Kako da definišem naviku

Između zubobolje i svakodnevne navike pisanja na fejsu gotovo da i nema neke sličnosti, osim možda u jednom, u vlasniku koji, kao što vidite, mogu biti i ja. Zubobolja je stvar na koju, i pored svih briga i preporuka lekara, u nekim satima ne možete da utičeta pa ma koliko o zubima vodili računa i ma kakvu volju za zdravljem zuba imali. Kad se pojavi bol, postanete svesni koliko je vaše telo na čelu sa zubima podložno propadanju, a kad još počne da vas boli i kad počne da kljuje direktno u mozak i još kad to krene pred spavanje, onda vam i ne preostaje ništa drugo do da junački i pored svih lekova protiv bolova izdržite i prebrodite noć, a tek ujutro da se javite kod zubara. I naravno onda odete kod čika zube i on vam ili zub leči, ili ga popravlja, ili ga vadi, i tu, nakon nekog vremena, bol prestaje. A nama onda ostaje navika da ih svakodnevno peremo i čuvamo kako nam se nebi ponovo desilo da trebamo da osećamo taj nesnosni bol  koji smo eto, može se reći, preboleli. Sa pisanjem je malo drugačije, ono vam prosto uđe u krv i kad ništa ne zabeležite i kad se ne javite sa nekim pa ma i najmanjim tekstom, osećate da vam nešto ne dostaje, da vam nešto fali, da vas nešto u duši svrbi, i to traje, a ponekad vas natera da se uzvrpoljite i da prosto ne znate kud ćete sa sobom. Ozbiljni ljudi, veliki pisci, naučnici, inženjeri, političari, sveštenici sa misijom, filozofi, pisanje na fejsu ne shvataju dovoljno ozbiljnim, za njih je to i dokolica i razbibriga i dovoljno nestvarna pojava da tome ne pridaju nikakvu važnost. Oni drže do sebe i do svojih razmišljanja i stavova i ne iznose ih, ni lako, ni jednostavno, a pogotovu ne pred onima koje ne poznaju lično i sa kojima nisu bili u prilici da komuniciraju u stvarnom životu. Mi koji smo stvorili naviku da svakodnevno pišemo na fejsu na sve to gledamo drugačije, i znamo da svaki naš tekst na fejsu u osnovi ima neki od naših unutrašnjih doživljaja. Za nas su kompjuter i fejs samo sredstva preko kojih iznosimo iz sebe sve ono što se godinama nataložilo u nama i tako pokrećemo naš duh na kreativnost, naš um na samodisciplinu, a našu podpamet na oslobađanje od nesvesnih doživljaja i pamćenja koja nam se nehotice mešaju u stvarni život, te činimo ponekad i ono što nikako ne bismo želeli. Ali da se vratimo početku ovoga teksta i vidimo da zaista zubobolja i pisanje na fejsu nemaju nikakve veze, osim možda ponekad u akterima, a među njima sam ja, a možda i vi, kažem ponekad

