Katia Vunderlin: „Klarin rat i mir”

Katia Vunderlin je švajcarska romansijerka banatskog porekla koja nam se u svojim delima u Gutenbergovoj galaksiji javlja podjednako na srpskom i nemačkom jeziku i vraća nas u vremena kad je, posle dugog zajedničkog života u multikulturalnom Banatu, pred Drugi svetski rat najednom počelo raslojavanje i sa pojavom nacionalsocijalističke politike te različitosti koje su davale šarolikost i prelepe valeru Banatu najednom su postale opterećenje i muka iz koje je svako na svoj način pokušavao da izvuče živu glavu.
Multikulturalni Banat, kakav je bio za vreme Austrougarske, pa i nakon ulaska u Kraljevinu Srba, Hravata i Slovenaca, imao je svoj ustaljeni red u zajedničkom suživotu svojih preko dvadeset naroda. Postojalo je klasično komšijsko uvažavanje, poštovanje i tolerancija, i u svim tim različitostima ljudi su potisnuli svoje nacionalne pripadnosti i nekako su se u zajedničkoj državi osećali Jugoslavenima, po pasošu koji su imali. Taj ustaljeni sklad suživota u Boki, koja je centralno mesto događanja u romanu „Klarin rat i mir” Katie Vunderlin, narušio je dolazak rata i nemačke okupacije gde su domaći Nemci, folksdojčeri, dakle banatske Švabe, bili uvučeni u ratnu priču nacionalsocijalističke i fašističke ideologije i gde su, hteli–ne hteli, poneki i sami zavedeni, na nju pristajali postajući fašisti i prihvatajući mobilizaciju u čuvenu SS diviziju „Princ Eugen” i tako kretali na put bez povratka vršeći odmazde u ime Rajha nad narodima na prostoru čitave Jugoslavije, ne birajući da li su u pitanju vojnici ili pak civilno stanovništvo koje se sastojalo od žena, dece, starih i nemoćnih.
Katia Vunderlin nam u svom romanu „Klarin rat i mir” slika, kroz odnos glavne junakinje Klare sa svojim mužem Georgom, u jednom mikrosvetu, u braku i porodici, tu raslojenost koja je bila tako tipična za porodice banatskih folksdojčera, gde je Georg prihvatio ideologiju nacionalsocijalizma i stao na njenu stranu, ne sluteći u kakve će ona krvave rasplete odvesti njega i Klaru, koja je bila učiteljica i koja je kroz čitavu radnju romana ostala na liniji prijateljstva sa srpskim i ostalim porodicama, i anacionalne euforije u kojoj je živela i pre izbijanja rata.
Klara Vagner, seoska učiteljica, folksdojčerka, u želji da izbegne udvaranje majora Rihtera i toga da mu bude naložnica, privremeni spas početkom rata nalazi u braku sa Georgom, lokalnim činovnikom. Tu upoznaje njegove komšije Nevenu i Nikolu, a kad se Georg prikloni nacistima i ode u rat, Klara se porađa i dobija ćerku Emu. Budući da Nevena nije imala dece, ona je rado pomagala Klari oko malene Eme, a u isto vreme se javila simpatija i strasna tajna veza između Klare i Nikole. Na kraju rata, Georg, u želji da izbegne kaznu novih vlasti, izvršava samoubistvo. Klaru nove vlasti hapse i šalju u logor u Rusiju, a ubrzo posle nje i Nikolu, koji je uporno pokušavao novim komunističkim vlastima da dokaže da je Klara nepravedno osuđena. Nevena je Klarinu ćerku Emu upisala kao svoje dete kako devojčica ne bi, u vremenu bućem, imala problema kao dete ratnog zločinca. Budući da Nevena i Nikola nisu imali dece, oni su Emu odgajali kao svoju ćerku. Po povratku iz logora, Klara dolazi u Boku kod Nevene po ćerku kako bi je vodila u Nemačku, ali joj je Nevena ne daje. Dugo godina docnije, kad je Nevena umrla, Ema nalazi Klarin dnevnik u kome je detaljno opisano njeno ljubavisanje sa Nikolom i Ema, posle gotovo pola veka, poziva Klaru da dođe u Boku da se sretne sa Nikolom. Klara se vraća u svoj zavičaj i sreće se sa Nikolom i Emom koja ni tada nije znala ko su joj pravi roditelji. Između Nikole i Klare se izravnavaju nesporazumi i oni u trećem životnom dobu nastavljaju zajednički život u Boki.
„Klarin rat i mir” Katie Vunderlin možemo karakterisati kao ljubavni ratni roman koji na jedan holivudski privlačan, slikovit i filmičan način govori o pozitivnim i negativnim junacima, gde se jasno razdvajaju i senče granice koje se tokom odvijanja radnje stvaraju među njima i daju čitaocu mogućnost da, birajući pozitivne junake, stane na njihovu stranu i prolazeći kroz muke i nevolje sa njima, čitanjem, dođe do katarzičnog hepi enda koji budi kod čitaoca onaj preko potrebni osećaj prijatnosti i blagi smešak na usnama nakon pročitane knjige.
Katia Vunderlin odlično poznaje vreme, prostor i ljude o kojima piše, veoma jаsno oslikava njihove karaktere, a kroz kratka poglavlja, koja su u knjizi tematski organizovana, jasno pomaže čitaocu da lako i jednostavno prolazi kroz radnju i prosto uleti u jedno euforično čitanje са pojačanom radoznalošću kako bi što pre ispratio radnju i video šta će se desiti na kraju.
Autorka je romanom „Klarin rat i mir” uspela da nas, pre svega, poduči o jednom vremenu u Banatu koje je daleko iza nas. Uspela je da nam probudi emocije i da nas veže za sudbinu svoje junakinje Klare i da se kroz njen lik identifikujemo sa njom, njenim životom, patnjama i radostima koje je ona u životu imala. „U romanu se sve sme”, jednom je neko rekao, „a on ne sme nikako da bude dosadan” i ako sledimo ovu misao, Katia je u svom romanu „Klarin rat i mir” u tome u potpunosti uspela.   

