Radovan Vlahović – dobitnik Nagrade „Sunčani sat”


Radovan Vlahović dobitnik je Nagrade „Sunčani sat” za književno delo i podsticaj literarnog stvaralaštva mladih u okviru jubilarnog desetog Festivala poezije mladih pesnika „Mašta i snovi” u organizaciji Centra za kulturu „Sirmijumart” iz Sremske Mitrovice.


Žiri za dodelu nagrada radio je u sastavu: Nedelјko Terzić, predsednik, prof. dr Slađana Milenković i mr Jasna Kalauzović.

Prema saopštenju organizatora, dobitnici Nagrade „Sunčani sat” su Jolanka Kovač (Zrenjanin), školski bibliotekar, pisac knjiga i udžbenika, Radovan Vlahović (Novo Miloševo), pisac i tvorac manifestacija za decu, i Dragiša V. Jošić (Beograd) magistar bibliotekarstva, programer kulture čitanja, pisanja i govora za decu. Kao strani pisac nagrađen je Ištvan Z. Nemet (Slovačka), pisac poezije, dramskih tekstova i bajki za decu.

Radovan Vlahović, pisac, izdavač i kulturni radnik, osnivač i direktor BKC-a, autor je nekoliko knjiga priča za decu i mlade i osnivač književne manifestacije „Proleće Sime Cucića”. Manifestacija je posvećena liki delSime Cucića (1905, Novo Miloševo – 1988, Zrenjanin), rodonačelniku književne kritike književnosti za decu, u okviru koje se već 12 godina afirmiše pre svega kritičko sagledavanje, ali i stvaralaštvo, u oblasti književnosti za najmlađe. Nagradu „Sima Cucić” dobili su: prof. dr Jovan Ljuštanović, prof. dr Tihomir Petrović, prof. dr Predrag Jašović, prof. dr Voja Marjanović, prof dr. Miomir Milinković, Ljubivoje Ršumović, Raša Popov, Timoti Džon Bajford, Pero Zubac, Gordana Maletić, prof. dr Milutin Đuričković, prof. dr Valentina Hamović, prof. dr Zorana Opačić, Branko Stevanović i drugi.

Povodom nagrade, Vlahović je izjavio: Vest o dobijanju Nagrade „Sunčani sat” zatekla me je u ispisivanju završnih stranica treće knjige moje banatske epopeje pod nazivom „Bapa”. Kad je u pitanju ovako značajna nagrada, ja je shvatam dvojako, prvo kao pisac i izdavač priča za decu i omladinu, a drugo kao baštinik rodonačelnika književne kritike književnosti za decu Sime Cucića. Zahvalan sam organizatorima i žiriju, a takođe čestitam od srca i ostalim dobitnicima.

Festival će biti održan u Galeriji „Lazar Vozarević” u Sremskoj Mitrovici 30. juna sa početkom u 18 sati.

U okviru festivala biće dodeljene i brojne nagrade za decu – stavaraoce poezije, na osnovu konkursa. Na konkurs je pristiglo 311 radova iz 13 zemalja, iz: Grčke, Malte, Italije, Francuske, Makedonije, Hrvatske, Federacije BiH – Republike Srpske, Rumunije, Crne Gore i Srbije. Nagrade za decu dodeljuju se za mlađi, srednji i stariji uzrast, za najlepšu lјubavnu pesmu, za najhumaniju pesmu, za najslikovitiju pesmu, za najlepšu rodolјubivu pesmu. Biće dodeljena i priznanja i pohvale učenicima i školama.

U saopštenju organizatora stoji da „ovim skromnijim festivalom, u odnosu na ranije održane, želimo da se u vremenima Kovida pokažemo kao pesnici pobednici.”

Станислава Бакић Јоканић: Једно поподне сa књигом ("Дописнице за Никасса" Радована Влаховића)



Једно поподне сa књигом

I

Овог пролећа смо куповали углавном храну. У страху су велике очи! Када је страх од заразе малаксао, почели смо се враћати старим навикама. Потребе су се опет умножиле. На врху листе мојих потреба су, показало се, књиге.

