Lala i baba Vera na sokaku. Fotkao NIkasso pre četiri godine.

Violeta Katarina Bjelogrilić: „Šta je ovo? Šta je ono?”

72 strane, broš. povez, 10x14 cm, 2014. god.

Foto-ilustracija naslovne strane: Slaviša Krstić

Knjiga koje će se svaki čitalac koji uzme u ruku ove zapise Violete Katarine Bjelogrlić setiti svakako je ,,Olovka piše srcem’’. Naročito zbog toga što je autorka zadržala nesvakidašnju emotivnost pri davanju odgovora, čistu i naivnu emotivnost koju kao da je ovim rukopisom želela da konzervira u želji da sačuva neiskvareni dečiji pogled na svet. Ona nam često, u svojoj konciznosti, umesto odgovora daje sopstvene doživljaje i situacije u funkciji ilustracija, primera koji se u nama tek posle pročitanog pretvaraju u ono što je želela da nam saopšti.

Knjiga ,,Šta je ovo? Šta je ono?’’ ipak, da ne dođe do zabune, ne spada u dečiju literaturu. Ona je, pre svega, namenjena odraslim čitaocima koji su sačuvali nešto dečije u sebi. Onima koji su se uželeli jednostavnosti u svetu u kojem se mnogo toga komplikuje. I najzad, onima koji su željni osveženja na književnoj sceni, naročito u žanrovskom smislu.

Izvod iz recenzije

Slaviša Krstić

Dragica Oličkov:„Rođeni moji“

Banatski kulturni centar, 2014.

80 strana, broš. povez, 13x20 cm

ilustracija nslovne strane: Ljubica Vlašić

Stihovi Dragice Oličkov zaslužuju da budu čitani s pažnjom jer su dobro napisani i puni su važnih, a lako zaboravljivih istina o našoj krhkosti bez i našoj jakosti s Gospodom. Oni krepe i podižu, navode na razmišljanje i samoispitivanje. Ti stihovi su potekli iz lične patnje pesnikinje koja je ćutke primila teško breme i, u veri pravoslavnoj, pronašla snagu da ga nosi hrabro i s nadom da će svako naše trpljenje, svaki trud, posrtanje i uspravljanje biti nagrađeni Božjom milošću. Samo čista duša i dobra pesnikinja može da tako jezgrovito i jednostavno pozove:

„Ustani, kreni,

istrpi, prećuti,

oprosti, poslušaj,

uradi, ne razmišljaj,

samo se moli...

...i dušu umiri,

spokojem je zakrili

i sačuvaj...“

Dragica Oličkov je i jedno i drugo, i zato verujem da će ovi stihovi doneti radost i svetlost mnogima i da će biti često čitani. Oni su upućeni svim ljudima koje pesnikinja iskreno doživljava kao svoje bližnje i svoje rođene, i onima koji misle da su ostavljeni i slabi ali, Dragica govori i u ime onih koji su daleko ali su duboko prisutni u našim srcima i molitvama.

„Rođeni moji“ je topla dobrodošlica i poziv da pri­đemo s ljubavlju Gospodu i jedni drugima.

Marija Miljković,

profesor

Junakinja ove poezije je sama autorka koja u zahuktalosti života i sveta oko sebe traži prepoznavanje i identifikaciju u normalnom i racionalnom životu kako sa samom sobom tako i sa bliskim i dragim osobama, onim koji su, kako se to kod nas u Banatu kaže, njeni rođeni. Ali u tome svetu, ona ne uspeva jasno da sagleda i percipira ono što traži. Tek u osami i u molitvi, kako u pesmi kaže, ona nalazi svoja draga i rođena bića, zajedno sa Bogom, koji joj se otkriva i usrdno prima njene molitve otvarajući joj oči duhovne da spozna i sebe i druge.

Knjiga „Rođeni moji“ Dragice Oličkov je autoportret duše koji će se kroz čitav njen život dopisivati i doslikavati uvek otvarajući prostor za nove boje i nijanse, a svakako i za nove senke i bore na licu, nudeći nam, kao na dlanu, vreme u kome je živela i u kome sada živi.

Knjiga se sastoji od tri ciklusa pesama od kojih nam svaki ponaosob daje po jedan ključ i otvara nam po jedna vrata autorkine duše, koja ispoveda sebe, kao pred svetim pričešćem, i daje nam se iskreno i bezrezervno sa svešću da mi, kao čitaoci, bez zadnjih namera, možemo i umemo da primimimo njena iskustva i da o njima svedočimo pred Bogom i ljudima.

Radovan Vlahović,

književnik 

Dr Milan Micić: „Kolonija u Banatskom Novom Selu (1921-1941)”

96 strana, broš. povez, 14x21 cm, 2014. god.