Trudnoća

Raste u meni svakoga dana bolest nepoznata nedokučiva bela kao zlo vreme kucano čekićem tastature šture.Stomak mi do zuba do očiju pogled mi zaklanja nevidim ništa ni sebe ni druge samo sneg osećam na temenu i pod tabanima, sneg od eksera seksera sliva mi se niz vrat i penje preko cevanica i kolena prema stomaku i bocka i bode . Oko mene doktori kao jablanovi rasađeni u babice kao u glinene posude prosude,šene jedni na druge i aport daju kezom pekmezom od crnog satenskog plača nerođenog zametka metka. Svi čekaju i ja čekam da u udove dobijem trudove.Da ocedim se da splasnem do tacne svetle i masne da samoposlužujem se iz nje  onim što je bilo, što jeste, što biće, ako bude, kad porodim se jednog dana.

Filigranski dnevnički crteži (Miodrag Topić: „Pas koji je hvatao zjale”)

Na kraju druge decenije trećeg milenija knjiga i književnost, trpeći različite životne, tehničke i tektonske promene, odavno su prestale biti, u pravom smislu te reči, kritička savest ljudi i čovečanstva, bar ne onako kako su ih doživljavali, u ždanovljevskom smislu, inženjeri duša, kako u zemlji iz koje je davno Miodrag Topić otišao na slobodni Zapad, a tako i u celom istočnom bloku. Knjiga i književnost u novom vremenu dobili su slobodu, a stvaralaštvo je postalo lični umetnički kreativni čin koji se ne libi da, oslobođeno ideoloških i poetičkih stega, iskaže svoje biće i svoju suštinu na osobeni lični umetnički način.

Pred tobom je, poštovani čitaoče, knjiga po svemu neobičnog naslova „Pas koji je hvatao zjale” Miodraga Topića, a ja ću, kao jedan od prvih čitača ovog rukopisa, pokušati, u ovom kratkom tekstu, da ti je približim i da je dovedem u kontekst savremene srpske književnosti kojoj, verujte mi na reč, veoma prijaju ovakvi tekstovi.

