Nešto sam se zamislio


Na promociji knjige Desanke Crnjanski u Kuli.

Besmrtna gospa

Ja nisam više onaj
poznati
prepoznati na groblju
metafora
vijugavi put
u omču na vratu
pretvoren
Onaj sam
što trebi se od vašaka
pred tesnim vratima
i prati stope na kamenu
besmrtne gospe
blage i brižne
što blagosilja
voznešena

Kažem ti, sestro, deca umiru

Često gledam snimke dece kako iznurena i napaćena umiru naočigled sveta koji oko njih škljoca foto aparatima, sestro. To je tamo negde u Africi, kažu, i to se nas na Zapadu baš i ne tiče mnogo. Kako smo samo sebični, i oholi, i gramzivci, sestro. Kako se bacajući hranu ne setimo da postoji još neko ko je gladan i kome bi ta hrana dobro došla. Plačem od nemoći da pomognem, od besa što oni koji drže moć ne pomažu. Molim Boga da ublaži sile haosa na zemlji. Da gladne nahrani, da žedne napoji, da gole obuče, da sestrama tvojim da moć iscelenja i meni grešnom da oprosti bezakonija učinjena nevoljno. Da braća tvoja oslobode se težnje ka moći drugoj, osim ka moći opraštanja i podvizništva. Molim Tvorca da nam vrati ukradenu ljubav i njome nam pupkove uveže u večnosti njegovoj. Kažem, sestro, boli me svaka smrt deteta, a saznaja o tom me čini naivnim junakom koji želi hrabro uzeti moć samoživima i kao dobrotu je podeliti nemoćnima i deci, deci što pate i umiru..

Nokia

Zadovoljan i umoran. Supa je bila topla, a kruška zelena i tvrda. Šetnja po suncu, verujem, biće korisna. Poruke otvaram, a ne brišem. Telefon mi je skoro pun. U njega može stati još svega nekoliko rečenica, i zato molim da budu kratke i sadržajne.
Pišeš:
Smokve su zrele i sočne
Čitam:  
Ja sam zrela i sočna.
Spomenici su glupo veliki, a srca mala, pišeš.
Čitam:
Sva istorija ovog sveta ne vredi koliko tvoja ljubav prema meni.
Pišeš:
Huka buka na vuka, a lisice kokoške kradu.
Odgovaram:
Drma mi se, drma mi se, na šubari cveće.
Tastatura zaključana. NOKIA.

"Kud da kreneš u ovo strašno doba"

Vlast u državi su preuzeli politički karijeristi.
Institucije kulture su preuzeli institucionalni
partijski karijeristi.
Jedni su levo, drugi desno.
Čestit čovek nema kud da se dene.
A Bjelo dugme peva:
Kud da krenem u ovo strašno doba...

Zar je moguće

Zar je moguće da smo postali jedan uspavan i depresivan narod. Traćimo naše vreme i energiju na letargične i besmislene jadikovke o tome kako je sve propalo i kako više ništa nema smisla. Odgovorno vam tvrdim nije sve propalo i nije kasno da se povratimo.Ima načina milion da izađemo iz ove tabloidne i kafanske razmetljivosti u kojoj sve vrca od sintetiče muzike koja proizvodi sveopšte ludilo. .