Imam šupu i na šupi rupa,komšinicu gledam kad se kupa

Bio je bećar, pa još lola, pa bekrija sa osamnaest godina. Jedinac, a gimnazijalac, sin dobrostojećih roditelja i redovni potrošač bakine penzije koju je zaradila drugom udajom za jednog prvoborca iz našeg kraja. Zvao se Dragutin, a tepali su mu Dragi. Bećarsku školu je učio u kafani zvanoj Kauboj, a najviše je voleo da pije za šankom i da, kad se sve birtije u selu zatvore, uzme harmonikaša da ga noću prati od kuće do kuće, da budi rođake i prijatelje koji mu nikada nisu zamerali.
Dragutin nije ništa radio u kući kao ostala deca iz paorskih kuća. Njegovo je bilo da uči i da se odmara i da završi jednoga dana velike škole, kako je govorila njegova baba. Bio je nada i uzdanica čitave porodice i sa muške i sa ženske strane i u njemu su videli da će kroz školu i docnije kroz njegovo gospodstvo i kroz dobro zaposlenje i sami na neki način osetiti uspeh. To što je vikendom voleo da šankira, nije nikome bilo važno i sve su te Dragutinove manguparije gledali kao nešto sa čime se treba u tim godinama samo dičiti.
Od svih pesama, Dragutin je najviše voleo da mu se pevaju cajke i berćarci, to jest one pesme koje se pevaju kad se momci u zoru prate podnapiti kućama. A on, Dragutin je pio, pevao, plaćao svirca, a kad se raspustio posle četvrtog razreda i kad je diplomski dao u gimnaziji, nešto je učestao. Njegovu tajnu zašto voli bećarce niko nije godinama znao, dok je pre nekoliko godina, sad već ostareli, osedeli i oronuli Dragutin na jednoj pijanoj sedeljki nije otkrio.
– Kad sam bio deran u petom razredu osnovne škole, išao sam u šupu, mati me posla da vidim da li ima kokošijih jaja u gnezdu iznad čokanjica gde su se kokoške obično sklanjale da snesu. Kad sam se popeo gore, video sam da tamo ima jedna rupa. Pogledao sam kroz nju prema komšinskom dvorištu i video kako, do pasa gola u velikom koritu, moja komšinica Snežana pere grudi. Dan je letnji bio pri kraju, a ja sam stojao, gledao kako se ona, a tada je imala oko dvadeset i pet, tek je jedno dete rodila i dobro je izgledala, gledao sam kako se ona pere i kako se sapuna i kako pere kosu i gornji deo tela sa više voda. E, tada mi je kroz glavu prošao bećarac: Imam šupu i na šupi rupa, komšinicu gledam kad se kupa – tako je govorio Dragutin koji je od tog prvog detinjeg doživljaja, docnije, čim je malo porastao, krenuo da terevenči i da kroz pratnju priziva slike koje su mu se kasnije i kroz snove motale po glavi. 

Karlovčanka

Kad sam je prvi put upoznao, imala je devetnaest godina i pozamašno devojačko iskustvo. Pio sam kafu kod Vajte u poslastičarnici, a kraj mene za stolom, Fruškogorski Čarobnjak je gledao u šolju gimnazijalkama koje su čekale u redu da im najčuveniji beli mag u okolini kaže nešto o njihovoj budućoj sudbiini. Kad je ušla i videla red kraj mog i Čarobnjakovog stola, sela je kraj nas. Pružajući mi ruku rekla je svoje ime glasno, fiksirajući me pravo u oči. Ja sam Jelisaveta, rekla je i izvadila cigaretu i zapalila. Radovan, odgovorio sam joj pijuckajući kafu. Ordinira, šapnula mi je tiho i usput me šakom uhvati za koleno, kao naslonila se. Eto, vidiš već, odgovorio sam joj. U pitanju je bio veliki odmor i kafa i gatanje su bili naručeni, a Čarabnjak je žurio da svakoj od devojaka kaže nešto lepo i utešno. Jelisaveta poruči sebi jednu kafu. Ti si onaj pisac što se skoro doselio. O tebi sam mnogo slušala, rekla je. Nadam se nešto lepo, rekao sam. Uglavnom, odgovorila je. Ćutali smo i pušili dok čarobnjak nije završio, to jest naprasno je prekinuo pošto je zvonilo i devojke su pojurile na čas. Došla sam da mi pogledaš u šolju pošto idem na audiciju kod jednog poznatog kantautora iz Novog Sada. On je veoma popularan i trza na mene. Ali mislim da je loš u krevetu pa bih da vidiš da li se upuštam sa njim u priču. On ima nekoliko pesama, bolje reći pesmica i primetila sam da trza na mene, ali ja mislim da je on šmokljan kojem se, eto, posrećilo. Čarobnjak ju je gledao smirenim i dubokim pogledom, i kad se šolja dobro ocedila, kad ju je uzeo u ruke, dugo i zamišljeno ju je gledao i ćutao. Da se ne foliramo, govorila je, hoću istinu, da li ću ga zbariti ili neću, želim odmah da znam. Govorila je otresito slobodno i neopterećeno kao da se radi o nekom običnomi svakodnevnom poslu. Čarobnjak je ćutao. Pa kaži devojci nešto, zamolio sam i ja prijatelja Čarobnjaka. Sutra neka dođe na kafu pa ću joj reći, danas nije njen dan. Ali ja sada idem na sastanak, dolazi po mene Aca kolima. Ti danas ideš kući, reče joj čarobnjak, lagano i zapovednim tonom. Kažeš da ne idem danas, a ja sam obećala. Danas ostaješ. Propustiću šansu, rekla je. To nije tvoja šansa danas. Ako ti sutra šolja drugačije kaže i ja ću ti onda reći drugačije, reče Čarobnjak. Jelisaveta je ostala te večeri u Karlovcima i docnije je završila sa Kurtom, lokanim boemom pijana na čardi kraj dunava. Aca koji je te večeri trebao da je vozi za Novi Sad se kolima survao u provaliju kraj Puckaroša.
Prošlo je od tada više od trideset godina, jedna druga dama je uletela te večeri u naručje čuvenom kant autoru i ubrzo posle toga se udala i decu je izrodila, a on je svakim danom postajao sve značajniji i popularniji. A Jelisaveta se tek posle Acine sahrane uplašila, a ujedno i obradovala videvši da je je izbegla tragičnu sudbinu. Iste jeseni se udala za lokalnog vinogradara iz Golubovića kuće. Decu je sa njim izrodila i sve jednako verujući da joj je Čarobnjak pomogao da izbegne prst zlehude sudbine koja je zadesila njenog prijatelja u automobilskoj nesreći. Postala je obična karlovčanka koja ponekad sama izađe bez muža i dece u grad u kafanu i sedne za sto poruči vino i pozove tamburaše, tek da proslavi što je još uvek živa.   