Прво што сам купила након укидања ванредног стања била је књига Иване Дукчевић Уметност путовања. За ову књигу сам чула нешто пре проглашења пандемије, у ТВ прилогу, говорила је ауторка и заинтересовала ме. Помишљала сам да књигу наручим онлајн али смо се у то време ипак ослањали на кућну библиотеку (у којој увек чекају и неке непрочитане књиге што не умањује глад за новим)и обимне романе о Харију Потеру које смо позајмили непосредно пре затварања градске библиотеке. Нашу десетогодишњу ћерку  веома занимају авантуре младог чаробњака и његових пријатеља, а ми делимо то интересовање са њом у ритуалу заједничког читања пред спавање. Књигу Уметност путовања сам купила у првој шетњи градом с пријатељицом после престанка ограничења кретања. Ушле смо у сувенирницу и књижару. Следећи препоруке носиле смо маске да заштитимо своје и здравље продаваца и  малобројних људи са којима смо делиле затворени простор. Ређе свраћамо у сувенирнице у сопственом граду. Али ова наша има светски шарм! Веома сам се обрадовала откривши да тако нешто постоји и у мом граду јер сам дуго завидела европским градовима и музејима на изгледу њихових продавница са сувенирима. Зато радо свратим. Овдашњи сувенири су одраз нашег културно-историјског наслеђа и духа, маштовити, креативни, оригинални и квалитетни. У великој и разноврсној понуди сигурна сам да свако може да нађе  нешто што му одговара или да само ужива разгледајући и ћаскајући са предусретљивом и пуном знања продавачицом. У књижари сам одмах потражила жељену књигу и нашла је. Пошто сам прочитала пар првих страна одлучила сам да је купим. Или сам читајући само наишла на потврду већ одлученог. Ауторка причу о далеком Јапану започиње сећањем на своја прва сазнања о овој земљи у детињству. Јапански „Лего“добила је на поклон од стрица из иностранства, а касније се дописивала са девојчицом из Јапана.  Jaпанку је упознала посредством Политикиног забавника који јој је отац куповао сваке суботе на повратку са пијаце уз НИН и дневне новине за себе. Тај интимистички почетак ми се допао и повукао ме даље у странице ове књиге о путовањима Јапаном, Турском, Ираном, Италијом и Шпанијом. И друго што сам купила овог необичног пролећа била је књига. Књигу  Радована Влаховића Дописнице за Никасса наручила сам мејлом и добила поштом од издавача Банатског културног центра. У поднаслову ове књиге стоји Путописи. У времену када путовања нису могућа ја бих, ваљда, да путујем читајући што је увек могуће (али не умањује глад за стварним путовањима, напротив). Требало је да путујемо у Милано, центар ломбардијске регије, која је, испоставило се, била једно од највећих жаришта Корона вируса  у Европи. Теши ме што Андрић у својој путописној прози путовања назива „нездравом потребом“ која троши новац, време, снагу и машту. Сведочи да је највише написао у време када је био приморан да седи код куће за време два велика рата. „Истина је, с друге стране, да сам у оно што сам написао унео много тога што сам видео и доживео на тим узалудним путовањима.“ И супруга сам упутила да чита путописе. Подсетила сам га на мени веома драгу књижицу Виде Огњеновић Путовање у путопис коју она пише као амбасадор наше замље у Норвешкој, а у сталном дијалогу са својом великом претходницом Исидором Секулић и њеним Писмима из Норвешке.  Захвална сам супругу што ме повременим читањем одломака подсећа на дивну Исидорину реченицу, разгранате импресије и моћ запажања. Она је и од путописа направила врхунску литературу! Наша перцепција, оно шта и како видимо, зависи од онога што знамо и носимо у себи. Позната је изрека да је лепота у оку посматрача.
                     
II
                                                                                                                                                    20.05.2020.
Поштовани,                                  
желела бих да овим путем наручим књигу Дописнице за Никасса господина Радована Влаховића.
Господина сам имала прилику да упознам на сајму књига у Новом Саду и сретнем на промоцији поезије Снежане Алексић Станојловић у библиотеци у истом граду. Снежана ми је даровала романе Бапа и 1934. које сам читала уживајући у језику завичаја и описима живота који је у време мог детињства нестајао, а који још и сама памтим у траговима.                              