O zavičajnom pesništvu i pesnicima


Nikada i niko u istoriji književnosti mu nije prida­vao gotovo nikakvu važnost. Ono je gledano kao nešto sa strane i nešto što ne utiče ni na kakve tokove u knji­ževnosti. Kritičari od renomea, pisci od imena, teo­retičari sa zvučnim titulama uglavnom su obilazili ovu pojavu kako u našem životu, a tako i u književ­nosti.
Nema tačke na kugli zemaljskoj koja nije nekome za­vičaj. Nema zavičaja bez zavičajnih pesnika i zavičaj­ne književnosti. I to postoji od kad je sveta i veka. U zavisnosti od kraja u kome se javljaju, zavičajni pisci o tome i pevaju. Oni su jednim delom naslonjeni na tradi­ciju naroda i kraja kome pripadaju, a drugim delom na književnost i poetike koje se uklapaju u njihov zavičaj­ni način mišljenja i pevanja. Baviti se književnošću nije zabranjeno, a takođe i objavljivanjem knjiga. Kad je u pitanju odnos prema zavičajnim piscima i književnosti koju oni stvaraju i objavljavljuju, on se kretao od potpunog ignorisanja i nipodaštavanja, od okretanja glave na drugu stranu oficijelene književnosti, pa do javnog iskazivanja poruge i prezira prema istim. Da bismo se bavili književnošću i nije važno da svi imamo akademske titule. Da bismo se bavili kjiževnošću, dovoljno je da smo rođeni i da jezik koji nas okružuje, zajedno sa jezikom koji nosimo negde u sebi, želimo da uvežemo u određenu formu i iskažemo ga kao pesmu. Nekada to zapišemo, nekada samo izgovorimo. Književnosti bez jezika nema, a takođe, nema ni poezije, pa ni zavičajne poezije. Dakle, zavičajna kniževnost je ona koja se stva­ra unutar jedne mikro celine - sokak, selo, kvart, grad, okrug, regija itd. Ona ima svoje do sada neproučene i ne­dovoljno istražene kako leksičke, tako semantičke, ta­ko motivske i idejne zakonitonsti. Zavičana knjiže­v­nost retko podleže aktuelnim književnim trendovima, ali se zato vrlo često uklapa, ili to pokušava, i uključuje se u ne­ki od tradicijskih književnih tokova. Zavičajno pesni­š­tvo je nastalo kao izraz i potreba pojedinaca da se kroz književnu i poetsku formu iskaže. Ono je izraz na­roda koji je propevao. Ono ima veze i sa našom narodnom poezijom koja je iz istih pobuda i nastasla. Zavičajno pesništvo se jednim delom uglavnom i oslanja na narodnu poeziju. U nekom ranijem vremenu ono se nije zapisivalo već je prenošeno sa kolena na koleno i pamtilo se, i prepričavalo, i opričavalo. Samo one pesme i ona dela koja su selekcijom sa kolena na koleno ostala, stigla su  kao usmena književnost da budu zapisana i da dosegnu i do danšnjih dana. U modernom vremenu narodni autori, ili pak zavičajni pisci, su pismeni i oni dela zapisuju, a sa razvojem štamparstva i izdavaštva i objavljuju.
Stoji sledeće pitanje: da li nam treba zavičajna narodna književnost uknjižena i objavljena u svojim poseb­nim edicijama? Svakako da treba, jer zavičajna književ­­nost je narodna književnost u modernom vremenu, a zami­slimo istoriju svetske književnosti ako bismo joj oduzeli na­rodnu književnost. Mi u Banatskom kulturnom centru u jednoj posebnoj ediciji želimo da afirmišemo zavičaj­ne pisce i zavičajnu književnot. Mi njihovim ostvare­njima prilazimo sa pažnjom i uvažavanjem, shvatajući da je svako delo izraz pojedinčeve žudnje za radošću beskonačnog, i da ako gledamo kroz tu vizuru sve druge negativne kritike gube smisao.

Milka Tomić: „Šareno cveće i crvene ruže (drugi deo)”


Milka Tomić u romanu „Šareno cveće i crvene ruže (drugi deo)” nastavlja priču o porodici Branislava Jankovića, poznatog novosadskog advokata, koji je, izgubivši suprugu Zlatu, koja je bila njegova velika mladalačka ljubav, u želji da mu ćerkica Dragana ne živi bez majke, oženio svoju sekretaricu Veru koja je jedno vreme čuvala njegovu ćerku.