Knjiga se sastoji od pet poglavlja: „Za ono dete skriveno u tebi”, „Na laticama magnolije”, „Markonijeve priče”, „Tumaranje po gradu” i „Luckaste sitnice”.

I već na samom početku, u knjizi ćete naići na jednu zahvalnost autora ljudima i situacijama koje su pomogle da knjiga dobije i formalno i sadržinski ovakav izgled, a odmah iza toga naići ćete i na jedno upozorenje da knjigu ne treba držati podalje od dece, a da je čitalac imao sreću da između milijardi knjiga nabasa baš na knjigu čoveka kome su njegove godine najveće bogatstvo. Zatim, autor nam sam otvara knjigu i upoznaje nas sa svojim junakom za kog kaže da se rodio toliko mali da je umesto kolevke prve dane proveo u kutiji za cipele, i već tu nam nudi jednu humoristično-šaljivu notu i uvodi nas u prvi ciklus pod nazivom „Za ono dete skriveno u tebi”. U ovom ciklusu pesama, koje su pisane slobodnim stihom, i prozaida, na jedan šaljiv način odvija se komunikacija između dede, koji se na tren seća svog zavičaja, i dečaka u odrastanju koji radoznalo upoznaje svet oko sebe i objašnjava ga na način svojstven dečjoj retoričkoj upitanosti. Miodragov književni i pesnički subjekt često menja lica i tako čini stihovanu priču dinamičnom i šarolikom i sa čestim kalamburima nas, kroz poigravanje, vodi kroz priču dalje i dalje. Ovaj ciklus je vezan za odrastanje glavnog junaka u svojoj matičnoj zemlji, a pesme o carevima i caru su asocijacije na diktatora koji je u tom vremenu vladao u zemlji iz koje je autor otišao.

„Na laticama magnolije” je drugi ciklus ove po svemu neobične knjige, koja je spoj fikcije i stvarnosti, ali, takođe, i zbirka ulančanih stihovanih priča koje su u ovom ciklusu fleš-bekovi sećanja, snova i stvarnosti, gde se međusobno prepliću nose i onaj smešak Đakonde kao amblem na čitavom poglavlju ove knjige, koja može i na ep da liči. U ovom ciklusu, takođe, vidimo i svojevrsnu igru rečima, koje poput nabrajalica ili pak bajalica čine kratke pesničke celine koje deluju da svaka može za sebe postojati, ali je i u funkciji čitave knjige. A u drugom delu ovog ciklusa imamo i seriju portreta koji su pisani kao pesme, ali ako bismo im samo promenili grafičku formu, to bi mogle biti odlične priče.

           Treći ciklus nosi naziv
Markonijeve priče i otvara nam se jednako duhovito i čitljivo nudeći nam na trenutke setne i nostalgične sentence, a na tren angažovane i satirične opaske na račun starosti i starenja, a u stvari nam govori o srcima dečaka u telima staraca koji još uvek veruju u život i afirmišu ga u punom smislu te reči. Ovaj ciklus nosi u sebi i neku mitsku dimenziju sećanja na drage ljude koji su prolazili kroz život lirskog subjeкta ove poеzije.

           Četvrti ciklus, koji nosi naziv
Tumaranje po gradu”, mogao bih tumačiti kao seriju filigranskih dnevničkih crteža, koji su čas pejzaži, čas portreti na kojima se oslikava subina ljudi iz prošlog veka, iz bivše Miodragove domovine Jugoslavije u novoj dalekoj Kanadi, a sve u svakodnevnoj borbi da se održi gola egzistencija. Biti u rasejanju nije nimalo ni lako ni lepo, mada onima koji gledaju iz perspektive zavičaja, naši ljudi u inostranstvu izgledaju uspešni, srećniјi i zadovoljni. To samo i tog razloga što im nisu bili u koži. Na jednom mestu Miоdrag nam otkriva svu gorku istinu raspetosti našeg čoveka u Kanadi, mada to može važiti i za sve druge naše ljude koji su u rasejanju. U pesmi What’s up, Marko?” Miodrag kaže:   