23.05.2020.
Књига је јуче стигла. Прочитала сам је. Орадостила ме је! ХВАЛА


III

У међувремену је било једно поподне једног (не)обичног пролећа које ћу памтити по интензивном зеленилу окупаном кишом из кога допире цвркут птица. У ложи на тераси одмарали смо поглед на зеленом и слушали терапијски птичији пој. Попут улмског, а банатског славуја с почетака Влаховићеве књиге. Небитно је да ли је тераса у  Улму, Умагу или Новом Саду, у оку је и човеку и у тренутку предаха, лакоће и пуноће живљења, да један поглед постане благодатан и остане незабораван.
Са терасе је допирао цвркут и тог касног сумрачног поподнева... Згуснуо се ваздух, време и доживљај. Спуштајући се да предахнем посегнула сам за скоро стиглом књигом. И остала са њом док је нисам прочитала. Књига је невелика али је путовање било незаборавно и инспиративно. Када сам, пре
неког времена, видела насловницу Влаховићевог романа Бапа, препознала сам деду само у нешто познијим годинама, како га памтим, у недељном издању за цркву, са астраганом шубаром, брчићима и астраганом  крагном на кратком црном зимском капуту. Не знам да поновим асоцијативну нит која ме је с почетка Дописница опет одвела деди. Вероватно је то преплитање судбина српског и немачког народа на тлу Баната о чему Влаховић пише („Сетио сам се да су моји преци у Банату у прошлости учили од Немаца занате и нове технолохије онога времена, а Немци су се од мојих предака учили страсти према животу.“) али и лична судбина мога деде и његово странствовање као ратног заробљеника у Немачкој. Или стално Влаховићево враћање коренима мудро сажето у реченици: „Није лако сутра битисати ако не знаш ко си у корену јуче био.“ Оживео је дедин глас са траке, слушала сам и писала па се, после тог меандрирања, опет вратила књизи. 
Дописнице за Никасса је књига  кратких путописних записа из градова Европе и региона (Улм, Беч,
Загреб, Вараждин, Лендава, Св. Мартин на Мури, Марибор, Велење, Пула, Умаг, Луцерн, Базел, Требиње, Темишвар, Мамаја крај Констанце на обали Црног мора) са сајмова књига, фестивала, турнеја и промоција. Своје интернационално сајамско искуство Влаховић је овако описао: „Београдски (сајам књига) је најживљи, франкфуртски највећи, пулски најшармантнији, бечки најгосподскији, лајпцишки најкреативнији, новосадски најпоетичнији, а љубљански најорганизованији.“ На новосадском сајму већ деценију организује Европски Фејсбук песнички фестивал.
Иако је у жижи књиге запис који кореспондира са насловом Писмо Никассу из Улма, ја бих за полазиште изабрала запис Ваш сан ће бити стварност из бар два разлога. Прво, изузетно ми се допало како је Влаховић представио и читао своју песму Мој сан је стварност српској деци која су рођена и живе у Швајцарској, а у школи имају допунску наставу на матерњем језику. То је песма о његовом дечачком сну да постане писац. Након читања сваке строфе, на његово дизање руке, сва деца су изговарала „Мој сан је стварност“. Тако им је пријемчиво пренео животни наук. Чинило ми се као леп пример нама окупљеним око еснафског литерарног конкурса Причица из учионице. Поред његових песама једна девочица је читала песму Матије Бећковића о Светом Сави. Објаснио је деци да и Матија и он користе завичајни језик. Указала бих на још једну сличност која се огледа у способности да се у врло кратком поетском или прозном запису анегдотски истакне суштина и постигне ефектна па и неочекивана поента. Друго и важније, пријатељица чији је Влаховић издавач и пријатељ га је представила као човека који живи свој сан, а таквих је мало и то се не заборавља. Успео је да литературу доведе у своје село уместо да за њом пође у неки град и даље у свет. У свом родном Новом Милошеву основао је први приватни културни центар у Србији Бантаски културни центар. „Мој песнички сан је постао стварност“ каже и у запису Кишобрани. Слика из његове младалачке загубљене песме оживела је у граду шарених кишобрана.
Није спреман да напусти своје „тужно и сиромашно Ново Милошево“. Али жели да своје идеје посеје Европом и да је „банатизира“. Тако је на Дунав фесту у Улму поникла идеја да се Европски Фејсбук песнички фестивал сели сваке године из Новог Сада по градовима подунавских земаља. Локал патриота али и путник, космополита има изражено национално осећање. Родољубиви понос побуђују звуци Марша на Дрину који свирају трубачи на бањалучком штанду у Новом Улму и песма Тамо далеко коју певају српска деца у допунској школи у Базелу. У неколико наврата Влаховић ламентира над судбином српског народа некад и сад и потврђује да „нигде од наших мука не може да склони своје мисли“. Сетила сам се  Надежде Петровић која шета умивеним улицама Венеције размишљајући о блатњавим сокацима своје отаџбине.
У Шајцарској му се допада што нико не спомиње политику нити су заокупљени историјом „која је увек бивша дневна политика“. Док у Румунији на научном скупу о добровољцима који су бранили румунску границу од Бугара стиче утисак да су „ратна дејства још увек у току“ иако је и расположење „на висини“. Промовишући књиге у Швајцарској такође уочава разлике у менталитету. На једну упадљиву указује цртицом Након промоције: „Код нас, у  Србији,  родбина и пријатељи након промоције књигу очекују на поклон. Овде, у Швајцарској, најближи своју подршку аутору исказују куповином.“ Тиме показују да цене рад и човека.
А иза човека који је толико написао и мноштво идеја отелотворио стоји много рада.
Радо се кити одредницом завичајни, банатски писац. „Има људи без среће, без одеће, без љубави, без дома и државе, и гроба, али нема ни једног човека без завичаја.“ И не поставља питање које читам у причи Илије Туцића Искуство завичаја: „Зашто се завичајност тако често посматра као осећање нижег реда?“Туцићу је у томе „Антић пресудно помогао“. („Први град који сам видео у животу, Кикинда, то је највећи град.“)