Dragana Janković je dete ljubavi, ali i dete sa mnoštvom talenata od Boga primljenih na veliko zadovoljstvo roditelja i porodice. Milka Tomić, već od samog početka, slika je kao inteligentnu, kreativnu, vrednu i radnu, dajući joj tako sve epitete koji govore o jednoj budućoj veličanstvenoj karijeri. Ali isto tako, autorka nam, vodeći nas kroz Draganino odrastanje i kroz njenu mladost, otvara i prve mladalačke zanose i prvu ljubav sa Vilijem koja se desila dok je bila u gostima kod ujaka u Minhenu. Ljubav je bila na prvi pogled i ne samo da je protresla i uskovitlala emocije Dragani, već je isto tako bilo i sa Vilijem. Tu nam Milka Tomić otvara jednu novu stranicu svog dosadašnjeg stvaralaštva, a to je ljubav u tinejdžerskim godinama. Interesantno je sa koliko plastičnosti Milka opisuje ljubav kojoj se Dragana u početku mnogo opirala. Milka Tomić nam kao autor sa velikim zanosom opisuje stras koja se desila između Dragane i Vilija, otvarajući nam slike i toponime kako po njihovom proputovanju kroz Evropu tako i sa njihovim dolaskom u Novi Sad. Mladalačka ljubav je zanos koji je prepun energije, strasti i snova o tome šta će se jednom desiti kad se ta ljubav ovaploti u braku. Mladalačka ljubav između Dragane i Vilija je po opisima naše autorke bila toliko snažna, do samozaborava snažna. Glavna junakinja i prvog i drugog dela romana „Šareno cveće i crvene ruže” ima prava da, kako joj je život rano uskratio majku, bude srećna i tako je vidi autorka Milka Tomić, a i mi zajedno sa njom. Ljubav između Dragane i Vilija je krunisana brakom. Nemac i Srpkinja su krenuli u novi život, ali kako je on dobio posao i stan, nastavili su da žive srećni i zadovoljni u doživotnom spoju u Parizu. Romaneskni diptih „Šareno cveće i crvene ruže” u prvom delu govori o detinjstvu glavne junakinje Dragane, dok se u drugom delu može pratiti njeno odrastanje, zaljubljivanje i brak. Milka nam ovim romanom daje jednu pomalo idealiziranu priču o životu i daje nam mogućnost da, zajedno sa njenim junacima, i sami proživimo jednu strasnu i nevinu mladalačku ljubav koja je na kraju krunisana brakom i srećom. Svi imaju pravo na sreću, jer je ona jedno univerzalno ljudsko osećanje, a ponajviše sama autorka i njeni čitaoci, jer ono o čemu najviše sanjamo i o čemu najviše govorimo – to najčešće i živimo.

U slavu i čast velikana, Večernje novosti, 25. 08. 2016.


Dani Teodora Pavlovića, Dnevnik, 26. 08. 2016.


Prezireš, sestro

Prezireš, sestro, gospe klimakterične što na kanbetu u vrućici raskrečenih nogu zapomažu i dragog prizivaju, moleći se gospodu da utoli se žudnja njihova neizreciva. Smeješ se prizivima njihovim što, ipak, posle svega ostavljaju, čak i u pesmi, miris znoja, sekreta i prljave posteljine u hotelskoj sobi. Kažeš da poj tvoj gorama i planinama se prolama, gradovima zastaje dah i umuknu bojni pokliči i trube. Sunce se rascvetava noću iz hladne mesečine kad energiju, što glas radosti je beskonačni, prospeš vaseljenom, omiluješ je da vozdigne se i nastavi život.

Kažeš surov sam, sestro

Koriš me da strog sam, sestro, da kašičicom poštovanje iskazujem za određene profesije, za određene ljude, događaje i navike. Da sam se odnarodio i izgubio razumevanje za plebejske zabave i da ih prostaklukom nazivam. Da na paukovoj niti održavam vezu sa onima za koje sam ostavio samo još zericu poštovanja iz hrišćanskog milosrđa. Plašiš se pući će nit i u ponor će pasti sve, a meni će ostati, sestro, samo prezir za profesije, ljude, navike i događaje.