Nemam vremena

Moj boravak u prošlosti svakodnevno se spotiče u takođe moje večno pitanje dali se uopšte trebam obazirati i dali uopšte i trebam ići u posetu mom prošlom životu. Upitanost me ponekad dovede u stanje blage razjarenosti duha  i besa na samog sebe.
    Gosteći se u veremenu prošlom naš sadašnji duh otkriva mnoštvo mana i nedoslednosti koje smo imali. Otkriva gomile promašaja i nedorečenosti koja se ničim pa čak ni racionalizacijom psihološkom ne može opravdati.
    Nije mi nimalo prijatno da se prisećam ni lepog ni ružnog.
Lepo kad ga se sećam imam utisak da je sladunjavo patetično, naivno i obojeno stilskim sredstvima koja u mojoj uobrazilji često preuzimaju retoričku i slikovnu kontrolu nad mojim mislima. Dakle za proživljeno lepo mislim da je uobrazilja i tačka.
    Kad je u pitanju ono što je ružno i ono što sam doživljavao kao teskobu, mučninu što sam doživljavao kao BORAVAK U PAKLU bilo da je u pitanju strasno prihvatanje hedonističkih mladalačkih poriva ili da je u pitanju fizički bol koji su mi nanosili ljudi kojima sam se suprotstavljao ne prihvatajući večito pravo da slabiji se povuče pred jačim, dakle i posle odmeravanja snage sa jačima fizičkim, kad sam dobjao po fanfulji da bih olako iznete ocene i reči utvrdio. da bih sačuvao ne postojeći ponos i ugled pred drugim ljudima da bih iskazao hrabrost koji svi zaborave pa je se i ja sam za kratko vreme ne sećam. 
    Dakle moj boravak u priošlosti gde su mi se ružne stvari dešavale jednako mi je danas nestvaran i sklon sam ga takođe dobro obojiti u svoju korist bojama uspeha čevrstine iznetog stava i spremnosti da se uvek vidi da su drugi ono strašno i zlo a ja sebe da opravdavam.
       Onda sam odlučio da što ređe idem u goste u moju prošlost i u moja proživljena vremena. Moj duh sam usmerio prema beskonačnom i počeo da crpim snagu iz večnosti. U takvoj konstelaciji snage i odnosa sve ono što sam živeo u odnosu na ono gde sebe projektujem je onako  maleno sićušno i minorno tako da shvatio sam da nemam vremena za gošćenje u prošlosti.  