Влаховића прате Црњански и Ђура. За Ђуром трага по бечким сокацима, о њему и његовим песмама о Мили мисли омамљен од једног пића и дуванског дима у далеком Улму... А пред Црњанским рапортира. Други запис који бих истакла је Смотра и рапорт у Бечу. „Милитар из Карлове“ рапортира капетану сербском Вуку Исаковичу. Готово у ритму Банатског кола („амови су намазани, оглавници подланчани и уздице затегнуте“). Што да не? Ако може уз чардаш да се игра Ужичко коло, може и уз Банатско коло да се рапортира. Имам добар разлог. У тексту овог рапорта препознајем и присећам се речи завичајног говора којима нас је отац учио у „паорским диванима“. За Влаховића завичај је „тачка одакле посматрамо свет“ али „и лепота и мудрост коју емитујемо свету пишући и објављујући књиге“. И ма колико Банатом предодређен, он је и онако банатски, рођачки широк и срдачан, уверен да је у завичајном „вишегласју лепота и спас“.
Ту ширину, наслеђену од оца и равнице, и велико срце носи и Никола Влаховић Никассо коме је упућена насловна дописница Писмо Никассу из Улма. Он је аутор књиге Сунчан дан и великих, ведрих слика. Родитељски снажно емотиван све своје доживљаје жели да подели са сином и да га орадости , а да он „орадошћен настави да орадошћава људе“.
Кованица „ОРАДОСТИТИ“ Влаховићев је књижевни манифест. У запису Радован на коњу,
још једном од мени омиљених, у коме је главни јунак, износи своје поимање литературе. Литература је „катарзично орадошћавање...и чини да људи читањем и стварањем постану мудрији, срећнији, бољи и остваренији.“ Не  пристаје да је литература борилачка арена већ „дух који производе писци“- „који ће озрачити планету својим разногласјем и позитивном енергијом и орадостити је на вјеки вјеков“. Иако ни сам не може да побегне од слика из историје, живота и литературе које се у неком садашњем тренутку споје у један доживљај премошћујући деценије и векове, истиче неопходност литературе у односу на историју. „А литература је живот, стварни и динамични, од крви и меса, живот који може бити састављен и од стварности, и од фантазије, и од снова, али живот у правом смислу те речи, и зато је литература као хлеб насушни људима, а историја и може, и не мора бити.“
У себи успешно спаја култ рада који је наследио у својој сељачкој породици са необавезним и провокативним песничким шармом који је, бар делом, попримио од дадаиста и зенитиста. Ослања се на ове авангардне и револуционарне књижевне покрете који су протресали Европу након Великог рата и допада му се фовистичко сликарство у своје време - с почетка прошлог века„скандалозно“. Шеретску ноту у записима провлачи у дијалозима са Бранком Андрићем Андрлом, Новосађанином са бечком адресом, мултиталентованим и предузимљивим сликаром, писцем и музичаром. Непосредан је у контактима и не преза од спонтаних поетских наступа на отвореном. Тако је члановима бенда Земља грува пред концерт  у Улму на тргу читао прозаиду Опрости и ослободи се као мотивациони говор, а у Луцерну је пожелео да Кинескињама прочита једну своју песму убеђен да поезија треба да буде „несвакидашњи доживаљај“ и да не мора да се разуме већ је довољно да се осети. Поменута напосредност довела је до случајних сусрета описаних у неколико симпатичних записа као што је онај о Земи на путу Улм-Ново Милошево, о Банаћанки у кафеу у Марибору и о Црногорки која не зна за Његоша јер је рођена у Швајцарској.
Ових дана када се много полемише о томе да ли ићи на море или не (као да је то животно питање) упада ми у очи реченица „Морске плаже нису, изгледа, за оне који су научили да мисле.“ Сетих се и израза „плажарење“са пежоративним призвуком који сам давно прочитала у преводу књиге Сузане Тамаро. А тврдња аутора да не уме да угађа стомаку и телу ( два пута поновљена)подсетила ме ја на доживљај  и забелешку  од пре нешто мање од годину дана. У веома лепом парном купатилу источњачког ентеријера у духу Шехерезаде, а усред Новог Сада, размишљала сам о угађању телу и како мије потребно време  да се у таквим ситуацијама опустим док ме сензације сазнајне и емоционалне очас освоје и занесу. Влаховић је као мали често ишао у продавницу да оцу купи Супер Драву без филтера,а ја сам само једном у животу куповала цигарете у оближњој трафици послата од васпитачице, сећам се, такође словеначке 57, у зелено-црвеном паковању. Било је то другачије време. Писци су порочан свет и Оставио бих га раније записи су о пороку и страсти пушења.
А шта би живот био без порока, грешака и страсти, без поезије и фикције? Савршена равна линија... Живот само  то није. „Читав живот се састоји од мноштва белих и црних таласа.“ „Живот је леп!
И свима прија!“ Имају ови записи повремено и дитирампску ноту, у славу живота, чији је врхунац у запису
Жив сам још увек – „Каква срећна мука!“ Овај усклик без узвичника и фигура мисли, парадоксални спој противречних појмова, изражава сву амбивалентност живота и живу жељу у човеку да живи и траје. И ерос је жив на овим страницама као девојка-јегуља или у године зашао Галеб, као Андрлине еротске алузије и аспирације... „избија као наша страшна глад и воља за животом“.
Влаховић према сопственом признању пише „да би отклонио своја унутрашања несавршенства што бољим уметничким и књижевним уратком“,а у жељи „ да се бар мало допадне себи“. Себи као писцу жели да прави нове промоције књига, да у књижарама и на сајмовима гледа како лепо стоје његове књиге на разним језицима и да још понекад васкрсне уз неку песму. И моли: „Боже, учини да мој сан постане стварност.“
А Господ му се одазива јер „Господ је мој род највећи“. Тај суштаствени, искрени, дубоки и блиски  однос са Богом још једна је битна одлика овог човека и његове прозе. Док поји Свјати Боже, свјати крепки, свјати бесмертни или пред пут пали свеће за здравље и срећу живих и спасење душа умрлих с Господом као са родом разговара „директно и са љубављу“.