U popodnevnom snu

Sestra
me na ručak vodi
u sirotište
gde starci jedu
bajate kolače
Zet je na dijeti
Skinuo kile
smeška se
sa šaltera kujne
Šiparice na svadbi
žvrljaju
po slikama velikim
uljanim
moje kćeri
Penzionisani štampar
napolju
gradi krov za šupu
od trulih greda
Spuštam se niz breg
padam
nemoćan
da se zaustavim

u beskraju

Violeta Katarina Bjelogrlić: „Dimenzija demencija”


Književnost je u trećem mileniju sa pojavom novih tehnilogija u smislu interneta i društvenih mreža sa jedne strane naišla na svoju veliku afirmaciju, a sa druge je učinila popularnim i nužnim kratke forme koje su potencijalnom čitaocu, možda, ne toliko draže koliko praktičnije, jer u stalnom nedostatku vremena on traži nešto instant, nešto brzo a snažno kako bi našao duhovno okrepljenje i nastavio svoju trku za završavanjem svakodnevnih, a za preživljavanje neophodnih, dužnosti. Za takvog modernog čitaoca najpriželjnija je forma kratke priče. Ona mu, zbog kratkoće, daje brzi prohod kroz tekst, a ujedno ga snaži i pokreće unutrašnje glasove i jezik u njemu kako bi u tabloid svakodnevici, koja reciklira svakave gluposti, našao ono malo unutrašnjih glasova i jezika da može da uspostavi preko potrebnu duhovnu vertikalu svoga bića i ostao uspravan uprkos svemu što želi da ga na kolena sruši. Kratka priča je iz dana u dan sve više in. Ona se prosto nametnula kao književna forma za svaku priliku i, uprkos svim surogatima koji se nude kao rog za sveću, ipak, onima koji to žele, daje šansu da, makar onako usput, od posla do posla, od obaveze do obavaze, nahrane estetski, filozofski i duhovno svoje uvek gladno saznanja i mudrosti unutrašnje biće.

Violeta Katarina Bjelogrlić u svojoj knjizi „Dimenzija demencija” nam nudi zbirku priča koja se može shvatiti kao iskošena slika i metafora globalnog sveta koji sve više liči na starački dom gde je demencija stvarnost i gde savremeni čovek, svakodnevnim bombardovanjem raznim informacijama beznačajnih sadržaja, gubi sposobnost za apstrakno razmišljanje. On zaboravlja vlastiti život i živi po nekoj inerciji, tup i nesposoban da sagleda sam sebe i svet u kome živi. Nesposoban da kreira, već je sveden na biće koje može samo da konzumira. Taj globalni starački dom trećeg milenijuma je učinio da savremeni čovek svoj govor svodi na nekoliko stotina reči i jednako je nesposoban da misli, da se određuje prema svetu, već živi po svojim nagonima i po zakonima mase, krda, navijačkih družina ili pak gomile na raznim muzičkim spektaklima, što uz zvuke sintetičke muzike koja razbija svaku emociju i dezintegriše um, skače, urla i veruje da je to dobro i da živi punim plućima. Taj globalni starački dom, kog uvek neki ljudi moraju da servisiraju, prepun je sveta koji je utripovao da je nešto posebno, a ne poremećena i zatupljena ličnost koja se, u oluji globalno, liberalno, kapitilaističkog talasa, pretvara u radno roblje koje maše zastavicama fiktivne slobode stvarnom i pravom životu koji prolazi kraj njega. E, u tom i takvom staračkom domu Violeta Katarina Bjelogrlić smešta svog naratora koji servisira sve te pacijente, a usput i priča o njima sa blagom dozom ironije i humora, bez patetike, ali jednako duhovito, na trenutak sa dnevničkom posvećenošću, a ujedno i sa svešću da taj svet, između četiri zida u kome se nalaze njeni junaci, nije tek jedan od mnogih staračkih domova u Beogradu, gde su vredna deca u trci za zadovoljenjem svojih hedonističkih poriva i života ostavili svoje obolele roditelje. Ona nam govori kako je treći milenij pokazao krajnji nedostatak empatije za druge, pa i one najrođenije, govori da svakom od nas preti opasnost da završimo zaboravljeni u bolesti i ludilu u nekom staračkom domu, a ujedno nam pokazuje i lice ostarele Srbije i Evrope koje preti, o, tako silno preti, da postane naše vlastito.   