U nizu monografskih studija koje prikazuju razne aspekte istorije Banatskog Novog Sela, a čiji su autori ugledni naučnici (Radu Flora, Sreta Pecinjački) i publicisti (Valentin Mik, Ilije Baba, Siniša Kojić), rad dr Milana Micića, istoričara iz Novog Sada, popunjava jednu manje istraženu oblast, a to je pitanje agrarne reforme i kolonizacije u međuratnom periodu. Banatsko Novo Selo predstavlja jedno od najznačajnijih i najnaprednijih ruralnih naselja u južnom Banatu, čija je bogata istorijska i kulturna prošlost privlačila pažnju istraživača iz raznih naučnih disciplina – istoričara, lingvista, etnologa, antropologa, istoričara umetnosti, ali uprkos velikom broju objavljenih radova koji se bave ovim naseljem, ostalo je još uvek dosta neobjavljene građe i neistraženih oblasti koje čekaju da se neki novi istraživači pozabave njima.

Monografska studija dr Milana Micića Kolonija u Banatskom Novom Selu 1921–1941. predstavlja nastavak neumornog rada ovog istoričara na istraživanju agrarne reforme i kolonizacije koje su vlasti Kraljevine SHS (Jugoslavije) sprovodile u Banatu u periodu između dva svetska rata. Najznačajnije rezultate svojih dugogodišnjih istraživanja izneo je u svojoj doktorskoj disertaciji, koja je i objavljena 2013. godine pod naslovom Razvitak novih naselja u Banatu 1920–1941, a studija koja je pred nama dopunjuje dosadašnje rezultate arhivskih istraživanja, publikovanjem nove građe koja se odnosi na ovu problematiku. Ovoga puta, autor se osvrće na situaciju u jednom mestu – Banatskom Novom Selu kod Pančeva, koje je i u ranijim vremenima, ali i u periodu koji je opisan u ovom radu, predstavljalo važan centar ekonomskog, socijalnog, kulturnog i verskog života Srba i Rumuna u južnom Banatu.

dr Mirča Maran, istoričar

Višeglasje (Vukadinović, Snežana, Novi Sad, Srbija)

VESTI

U ponedeljak saznajem o nepriznatom Milanovićevom
                                                                         kalendaru,
i njegovoj matematičkoj preciznosti koja se obistinjuje
                                                                      tek 2800. godine.
U ponedeljak Artemida i Dijana dobiše biografiju
                                                                     smrtnica.
U ponedeljak jedan student zagovara tezu da je iz
                                                                            srpskih
biblioteka nestalo poslednjih šest knjiga Vergilijeve
                                                                        Eneide.
U ponedeljak smrdi blizina još jednog rata u proleće.
U ponedeljak Demostenovi govori se ne čitaju, ali se o
                                                          njemu pišu trice i kučine.
U ponedeljak cenovnik naučnih skupova prelazi 500
                                                                            evra.
U ponedeljak poskupljenje hrane, struje, vode i
                                                                    sahranjivanja.
U ponedeljak Klistenovi zakoni nisu Klistenovi.
U ponedeljak se na faks može doći sa Adamovim listom
                                                                          i safari šeširom.
U ponedeljak studenti izbegavaju Marcijala.
U ponedeljak se zahuktavaju vojne korporacije.
U ponedeljak se gleda drama o srpskim srećnicima iz
                                                                           Johanesburga.
U ponedeljak se vozi novi bicikl, i traži novi stan.
U ponedeljak šerujem svoj selfi za virtuelne svrhe
                                                                           pozitvizma.

U ponedeljak čekam utorak.


Iz knjige VIŠEGLASJE: Zbornik odabranih pesama 7. Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala

Više o knjizi:

http://banatskikulturnicentar.blogspot.rs/2017/03/viseglasje-zbornik-odabranih-pesama-7.html

Branislav Gulan: „Sudbina oduzete imovine (restitucija, crkvena imovina, zadružna imovina)”

600 strana, tvrdi povez, 17x24cm, ilustr, 2015. god, cena: 2000 din

Knjigu možete poručiti putem mejla: banatskikulturnicentar@gmail.com

Recenzenti: Mirjana Mitrović i dr Danilo Tomić

Tekstovi sabrani u ovoj knjizi rezultat su višedecenijskih istraživanja glavnih procesa i aktera koji su učestvovali u okolnostima od ideje, donošenja zakona pa do početka vraćanja oduzete imovine. Autor se ovim problemima počeo baviti 1978.godine. Istraživao je i sakupljao sve što se dešavalo u ovoj oblasti na prostorima nekadašnje SFRJ, a karakteristične primere prikazao i komentarisao. Razgovarao je sa gubitnicima i dobitnicima, običnim ljudima, ekspertima i onima koji skoro sedam decenija čekaju dedovinu. Sve što se dešavalo u ovoj oblasti u davnim vremenima istraživao je kroz arhive, dokumentaciju i knjige. Novija zbivanja pratio je lično, kroz dešavanja u tekućoj dnevnoj politici, njenom (ne) željenom odobravanju, opiranju i prinudnom ispravljanju nepravdi iz prošlog vremena. Restitucija je suštinski važna za srpsko društvo jer dokazuje da je pravda dostižna i da se ne sme igrati osnovnim ljudskim pravima, a jedno od njih je pravo na svojinu. Zato je razumevanje, zbivanja i cilj objavljivanja, da pojave budu nauk sadašnjim i budućim generacijama, da ne čine slične greške, a generacije koje dođu, da ne moraju da ispravljaju nepravde. Treba voditi računa da se ispravljanjem starih nepravdi ne stvore nove koje će opterećivati društvo u ovom i narednom veku.