                             „Хоћу да верујем, упркос свему.
                               Све људе краси доброта, лепота и чистота.
                               Бог ми је сведок.“
                      
Попуњава се још једно место у реду великана из Баната... Познате су приче о чувеним Банаћанима, помиње их и обичан свет  када хоће да се подичи завичајем. Али је још увек мање познато да је лик тајног агента 007- Џејмса Бонда инспирисан животом Душка Попова чија је породица пореклом из Новог Милошева. Текст Илије Туцића о томе сам први пут прочитала прошле године у Војвођанском магазину и срећем опет исти податак у Влаховићевом запису У Констанци сам возио Јагуара. Изненађујући, шмекерски али пристао у складу са реченим: „Оно што проживиш-нико ти не може конфисковати“.      

Ово поподне са књигом је било несвакидашњи доживљај.
                                                                                                             

                                                                                                                   
Станислава Бакић Јоканић
23,24.маја, 2020.
                      

                  




RAZLIKE

Ukrupnjavam sitninu življenja i boravka među ljudima u nove književne forme, ponesen mišlju da će ih neko u budućnosti tumačiti i u njima nalaziti odgovore za svoju i sveukupnu upitanost nad sobom i svetom koji ga okružuje. Nije nimalo prijatno biti umetnik u društvu koje ne prepoznaje i ne valorizuje tvoje kreacije.U prethodnom milenijumu postojala je nada u večnost kojom se umetnik mogao tešiti. Vreme sadašnje nam pokazuje i otkriva svu iluzornost večnosti, propadanje i varljivost poverenja u kulturnu istoriju čovečanstva. Patetika kojom su nekada ispisivane biografije velikih umetnika sada se pretvorila u jetkost i sarkazam do samoukidanja. Pa ipak uprkos svoj sumornosti istine da je honorar pisca za jedno veče 5o eura, a novokomponovanog pevača 3ooo, ja hoću i dalje da verujem u neophodnost literature u životima budućih naraštaja, koji će imati snagu i hrabrost da se odupru manipulaciji i kolektivnom zaglupljivanju koje im kao rog za sveću podmeću političke oligarhije.