Štrkulja

Kad sam je upoznao pred Ribarom u Dunavskoj bila je srednjoškolka. Imala je dugu masnu kosu, volela je Jelen pivo slušala je Kleptona i čitala Vaska Popu.Za glavu je bila višlja od vršnjakinja a kako je bila slaba i vižljasta moj prijatelj Gabi joj je dao ime Štrkulja.Videlo se da nije obična devojka i da život od nje očekuje nešto posebno. Bila je lider u svojoj gneraciji po svemu. Prva je bila u vrsti na časovima fizičkog, bila je skroz odlična, smela je ono što drugi ne smeju, tako da je prva počela da puši da pije pivo, na bezec puši džokavac. Đanu je skinula iz inata, tek da pokaže da i to sme i da je i u tome prva. A bilo je to jedno pijano u mučno iskustvo kog se docnije nerado sećala sa olinjalim detelinarskim hipikom koji se zvao Joca i koji je radio u Pobedi kao polukvalifikovani metalo brusač. Živela je sa majkom i malađim bratom Miletom koji sanjao kao dečak da će da postane pilot.Imala je rodbinu, ustvari samo ujaka negde u okolini Šapca u jednom selu. Ujak je bio matori momak i neženja i voleo je da sedi po kafanama.Štrkulja je bila neustrašiva, inteligentna i spolja arogantna a ustvari veoma nežna krhka i depresivana i iskompleksirana devoka.Od prvog susreta kad je stala u krug da napije pivo pred ribarom kao da sam je upoznao video sam da nosi nešto tragično i mračno u sebi a njene krupne duboke oči su mi govorile o nekom bolu koji je prećutkivala pred dugima.Kad sam je upoznao bila jesen, Dunavska je bila raskopana grupa PEKINŠKA PATKA je bila u usponu. 
Život nas je razvejano po raznim stranama sveta a zbivanja su učinila da zaboravljamo ljude sa kojima smo se družili.Pre neki dan me je na Štkulju podsetio naš zajednički prijatelj inače novinar sa nadimkom  Tvigi.Rekao sam mu da je bila u vrsti i kad je bilo stašno, mislim za vreme devedesetih.Kaže,  uželo sam se Štkulje,imali je gde, pitao je sipajući Jelen pivo u duboku čašu. Izašla mi je iz vodokruga, odgovorio sam cedeći več dopušenu cigaretu.Lagano izgleda jedni drugima izlazimo iz vidokruga, rekao mi je zabrinuto. Klimnuo sam mu glavom u znak odobravanja i nastavio da pušim svoju već dogorelu cigaretu.

Stojan Simić Krpica na prvom Evropskom fejsbuk pesničkom festivalu pre deset godina.

Фотографија корисника Dragan Mijatov

Contest and Invitation For Poets – The 10th European Facebook Poetry Festival


Poets from all European countries and from all over the world are invited to participate in the 10th EUROPEAN FACEBOOK POETRY FESTIVAL which will take place on the 9th and the 10th of March 2019 in Novi Sad, Serbia, at Master Hall of Novi Sad Fair, during the International Book Fair. The festival is organized by Banat Cultural Center (BKC) and Novi Sad Fair.
EUROPEAN FACEBOOK POETRY FESTIVAL wants to prove that poetry is an universal creation of human spirit which does not recognize borders and barriers among poets, nations, countries and languages.
The aim of the festival is the gathering of the poets who cooperate on Facebook (by publishing their poems, reading and commenting on each other's poetry), and we want them to meet, to get to know each other in person at the Festival, to hear each other reciting their verses and transform their virtual literary communication into communication in the real world. If anyone is unable to attend, they can still participate at the Festival by posting their poems on the wall of the Festival's Facebook page: European Facebook Poetry Festival.
How to register: Send one unpublished poem written in your native language and your personal data (name, surname, address, phone number) on the following email address: fejsbukfestival@gmail.com The deadline for submission is the 25th of February, 2019. We kindly ask the poets to state in their application whether they will be attending the festival or taking part via Facebook. The poets' participation schedule for the 9th  and  the 10th of March and the exact program of the Festival will be announced in due time.
Judging poems that are received at this year's competition will be conducted in two steps. The winners of the previous eight festivals will select the poems that will be shortlisted (each member of the first instance jury selects 5 poems), while the second instance jury, from a short list, chooses the main winner of the festival.
Members of the first instance jury:  Branka Korać (Netherlands), Jelena Ćirić (Czech Republic), Mitko Gogov (Macedonia), Bogdanka Rakić (Germany), Elena Askarova (Russia), Mensur Ćatić (Bosnia and Herzegovina), Boris Lazić (France), Igor Trpčeski (Macedonia), Todora Škoro (Serbia), Aleksandra Luthander (Sweden), Toni Perdić (Serbia), Mariana Qunbar (Israel), Katarina Mosnak Bagljaš (Slovakia), Zlatko Kraljić (Slovenia), Nenad Trajković (Serbia).
Members of the jury of second instance from Serbia: Simon Grabovac (chairman), dr Zoran Djerić, Franja Petrinović, Goran Ibrajter and Radovan Vlahović.
Poems that will be shortlisted will be printed in a special anthology „Višeglasje”, which will be published until the next festival. The author of the best poem will be awarded with a publication of her/his new book of poetry.
The first instance jury will announce the decision on the shortlist by the 1st of June, and the second instance jury will announce its decision at the "Poetry republic" event, which is held in November at the Banat Cultural Center in Novo Milosevo.
All the people who write poetry, regardless of their age, gender, religion, nationality or profession have the right to participate at the festival.