Dr Mladen Dražetin: „Večna umetnost igre”

260 strane, broš. povez, 17x24 cm, 2014. god.

Večna umetnost življenja ili „igre” ima pretenzije, po svojim in­te­­lektualnim dometima i naučnim opservacijama, da postane prvi srpski fi­lozofski sistem, koji je teorijski i praktično osmislio naš Novo­sađanin Mladen Dražetin, putem univerzalnog animatorskog sistema „Do­pisnog po­zorišta”, kao novog pozorišnog pravca i filozofije novog ra­zvoja, te sve ukupno predstavlja veliku tekovinu civilizacije. 

Prof. dr Petar Ljubojev

izvod iz recenzije

Višeglasje (Bošnjak, Brankica, Bizovac, Hrvatska)

PAS LUTALICA
(Mandeljštam)

Ne ostavljaš ni mrvicu šanse
da slika beskrajne bjeline preko smrznutog jezera        
                                                                postane moja
ikona, ali svejedno. Ništa gore od blijedih svetaca
čiji te dah dotakne kao odjek
u praznini crkve – malo što je tako izlišno
tijelu voštanu. Procesija lica posakrivana noćas
u bol posred prsnog koša, povećavala se. Mislila sam
                                                                        možda je smrt.
Bila je laka. Svidjela mi se i prihvatila sam je bez bune.
Grozničavo dijete u meni konačno se umirilo. I pas

kad tad dobije nagon da se čoporu vrati. Isto i ja,
naučila sam da se uoči smrti uvijek probudim. Tako održavam ravnotežu
između žene i bogomoljke. Stanem pred ogledalo
gledam u oči psima, i ne samo mrtvima. Jedan mi priđe            
                                                                                    i spoznam
zašto se gasio Osip, 
koga volim ja.

Znaš li da su psi bijeli? I ogledalo je bijelo. Već godinama
sve što se  događa je prosto nepoznavanje snijega. Ta bol      
                                                                                          svijeta
gotovo prozračne fizionomije
ne može me ugrijati na minus 50.

Iz knjige VIŠEGLASJE: Zbornik odabranih pesama 8. Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala

Više o knjizi:

http://banatskikulturnicentar.blogspot.rs/2018/03/viseglasje-zbornik-odabranih-pesama-8.html

Primećujem

U poslednje vreme
malo je dijaloga
među ljudima
Sve sami monolozi
dugi
beskrajno dugi
i uprkos učenosti
dosadni

U dan prolećni

Varvarogenije u dan prolećni, on iz časa u čas, on kroz um sumorni tananu povlači misao, on živahni tragač po beskonačnom, on, mislilac, govornik i učitelj, on tihi pratilac svetlosti, on u buri nad miloševom, on između boga i žreca, on crveni džemper i bela rolka, on u pavičastom dimu cigareta, on u mimohodu nad sobom, on božiji izaslanik, on u čekaonici kod zaspalog.



RTV Vojvodine juče u poseti BKC-u.

Juče mi u goste navratili glumci SALAŠARSKOG POZORIŠTA iz Subotice.

REČ, STIH, SLIKA – MUZIKA (Ljubica Verbič: „Kamenčići u mozaiku”, Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2018)

Ljubicu Verbič je čitalačka publika kako u Srbiji tako i u Sloveniji do sada upoznala kao spisateljicu priča i romana, a ovog puta nam se javlja sa novim rukopisom koji za vas, poštovani prijatelji, ovoga puta iščitivam, sa knjigom pesama „Kamenčići u mozaiku” koje je uspešno ilustrovala njena ćerka Ana.

Poezija je nalik biseru u školjci koji obično nastaje kad zrno peska u nju uđe i onda školjka braneći bolno mesto izliva najlepše sokove iz sebe iz kojih nastaje biser. Kod pesnika je to drugačije, kod njega je poezija često vapaj za neizrecivim ili pak doricanje rečenog i promišljenog, a najčeće je stavljanje melema jezičkog na bolno mesto u duši, njegovo beleženje stihovima i kazivanje svega sažetog u pesmi koja je uvek strela odapeta u beskonačno.

Treći milenij nam je pokazao da se književnost, a pogotovo poezija, razbokorila u mnoštvo poetika koje su pesnici davali svetu u kojem živimo, a iste je književna kritika racionalizovala i često stavljala u neke naučne okvire u želji da poetske suštine koje su nam pesnici vekovima darivali uđu i jedan sistem koji je lak za proučavanje budućim generacijama.