Radovan Vlahović: „Paterica”

Edicija PROZA
84 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-­86-­6029-­468-7

Cena: 400 din
Knjigu možete poručiti pouzećem 
na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com
ili telefon 069/793-155


– Za mene ne mogu raditi ni vreme, ni ljudi. Oni su promenljiva kategorija – govorio mi je pisac, moj unutrašnji glas, dok sam ulazio u kamenu pećinu u kojoj se podvizavao Sveti Sava. Gospod me je, od večnosti, po svome liku stvorio da pišući slavim ime njegovo i da, pregarajući u tome, radostim ljude.  

(odlomak)


Knjiga koja je pred nama novo je svedočanstvo, nova ispovest, novo ruho večnog čovečanskog vapaja za životom, vapaja kojeg je brižno očinski obukao u svoje reči i u naše vreme, i u naše ime, najpre doživeo i izgovorio u sebi, a zatim oživeo i na darovno nam poklonjenje zapisao ispovednik književnik Radovan Vlahović. Vođen svojom neutaživom potrebom da tako, sam izabravši, živi, diše, radi i piše, autor nas je oradostio svojom „ka-atonskoj pričom-putopisom”. Ovom zbirkom pisac provodi svoju čitalačku publiku kroz dane svog detinjstva, preko školovanja i sazrevanja, do sadašnjeg trenutka, ne prestajući da nam sugeriše pogled na vek budući; zatim kroz toponime od zelene banatske trave i salaša kraj Jaroša do Svete zemlje, Bogorodičinog perivoja, Bogomajčinog vrta, pretvorivši ceo zapis u jedno žitijno štivo, koje svojom slikovitošću čini da se osećamo čitaocima svojevrsnog filmskog autobiografskog sinopsisa. U prilici smo da se, listajući ovu knjigu, upoznamo sa nekim od onih ličnosti, koje su, skupa uzevši, ili ostavili, ili pak i sada to čine, neizbrisiv utisak na autora, a, ubeđeni smo, i obrnuto.
Radovan kao da se, iako do dana današnjega živi neizlečivo zaljubljeno, naviknut na banatsku ravnu tacnastu zemljanu površinu, sa koje se vekovima i milenijumima uzimaju hranljivi plodovi za ljude i životinje, ovom knjigom izuo, kao pred podnožjem visokog Sinaja, znajući da je mesto gde stoji sveto. Spreman je da se i dalje uspinje. Spreman je da primi tablice zakona, ali „zakona blagodati”. Spreman je da nas sa svojom porodicom i vascelim živim svetom ukrca u sebe, u onaj nojevski mesnato prokrvavljeno kucajući deo, dokle se bura ne stiša. Ali ona nema ni meru ni nameru da to učini. Ne treba se nadati, neće se ni stišati. Ne, dok ne dođe Onaj Koji Jeste, jedina Nepromenljiva Kategorija, i ne odmori nas konačno od padova, podižućih i uspononeobećavajućih. Svih. Zauvek. Kako? Radovanovim „araratskim veslom”, „atonskom patericom”, pričama pred nama vođenim kao mapama ka Obećanoj zemlji, ka Carstvu Nebeskom, gde su zvezde na dohvat ruke, gde nema suza osim onih koje na radost mirišu, a svi se kupamo u Suncu pravde, po prvi put dečije okupani u Ljubavi (1 Jn 4, 8; 4, 16), obezmaglenji od sivila, obesukobljeni, obezvarničeni od sudaranja našeg duhovnog sa onim materijalnim, besprestano i bezumorno liturgišući, slavopojeći Tvorcu neba i zemlje, i svega vidljivog i nevidljivog, na svoj način dvoglasom tenorsko-basovskim poput Radovana i prijatelja mu, pridružujući se bezbrojglasu heruvima i serafima, i One koja je časnija i neuporedivo slavnija od njih. I opet upitanost, da li je to moguće? Radovan Vlahović nam knjigom poručuje i uverava nas da je sa Bogom sve moguće.
msr Srđan Grubor, teolog

Sebi voljenom posvećuje ove redove autor.