Šta ima, Marko?
Ništa. Šta da ti kažem?
Ostao sam bez posla.
Sada sam ga dobio.
Mogu da otplaćujem kuću.
Ali sam izgubio oca.
Nisam išao kući četiri godine.
Sada ne mogu da idem da ga sahranim.
Ne mogu da prospem zemlju i kažem da mu bude laka.
Ne mogu da ostavim posao.
Majka je sama.
Ja sam sam.
Svi smo razdvojeni.
Takvima je bol veći.
Redovno sam im slao novac umesto sebe.
Poslaću novac majci.
Samo to mogu da uradim.
I ništa više od toga.

U ovom ciklusu autor nas upoznaje i sa svetom oko sebe i jednako lucidno, na trenutke, pravi paralele sa svetom iz kog je došao, a nekad jednostavno posmatra, otkriva, uočava i beleži sve sa željom, ne samo da svedoči o novom svetu u kom se kreće, već i da razotkrije, spozna, a ponekad se i jetkim humorom nasmeje tom velikom, bogatom i moćnom svetu u kom se iz nužde našao kao pojedinac sa mnogo drugih pojedinaca iz drugih zemalja, i gde je u prilici da suočava pojedinačne mitove i kulture sa svojom balkanskom i shvati da svako nosi svoju kulturu i tradiciju kao neodvojivi prtljag na leđima sa kojim se na kraju i umire.

             Poslednji ciklus u ovoj predivnoj knjizi nosi naziv
Luckaste sitnice”. Kao što i sam naslov ciklusa kaže, Miodrag je u njemu obradio, na poetski način, može se reći minimalistički esencijalno, kako određene situacije iz svakodnevnog života, tako i određene poslove koji su obični i prozaični, kao što su pranje veša i vožnja liftom. Takođe, opisao je i životne namirnice koje svakodnevno kupujemo i sa kojima se srećemo. U ovom ciklusu se nalazi i naslovna pesma knjige „Pas koji je hvatao zjale koja me asocira na čoveka koji sedi u svome dvorištu i maštari i sanjari o svemu i svačemu, a usput, kako bi to rekao jedan avangardni pesnik, trenira poeziju.

Miodrag Topić je sav u igri, kako reči, tako sadržaja, a isto tako i forme i žanrova kojima se u svojoj knjizi bavi. Ova knjiga može da bude sve osim da vam bude dosadna. Novo vreme ne voli duge i dosadne knjige, to je naš autor otkrio živeći godinama u Kanadi, te otuda i ovakvo žongliranje temama, naracijom, glavnim junacima i minimaliziranom deskripcijom, jetkim humorom i prefinjenim osećajem za meru i sklad u svakoj od pesama koje mogu i na kratke efektne priče da liče. Miodrag je jedinstven, autentičan, samosvojan i neponovljiv, a ova knjiga će doneti mnogo radosti njenom autoru i katarzično avanturističko uživanje njenim čitaocima. 


Radovan Vlahović, književnik

On je penzioner

On je penzioner
deda
invalid
bivši komunista
alkoholičar i pušač
Nedeljom pre podne
kao u vreme komunizma
vodi društveni život
U bifeu
penzonerskog doma
na terasi
dok taju ženske pijace
Karta se rauba
viče i psuje protivnike
oni mu vraćaju
još žešćim psovkama
Kad zazvone
za nedeljnu službu
crkvena zvona
Odlazi u hram i tamo
zajedno sa horom peva
liturgijska odgovaranja
Sa naorom u ruci potom
odlazi kući na ručak
posle kog odmara i žrna
A popodne odlazi
na utakmicu
i tamo sa ostalim
navijačima domaćeg kluba
vičući daje instrukcije igračima
i usput psuje sudije
i urla na protivničke igrače
Razmenuo osmu banku
i kaže da veruje u Tita
iz vremena
kad je zaradio penziju
i kog je u pedesetim jednom
video u Kikindi iz daljine
Veruje u Boga jer je Srbin
i pravoslavac
i nada se da dolaze
bolji lepši i srećniji dani