Pevanje je arhetipski zov duše u želji da se prevaziđe teskoba u koju su ljudi vekovima upadali i iz koje su tražeći izlaz pevali biranim rečima i davali sebi novu vrstu poetskog dostojanstva koje je potraga za radošću a ujedno i sučeljavanje sa svetom koji je nesavršen i jednako sladak koliko i opor i mučan. Traženje odgovora za vlastitu upitanost nad sobom i svetom koji nam je dat, zadatak je koji revnosno kroz milenije pesnici svojim delima rešavaju, tražeći odgovore kroz zaumnost, naslutu, automatski diktat ili pak sažimajući duhovna iskustva u pesmu kao veliki odgovor sebi i svetu o čaroliji našeg postojanja.

Knjiga pesama Ljubice Verbič „Kamenčići u mozaiku” je sastavljena od pet ciklusa od kojih svaki za sebe versifikaciono, motivski, stilski i tematski otvara po jedan segment pesnikinjinog života, bilo da je vezan prošlost ili pak za nedosanjane snove ili trenutke pojačane emotivnosti sa voljenim bićima, bilo da su to deca ili pak muškarac njenog života. I sve te šarene kamenčiće pesnikinja stavlja i sklapa u mozaik poetskog sveta koji često teži da uzvisi ovaj obični i banalni kojim smo okruženi u našoj, po svemu sudeći, neuravnoteženoj svakodnevici. Ali taj mozak nije dovršen, on nam otvara tek jednu sliku sastavljenu iz mnoštva detalja koji su sastavni deo jednog prelepog mozaika stvaralaštva i života naše pesnikinje.

U prvom ciklusu koji nosi naziv „Ogledalo duše” na jednom mestu u pesmi „Moja duša” Ljubica Verbič nam kaže:

„Moja duša je samotna ptica

na plavetnilu beskrajnog neba

pod njom cveta banatska ravnica

povijaju se klasovi budućeg hleba.”

U ovom ciklusu pesnikinja pesme deli na strofe i koristi se rimom, sve u želji da na jedan muzikalan i pevljiv način izrazi meledoju i nadanuće svojim zavičajem.

U drugom ciklusu koji nosi naziv „Da sam ja”  u pesmi „Vetar” pesnikinja nam kaže;

„Da sam ja vetar

ne bih bila košava ni severac moćni

što krade lišće breze poslednji leta dar

bila bih zefir zelen i svež vetar prolećni.”

Pesnikinja nam u ovom ciklusu otvara jednu optimističku viziju sveta u kojoj sa prizivima pesnika kako prirode tako i vaskolikog živog sveta vidimo njenu veliku želju da oradošćuje ljude i svet oko sebe u ovom vremenu kad takavih plemenitih emocija ima malo.

Treći ciklus nosi naziv „Srebrna vrba” i u njemu pesnikinja unosi u svoju zbirku haiku pevanje kad se sa malo reči govori mnogo. U istoimenoj pesmi „Srebrna vrba” ona nam kaže.

„Srebrna vrba

na bisernom ostrvu.

Svet samo za nas.”

Četvrti ciklus nosi naziv „Da imam”. A u pesmi „Krila” pesnikinja nam  kaže:

„Da imam krila poletela bih u nebo visoko

na istok u predele još uvek nepoznate i tajne

pronašla bih slap što pada u jezero duboko

i vatrene konje što piju vodu ispod duge sjajne.”

Ovo zovem postupkom poetskog očaravanja čitaoca i željom pesnika da ga povede u jedan lepši i maštom ovenčani svet i da u njegovim prelepim predelima, zajedno sa pesnikom, čitalac trećeg milnija, koji je već umoran od turbulentne stvarnosti, nađe mesto za predah da prikupi snagu i da u ovom postmodernom vremenu, uprkos svemu, nastavi da veruje u sebe i sveukupni život.

Peti ciklus nosi naziv „Zrno do zrna”. A u pesmi „Lavirint” iz ovog ciklusa pesnikinja nam kaže:

„U beskrajnom Svemiru beskonačno vreme

i ja tek neznatno zrno ognjene prašine

uhvaćeno u zamku, u života seme

ostavljeno da luta kroz lavirint tišine.”

U ovom ciklusu pesnikinja evocira sećanje na dane detinjstva i sreće, ali i sumira svoja iskustava i kroz jednu impresiju ih nudi kao poetsku sublimaciju i mudrost svojim čitaocima.

Za poeziju Ljubice Verbič može se reći da sledi klasične obrasce pevanja i mišljenja. Ona ne eksperimentiše i ne muti vodu da bi njena poetika izgledala dublje i smislenije. Za nju je pesma stvar jezika i reči koja je uvek od Boga a za ljude. Slike koje nam nudi su jasne, sveže, čiste, prozračne, vazdušaste i eterične tako da možemo sa njih čitati svu lepotu i blagost pesnikove duše. Ovo i ovakovo pevanje je na tragu srpskih modernista, Dučića, Rakića, Desanke Maksimović, a pesnikinja kao da nam kroz sam odabir matrice pevanja govori da ona ne želi da bude pomodarka već se ona povodi za klasičnim svevremenim poetikama koje nisu stvar trenutka već večnosti.

