Da, NIkasso u meni je odličan

Pred tvojom kućom
a da to nisam znao
sa Isakovim  sinovima
Jakovom i Ezavom
koji su pili vino
poltronski me grlili
našao sam se
tako iznenada
kao u snu
Video sam kroz otvoren prozor
unutra se nešto dešava
Gorelo je svetlo
i za stolovina su sedeli ljudi
nešto su jeli i pili
kovali zaveru
ili pak pevušili tiho
mada nisam
razabrao ni jedno lice
Isakovi  sinovi su me hvalili
znao sam da ne misle tako
i rekao sam im to
dok smo sedeli
na pločniku u mraku
pred tvojom kućom
A onda se pojavila tvoja sestra
i rekla da ja nisam u pravu
Vole te
rekla je samouvereno
otuda reči hvale
Tad sam tek iznova video
shvatio
da smo pred tvojom kućom
Iza sestre si se pojavila ti
sa kapuljačom na glavi
ličila si na Marinu Abramović
u koju sam već godinama
zaljubljen
kako na javi
tako u snu
i potaji
onako hajdučki i varvarski
kako samo može biti
neshvaćeni paorski sin
Rekla si da treba
da mi daš slike
neke fotke gde smo zajedno
na kineskom zidu
Nisam verovao
to je bio Marinin performans
Da uđemo unutra u kuću
da mi daš
da pogledam fotke
Ne mogu rekla si
Onda ih skeniraj
pa mi ih pošalji mejlom
Da poslaću mejlom
tako je najsigurnije
A ona pesma
o Beketu me je uplašila
pogotovu
sa onim strašnim kramačama
rekla si odlazeći
Da pesma je naišla na veliki odjek
na fejsu
I tu sam krenuo da pričam
ličilo je
na samohvalu
što mrzim više od svega
Okrenula si  temu
Ne treba ne braniš Nikassu
da piše i izražava se
on je odličan
Ne ništa mu ne branim
rekao sam
Da Nikasso u meni je odličan
shvatio sam dok si nestajala
u noćnoj tmini
A pred  tvojom kućom
Isakovi sinovi
Jakov i Ezav
otabačeni na flasteru
pili su i dalje vino


Milan Rakulj. Banja Luka. Razgovor o PESNIČKOJ REPUBLICI

Na obali mora, mali čovek sam, što misli i želi da u tesne cipele obuje velike nožurde.I zato PESNIČKA REPUBLIKA.

U "Kazandžijskom sokačetu" u Nišu sa sadašnjim ambasadorom PESNIČKE REPUBLIKE (u sredini) za Nemačku Johanom Lavundijem. Senka Vlahović Filipov je fotkala..

U areni se ljudi tuku jedni protivu drugih načigled svih. Kažu tako je svet ustrojen, mada bi se mogao i drugačije ustrojiti da je volje.I zato PESNIČKA REPUBLIKA.

Na pozornici (u areni) se dešavaju ratovi.Biti mudrac, shvatam nije dovoljno.Lepše je biti čovek, onaj što peva na sav glas, kako ume i kako zna.I zato PESNIČKA REPUBLIKA.

Kad me nužda natera postajem gladijator, Spartak, Doža Đerđ,Muha, Matija Gubec, Teodor Vršački, što pesmom kao oružjem sa narodom koji peva brani se od sila zla. I zato PESNIČKA REPUBLIKA

Kad se nađem u areni, obično se namrgodim, malo više iz straha od nepoznatog nego, iz poze. Još davno je Andrla rekao; "Treba biti spreman na sve" I zato PESNIČKA REPUBLIKA.

Prof. dr Spasoje Grahovac: Radovan Vlahović čuva semiotiku staroga Banata






Radovan Vlahović, književnik i vlasnik Banatskog kulturnog centra, romanom „Bapaˮ otkao je najlepše reči salašarima i njihovim salašima. Umom i srcem od mere i moći, ovaj glasoviti i svestrani banatski i srpski stvaralac rasukao je jednu prošlost koja sve više uzmiče u zaborav. U tihosti Jakšićevih predaka, u Novom Miloševu, neposustalom rukom i rečju, on neprekidno premotava prošlost banatskog paora i ostavlja budućnosti nekadašnju semiološku sliku svoga etnosa.
Autor romana ponudio nam je interesantno i značajno književno predivo na kome su zapisane dve prominentne reči: simbolika i sintatika. Prva reč se odnosi na nekadašnju banatsku leksiku, a druga, uglavnom, na banatsku deklinaciju i konjugaciju. Jezik piščev ima sve oznake starog, paorskog, lalinskog vokabulara: „Vejavica se... sve više zaukavaˮ, „Devojke... se lepo sredileˮ, „...Jer su ga rakija i vino isprazniliˮ, „Slavko je sastavio preko dvesto ovacaˮ, „Imam malo suvi kobasica da ti nakrjemˮ, „Šandor je bolest pokupio... ˮ, „Branko... se jedanput uvatijo jednog puta, i kad je vidijo da se tim putom dobro ide i da se napreduje, onda ga nije menjo... ˮ
U piščevoj leksici puno je lokalizama: bulje (stara odeća), alvaluk (čašćenje povodom nekog uspeha), vitrior (petroleum), diner (vršnjak), klinda (njiva u obliku trougla), komencija (nagrada), lepiš (lepinja), nabrecati (narasti, ispupčiti), ogumak (mala gomila sena, slame) špiceraj (prodavnica svakojake robe)...
Dr Radovan Vrtipraški je pre tridesetak godina zapisao oko tri hiljade reči i izraza koji su se mogli nekada čuti u govoru Mokrinčana i ostalog autohtonog življa severnobanatskog regiona.
U deklinaciji toga starobanatskog govora umesto sedmog padeža upotrebljavan je četvrti („Bijo sam u seloˮ). U konjugaciji karakteristična je upotreba trećeg lica množine prezenta: idedu, voledu, radidu...
Vrednost romanu daju brojni podaci etnografske naznake. Niko u našoj književnosti nije dao, tako slikovito i konkretno, govornu sliku našeg banatskog sela kao Radovan Vlahović.
Meštani Novog Miloševa, prema romanu, zdrave su moralne ličnosti. Maksin otac nije otvarao svoju kafanu za vreme Velikog rata, u kome tamo negde, kako je govorio Maksa, ginu njegovi meštani, odnosno srpska deca.
Tom seoskom i salašarskom življu reč je bila svetinja. Sa mesarom Ristom, glavni junak tog romana, Branko, ima samo pogodbu, odnosno dogovor, ne i sklopljeni ugovor za prodaju krave.
Branko, odnosno Bapa, kako su ga njegova deca zvala, i kakav naslov ima ovaj roman, bio je blaga, krotka, blagorodna, podatljiva duša. Nijedan njegov posao nije preksinoć i poprečice odrađivan, u preši, u žurbi, u nekoj nepredviđenoj nepromišljenosti i teskobi. Bapa je bio neprekidno pripijen časti i poštenju, radu i svojim ukućanima. Njegova pitomasta i podatljiva narav bila je prostrana i pogledna svakom čistom oku i toplom srcu. Pogodbu sa kasapinom Ristom podvezao je, tako da ne ozledi istinu, svojim čvrstim i opštepoznatim etičkim principima. Sve na njegovom salašu imalo je njegovo sigurno i toplo potkrilje. Dom mu je bio otvoren svakom poštenom namerniku. Teškoće je tvdokorno podnosio, a radosti je delio sa porodicom i seljanima. „Nikad nije mnogo davao za život. Znao je šta mora... šta treba... i bez čega se može. Tako je naučio od detinjstva, od oca Marinka i deda Pavla... Nije umeo da mrzi ljude i da im zavidi. Svoje je čuvao, a za tuđe se nije otimao. Imao je dobru ženu, iz Petrovića kuće, iz Kumanaˮ, kaže autor.
Bapin susret sa hajdukom Markom bio je vrlo trnovit. Njegovo uzbuđenje je nestalo, onog trenutka kada je čuo zašto se Marko odmetnuo u hajduke. Branko mu je upriličio umiven boravak na ovom salašu. Dok su Brankovi konji, samovodeni, išli prema salašu, sneg je neprekidno padao. U toj, snegom i vetrom fijučnoj i utvarnoj, mrčavoj i maglušastoj noći, Branko je bio zadumljen, ali i odbrižen što je tog dana prodao kravu mesaru Risti. Branko se nikada nije znao uspeniti, zbuniti i uzbuknuti u razgovoru.
U najboljoj priči u romanu, u priči „Za ne daj Božeˮ, najslikovitijoj, autor je dao pravu salašarsku zimsku idilu, s puno etno-psiholoških i etnografskih pojedinosti. U Brankovom okruženju nema međusobnih bockanja ljudi, nema bezdelnika i žučljivih i durnovitih naravi. Te ličnosti znaju da se fino otkopčaju u veselju, strani su im bili medejstvo, bezazornost, gurnjave u razgovoru, gramzljivost, gubidanost, uvrnutost u veselicama, trošnost zdravih etičkih nazora, političke razmirice...
U devetnaest priča u romanu Radovan Vlahović je, bolje nego iko u Srba, prikazao salašarski život. Time je oslikao i finu romanesknu dimenziju svoga književnog talenta, i time ostavio budućnosti staru semiotiku Banata. Tako se prijatno ispružio budućnosti.

Marina Žinić Ilić: NA PUTU ZA BANAT



NA PUTU ZA BANAT

Pitasmo usput za Banatsko selo, Miloševo se zove
tamo iza onog atara, rekoše, uperilo oči u globalno
tamo se modernizam i tradicionalno divlje tuku
a zna se ko će da odnese pobedu
kladiše se u bisage, u čeze, u konje...,
mali upregnuše ljubav iz grla, a veliki se snebivaše: 
pesnička republika, gde to ima...,
izvirivaše odnekud prazne glave
pokazivaše lice okrunjeno strahom
polomljnim staklom hraniše golubove
pokazujući rukom u pravcu pokojnika, uzvikujući: 
groblje, roblje...
u gostinskoj sobi sedela je Milena sa uperenim 
pogledom u čoveka
koji je hodao duž obraslih železničkih šina
krijući tragove pod plavim mantilom
čudo se našlo među krstovima trenutka
u poslednjem jurišu na sebe odranjalo je podne
u tački gde se spajaju nebo i zemlja
svirale su gajde i padale žiške sa zvezda
dozivajući utišano More, uz prizrake sunca što 
kroz prste klize
sreli su se pogledi od svile, okosnice vekovnog sabranja
pred post Božji, u Svetu nedelju
na ognjištu mira gde se lik Utraja, kitio se Banat 
nesustalim 
rečima, koje su nas davno oblikovale.

                              
                              Marina Žinić Ilić, Novi Sad

Sinoć na promociji knjige "Mamutica Kika i druge priče za decu" autorke Olge Jerinkić. Na slici ja i Olga i glumci iz pozorištanceta "Lane" u foajeu Narodne biblioteke "Jovan Popović" iz Kikinde.

Olga Jerinkić je sinoć na promociji svoje knjige dobila pasoš i državljanstvo PESNIČKE REPUBLIKE.

Vođa projekta Dragan Rauški je dočekan uz velike počasti. I zato PESNIČKA REPUBLIKA.