Tiho jutarnje ubijanje je počelo. Cigara za cigarom na bolesna pluća i šaka lekova na izranjavan želudac. Pišeš sve misleći da činiš nešto veoma važno. Činiš to posvećeno u želji da budeš čitan.
A mnogi su te već krenuli čitati. Kad te pročitaju, gotov si. Pišeš im nešto novo i pokazuješ se.
Misliš, voleće te još više i izvršićeš uticaj, ući ćeš u njihovu dušu, a sve su sumnje tu, stavio si ih ispod tepiha. Misliš, važan si, a nikome od drugih nisi toliko važan koliko misliš i nisu ni oni tebi važni.
Budi malo važan svome telu koje ignorišeš već godinama, šapće ti alter ego.
Mamuzaš ga i bičuješ, sipaš u njega gomilu medikamenata da bi se osećalo dobro. Dopinguješ se otrovima da izdržiš da preguraš dan. Da bar na tren osvojiš naklonost publike i ostvariš nešto što će te približiti uobrazilji koji su pred sebe postavio. Kakav glupi ideal. Poništavaš zdravlje na svakom koraku. Čitav život bi da uneseš red, a reda nema. Kreneš, pa se okreneš na drugu stranu. Nekad te život baci, a nekad se sam baciš u naručje nekom događaju, nekoj ideji, nečem gde u begu od vlastitog reda odlaziš kao uragan verujući da ti je to tog trenutka važno. Samobmana imaš na pretek. Stalno težiš nečem velikom, svetačkom, ti maleni crve i zemaljski stvore. Bogonadahnjiješ se, a onda to prosipaš na gluposti i trošiš kredite koji su ti dati rođenjem. Kakava jeziva sudbina te je dopala, mili moj dvojniče, brate rođeni. Pišče.

Januar 2020. godine.

Izjava povodom međunarodne književne nagrade „Zlatni prsten”

Vest o dobijanju književne nagrade Zlatni prsten me je prijatno iznenadila, tim pre što dolazi od uglednog izdavača i još uglednije fondacije, a nakon tri moje knjige koje su do sada prevedene na makedonski jezik, kao i najave objavljivanja mog romana Bapa koji je preveden na makedonski i čeka svoju prvu promociju na beogradskom sajmu knjiga. Velika hvala organizatorima i iskrene čestitke kolegama sa kojima delim ovo priznanje. 

Radovan Vlahović dobitnik nagrade „Zlatni prsten”


Ovogodišnji dobitnici međunarodne književne nagrade „Zlatni prsten” su Radovan Vlahović i dr Milan Orlić iz Srbije i Miroslav Demak iz Slovačke. Nagradu „Zlatni prsten” dodeljuju Izdavačka kuća „Feniks” i Fondacija za kulturnu i naučnu afirmaciju i prezentaciju „Makedonija prezent” iz Skoplja.


Povodom nagrade, Radovan Vlahović, književnik, osnivač i direktor Banatskog kulturnog centra, rekao je: „Vest o dobijanju ove književne nagrade me je prijatno iznenadila, tim pre što dolazi od uglednog izdavača i još uglednije fondacije, a nakon tri moje knjige koje su do sada prevedene na makedonski jezik, kao i najave objavljivanja mog romana Bapa koji je, takođe, preveden na makedonski i čeka svoju prvu promociju na beogradskom sajmu knjiga. Veliko hvala organizatorima i iskrene čestitke kolegama sa kojima delim ovo priznanje.” 

Iz saopštenja organizatora

Dobitnici nagrade „Zlatni prsten” do sada su, između ostalih, bili: Milan Đurčinov, Ferid Muhić, Svetlana Hristova Jocić, Risto Vasilevski, Jordan Plevneš (Makedonija), Fiona Samson (Engleska), Petar Opačić, Borislav Pavlovski (Hrvatska), Banja Nacuiši (Japan), Vladislav Bajac, Momo Kapor, Radomir Andrić, Eva Ras, Dušica Ilin (Srbija), Sergej i Tatjana Suba (Ukrajina), Adnan Ozer (Turska), Radomir Uljarević (Crna Gora) i drugi.

Radovan Vlahović rođen je 1958. godine u Novom Bečeju. Pisac je, izdavač i kulturni radnik. Autor je knjiga: „Evo čoveka”, „Varvarogenije”, „Moj gospode”, „Moj san je stvarnost”, „1934.”, „Bdenje nad smislom” i druge. Dobitnik je „Svetosavske povelje” i drugih nagrada i priznanja.

Milan Orlić rođen je 1962. godine u Pančevu. Pisac je, filozof, istraživač i izdavač. Autor je knjiga: „O ne/stvarnom”, „Momo o polarnoj noći”, „Iz polarne noći”, „Zapisi iz polarne noći”, „Grad, pre nego što usnim”, „Žudnja za celinom” i druge. Dobitnik je nagrade: „Isidora Sekulić”, „Milan Rakić”, „Branko Miljković” i drugi.