Knjiga pesama „Kamenčići u mozaiku” Ljubice Verbič je ilustrovana crtežima njene ćerke Ane Vidmar koji su u popunosti kompatibilni sa pesmama negujući onaj prefinjeni i aristokratksti štimung koji je Ljubica, koristeći čas rimu čas slobodni stih, svojim pesmama dala.  Ovo je divan spoj slike i reči, a čitajući Ljubičine stihove, kroz ritam i rimu osetićemo kako crteži i slike njene ćerke Ane, inače sjajne slikarke – osetićemo da ova knjiga peva. Ovde je na jedan veoma umešan način iskorišćen impresionistički i modernistički poetski prosede da se savremeni slikarskim i ilustratorskim simbolističko-likovnim elementima izrazi ovaj pozlaćeni vez Ljubičinog pevanja.

Moj zadatak, poštovani čitaoče, je da te tek navedem da iščitaš knjigu i da o njoj daš svoj istinski i pravi sud. Moje je bilo samo da ukažem na ovu jedinstvenu i po svemu izuzetnu knjigu  koja spaja reč i sliku, a kad to sagledate, da osetite muziku, vašu ličnu muziku, kao najuzvišenije sveto trojstvo u umetnosti. 

Višeglasje (Dimić, Radomir)

JA KA

Ne pamtim kada sam imao ovakav zaklon

Latentan metafizički prostor

Za ukradenu dušu

Možda bih i bio srećniji

Da sam tog dana na poleđini vode

Iscrtao svet sa plavim očima

Razvio neki nepostojeći film 2017

Ili nekome dao Teslin um

Ali moj krčag se tog dana razbio

Iz njega sam se prvo izlio ja

Sve moje misli, vazovalna sinkopa

Izašlo je sve iz mene što sam mogao prisvojiti

Ono poreklo, izbor sklonosti, strasti, apsurdi

Ovde sam, sestro, sabrana tišina u prometu vetrova naduvanih stomaka

Ne gubim svest i ne odbijam da budem ono što jesam

Ja, koji nisam imao smelosti da vidim sebe

Pobednički ni jednog dana

Evo sada se otvaram kao Kosovo psihijatrima

Stojim pravo pred svojim doktorom

Kao pred Gračanicom paralizovani mrav

Beskrajni je taj svemir u kome se Ljeviška vertikala vidi

A plač Bogorodice Odigitrije svake večeri čuje

Ne znate vi draga doktorko Tomašek

Koliko boli kada čiode Abdula zabija anđelu u pleksus

Koliko puta sam ustajao i potamneo

Gledajući sa vašeg prozora

Da čujem Kosovo koje me boli po celom telu

Dajte mi još jedan, dva, tri bensendina

Da se povučem od razbojnika i vojnika

Dođe mi da te volim Mirjana Trorodice

Za juče, za danas i sutra

Pozdravljam se svaki put sa Alchajmerom kad se vidimo i pomislim

Jesam li mogao biti gluplji nego što jesam

Šta vi na ovo imate da kažete gospođo nesanice

Objasnite to mom zamršenom nervnom sistemu.

  

Iz knjige VIŠEGLASJE: Zbornik odabranih pesama 8. Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala

Više o knjizi:

http://banatskikulturnicentar.blogspot.rs/2018/03/viseglasje-zbornik-odabranih-pesama-8.html

Bojana Nikoletić: „Gradske priče“

Banatski kulturni centar, 2015.

100 strana, broš. povez, 13x20 cm

Ilustracije: Bojana Nikoletić

U središnjem delu knjige, koji nosi naziv Gradske priče, autorka nam otvara i slika život jedne urbane dame, sa proširenom svešću o sebi i o svetu koji je okružuje, otkriva nam život i svakodnevicu koja uvek ume da nas iznenadi lepim i naopakim licem. Bojanina junakinja, prolazeći Beogradom koji vrvi od ljudi, živi svoj spoljašnji ali i unutrašnji život u kom vodi monologe i komentariše ono što je videla i što joj se događa. Autorka nas pripovedanjem vraća u svet detinjstva i prostire pred nas slike koje se pamte i koje su bile specifične za šezdesete godine u banatskom gradu Zrenjaninu. Toplina i blagost kojom nam Bojana priča omamljuje i vodi nas da čitamo dalje i dalje. Bojanine priče su kratke i često imaju u sebi notu zaumnosti, nostalgije, apsurda i fantastike. Svaka od njih je svet za sebe, a promenom mesta, vremena, teme, kao i stilskim varijacijama u pripovedanju, one nam se nude kao povod za razmišljanje i šokiranje i prosto nas, na trenutke, drmaju i tresu i kao da nama, čitaocima, kažu: „Probudite se, život nije ono što vam serviraju na televiziji. Život je drugačiji od slike koju vam vlastodržci o njemu nude. Otvorite oči, ovo je vaše vreme, a u njemu treba samo da ste svoji i da živite ono što vi jeste!”

Gradske priče Bojane Nikoletić su nadrealna prozna ostvarenja koja nas na jedan kafkijanski način vode svetom De Kirikovskog grada u kome se slike smenjuju, gde su događanja nelogična i gde nam se čitanjem istih otvara naše nesvesno u kome, kad se zateknemo, prosto zanemimimo, što je i bio autorkin cilj.