For all information, you can contact us on an email address: fejsbukfestival@gmail.com

Konkurs i poziv za učešće na 10. jubilarnom Evropskom Fejsbuk pesničkom festivalu



Pozivamo pesnike iz Evrope i sveta da uzmu učešće na ovogodišnjem 10. jubilarnom Evropskom Fejsbuk pesničkom festivalu slanjem jedne svoje neobjavljene pesme na maternjem jeziku i time steknu mogućnost da:

  • govore svoje stihove na Međunarodnom sajmu knjiga u Novom Sadu
  • sretnu svoje Fejsbuk prijatelje pesnike i upoznaju nove iz raznih gradova i država
  • osvoje nagradu koja je objavljivanje zbirke pesama
  • učestvuju na Festivalu putem Fejsbuka, ako su sprečeni da dođu u Novi Sad
  • njihove pesme budu objavljene u zborniku
  • svojim učešćem steknu pravo da postanu državljani Pesničke republike i dobiju pasoš.

O Festivalu
10. evropski Fejsbuk pesnički festival održaće se 9. i 10. marta 2019. godine na Novosadskom sajmu, u okviru Međunarodnog sajma knjiga, u organizaciji Banatskog kulturnog centra i Novosadskog sajma.
Festival  svake godine okuplja, u virtuelnom i stvarnom svetu, oko 500 pesnika iz 20-ak država sveta, koji svoje stvaralaštvo predstavljaju na Fejsbuku, sa ciljem da njihovu virtuelnu pesničku komunikaciju pretvori u stvarnu gostovanjem na Novosadskom sajmu. Pesnici koji nisu u mogućnosti da prisustvuju Festivalu učestvuju virtuelnim putem preko Fejsbuka postavljanjem svoje pesme na Fejsbuk stranici Festivala.
Evropski Fejsbuk pesnički festival pokazuje da je poezija univerzalna tvorevina ljudskog duha koja ne priznaje granice i barijere između pesnika, nacija, država i jezika.

Način prijavljivanja
Poslati jednu neobjavljenu pesmu na maternjem jeziku i lične podatke (ime, prezime, adresa, telefon) do 25. 02. 2018. godine na e-mail: fejsbukfestival@gmail.com
Pod neobjavljenom pesmom podrzumevamo pesmu neobjavljenu u katalogizovanoj publikaciji, u štampanoj ili elektronskoj formi (knjiga, časopis), a ne podrazumeva pesmu objavljenu na Fejsbuku, ličnom blogu i sl.
Slanjem pesme autor se prijavljuje za učešće i istovremeno konkuriše za nagradu i objavljivanje u zborniku.
Molimo pesnike da u prijavi navedu da li će prisustvovati Festivalu lično ili će učestvovati preko Fejsbuka postavljanjem svoje pesme na stranici Festivala koja glasi: Evropski Fejsbuk pesnički festival u vreme trajanja Festivala.
Pesnici će putem e-maila biti blagovremeno obavešteni o rasporedu učešća 9. i 10. marta, kao i o tačnom programu Festivala.

Nagrada
Najbolji pesnik će, kao glavnu nagradu, dobiti štampanje samostalne zbirke pesama. Pesme koje uđu u uži izbor biće objavljene u zborniku Višeglasje, koji će biti štampan do sledećeg Festivala.