Jedna crtica iz Života Raše Popova

Priča mi Dijana Popov Raše Popovog ćerka. Jedne noći tata me je probudio a bio je strastan pušač i upitao me je kako ide očenaš. On je znao ali je zaboravio. I ja sam mu ga rekla i on je ponavljao nekoliko puta da zapamti, a onda je sutradan prekinuo pušenje. I na poslu kad mu se javljala želja za pušenjem očitao bi u sebi očenaš i želja je prestajala. 

Dušan Lončar: „Sva od zemlje pesma”, Putovanje kroz vreme i prostor

Živući kroz sve ove godine, mi, ljudi, rođeni polovinom dvadesetog veka, omudreni kroz iskustvo, shvatili smo da je naše postojanje sabiranje utisaka koji su se snagom, lepotom i univerzalnošću otisnuli u našem umnom i vanumnom biću i koji su zaslužili da se pribeleže, da se kroz stihove u knjizi, u planini novog vremena, kroz pesmu ostave za buduće dane i generaciju najmilijih koji iza nas dolaze.

Naše pamćenje je kratko i otuda naša velika potreba da pomognemo sebi i drugima, da se bavimo literaturom, a ono čega nema u nama, o tome se i ne može pisati, zato je knjiga „Sva od zemlje pesma” Dušana Lončara jednako univerzalna koliko i lična i otvara se pred čitaocima kao poetski dnevnik sećanja na slike, doživljaje, ljude i predele koji se ištu iz pesnikove duše sa željom da budu viđeni, da budu čitani, ubeleženi i upamćeni.

Treći milenij je škrt kad je u pitanju razmišljanje na poetski način, a pogotovu ono koje se bavi evokacijom i sažimanjem unutrašnjih slika koje nosi naša generacija ljudi iz prošlog veka, koji svoja sećanja na stvarne i mitske zavičaje sklapaju poezijom u mozaička pamćenja i svedočenja za vremena buduća i generacije što dolaze. Dušan Lončar, svojom knjigom poezije koja nosi naziv „Sva od zemlje pesma”, pruža otpor tom i takvom novotehnološkom vremenu, nudeći nam kroz svoju neveliku zbirku pesama, na jedan pomalo imažinistički način, impresionističke fleš-bekove rafiniranih doživljaja sveta koji je minuo sa prethodnim stolećem, a koji je itekako živ u pesničkom subjektu što spaja motive Like i Bačke u jednu, od zemlje naše nasušne, pesmu.

Knjiga Dušana Lončara je sastavljena od tri ciklusa koji korespondiraju kroz junaka ove poezije i kazuju nam se kao objedinjavanje života koji su pesnikovo ali i naše putovanje kroz vreme i prostor.

U prvom ciklusu pesama koji nosi naziv „Ovde i tamo moje”, pesnik nam pevajući otkriva Dunav, lepotu Novog Sada i njegovih bulevara, i kroz javu i snove korespondira sa „Sumatrama” Miloša Crnjanskog, sa svešću da se dom ne treba napuštati ni kad smo daleko u svetu, a i kad se u Frušku Goru ili pak Tisu zagledamo, kad povremeno masnu Bačku zemlju poplavi, i pesnik „kao struna znakova zategnuta” sebi i drugima je „bezgrešan i zbunjen ispoveda” govoreći nam:

„Dva zavičaja imam
koji se razprostiru –
ovde i tamo
tamo i ovde
Čovek sam bogat”

