Radovan Vlahović

Danas Mika ženi Danu.

Фотографија корисника Milorad Vlahovic Danijela Macos

"Politika" 21.9.2017, "Drugo lice Marije Terezije"

Jasne Sofija Kosanović: „Tebe, Bože, ljubim mojom pjesmom”

Poštovani čitaoče, pred tobom je nova knjiga Jasne Sofije Kosanović pod nazivom „Tebe, Bože, ljubim mojom pjesmom” koja nam se u svom umnom i bogobojažljivom fonu otvara i nudi kao prelepa molitva i vapaj da zajedno sa njenim pesničkim subjektom, ljubeći pesmom, krenemo bogotražiteljski na naš zajednički put ka oboženju.

Treći milenij nam, kroz svoje medije, politike i ideologije novca, nasilno nameće, na svakom koraku, sebe kao svet svet bez Boga u kome vladaju jači, ratuju moćni, a pobeđuju zli. Ovaj svet je sazdan po meri Boga za život, ljubav i za sreću čoveka, a ipak je mnogo mržnje, ratova, klanja i ubijanja, jer neko je u devetnaestom veku rekao: „Ako nema Boga, sve je dozvoljeno” i tu matricu, željni novca, moći i vlasti, veliki broj svetskih moćnika, ne samo da ponavlja, već i primenjuje. Svet je postao globalno selo u kome oni vladaju tehnologijama i silom, ne obazirući se na ljudske i Božije zakone, već pohlepno uzimaju i otimaju kako materijalna dobra tako i slobodu pojedinca da se oseća srećnim i voljenim pod kapom nebeskom i okom božijim. Ova knjiga nas uči da Boga ima i da nije sve dozvoljeno.

Već od samog naslova knjige, Jasna Sofija Kosanović diže glas protivu tog i takvog sveta i svojom ljubavlju i pevanjem otvara čitaocima svoje srce i inicira da se i čitaoci, otvaranjem svog srca, putem oboženja i samousavršavanja svoje ljubavi i usklađivanjem njenim sa sveopštom ljubavlju Gospodnjom i blagodaću koje nam on nudi kroz liturgije, nađu oradošćeni i osnaženi kao korisnici Gospodnje milosti u svetu koji je surov, i tu pronađu svoje mesto da opstanu i ostanu kao ljudi među ljudima.

U pesmi „Pastir” naša autorka nam kaže:

Zgriješen na koljena padaš, čovječe, vječan nisi.

Neka te pjesma dobrote ponese

pred očima njegovim,

srce nek te dušom nosi.

Ovaj je minut kao vječnost draga.

Knjiga pesama Jasne Sofije Kosanović „Tebe, Bože, ljubim mojom pjesmom” je pisana u slobodnom stihu, jezikom arhaičnim, biblijskim i svetootačkim, a u njoj autorka prepliće slike kako iz svog života i svoje egzistencijalne stvanosti sa slikama iz religiozne literature i velikih duhovnih mislilaca kao što je Sveti vladika Nikolaj Velimirović. Ona nam otvara na jedan nov i neponovljiv način priču o pojednicu, u ovom slučaju lirskom subjektu, na jedan narativan, a ipak poetičan način, i daje nam štivo koje je filozofski složeno, čak na trenutke pomalo nadrealno i metafizičko, a ipak pitko, čitljivo, nadahnjujuće, okrepljujuće i sa katarzičnim poentiranjem u svakoj pesmi ili pak prozaidi.

Na jednom mestu u pesmi „Nisam znao kuda da krenem” autorka nam kaže:

Svatićemo koliko smo kratkotrajni,

prevareni sami od sebe u našim tijelima,

dok nebeskim svodovima budeš ispisivao

imena onih koje si ponio sa sobom.

Svest autorkina o kratkoći života, o bespomoćnosti pojedinca, o zarobljenosti u hedonističkom poimanju sveta, čini da ova knjiga u svakom novom čitanju dobija sve veću lepotu „pevanja i mišljenja” i daje nam preko potrebnu duhovnu infuziju da izdržimo i istrajemo na putu ka samospasavanju naših duša, a ujedno nas autorka, poput psalmopevca, vodi svojim putevima i otvara nam duhovne oči da, čitajući je, spoznamo ljubav i visine u koje nas vera u Gospoda priziva.

Citati na koje povremeno nailazimo u ovoj knjizi su ili iz „Svetog pisma” ili su citati svetih otaca, i njima naša autorka kao da omeđava svoje pesme, a ujedno im daje duhovne smernice i krepi, ispisujući ih, kako svoju dušu tako i dušu nas čitalaca, pokazujući ih kao deo teksta mudrosti i umovanja u kojim vidimo putokaze i međaše za stepenište koje nas vodi ka nebu.