Središnji deo knjige Bojane Nikoletić koji nosi naziv Gradske priče, po kome ova, po svemu neobična, postavangardna knjiga nosi naziv, pomera granice čitanja i pokazuje da priče pisane tehnikom iskidanog teksta, u fragmentima i sa svega nekoliko rečenica, pripovedanjem u fleš bekovima svesti, mogu biti itekako zanimljive, nesvakidašnje i da umeju držati i prikovati čitaočevu pažnju za sebe. Ove priče zaista zaslužuju pažljivo čitanje i percipiranje iz samog konteksta pročitanog, jer ako bismo pokušali da ih racionalizujemo na način kako se to čini u petparačkim romanima, desio bi se otpor, ogroman otpor u našim glavama i shvatili bismo da je to nemoguće. Dakle, evo jednog lepog primera kako u samo nekoliko priča možemo videti razliku između umetničke i trivijalne proze.

Izvod iz recenzije

Radovan Vlahović

Radovan Vlahović: „Banatske pripòvētke”

304 strane, broš. povez, 14x21cm, 2015. god.

Cena: 800 din

Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl: 
banatskikulturnicentar@gmail.com

Banat je dao znatan broj velikana srpskoj kulturi, nauci, srpskoj civilizaciji u najširem smislu te reči. Kada pogledamo koliki je broj značajnih dela posvećen Banatu, uvidećemo da postoji prevelika disproporcija između onog što Banat daje i onoga što mu se vraća. Banat ima šta da ponudi umetnicima, a ponajviše svoje široko ravničarsko srce. Ta ravnica nije ruska stepa, već najplodnija srpska zemlja.

Vlahović je svestan te disproporcije i zbog toga u uvodnom tekstu on Banat opisuje kao organsko jedinstvo suprotnosti. Te suprotnosti Banata su istovremeno i suprotnosti svakog drugog dela Srbije, ili bilo kog kraja sveta, samo što je to začinjeno specifičnim banatskim začinima. Vlahovićevi prozni tekstovi o Banatu bliski su svakom Banaćaninu, ali i čitaocu iz bilo kojeg drugog dela Srbije i, štaviše, čitaocu iz bilo kojeg kraja sveta. Kod Vlahovića Banat ljubomorno čuva svoje specifičnosti (začine), kao svoj mikrokosmos i uznosi ih u globalni civilizacijski vrt vrednosti. Demonstrirajući izvanrednu eleganciju izraza, Vlahović spaja banatske arhaizme sa dometima trenutno modernog sveta (fejsbuk i slično). Na taj način ono što je arhaično postaje blisko, a patrijarhalno i avangardno nesuprotstavljeni grade čudesno jedinstvo. To je moguće zbog toga što pred sobom imamo jednu banatsku knjigu, knjigu o Banatu iz pera jednog Banaćanina. Ujedno, to je još jedan od mojih pokušaja da sažeto predstavim Vlahovićevo stvaralaštvo, jer on jeste patrijarhalni avangardista. Usputnom čitaocu ovo može da se učini kao oksimoron, kao spajanje nespojivog, ili, pak, kao greška u kritičkom tekstu. Upućenijem čitaocu Vlahovićevih dela ovo može da bude blisko. Naime, kada Vlahović doseže najveće avangardne uzlete on i tada demonstrira svoj srpski pravoslavni duh. Isto tako, kada govori o duboko duhovnim temama, njegovo štivo je inovativno, sklono eksperimentu i bez predrasuda spram novih (modernih, postmodernih) mogućnosti.

izvod iz recenzije
Nikola Kitanović

 

Pripovedanja i pripovedača uvek je bilo. Doduše, mediji su se menjali, naročito poslednjih decenija, ali je suština ostala ista: oduvek je bilo onih koji su imali sposobnost da oko sebe okupe ljude voljne da ih slušaju. Istina, dve je vrste pripovedanja – usmeno i pismeno pripovedanje; često se dešava da oni koji umeju da usmeno pripovedaju na zanimljiv i privlačan način, nisu kadri da svoju priču prebace na papir (ili na kompjuter, samo tako ili onlajn) i obrnuto. Kako god, pripovedači su, danas kao i nekada, na ceni.

Nije, međutim, lako biti dobar pripovedač. Da priča priču zna svako, ali da zanimljivo pripoveda – e, to je već drugo. Valjan pripovedač, kao prvo, mora jako dobro da poznaje to o čemu priča, ne sme se nijednog trenutka zbuniti. Misao mu mora biti jasna i laka za praćenje, svaka reč mora biti na svom mestu; priča mora da teče, kao voda. Teško se takva veština uči, to je uglavnom dar od Boga.