Žiriranje
Žiriranje pesama se vrši dvostepeno. Pobednici prethodnih osam Festivala će odabrati pesme koje će ući u uži izbor (svaki član prvostepenog žirija odabira po 5 pesama), dok će drugostepeni žiri iz užeg izbora odabrati glavnog pobednika Festivala.
Članovi prvostepenog žirija: Branka Korać (Amster­dam, Holandija), Jelena Ći­rić (Prag, Češka), Mitko Go­gov (Skoplje, Ma­kedonija), Bogdanka Rakić (Bul, Ne­ma­čka), Mensur Ćatić (Visoko, BIH), Boris Lazić (Nica, Francuska), Igor Trpčeski (Prilep, Makedonija), Todora Škoro (Beograd, Srbija), Aleksandra Luthander (Švedska), Toni Perdić (Beograd, Srbija), Mariana Kunbar (Jerusalim, Izrael), Katarina Mosnak Bagljaš (Očova, Slovačka), Zlatko Kraljić (Velenje, Slovenija), Nenad Trajković (Vranje, Srbija).
Članovi drugostepenog žirija iz Srbije: Simon Grabovac (predsednik), dr Zoran Đerić, Franja Petrinović, Goran Ibrajter i Radovan Vlahović.

Proglašenje pobednika
Prvostepeni žiri će odluku o užem izboru doneti do 1. juna, a drugostepeni će svoju odluku proglasiti na manifestaciji Pesnička republika, koja se održava novembra meseca u Banatskom kulturnom centru u Novom Miloševu.

Ko može da učestvuje
Pravo učešća na Festivalu imaju svi koji pišu poeziju bez ograničenja – starosnog, polnog, verskog, nacionalnog, profesionalnog...

Program
Program se sastoji od čitanja pesama na centralnoj bini i pratećih programa (promocije novih izdanja BKC-a, tradicionalni „Otvoreni štand”...). Tačna satnica programa će biti blagovremeno objavljena.

Pesnička republika
Pesnička republika proistekla je iz Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala. Pesnička republika je simbolična pesnička država, ali i naziv kulturne manifestacije koja se održava svake godine u Banatskom kulturnom centru u Novom Miloševu pod sloganom „Svet treba da peva, a ne da ratuje”.
Pesničku republiku čine pesnici koji učestvuju i govore svoje stihove na manifestacijama organizatora, čime postaju državljani Pesničke republike i dobijaju pasoš i državljanstvo. U Pesničku republiku su dobro došli i ljubitelji, čitaoci i afirmatori poezije.
BKC je na svom sajtu oformio i Virtuelnog matičara kojim omogućava izdavanje on-line pasoša.
Učesnici ovogodišnjeg festivala, svojim nastupom, stiču pravo da postanu državljani Pesničke republike i dobiju pasoš i državljanstvo.

Kontakt
Za sve informacije obratiti se na mejl: fejsbukfestival@gmail.com
КРИТИЧКИ ТЕМЕЉИ И ДОМЕТИ:
Студија о Сими Цуцићу
Милица Јефтимијевић Лилић
- електронско издање на цд-у -

Говоримо о њеној магистарској тези која се сада, у виду монографије, под насловомКритички темељи и домети презентује научној и стручној јавности. У овој монографији Лилићка одређује место Симе Цуцућа у књижевној историји и анализира књижевнокритички поступак овог, по много чему значајног књижевника.
Монографија се састоји из шест великих целина које су подељене на мања поглавља: Уводна напоменаЛичност и дело Симе ЦуцићаРана журналистичка и књижевнокритичка активностКњижевноисторијско и теоријско виђење књижевности за децу код СрбаКритички прикази и прилозиЗаписи, белешке, догађања и, закључно поглавље Место, улога и значај књижевнокритичарске мисли Симе Цуцића, где је Лилићка прикључила исцрпно обрађену и типолошки разврстану библиографију Симе Цуцића, библиографију радова о њему и литературу којом се ауторка руководила при изради монографије.
Из поговора
др Предраг Јашовић
Miloš Latinović 
„Erzählungen der Winde“
Prevod dela: „Priče vetrova“
Preveo Johan Lavundi
Ilustracija naslovne strane: Vladimir Sretenović

 
Nikola Kitanović 
„N. N. Person“
Prevod dela: „NN lice“
Preveo Johan Lavundi
Ilustracija naslovne strane: Nikola Kitanović

Nenajavljeno kao smrt 
(Facebook beleške I) 