Ono što je karakteristika ove knjige su i kratke priče koje bih okarakterisao kao pesme u prozi, prozaide ili pak ispovesti i molitve koje junaci kroz autorkino pero govore. U određenje ove knjige nismo stavljali da su pesme i priče, već samo pesme, jer je i sama intonacija priča epsko-lirska i ako bi se drugačije tekst složio, videli bi da su u pitanju duže pesme koje pričaju priče svojih junaka.

Moj zadatak nije da vas, poštovani čitaoci, vodim kroz čitavu knjigu naše autorke i da vam je prepričam, već da probudim vašu želju za čitanjem. Ni autorkin cilj nije da vam daje gotova rešenja i formule kako da živite vaš život. Naš cilj je samo da vas ponukamo da vi tražite vaša rešenja da sami otvarate i prepoznajete vaše puteve i da postanete i vi korisnici sveopšte Gospodnje blagodati koja se na sve nas, ljude trećeg milenija, neštedimce sliva i nudi, a na nama je da je prepoznamo, kako nam peva Jasna Sofija Kosanović, i usvojimo ljubavlju.

Jovana u akciji.

HOSŤ (Georgovi Traklovi)

Včera večer, kým som vyberal
čierne motýle z hrude
zastavil sa Trakl

Dotackal sa držiac
v ruke oloveného rytiera
a Hölderlinov polievkový tanier
z ktorého sme lyžicou
večerali surovú
vínovicu

Bolo sychravo
a pusto
pod orechom
kde sme pred vojnou
v detstve zahrabali
čierny vred smútku
čo nás držal
vzpriamených
do smrti

Narodili sme sa
v Sebastianovom sne
nahí a bieli ako múka
zo štrbiny času
preosiata
neviditeľnou Hospodinovou
rukou

Omdletá sestra nás
celé dni snímala zo šibenice
ako hmlu, čo naťahuje sa
pod viečká stareckých očí

Sovy celú noc skuvíňali
a splašený mesačný svit sa skryl
do dafininých korún
len hviezdy škvrnami prekyrili
naše tváre na nebi

Potom Georg odišiel
hodiny zastali
a ja som zaspal pod orechom
držiac hlavu na Hölderlinovom
plechovom tanieri

zo srbčiny preložila
Zdenka Valentová Belićová

Naslov originala:
Radovan Vlahović, Gost (Georgu Traklu) http://vlahovicradovan.blogspot.rs/2015/09/gost-georgu-traklu.html

Dve tradicije

Фотографија корисника Banatski kulturni centar

Ja, Radovan Vlahović, banatski pravoslavni Srbin, objavljujem da, danas, govoreći o antologiji na srpskom i nemačkom jeziku pod nazivom Od A do Š koju je priredio i preveo Johan Lavundi iz Ulma, spajam u sebi dve tradicije. Jedna je vezana za jubilej kad je, pre osam vekova 1217. godine, krunisan Stefan Nemanjić Prvovenčani i kad je moj narod dobio svoju prvu međunarodno priznatu državu, a i sama antologija nosi podnaslov Osam vekova srpske poezije. I drugu marijaterezijansku srpsku tradiciju, na tristogodišnjicu rođenja velike vladarke, čiji su podanici u dva veka dugom periodu moji preci bili, prihvatajući privilegije koje su ratnim militarskim zaslugama od nje dobili - oni su formirali svoju samoupravu pod nazivom Velikokikndski dištrik i petnaest godina pre francuske buržoarske revolucije, među prvima u Evropi, su ostvarili svoje građanske slobode. Ja, kroz čitav život, nosim te dve tradije u sebi duboko verujući da su one u meni i u mom zavičaju kompatibilne i saglasne u svemu. Antlogija koju je priredio Johana Lavundi, a ja objavio, i o kojoj danas govorimo nam u ovom trenutku to najbolje svedoči.

Zdenka i ja u muzeju KOTARKA.

Svetlana Matić sekretar SKPD Prosvjeta iz Beča daje izjavu našem Dariju na terasi Kaštilja

Ovako me je video pre neki dan moj prijatelj fotograf Andrej Meleg.

Jutros na pijaci

Jutros na pijaci
dok sam čekao ženu
da pazari namirnice
za nedeljnai ručak
Vidim lokalnog Kineza
trgovca kako nosi vreću
sa crvenom paprikom
koju još zovu
"Slonovo uvo"
I već ga zamišljam
kako iza dućana
on i žena mu
peku papriku
i spremaju zimnicu
Ovi su se dobro
primili pomislim
u našem selu
Dakle ima života
u Banatu
Ako ne bude Srba
Mađara, Rumuna
i Nemaca..
biće Kineza Sirijaca
Roma i ostalih
Život se izgleda
ne prekida
samo se ljudi menjaju

300 godina od rođenja Marije Terezije

Ambasada Slovačke republike, Opština Novi Bečej, Banatski kulturni centar Novo Miloševo, Mesna zajednica Novo Miloševo i Udruženje za negovanje tradicije – Novi Bečej obeležavaju 300 GODINA OD ROĐENJA MARIJE TEREZIJE 16. septembra 2017. godine u Novom Bečeju i Novom Miloševu.

Za stanovnike koji su živeli na današnjoj teritoriji Opštine Novi Bečej, a i šire, Marija Terezija je bilo izuzetno značajna. Carica je osnovala Velikokikindski dištrikt kojem je lično darovala privilegije i autonomiju visokog stepena retku za to vreme. Dištriktu su pripadali deo današnjeg Novog Miloševa – Karlovo, koje je dobilo ime po ocu Marije Terezije, i deo novog Bečeja – Vranjevo. Za vreme trajanja Velikokikindskog dištrikta, od 1774. do 1876. godine, ovaj deo Banata se posebno razvijao.

Poludnevni program počinje skupom gostiju od 10 do 10.30 časova u Muzeju „Glavaševa kuća” u Novom Bečeju, gde će pozdravnu reč dati njena ekselencija Dagmar Repčekova, ambasadorka Slovačeke republike u Srbiji, i predsednik Opštine Saša Maksimović, uz kratki program klasiče muzike.

Dagmar Repčekova.

Repčekova je inicirala organizaciju manifestacije posvećene godišnjici rođenja Marije Terezije prilikom posete Banatskom kulturnom centru aprila ove godine.

Dvorac grofa Karačonjija u Novom Miloševu.

Programi se nastavljaju u Domu kulture u Novom Bečeju, obilaskom stalnih i aktuelnih postavki slika, zatim u dvorcu grofa Karačonjija u Novom Miloševu, i u „Žitnom magacinu” muzeja „Kotarka” u Novom Miloševu, gde će biti otvoreno više izložbi posvećenih Mariji Tereziji i biti predstavljena knjiga srpsko-nemačke antologije „Od A do Š: Osam vekova srpske poezije” Johana Lavundija, uz muzički program pevačke grupe „Banatska odiseja”.

Izložbu slika posvećenih Mariji Tereziji iz kolekcije Miroslava Vetrika iz Bratislave otvara ambasadorka Slovačke. O izložbi „Marija Terezija u izabranim poveljama i dokumentima na teritoriji Vojvodine” govori Dragan Rauški, o izložbi oslikanih šamlica sa motivima iz života Marije Terezije govori galerista Pavel Babka iz Kovačice.

O antologiji „Od A do Š: Osam vekovasrpske poezije / Von A bis Z: Acht Jahrhunderte serbischer Poesie” Johana Lavundija govore pesnici Radovan Vlahović, direktor Banatskog kulturnog centra, dr Zoran Đerić, upravnik Srpskog narodnog pozorišta, i Goran Ibrajter, urednik Sterijinog pozorija. Stihove na nemačkom govori student gemanistike Igor Avramović.

Brojne ugledne zvanice, na kraja dana, biće u prilici da posete Zoološki vrt ptica plovuša u Novom Miloševu Vlasnika Dragana Jorgina.

Nekretnine

Oni što imaju nekretnine pate i muče se jer ne mogu da ih održe.
A oni što ih nemaju pate još više u želji da dođu do njih.
Pate i jedni i drugi, jedino što još ovi prvi moraju da plaćaju porez.

Dva slikara, Miodrag Nadlački i Zoran Putniković.

Nađem se u čudu.

Kad me nužda natera
u praktičan život
u izvršavanje
svakodnevnog služenja
materijalnom svetu
gde su dva i dva
uvek četiri
Nađem se u čudu
postanem nespretan
mutav
i tužan
O kako beskrajno tužan

Starac u ogledalu

Odvede me juče
Silvija u Kikindu
da mi kupi sako
da danas ne idem
na prijem u jednu
ambasadu
kao klošar
To me je malo ljutilo
i kažem joj
ja sam pisac
i u mom pravilu
službe ne piše
da treba da ličim
na manekena
Samo ti probaj
ovaj sako
uporna je
Obučem ga
kao da stavljam
najlonski džak
na leđa
Pogledam se
u ogledalu
vidim tamo starca
malo bucmastog
i smešnog
Otkud ovaj pomislim
u mom odrazu
u ogledalu
Skinem sako
izađem iz radnje
zapalim Laki
i pomislim
Glupo je kupovati
sako
nepoznatom čoveku
I krenem kući