Baš takav, pripovedački dar, može se prepoznati kod Radovana Vlahovića i njegovih Banatskih pripòvētki. Kad čovek krene da ih čita, odmah shvati da je Banat o kome Vlahović govori mesto ne samo u prostoru i vremenu, već i u njegovim mislima, da ga pripovedač ne samo savršeno razume, nego i oseća, da ga zna u dušu, da je sa njime dugo živeo i saživeo.Banatske pripòvētke, tačnije crtice od nešto malo manje ili malo više pola strane, ne puštaju se iz ruku (tj. ne sklanjaju sa monitora) lako: kad pročitaš jednu, onda bi još jednu, pa još jednu i tako sve do kraja, sve do stotinu i devedesete. I ne bude čitaocu nijednog momenta dosadno to Vlahovićevo pripovedanje, nego čitajući neku od tih crtica istovremeno razmišlja o prethodnoj i pita se šta sledi u narednoj.

izvod iz recenzije
Prof. dr Srđan Šljukić

Radovan Vlahović, već davno afirmisani književnik, pesnik i vanserijski pripovedač, podario je svojoj čitalačkoj publici novu knjigu prekrasnih priča, koje po svojoj duhovnoj snazi i stvaralačkoj eksploziji nadvisuju u prirodnosti i jednostavnosti čak i jednog Alberta Moraviju. Radovan kao pripovedač primećuje i vidi sve i svakoga sa dozom radosti i ironije, sa poverenjem u svakog čoveka, bez zaziranja, maestralno definiše društveni jad i moralni pad u svim tokovima života.

Takav pisac u svakoj pripoveci otkriva duhovnu borbu istine koja će kroz naše i buduće vreme da prođe kao plodonosni atomski projektil. Uzmimo  u obzir da u ovoj knjizi svaka priča ima svoj roman, najpre u svom vremenu, a potom i u svakom drugom. Kao retko koji srpski pisac, Radovan ima i dara i smisla za pripovedačku matricu, ali i želje za traganjem, gde se kroz suptilni humor utapaju znoj, krv i suze. Čitati njegove priče znači suočiti se sa trajnim vrednostima duha, što bi se moglo okarakterisati kultivisanim jezikom i odnosom spram umetnički relevantnih književnih tvorevina jer pogađa istinom odjednom u sto meta. Gotovo svaku priču, od prve rečenice, čitalac, bez obzira kakve imao obaveze, mora da pročita do kraja. U pričama vri život, pravi banatski, ovaj ovde i sada, koji pored nas tiho i neumitno prolazi. Ne ističem ove književnoumetničke odrednice za razumevanje celokupnog pripovedačkog dela, već pre svega želim ukazati na složenost stvaralačkog procesa i virtuoznosti sa kojima Radovan Vlahović stvara. Slobodno možemo reći da je već u inspirativnom naslovu Banatske pripòvētke određen zajednički imenitelj oko koga se vrte i kruže događaji, otkriva nenadmašna dramatika, plete suptilna mreža najiskrenijih osećanja, zatalasanog Erosa kad sve grmi i puca, te kroz beskonačnu prizmu duginih boja zasniva koren svakoj priči i njeno estetsko trajanje. Knjigu tvore moćne pripòvētke i veoma nadahnute, koje su u međuzavisnom odnosu, gde se ispod prvog lepršavog jezičkog sloja nazire retko kozistentna i monolitna građa od priče O Banatu, pa sve do Konstatacija. One u sebi nose pregršt „pouka“ i svetlost kojom brišu mrak u očima, zatim sigurno aplikuju u sebi relevantne poluge i iracionalni kantarsavremenog čovekovog bitisanja. Sve priče u sebi nose jedan oplemenjujući čulni naboj, još nezabeležen u srpskoj književnosti. Zapleti i dramske sentence su jasne do golih noževa, nežni, topli, umilni i lepršavi, a sve se transponuje kao personifikacija neke ličnosti koju slučajno poznajemo u susedstvu. Znači, Vlahović svoju nadrealnu detekciju usmerava na oblikovanje svojih junaka, kompozicijski vrlo moćno i u određenim granicama dokle doseže čovek kao moralno biće.

izvod iz recenzije
Prof. dr Mladen Dražetin 

Svojim kratkim pričama Vlahović podiže svojevrstan spomenik autentičnom Banaćaninu, pomalo demodiranom i gotovo pretvorenom u endemsku vrstu, i utopljenom u masu novih pokoljenja uniformisanih likova, bezličnih i praznih, koji se mogu povezati sa svakim podnebljem i prostorom. Glavni junaci Vlahovićevih pripovesti prikazani su s puno simpatije, topline i ljubavi. Svoje likove on ne posmatra s visine, već im se, naprotiv, primiče sve dok sam ne postane deo celine i pejzaža; i kada ima osnova za to, ne osuđuje ih, već se trudi da ih razume i opravda. Kao neko ko diše i stari u toj sredini i s tim ljudima, s kojima deli sve lepote, ali i oskudice, jedan je od retkih koji je vlastan da svojim tekstovima ispiše omaž rodnom kraju, svojevrstan pregled istorije i etnologije Banata tokom vremena. Takav, možda podsvesno, Vlahović je svojim pripòvētkamaispisao i svojevrstan Terminološki rečnik banatskog sela, leksikon starih banatskih izraza i termina, koji vremenom bivaju zaboravljeni i postepeno, ali neprestano nestaju iz našeg sećanja. Dovoljno je pogledati naslove njegovih pripovetki, pa to konstatovati: O džoganji, Strv, Poponac se i motici smeje, O pripušavanju, O dvizarkama, O fruštuku...; svi oni će neminovno vratiti sećanja čitaoca na neka minula vremena.