Violetu Katarinu Bjelogrlić kao pripovedača treba čitati, a njenu knjigu „Dimenzija demencija” možete i pod jastukom držati. Za svaki slučaj.

Nad kamenim vrletima Hercegovine

Kad otkrijemo jedno drugom da golubovi smo što lete nad kamenim vrletima Harcegovine.

Dve ptice što kriziraju u samoći i ništavilu vekova.

Glineni smo u letu oblaci što paperjasto plove nebom uzburkanim na koje nišane i pucaju lovci lepih manira i krvožednih biografija.

Desiće se vrgukanje čarobno nalik pesmi.

Možda običnoj ljubavnoj pesmi.

Oko trpeze ljubavi, sestro

Uhranjeni, masni i podbuli za trpezom ljubavi smestili se kao jataci prostakluka, sestro. Pominju Boga dok glabaju plećke praseće rase Pijetren, usput, jednako verujući da njihov je bojtar i nadničar Gospodar vasione. Sa mnom si uvek kad prigrabe me, kad kidnapovan obzirima, verom i tradicijom za njihov astal sednem. Gledam ih kako bahato mrcvare i hranu i pesmu sviraca amatera napijajući i nazdravljajući svecu oko čije trpeze ljubavi su se okupili kao muve oko mrtvaca. Kao hijene pred lešinom. Trgaju i razvalče, kidaju i žderu, gutaju, a ne žvaću. Ponekad sam očajan kad vidim da čitav svet slične trpeze ljubavi postavlja. Padam na kolena, molim se, milost tražim od Gospoda. Prilaziš mi kad iznemognem, privijaš me na grudi, ljubiš starca usnama strasne devojke. Stavljaš me na ležaj od mahovine, puštaš da mlad mesec miluje me i reka mi peva i hrabri me da obnovim se iz sebe sama i krenem iznova, stopu po stopu zemljine šare, da preumnjujem kako bi za trpezama ljubavi zacarila ljubav.

Endži

Ti si Anđela
a možeš biti i Endži
kažem ja
neko veče devojčici
što me je čvrsto držala
za ruku u trebinjskom
parku
Da odgovori mi ona
sa smeškom
Neka to Endži bude
moje tajno ime
koje ćemo znati
samo ti tetak i ja

Mlad i nasmejan

Bude me u zoru
crni vozovi
belim zviždukom
Vagoni prepuni
domaćeg ludila
kloparaju i tutnje
krvotokom
Pratim ih brižan
držeći u rukama
izlazak sunca
Mlad nasmejan
kao jutro letnje
bogojavljensko

Da mogu da mislim

Volim ovako tmurne
letnje večeri
Dovoljno su topli
da se osećam prijatno
a dovoljno hladni
da mogu da mislim

PREOBRAŽENJE

Menjaš se
pozama u objektivu
bojama
melodijom
šarenom pričinom
slikama što prizivaju blud
Satkana od žudnje
i molitve
od mita i pohote
vapiš
seks, krv, suze i osvetu
Slika si bez rama
prelivena i stopljena sa pejzažom
Žudiš beskonačno
Zarobljena u retoričkom klancu
između orgazmičkog razdraženja
i molitvenog uznesenja
Čekaš namagnetisana vatrom
poglede i dodir
gladnih
sladostrasnih
komičnih i bolesnih od nadanja
mužjaka
što taknu li te sagoreće
I mene prizivaš
očima
telom
dušom
Da prekinem očaranost
uzmem te za ruke
pogledam pravo u srce
i oslobođenu nedoumica
privijem na grudi
i kao ženu u večnost povedem