U drugom ciklusu koji nosi naziv „Sva od zemlje pesma”, Dušan Lončar nam, govoreći o svom rođenju u Bačkoj, otvara ideološku, socrealističku, pandorinu kutiju iz koje kao mitska slika i freska iskaču stihovi koji govore o tome kako su ga u vreme ideološke nepodobnosti „slatkog pravoslavlja” krstili. U ovom ciklusu, pesnik nam govori o pšenici, jorgovanima iz seoskih avlija, opisuje nam sobe, sokake i bilje koje je činilo njegovo detinjstvo, trežeći onu trunku topline, sigurnosti i emocije koja ga je u tim mladalačkim vremenima držala uspravnim. On peva o suncu iza kuće, o ljudima koji su bili siromašni i koji su radili teške fizičke poslove i Bogu se molili, okreće se suncokretima, kao sa slika Milana Konjovića, dudovima kao iz pesama Mike Antića,  govoreći nam da kroz „plavi krug” pesma spaja nebo i zemlju zauvek.

Treći ciklus pesama nosi naziv „Kućište tamo” i govori nam o pesnikovom mitskom zavičaju, o Lici iz koje su se njegovi doslili u Bačku. Govori nam o ratnim vremenima, o svome ocu, o stalnim i nemirnim trvenjma među ljudim i nacijama na tom krševitom prostoru, govori nam o spaljenim kućama koje ostanu žive i kad fizički nestanu. Priča nam o svome đedu, o njivama koje je familija nekada imala, o rođenjima dece i svemu što duša ustalasana pesnička, u svom vapaju za sjednjenjem sa samom sobom, traži.

Knjiga Dušana Lončara  "Sva od zemlje pesma" se čita kao vremeplov iskrenih duhovnih treperenja njenog autora i ja je sa zadovoljstvom preporučujem kako za štampu tako i za čitanje i darivanje svim ljubiteljima poezije.

Troknjižje „SRBI U BANATU” (Dobrivoj Nikolić, Dušan J. Popović, Jovan Erdeljanović)


Cena kompleta: 6000 din
Cena pojedinačne knjige: 2000 din
Knjige možete poručiti pouzećem na mejl:
banatskikulturnicentar@gmail.com

Edicija
ISTORIJA

Troknjižje
SRBI U BANATU

Autori
Dobrivoj Nikolić, Dušan J. Popović, Jovan Erdeljanović

Uređivački odbor
dr Petar V. Krestić, predsednik
dr Milan Micić
prof. dr Srđan Šljukić

Recenzent
Vasilije Đ. Krestić, akademik

Glavni i odgovorni urednik
Radovan Vlahović


 
Dobrivoj Nikolić:
„SRBI U BANATU: u prošlosti i sadašnjosti” 
Knjiga 1.

Više o knjizi:

 
Dušan J. Popović:
„SRBI U BANATU: do kraja osamnaestog veka”
Knjiga 2.

Više o knjizi:

Jovan Erdeljanović:
„SRBI U BANATU: naselja i stanovništvo”
Knjiga 3.

Više o knjizi:

Mileni Živkov i Jovani Nikolić biće objavljene prve knjige

Prve knjige mladih autorki Milеne Živkov, nastavnice srpskog jezika iz književnosti iz Kikinde, i Jovane Nikolić, doktorandkinje istorije umetnosti iz Beograda, biće objavljene na osnovu konkursa koji tradicionalno raspisuju Grad Kikinda i Banatski kulturni centar.


Konkurs za objavljivanje prvih knjiga bio je otvoren od 07. 6. 2019. do 25. 7. 2019. godine. Pristigle neobjavljene rukopise vrednovao je žiri u sastavu: predsednik Marija Tanackov (književni kritičar), Stanislava Hrnjak (predsednica Skupštine Grada Kikinda) i Radovan Vlahović (književnik i direktor BKC-a).

Žiri je jednoglasno doneo odluku da objavljivanjem knjige nagradi rukopise: 

Milеna Živkov (1989, Kikinda): „Mehur od sapunice“ (kratke priče)

Jovana Nikolić (1990, Beograd): „Hana i Lea” (roman)


Knjige će biti objavljene u ediciji PRVA KNJIGA Banatskog kulturnog centra do kraja oktobra 2019. godine kada će biti predstavljene na 64. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga.