O ćaskanju

 U detnjstvu, tu reč nisam bio u prilici da čujem, ni u bližem, ni u širem okruženju. U mojoj porodici se nije ćaskalo. A kroz književnu narodnu tradicionalnu literaturu nisam nalazio da se ćaska. Časkati po meni znači voditi razgovore radi razgovora, gde se uglavnom nebavezno prepričavaju zgode i nezgode i gde se koristi veoma često šaljivi vedri i neobavezujući komunikacioni fon. Ćaskanje je razgovor koji se kratko pamti, a još brže zaboravlja. Govoriti radi govora, to je bilo nedostojno u mome detinjstvu ozbiljnih kako muškaraca tako i žena. Govoriti u prazno, ćaskati, je značilo bezpredmetan razgovor na koji se čestiti svet i onaj koji poštuje jezik i shvata moć svake izgovorene reči, u svoj svojoj snazi i punini, nije obazirao i smatrao je da o tome ne treba ni govoriti. U mome detinjstvu, od svakog razgovora se očekivalo da bude kreativan, da bude vezan za nešto stvaralčko i postojano, ili za neku pouku ili pak poduku. Da svaki razgovor bude na korist i sreću onih koji razgovaraju. Da razgovor bude blagorodan. Tek sa masovnijom pojavom televizije, sa stvaranjem potrošačkog društva, sa prihvatanjem svakodnevnog kafendisanja, kako po firmama tako i po kućama, a što je trebalo da bude simbol savremenosti, krenula je da se eksploatiše i reč ćaskanje. Baveći se sobom, shvatio sam da i nemam sposobnost za ćaskanje. A tokom svih ovih godina, video sam da i kad želim da proćaskam, ne umem to. Previše ozbiljno se bavim jezikom i rečima da bi ih trošio uludo.

Grlom u jagode Dara Sekulić 1931 - 2021

 

Grad iz grada nije što i grad sa brda,
došla sam kao grlom u jagode.

Grlo kao zvono a jagode ni za oko,
kako sam se grdno za šaku hlada i šaku jada lomila.
Građane rađala s krupnim očima i nježnim koljenima,
bijelim kruhom ih hranila a samovala
bez slavlja i bez prijatelja.

Kad bih pošla, ne bih mogla od grada do brda
pobijeliću neprilagođena.

Zato djecu iz ulice sazivam za dječje rođendane
i u dane obične da mi djeca zapamte drugove
da se očovječe
i da imaju slavlja i prijatelje.

Zamjenjuju cvijet krompirov s cvijetom djeteline
ali ne sanjaju grad sa brda.
I u život neće kao grlom u jagode
života mi.

O overavanju

 Overiti nešto znači udariti pečat i potvrditi da je taj papir ili pak dokument ispravan. Tako se razmišlja u glavi građanina koji nosi, npr. u sud dokument na overu potpisa, i tamo se garantuje da je građanin svojeručno i pred svedocima potpisao taj dokument. Ali overavanje ima i neka druga značenja. U poslednje vreme, tako, u mafijaškom i krimi jeziku overiti nekog znači usmrtiti ga, ubiti i zauvek ga zbrisati sa lica zemlje. Ali izraz overiti nekog u švalerskom jeziku ima neko drugo značenje. Overiti neku ribu znači kresnuti je, potucati, voditi sa njom ljubav i tako se potvrditi. Međutim ja overavanje gledam kroz bore na licu koje mi govore da su život i vreme overili nekoga pojedinca pojačanim trošenjem  i savršenim  znacima starosti.

O prepoznavanju i čitanju

 Pišući svakodnevno na fejsu, bez posebno i unapred spremljene teme, otkrio sam da postoji prepoznavanje u mojim beleškama. A onda su mi juče šapnuli da je to loše, pa sam se zabrinuo. Nije mi bila želja da nekoga povredim, a dok sam pisao tekst beleške, priča se prosto iskala iz mene. Nametnula se, pokorila me, hipnotisala da je objavim, a potom osluhnem reakcije. Po količini komentara vidim da moja beleška daje povoda za diskusiju. Čitaoci nisu želeli da se identifikuju sa junakinjom iz teksta. Ni ja se nisam želeo identifikovati sa junakom kao autor beleške. Ponajmanje mi se svideo onaj deo koji govori o sujeti, koju smatram jednom od loših osobina. Priča je objavljena, fejs je, kaže mi jedna prijateljica, moćniji od televizije, a ja sam sklon da joj poverujem. Prilikom pisanja nisam mislio na konkretne junake, a stilistički alati su mi se nametnuli iz nesvesnog. Prepoznavanje se desilo u nekim slučajevima, čitanjem se ušlo u lik, pa se činilo kao da je u pitanju lična poruka. A onda se setim da sve što pisac piše ustvari i treba da liči kao da je lična poruka. Setim se da pisac podsvesno radi na tome da se ljudi čitanjem prepoznaju i identifikuju, da u tome i jeste magija stvaranja da se ljudi prepoznaju, pa čak i u onome što im se ne sviđa mnogo. Čitaoci su u prilici da  tumačenjem tekstova razvijaju različite teorije, pa čak i one koje govore o muško-ženskim odnosima, večnom sukobu dva principa, o tome kakav je stav pisca. Odnos pisca prema junacima po mome mišljenju je uvek roditeljski, a nikad navijački. Pisac sa stavom je političar. Priča je uvek priča, a ne sudski i policijski iskaz. U mome pisanju postoji sveto trojstvo, sastavljeno  od svarnog života, pročitanog iz knjiga života, i izmišljenog i izmaštanog života.

O spremi i spremnosti

 I nismo uvek spremni da prihvatimo  racionalno i ono što se dogodilo i ono što će se dogoditi. 

Veoma često nam događaji izmaknu kontroli i mi se nađemo u čudu zbunjeni i pomalo uplašeni prosto ustuknemo i sklonimo se u neku rupu ili bolje reći bunar kojih je naša duša puna i tamo ćutimo zgrčeni kako makovi kečevi i čekamo da se regenerišemo i osnažimo nekom novom mišlju i idejom kako bi mogli da nastavimo koliko toliko narmalno življenje

.Događanja su u našem životu redovna i stalna, a po davanju značaja i prioriteta istim mi shvatamo njihovu važnost.

.Stvarnost  sačinjena od  obične svakodnevice i  pikantnih detalja koje često i ne izgovaramo,   tera nas da budemo  lickastiji nego što je primereno. A onda rešimo, bićemo spremni, pa šta bude neka bude.  

Poslednjih dana treniram

 Draga moja, poslednjih dana sam se spremao za kros.

Onako mrškav i malen u sportskoj opremi trčao sam svakog jutra i svake večeri po rapavom trotoaru moje ulice.Prolaznici su se zaustavljali, gledali me i čudi li se. Retko u mome selu neko u sportskoj opremi trči sokakom. Nisu meštani naviknuti na takav prizor.

Tačan datum za kros još nije određen, a ima još učesnika koji su se prijavili za trku, ali oni ne treniraju.Pa čak i pobednici od prethodnih godina sa prethodnih kroseva ne treniraju, vać lagodno i opušteno

žive i uživaju u životu

.Ni meni se baš ne trči svako dan i po kiši i po vetru i po zimi i po snegu, ali trener mi ne dozvoljava da se opuštam, već me drži u stalnoj pripravnosti i kondiciji.Kad me vide kako trčim u atlet majici i klotanim gađama sa krpanim kineskim patikama na nogama, pobednici prethodnih kroseva se smeškaju ironično. Oni veruju da je dobra oprema pola posla. Moj trener veruje veruje suprotno, loša oprema, pola posla, a dobra kondicija ceo posao.

Ja ne razmišljam puno, osim što se ponekad uplašim da se ne izmorim i sustanem do početka zvaničnog takmičenja.

Sve se na isto svodi

 Opet si tu

napaljena

živčana

sa prolećem

na razglednici

Činodejstvuješ

pogledom

Tužno

zavodljivo

erotično

Sve za druge – ništa za sebe

 Veoma je teško biti drugi u sopstvenom životu. Ova misao mi se nametnula dok sam razmišljao o večeri na kojoj će se predstaviti književni portret Danice Vujkov. Moje drugovanje sa Danicom od preko trideset godina je prepuno raznih događaja od kojih bih izdvojio i ispričao vam neke. To, ustvari, neće biti nikakave kvalifikacije, već naprosto pokušaj da sebi i vama rasvetlim kako je Danica kroz čitav život bila druga u svome životu. A na prvom mestu su bili rodbina, prijatelji, posao kojim se bavila, kako novinarski tako i spisateljski, ili pak organzatorski.

Danica Vujkov je uvek bila sigurna adresa za druge. Kad je njoj trebala adresa, nije je uvek u drugima nalazila. Ti drugi kojima se davala kao čovek i kojima je nesebično pomagala, često su je razočarali ne nalazeći joj se u nuždi. Ona je na trenutke malo gunđala, opraštala im i nastavljala dalje da sledi svoju prirodu, a to je da bude kao starija sestra svim prijateljima koje je imala i da i pored toga što je veoma obrazovana i načitana i dalje  ljudima pristupa sa onom njenom uobičajenom familijarnom prisnošću deleći nesebično ono što se u tome času zateklo.

Danica je jedna i neponovljiva, iskrena i energična, a njeno delanje bih podelio na tri međusobno prožimajuća segmenta:

- novinarski

- organizatorski

- književni

Pri tome ni jednom od ovih segmenata njenog delanja i delovanja ne bih dao posebnu prednost, već bih samo radi lakše priče i moje pripovedačke hronologije pokušao da ispričam kako je teško kroz čitav život misliti svojom glavom, biti svoj i autentičan, ne podlegati svakodnevoj strasti populizma, biti posvećeno okrenut večnosti, a ipak na jedan orginalan način biti drugi u svome životu. 

Na prvom mestu su bile teme o kojima je pravila televizijske priloge u vremenu dok je radila kao novinar. Njen pristup je tu bio može se reći sinkretički, a udubljivala se svom silonom duha trudeći se da pronikne u najsitnije detalje onoga o čemu je prilog pravila. Bilo da se radi o piscima, slikarima, pozorišnim predstavama, filmovima, muzičkim koncertima, ona je uvek bila pripremljena, radoznala, pronicljiva, inspirativna kao novinar, trudeći se da za dati prilog izvuče i pokloni publici ono što je najdublje i najvrednije, najjezgrovitije. Rezltat toga je mnoštvo tekstova koje pisala promovišući druge od kojih su mnogi objavljeni, ali ne i uknjiženi. Pišući o drugima, Danica se uglavnom rukovodila pozitivnom energijom i bila je spremna da prepozna vrednost tamo gde je drugi nisu videli. Takođe je imala hrabrosti da načne teme koje su usled ideoloških brana bile tabuizrane i tako koristeći jedan od najmoćnih medija ovoga vremena – televiziju – da gledaocima i publici otkrije određene tajne i da im pomogne da i sami otvore svoje duhovne oči i da se prepoznaju i pronađu u nečem što arhetipski nose u sebi, ali im na to niko nije ukazao. Tako Danica među prvima otvara hrišćanske teme na televiziji, što je bilo veoma hrabro, a ujedno i gledaocima nudi jedno lično prepoznavanje u veri naših otaca i otkriva da život i svet ne počinju od socrealistih tumačenja sveta.

Ono što je još bila osobena karakteristika koja se kroz čitav rad novinara Danice Vujkov provlačila je misija da treba otkrivati one koji su značajni za našu kulturu i umetnost, a koji su nebrigom društva pali u nemilost zaborava, a takođe ju je privlačilo pisanje i afirmisanje embriona kulture u malim životnim sredinama. Sa jednakom novinarskom posvešćenoću i strašću je otkrivala zaboravljene umove i njihova dela iznosila iz zakutaka biblioteka na svetlo dana. A takođe i delovanje vrednih i hrabrih pojedinaca promovisala na televiziji skrećući na njih pažnju javnosti, i tražeći od nje i podršku za te usamljene pregaoce kulture, često neshvaćene u svojim sredinama.

Uporedo sa novinarskim poslom, koristeći ugled i reputaciju koje je imala kao novinar, Danica se posvetila PODIZANJU KNJIŽEVNIH MANIFESTACIJA ZA DRUGE. Posebno ju je inspirisala Milica Stojadinović Srpkinja, ili kako su je zvali Vrdnička Vila. Danica je poput Teodora Pavlovića, koji se prihvatio Matice Srpske u presudnom trenutku po Maticu, kad je bilo pitanje biti ili ne biti, prihvatila na svoja pleća sudbinu manifestacije vezane za Milicu Stojadinović koju je organizovala KPZ Vojvodine. Već od samog naziva koji joj je dala – Milici u Pohode – iz temelja gradi manifestaciju i ugrađuje u nju čitavo svoje duhovno biće u želji da se kult pesnikinje osnaži, da se njeno delo rasvetli i da inspiriše naraštaje koji dolaze. Danica se predala tome poslu nesebično, bez materijalne naknade, koristeći i trošeći sva svoja lična prijateljsva i poznanstva, kako bi ljudi dolazili Milici u pohode, i kako bi manifestacija iz godine u godinu bila sve jača i bolja. Danica je znala da svako novo i svako značajno ime u srpskoj književnosti podiže ugled manifestaciji, pa kroz svoj rad nije žalila truda da zainteresuje i dovede Milici u pohode najveća imena srpske književnosti. Naravno, Danica je uvek lider kad je u borbi za druge, a pogotovu kad je u pitanju tragična sudbina Milice Stojadinović. Kao da je Danica kroz svoj rad želela da umanji tragediju i nepravdu koju je srpski rod nerazumevanjem njenog pevanja i života  naneo Milici. Godinama je Danica gradila, opremala i kinđurila tu instiucionalnu kuću, tako poetično nazvanu Milici u pohode, a onda su se jednoga dana pojavili neki drugi koji su se tu prosto nasilno i mešetarenjem uselili sa stalnom sklonošću da zanemare Danicino pregnuće. Kao i obično, Danica će malo gunđati, ali će im oprosti i okrenuti se po onoj hrišćanskoj Bože, oprosti im ne znaju šta čine, i nastaviti da ostvaruje svoju treću posvećenost drugima, a to je njeno književno stvaralaštvo.

Posvećenost drugima je božiji dar, a ne simulacija, kako to u poslednje vreme čine određene marketinške agencije. Kruna Danicine okrenutosti drugima je njeno književno stvaralaštvo. Pišući, Danica spaja i objednjuje sva svoja životna, stvaralačka i tragalačka iskustva. Ona je poetična, jezgrovita, dubokosmislena i uza sve iskrena. Svaka reč, rečenica, svaki paragraf, ili pak priča, pesma su kod nje duboko proživljeni i promišljeni. Ona je stvaralac koji se daje i izgara u svojoj vatri stvaranja. Ona veruje u besmrtnost pisane reči i zato vodi računa da sve što napiše i što uknjiži mora da provede kroz mnogo sita i rešeta kako bi ono što ostaje  bilo duboko smisleno, asocijativno, sa jakim energetskim nabojem da pokreće druge, da palom čoveku probudi nadu da se večnost može doseći u Bogu i logosu i da mu da veru da je život sa Bogom i rečju  velika radost i u najtežim vremenima i da je nešto najlepše i najuzvišenije biti drugi u sebi. 

Pitomina prolećnog sutona

 Maslačak je pitomina prolećnog sutona.Žuti se otvoreno prizivajući nežnost belim višnjinim cvetovima. Blagovesti pripovesti, govore žene.Ja ćutim, gledam kako se oblaci načas debljaju i tanje prelivajući tonove od svetlo do modro plavih.Čuju se još vozovi iz daljne i lepet poneke zakasnele ptice.Opet miriše na kišu. Na ulici jedan starac mlati vrbovim prutićem tera od sebe demone. Godinama to radi na isti način, ritualno. Ja to činim meditacijom tihom muzikom i pušenjem.Sve mi liči na omamu ljudskih očijiu, kako je to govorio Crnjanski, a ipak nije, ili možda grešim. Teško je uvek i o svemu dati pravi odgovor.

Blaga vest

 Tod dana, stigla te blaga vest ženo, da rodićeš Bogu sina čovečijeg.Samotnika i patnika tetoviranog usudnim pismom da žrtvu će poneti, sebe u naručju kao jagnje krvniku dati, za iskupljenje greha drugih.Besmrtna radost i večiti bol obeležili su tvoje materinstvo.Obožena simbolom kultnim si postala ženo i matero Božija, od tada za navek, u molitvama narodnim oslobođena,vaznesena na prestolje, da moliš pomoć i oproštaj, za sud o živima i mrtvima od Tvorca vaseljene.

Prilagođavanje

 Uglavnom ne pristajem na ono na šta drugi u moje ime pristanu.Svi hoće da budu zagonetka i veruju da će neko vekovima posle njih odgonetati njihove zavrzlame.Nažalost život nas sve demantuje.On ide svojim putem, a mi se hteli to ili ne samo prilagođavamo.

Liciderska slova

 Pred kišu oblačiš tanku crnu lanenu košulju na nago, vlažno, slano i suncem opaljeno telo.U bele plahte uvijaš misao o smrti i samoponištenju.Prećutkuješ je, među ljubičastim oblacima što zamedljanu melodiju u naručju nose.Sklanjaš se u zaklon smokvina lista.Prosipaš po pašnjaku nakinđurena liciderska slova što čekaju da ih natopi kiša, da se preobraze i pod mladim mesecom izrastu u velika srca. Vaskrsavaš tek rođen jutrom i duginim lukom, paletom boja, šaraš po prelepom liciderskom polju.Kao u snu, razgovaraš sa sobom emotivnim jezikom, skidaš se i predaješ moru. Zauvek.

Štimovanje

 Pristupam

lakoverno
komori
mračnoj
Crnoj sobi
gde piruju
zablude
Klavirštimer
podešava
dirke
U umu
narodnom
i mom

Kad krene

svirka
Biće veselo
osećam
do suza
veselo

Sladoled posle nedeljnog bioskopa

 Nedeljom popodne smo kao krajčani išli u bioskop. Bile su to kasne šezdesete godine kad je odlazak u bioskop bio veoma popularan i to smo činili svake nedelje. Neki su nedeljom radije išli na utakmicu da gledaju naše fudbalere koji su igrači u beton lizi kako prave egzibicije, a takoće i da za njih navijaju pošto su igrali uglavnom sa timovima iz naših susednih sela. Ja nisam voleo da idem na utakmice, a Vladica pokojni je voleo da sluša radio prenose, a naši fudbalerusu mu bli glupi i dosadni. Nakon filma smo imali običaj da kupimo po nekoliko kugli sladoleda u zavisnosti koliko je ko imao para.I onako u grupi vraćali smo se iz sela po rapavom flasteru i pričali o filmu koji smo upravo odgledali. Bili su to uglavnom vesterni koji su bili produkcija čuvene američke kuće koja je prvo pokazivala lava koji reži i plaši publiku, a pogotovu nas decu koja nisu bila u prilici da uživo vide lava, a onda su se pojavljivala slova Metro Golding Majer, a nakon toga je počinjala muzika i kretao je film. I tako sa velikim čaurama sladoleda kupljenog kod Isei Irfana, raspravljali smo i prepričavali radnju filma. Od bioskopa do starih pijaca koje su bile za naš kraj zborno mesto za sakupljanje, za druženje i za igranje fudbala imali smo dobra tri ćoška hoda. Sladoled koji smo kupovali kod Irfana u bodici ja sam već pri kraju prvog ćoška pojeo. Ja nisam voileo da ga ližem, a i smetalo mi je pogotovu leti kad se topi, kad mi se sve ruke zaprljaju i počnu lepiti. Miči Elja, naš drugar je lizao do drugog ćoška i sve je pogledkivao i merio koliko ko ima, a Joca Kinjač je lizao i uspevao da održi sladoled do trećeg ćoška gde se nalazila njegova kuća. A Vladica je imao posebne metode i načine za lizanje sladoleda. Njegov liz je bio tanak i nikad nije velike naslage sladoleda uzimao u usta. Stalno ga je lickao pa malo, pričao, pa opet lickao. A kad smo na starim pijacama posedali na travu da još ponešto progovorimo, on je još uvek lizao. Imao sam utisak da želi da produži taj osećaj slatkoće u ustima, i da želi da nam  prkosi jer je bio najstariji među nama,a on je samo uživao u  produženom  doživljaju,  kako sladoleda, tako i filma koji smo gledali.

Opraštam po kućama

 Život me je naučio da primam udarce. Oni nikada ne idu iz jednog pravca tako da sam ih primao i s preda, direktno u lice, i sa stane, u rebra i mučki iza leđa. Ljudi mi nisu neprijatelji, ali često su skloni da čineći sebi dobro onima koji su im u blizini naprave i ne razmišljajući zlo. Međutim, za činjenje pakosti drugima nekada oni koji ih čine i nisu u svakom trenutku spremni da ih obrazlože. Ono što mi je najveći nauk u životu je da sam naučio da opraštam pa sam tako oprostio onima koji su me lagali, onima koji su me krali, onima koji su me ogovarali, oprostio sam onima koji su me nipodaštavali. Oprostio sam onima koji su hteli da mi ubiju samopouzdanje i da me smrve i sravne sa prosečnošću i učinili da se koprcam u beznađu sopstvenih samooptužbi. Svima sam oprostio i pred bogom i pred ljudima. Oprostio i nastavio mirno svojim putem dalje.

I tako, u ovom naletu opraštanja, kaže mi moj dvojnik, mogao bi to da profesionalizueš, da otvoriš firmu i daš reklamu: OPRAŠTAM PO KUĆAMA. Bio bi to dobro plaćen posao, kažem mu ja i nastavim da čitam knjigu U TUĐEM VEKU Dobrice Ćosića.

Kućni lopov

 Bio je specijalista da pronađe pare koje su se pred njim kad su roditelji primetili da na sitno kraducka sklanjale. Zvali smo ga Evgenije a pravo ime mu je bilo savim obično, ali ga ja sada neću u ovoj priči spominjati. Evgenije je voleo da izlazi i u društvu je od svoje petnaeste godine primetio da mu više pažnje poklanjau kad ima para.To i nisu bila neka posebna društva, ali Evgenije nije voleo samoću, a pogotovu kad izađe u kafić obožavao je da stane za šank, da zapali cigaretu i da pita onoga koji je sa njim šta želi da popije. Evgenije se uvek loše osećao kad nema para. I zato je rešio da uvek kad izađe u kafić ima sa sobom bar toliko da popije nekoliko sokova. Alkohol nije pio, a nije ni smeo. Evgenije je voleo muziku i nije bio probirač, a najviše je voleo društvo gde se veseli, peva i pije. Sasvim spontano je postao kućni lopov. Isprva je kupio sitniš pre izlaska u šetnju, koji se zaticao po stolovima, po komodama, a onda je primetio da i po džepovima, kako očevim, pogotovu očevim, uvek ostane malo sitnine na koju otac nije obraćao pažnju, pa je istu uzimao. Koliko je njemu trebalo da popije sokić, da kupi suncokret ili da kupi neku čokoladicu, pošto je Evgenije voleo da se uvek zasladi sa nekom lepo upakovanom i ekstra slatkom čikoladom. Dakle, isprva je kupio sitninu po svim mestima na kojima je mogla da ostane, ali onda je sitnine nestalo. Kriza je udarila jača i na sitne pare se u porodici obraćala pažnja, a Evgenije je voleo da troši kad izađe i osećao se uvek moćno kad ima para u džepu. Novac je zaista moć i zato je počeo da operiše po mestima gde je porodica ostavljala novac, najpre po majčinoj torbici damskoj, pa onda iz očevog zadnjeg džepa kad je u njemu držao novčanik, pa onda kad ga je prebacio, u sako, i tako dalje. Evgenije se snalazio sve dok jednog dana  nije video da je sestra u komodu stavila svoju platu. Brzo je izvukao najveću novčanicu, sredio se i šmugnuo. Kad sam tu priču o Evgeniju ispričao mom komšiji Lali Firši, on mi je mudrački odgovorio; " Nekad su momci krali zimi žito sa tavana da se troškare, a danas eto kradu gotove novce". Shvatio sam da se vreme menja, verujem da će se i Evgenije promeniti za koju godinu kad počne zarađivati.

Strpljenje

 Troši se

kao sapun
kad dugo
u vodi stoji

Ponuda

 Dobijam u snu pismenu ponudu srca u kom se preporučuje kao vodič na mom seksualno turističkom putovanju kroz vrli novi svet.Kao i uvek sa ponudama koje mi stižu živčanim mejlom prihvatio sam je kao urgentnu i odmah sam je stavio na dnevni red pred bording menadžera moje polivalentne prirode.Sastanak je bio zatvoren za javnost a maske su morale biti skinute.Rasprava je trajala kratko,veoma kratko i jednoglasno je prihvaćena ponuda srca. Za cenu se nije pitalo, ona je bila nevažna, kao i uvek kad su stvari srca u pitanju. A onda je krenuo ringišpil.Baš kao u snu.

Sastanak

 Kad krenem

kad ugovorim

večernji

sastanak

sa tobom

kao sa subinom

Uvek se pojavi

neki problem

Ispreči se

nemušta

sila

koja me odvuče

na drugu stranu

A ti me čekaš

čekaš

verujući

da opet u sledećem

snu

tražiću te

kao misao

što putuje

vanvremenom

ištući od Boga

svoje suštastvo

Draživaška

 Tako smo ga zvali interno među nama drugarima. Njegova radoznalost i spremnost da uvek i usvakom trenutku skrene pažnju na sebe je bila ogromna. Uvek je želeo da bude u centru pažnje. Kad smo bili deca i kad smo se vraćali iz vrtića, onako upareni ruku za ruku kako nas je učila naša vaspitačica, Perica je tačno znao kod koje kapije i kod čije kuće treba da stane i da kako lupanjem po kapiji uzbuni psa koji je sa lanca lajao na nas. Perica i ja, pošto smo išli u istom pravcu, smo bili par. I kad on uzbuni keru, onda smo morali da bežimo, da nas domaćin ne vidi jer su na lavež psa domaćini obično izlazili da vide da li neko dolazi i da li ih neko viče. Perica je voleo da lupa u večernjim satima na osvetljene prozore. Voleo je da zaviruje u tuđe sobe u večernjim satima kad se upali svetlo i kad se još ne stignu staviti firange. Perica je takođe i kad smo krenuli u školu imao svoje pacijente koje je stalno dirao za vreme časa. Jedan od njih je bio Dule koji je bio tih i miran i na smešan način se branio. Draživaška je izraz koji mi je ovoga jutra pao na pamet, a vezano za jednu moju prijateljicu koja stalno nešto čačka i uvek ima nešto da pita.Ona naravno nema nikakve veze sa mojim drugarom iz detinjstva, a kopča o njima je samo u mojoj glavi, a sada evo i u ovoj pričici..