganjen životom
molitvom uznesen
u triptih beskonačnog


Luda krv

Natovarim se
poslom
a onda počnem
da klecam
Nosim junački
zaigravam se
i klecam
Smejem se
i klecam
kao čika Jova
"Šetalicu satu
zadržavam"
Sve jednako
zabrinut
da ne padnem
licem na zemlju
polupam nos
a onda
luda krv mi
izlipti napolje
Pa latim ćurak
i okrenem ga
naopako
i krenem da pevam
tako je lakše
mislim se
sa pesmom je sve
mnogo lakše

Simon Grabovac: SA PUTA


Hteo bih ovde sa puta
da skrenem i malo odmorim
da zastanem udahnem
sveži vazduh, „bacim pogled“
stavim ruku iznad obrva
i usmerim pogled podbočim
se i isturim jednu nogu
ili se u poluokretu osvrnem 
i pogledam pejzaž  hteo bih da
svrnem da otkrijem ima li drugih
puteva da zalutam na neki
od njih i da osetim kuda vodi
i da li ima iste džombe i krivine       
rupe, koloseke, glib
i bar za nekoliko trenutaka da odahnem
sećanje onda da navre i duša prhne
da se osvrnem unazad ili bacim
prezriv pogled, presamitim i
spustim na hladnu zemlju
hteo bih bar jedan korak
jednu stopu da ocrtam na 
zelenoj travi možda da se
izgubim u dubokoj šumi
za trenutak da zastanem na
nekoj zarasloj stazi da
uzdahnem skupim
misli, pogledam u nebo
pustim suzu, viknem
i sačekam odjek
sagledam život
u jednom trenu
Hteo bih konačno
Bar jednom
Bar malo da iskočim
Iz koloseka
Hteo bih
Da bar pomislim
Da mogu skrenuti
Nestati
Odahnuti


Iz knjige u pripremi Loža (Banatski kulturni centar, 2016) 

 

Simon Grabovac: NIKAD



Nikad nisam bio u Kikindi. U toj pustinji od grada nikada se nisam obreo pre ove duboke noći. Nigde nikoga nema, ulice i zgrade su pune mraka. Samo se huk sova čuje. Grad je pust. U bilo kom pravcu da krenem nailazim samo na uvreženu prazninu. Čak i kad zalutam ne stignem nigde. Kao da sam obavijen tom prazninom i kao da je večnost u njemu zavladala pre hiljadu godina. Pokušavam da se setim bar nekoga koga sam poznavao ali ni to mi ne polazi za rukom. Sa spomenika pojedinim značajnim ličnostima ili herojima izbrisana su ne samo imena nego i likovi. Samo se njihove obrazine preteći zarivaju u mrak. Listam dalje svoje sećanje. Naprežem pamćenje i duboke bore se iscrtavaju na čelu. Ali ni to mi ne pomaže. Zastajem. Sedam na ivičnjak i pokušavam da se posuvratim; da sve svoje moći zapažanja saberem i pokušam pronaći bilo kakvu čvrstu tačku od koje ću krenuti ka izbavljenju. I dok izgubljeno žmurim odnekud (da li iz mene ili grada pustinje?) dolazi jedva čujna čudna muzika. Tračak ozarujuće svetlosti podigne moju nadu i beznadežno telo i ponese (da li?) u nekom nepoznatom pravcu. I nisam prošao ni nekoliko svetlosnih godina kada desno u maloj ulici iza strogog ugla na skoro renesansnom trgiću primećujem negovu ogromnu okruglu frizuru koja uokviruje glavu sa izduženim nosom i sveže obrijanim licem kako na klavsenu svojim dugim prstima polunagnut svira svoju prvu rok operu Gregor Samsa. Ne uspevajući da prođem duboki šljunak poezije stigao sam samo da kažem Radak i svetlo je sasvim saseklo moj pogled.

220909

Iz knjige u pripremi Loža (Banatski kulturni centar, 2016) 



Stojan Bogdanović Lovac

Pesnik ponad rukopisa
U zasedi čeka smrt
Varkaju se

Lovac uzima stih
Puni pesmu
U smrt da ispali
(Od)jeknu

Promaja

Uhvati me tako
neki andrak
zamor valjda
materijala
Ili nešto tome slično

Ništa ne radim
trudim se da ne mislim
sednem u hlad
i gledam kako raste
iz crnog oblaka
sočna zelena trava

A onda shvatim
opušten sam
oslobođen
bez velikih želja
kao promaja
što leluja
iz sebe sama

Život je to
kažem sebi sutradan
a on treba da mi se
što češće dešava

Rođen sam kao baksuz

U igri kauboja i Indijanaca, dok sam bio dete, uvek sam bio Indijanac.
A znaš dobro kako su indijanci prošli.
Kad je u pitanju politika, za koga ja glasam, taj izgubi izbore.
Takav sam ti ja, da je puna ledina pičaka, a samo jedan kurac, ja bi' se za njega u'vatio.
Rođen sam kao baksuz i umreću tako. Kaže mi, napijajući pivo iz krmače, Zare.

Znam, kažem ja, i brzo uskočim u knjigu Voz za svetog petra Đure Đukanova.

A onda je koza prestala da meči

Ricina koza bolno mekeće
da se na dva ćoška čuje

Devica iz trećeg poziva
je prostrla bele krvave
plahte na živčani štik

Rembo me je uveo u predvorje
kuće uspomena gde se sastao
i svira li svira nebeski orkestar
Mome Makedonca

Sve mi je bilo jasno
i ništa nisam razumeo

Svet je toplo za življenje
i umiranje mesto

Nezamenljivo

Čujem Rembo toči crno vino
iz plastične flaše
Ne nije bilo ludila u noći
su se sastali na pojilu
fudbaler i pesnik

Jedino je policija podmetnula
prisluškivače
ispod devičinog kreveta

A ona je snivala i kresala se
se u snu kao niko njen

A onda je koza prestala da meči
jedino je nebeski orkestar
još dugo odzvanjao pustim sokacima

Kod penzionera

Na terasi
doma penzionera
Arkadije i ja
sedimo gledamo
u žensku pijacu
pušimo
i dosađujemo se
Samo do nedeljne
supe da se dovučemo
kažem ja
I moji su pristavili
matoru kokošku
kaže on
Daleko je do podna
kažem ja
Još po jednu pa idemo
I tako zapalismo
kao pravi budući
penzioneri
A sve u želji da nam
vreme do supe nedeljne
što brže prođe
Eto šta ti je tradicija
kod nas u Banatu

Marina Mina Bogdanović: Hod po vodi

Kad mi srce
pod bezbrojnim rebrom zaspi
U kući nenatkrivenoj spiraju me sati

I čekajući
Da se neko vrati
Kružnom lokvom prosjačim kapi

Sipim
Po nagoreloj zemlji
Kao hranjiva tvar koja je plodi

Izvan sećanja
Neko spušta stopu
I hoda... hoda... po mojoj krvavoj vodi

Kraj vetrenjače u Melencima




U poslednje vreme
sa svih strana
iz svih medija
stižu mi poruke
To oni koji misle
da su važni i poznati
daju uputstva
nama običnim ljudima
kako da uspemo

Oni su kao pretplaćeni
da dele formule sreće
Kažu oni su poznati
i savetuju me kako da
živim
i kako da se u ovom svetu
vladam

Ne slušam njihove poruke
jednolične su i dosadne

Živim kako mogu
kako umem
i kako znam
Dok mogu