Naravno da su sve Vlahovićeve pripòvētke lične. Sve su nastale na osnovu ličnog iskustva, u sredini i okruženju koje mu je blisko i dobro poznato. Kao da njegova naracija predstavlja deo autorovih dnevničko-memoarskih beležaka. Pišući o događajima iz sopstvenog života, on kao da se u pripòvētkama suočava sa sopstvenim demonima, i to kako onima iz prošlosti, tako i onima iz sadašnjosti, pa čak i iz budućnosti, koje uobličava, definiše, i po potrebi, žigoše. Njegovo pripovedanje na momente podseća na katarzično pražnjenje i olakšavanje sopstvene duše, kojim postupno i istrajno rešava problem svog opstojavanja u postojećoj realnosti. Bez gorčine i ostrašćenosti, on na momente gotovo hroničarski dijagnostikuje stanje u savremenom društvu sastavljajući neku vrstu azbučnika društvenih anomalija, što čini istovremeno uz jasno sročeno, a nikad izgovoreno izvinjenje: „Ma, ja sam se ovde samo slučajno zatekao...”. Ipak, za razliku od hroničarske hladnoće i nezainteresovanosti, njegovo pripovedanje kipti od životne volje, pomalo beznadežnog optimizma a svakako od mladalačkog ushićenja prema ljudskom rodu i njegovim nikada ostvarenim idealima. Nepopravljiv idealista i altruista, Vlahović svoju ironiju i povremenu žaoku upućuje svojim savremenicima upravo zato što veruje da oni mogu i žele da se postide, pokaju i isprave greške počinjene u prošlosti.

Banatske pripòvētke Radovana Vlahovića treba čitati svakodnevno, preporučujem u jednakim dnevnim dozama, po mogućnosti uz prvu jutarnju kafu. One deluju rasterećujuće i, ako ništa više, zahvaljujući njima unećete redovnu dnevnu preporučenu dozu optimizma. Verujte mi, oprobao sam. 

Dr Petar Krestić

Ove pripovetke Radovana Vlahovića (Banatske pripòvētke) nisu sasvim u saglasnosti sa književnoteorijskom odrednicom. Razlika je u akcentu, ovde je drukčiji: dugouzlazni na drugom slogu sa dužinom na trećem. A to se izgovara kao u odgovarajućem glagolskom obliku: kad deda pripoveda. Time se tačnije određuje ova proza: nisu to pripovetke, ali jeste to pričanje, pripovedanje (u narodnom, paorskom shvatanju). Ono što su nekad stari Banaćani, kad nemaju pametnija posla, na šoru, pred kućom, ili u bircuzu, pripovedali (i po sto puta ponavljali), sada Radovan, njihov komšija pisac, piše po takozvanim društvenim mrežama na internetu („fejsbuk“ i sl.) i potom u štampanu knjigu prenosi. 

Anđelko Erdeljanin

Šta su to pripovetke? Posebna vrsta kratke priče koja treba čitaoca da zainteresuje, a stvaraoca istih da učini zadovoljnim. Ova definicija mogla bi se primeniti na sve vrste pripovetki, osim na jednu, a ta jedna vrsta, to su banatske pripòvētke, kojih je bilo otkad je sveta i veka. Pripovedali su ih razni. Uglavnom oni mudri ljudi od kojih smo za tren mogli da naučimo nešto lepo i novo, nešto mudro i pametno, korisno. Pripovedale su ih i tetke i strine što uz večernji odmor po malo kuvaju i čaj pijuckaju, pošto umorne od kopanja po bašči žmirkaju, a moraju svoje izreći da bi bilo mira u kući i komšiluku.

Evo se ovde srećemo za zapisanim banatskim pri­pòvētkama, što ih je ovaj pametni čovek, Radovan, zapisao. One su značajne i po tome što ih sada možemo na­učiti i pripovedati i praviti se pametnima poput naših starih.  

izvod iz recenzije
Mr Nera Legac Rikić

U Banatskim pripòvētkama Vlahović nam jednostavnim, ponekad arhaičnim, ali slikovitim laloškim jezikom pripoveda u kratkim crticama − pripovestima, o bezgraničju intime, sećanja i realiteta, individualnoj subjektivnosti iznikloj u plodnom podneblju banatske Panonije. On se ne ustručava da čitaoca podseti i suoči sa bogatstvom svakovrsne prošlosti i sadašnjosti, koristeći vokabular koji je ta vremena i odlikovao i oblikovao. Tematski korpus knjige je bogat, raznolik, ponekad i iznenađujuće provokativan, kakav uostalom i zna biti život pojedinca koji je u životnoj papazjaniji prošao i sito i rešeto. Dakle, sve ove reminiscencije su plod bogate iživljenosti i iskustva Vlahovićevog.

izvod iz recenzije
Jovan Veljin Mokrinski