Radovan Vlahović



Knjiga Radovana Vlahovića Nenajavljeno kao smrt pripada jednom sasvim novom književnom žanru koji se odomaćio i kod nas kada su računari ušli u spisateljske radionice i kada je internet postao deo jutarnjeg rituala, kao tuširanje, ili brijanje. Internet program facebook zamenio je poštara koji vam svakog jutra donosi pisma na kojima prepoznajete rukopise dragih prijatelja. Facebook je otvorio i prozore i vrata spisateljskih radionica i ono što su pisci i pesnici nekad radili usamljeni, daleko od očiju javnosti, sada rade na očigled svih. Doduše ne svi: samo retki, najhrabriji. I tako imamo prilike da čitamo pesme, prozu, kritike, dnevničke zapise koji su, koliko maločas otkucani na nekoj ličnoj tastaturi.
Nenajavljeno kao smrt – dobar naslov za ono što imaš namere da napišeš ujutru, gledajući u prazan ekran računara. Te rečenice koje ćeš ukucati u rubriku beleške na fejsbuku i dolaze iznenada, nenajavljene kao što smrt ili ljubav dolazi.
Izvod iz recenzijeBratislav R. Milanović

U introspektivnoj zaronjenosti Vlahović traži ključne tačke, tojest oslonce jedinke koju možemo definisati formulom: čitanje plus pisanje jednako je življenje. Za njega doživljeno nije i proživljeno ako nije „prošlo kroz olovku“. Sam autor kaže: „Sumnja je početak literature, a literatura je ojezikoslovljeno i materijalizovano promišljanje života.“ Za Vlahovića je čin pisanja sumnja u ovozemaljsko i vrsta magijskog obreda u kome snovideći stvarnost i materijalizujući snove, traži obremenjenu reč, da bi izrodila onu pravu reč koja je suština, iako zna u koga je ta reč. U pisca nije i to je njegova ukletost, da je do u beskonačnost traži i porađa, da joj se iznova i iznova približava, ali je nikada ne dosegne. Nije to samo ukletost. To je i draž i privilegija onih, za koje Vlahović kaže: „Živeti znači svakodnevno proširivati granice slobode. A stvarati znači radovati se.“ U taj magiski čin buđenja i proširivanja granica slobode autor kreće kad je jutro kišom oprano, jer je i sam „opran“ od svakodnevice, kreće u potragu za sopstvenom suštinom, kroz koju se prelamaju i sudovi o drugima. To ne biva bez katarzičnog, hrišćanskog preispitivanja pređenih puteva i suočavanja sa sobom u svim nijansama, zarad trasiranja novih staza.
Izvod iz recenzijeDragan Pop Dragan

Александра Петровић: НЕКАД И САД


НЕКАД И САД


Не знам
шта чему претходи

да ли најпре
невиност избледи
па слика
добије дубину
из које изроне
детаљи тамних боја

или
видност тежине
потре
блажене заблуде

тек
свет који гледам
није се променио

али
слика коју видим

јесте
ВАЛЦЕР НА КРОВУ
Татјана Црњански
- приче -
Илустрације: Борислав Јанковић Боро
Илустрација насловне стране: Сенка Влаховић Филипов


Татјанине зјенице као рибље око хватају кадрове по угловима, на пучини, у замагљеном таксију, у кухињи. Приче пуни мноштвом слика. Сцене нам поставља филмски. Док Вук лежи на прљавом поду према њему надиру мрави што носе комаде хране далеко веће од сопственог тијела. Споменутим начином су представљени сусрети са непознатим и мрачним ликовима, при чекању таксија и аутобуса. Ликови се доводе у ову или ону везу, да би опет на крају закључак и поенту остављала нама. Ситни детаљи бљесну у причи како би је учинили занимљивијом или ће Татјани ти детаљи затребати у току радње, приликом заплета или краја. Већина њених стилских фигура су необични епитети и поређења, али су врло добро уприличене и хиперболе, симболи, персонификације, епитафи...
У својој другој збирци приповједака Татјана Црњански прича искрено и отворено. Чини то добром филозофском конструкцијом, порукама и жељама. Стил и лирски изрази се отварају пред њом, при чему се тек очекује надолазећи фонд и његово перманентно обогаћивање.

Извод из рецензије
Борислав Јанковић - Боро

Višeglasje (Gligorić, Mina, Beograd, Srbija)

ARIZONA

Na pučini pustinje
plovi tvoja kosa.
Arizona,
teško si jutro mog života,
a još hladnija si noć.
1863 dana sedim nepomičan
u tvom krilu punom peska.
Lepa si, nema Arizona.
Još malo, i utopiću se
u tvoj kuk i tvoja bedra,
kamena Hesihija.
I postaćemo jedno

– crvena tišina.


Iz knjige VIŠEGLASJE: Zbornik odabranih pesama 7. Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala

Više o knjizi:
Davnina, ruža i prah
Viktor Škorić

Edicija Prva knjiga



Knjiga Viktora Škorića je suštinski pripovedno zasnovana na svesti da su pitanja koja zaokupljaju aktere ovih paraboličnih pripovednih celina postojala, da ih je sa svešću moguće inkorporirati da bi pokušali iznova na neki novi način saznati nešto o sebi, o svom postojanju i o smislu vlastitosti. Zasnovana na pripovednoj strategiji skrivene ili otvorene citatnosti ona nas uvodi u svet literarnih sistema, pružajući i na trenutke osvetljavajući nove elemente starih priča. Ta vrsta svesti o pričanom, pregnuće da se iznova, kroz dozive i odjeke postave uvek dramatična pitanja, nepokolebljiva predanost tajni umetničkog stvaranja, daju ovoj knjizi osobenu patinu, obezbeđujući joj, na izvestan način, povlašćeno mesto kod onih čitalaca koji su skloni neprekidnom promišljanju o smislu i punoći života, koji su spremni da bar za trenutak izmaknu i udalje se od kolotečine i sumornosti svakodnevice. I to je, itekako, dovoljno.

Kažu da savremena kultura možda ne čita Getea, ili Tomasa Mana, kao ni srednjevekovne legende ili grčke mitove, ali da ih citira ne samo u književnosti nego i u životu. Knjiga „Davnina, ruža i prah“ predstavlja uspeo pripovedni pokušaj da se sveukupni kompleks pitanja o suštini i smislu čovekovog postojanja iznova postavi, ali i svojevrsni odziv na putovanje kroz jedan nepregledni i nesavladivi lavirint književnosti i civilizacije.

Izvod iz recenzije

Franja Petrinović


Stvarajući na liniji apolinijsog, neumitno izbija nezadrživa snaga dionizijskog. Pažljivo bira reči koje se, kako se priča odmotava, kreću ka kraju kao u kovitlacu. One čine snažni osnovu koja crpi snagu sa mnogih izvora, krećući se ipak svojim tokom, pronalazeći nove rukavce ostvarivanja. 
Priče su ispovesti, lirski zapisi... U njima vladaju zakoni koje često čovek ne ume, ne želi ili neće da razume. U borbi sa njima prolazi čitav život. Posvećenost postaje opsesija, a opsesija vodi u ništavilo. 
U raskoraku je čovek između erosa i tanatosa, između dve snažne sile. Viktor stupa na to trusno područje. Hvata se u koštac sa džurama ljudske prirode i vidi ih kako utiču na krhke ljudske duše. Dovoljan je samo jedan lagani dodir njihovih prstiju da nas osvesti, zastraši, ali i oslobodi. Katkad je nenadani (uvek očekivani i uvek iznenadni) susret oči u oči, a nekad samo trenutak koji će proći, kao upozorenje na predstojeće, ožiljak koji se nosi, tiho, u unutrašnjem džepu kaputa.

Izvod iz recenzije
Vladimir Golušin


U sveopštoj estradizaciji društva Viktorovi junaci su poput istočnika koji nas uče da ,,slušamo dodir” i odmičemo neograđeni vremenom... Još je Platon u ,,Fedru” govorio da je pravo bivstvo bezbojno i bezoblično, a dostupno samo ,,pogledu uma kormilara duše”. Čitajući stupamo u prostore posvećenih.
[...] Viktor je svoj rad započeo prozom. Ipak, on je čitavim svojim bićem pesnik - zaogrnut mesečevim plaštom i na tragu bogova...
Izvod iz recenzije
Jelena Golušin
Fridrih Niče i Silvija Plat u 
muško=ženskom frizerskom salonu: 
Facebook beleške IV
Radovan Vlahović

 recenzenti: dr Milan Micić, dr Predrag Jašović, Marija Tanackov