Miroslav Demak rođen je 1948. godine u Staroj Pazovi. Pisac je i prevodilac. Autor je knjiga: „Iz otvorenog dlana”, „Zodijak”, „Jedna smrt u Beogradu”, „O tri umetnika” i druge. Dobitnik je nagrade Akademije „Ivo Andrić” i drugih nagrada i priznanja.

Radovan Vlahović: „Dopisnice za Nikassa: putopisi”

Edicija PROZA
152 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-­86-­6029-­467-0

Cena: 600 din
Knjigu možete poručiti pouzećem 
na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com
ili telefon 069/793-155


Dragi moj Nikola, evo već nekoliko dana sam u prelepom nemačkom gradu Ulmu. Ovde se održava jedan od najlepših festivala koji povezuje sve zemlje kroz koje protiče Dunav. Znam da ti obožavaš društvo i dinamiku, zato ti i pišem, sa željom da moje reči nevidljivom božanskom rukom stignu i usele se u tvoje srce, da ti olakšaju bolničke dane, da ti donesu malo radosti koja, kao da je nestala, sa lica zemlje i našeg tužnog sela. 

(odlomak)

Mada i u ovoj knjizi poglavito ko­risti lokalni jezički standard s retkim ele­mentima pokrajinskog govora i tek ponekim blago afektiranim trans-paorskim akcentom uz neskrivenu volju za pripadanje trenutno do­minantnom mejnstrimu u srpskom knji­že­vnom i idejnom prostoru pisma/slovestva, Vla­ho­vić ni i u ovoj knjizi ne beži od svojih mla­dalačkih fascinacija, sada pre izraženih na te­matskom (ponuda barbarogenija Evropi) nego na formalnom planu. Međutim, i ta sasvim ta­nana verbalna nit dovoljna je da pisanje ovog deklarisanog banatskog lokal patriote, bez ika­kve štete po rezultat tog pisanja, značajnim delom može biti osvetljeno i iz šire perspek­ti­ve stvaralaštva prethodećih mu banatskih (i vojvođanskih, srpskih, evropskih...) neo-avan­gardista. U prvom redu V. R. Tucića i Vojisla­va Despotova, iz njihove ranije faze – s pisanjem nestihovne poezije anegdotičkog fragmenta, kao i imajući u vidu teoriju i praksu banatske svetske književnosti koju su, s podjednakom merom duha i tekstualne kompetencije, to­kom poslednjih deceniju-dve najživlje zastupali otac i sin Šajtinac, Radivoj i Uglješa. A svakako bi pri tom trebalo imati u vidu i istovrsni uticaj harizmatičnog i modelotvorno još aktuelnog Branka Andrića Andrle, uticaj koji Vlahović, za razliku od nemalog broja kolega, uopšte ne taji nego blagorodno otkriva, čak inaugurišu­ći Andrića u frekventan lik, aktivnu jezičku figuru svojih mikro proza.

Vlahovićev se putujući interna­cionalizam manifestuje u njegovoj opravdanoj želji da po dunavskim, crnomorskim, pomur­skim, jadranskim, pod-alpskim i drugim evro-kultur-feštama od Ulma do Mamaje i od Lu­cer­na do Lendave slavi ne samo Svoju, nego i poeziju/stvaralaštvo Drugih, i da tako za­stu­­pa mogućnost opstanka umetnosti/kul­tu­re kao večite razmene. Njegovi zapisi iz  stranstvo­­­va­nja tako su, zapravo, zapisi o traženju živog ljudskog zajedništva te vrste, kako s dru­­gi­ma tako i sa sopstvenim znanjima, lek­ti­rom, fascinacijama, objektima tradicije, pri­ro­dom i sumnjama u budućnost kao meru ne­pro­menji­vog, istog. Zavisno od stanja i zvanja sago­vor­nika zasniva se i značenjski & tekstualni intenzitet svake od ovih objava, pri čemu su li­čno iskustvo i fino pogođena tonska laviranja pred licima današnjeg sveta ponajbolji aduti ovog autora. 

I – što nije sasvim bezazleno, već skoro primerno ohrabrujuće – sve to je i lep prilog na­­šoj putopisnoj prozi, uz samosvojno geo­po­etičko osećanje sveta, tako da naglasak nije sa­mo na našem, niti na samo proznom. Baš kao što u književnosti i treba da bude.

Vladimir Kopicl

Radovan Vlahović: „Pun mesec i harmonika”

Edicija PROZA
212 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-­86-­6029-­464-9

Cena: 800 din
Knjigu možete poručiti pouzećem 
na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com
ili telefon 069/793-155



Moje selo 
Da ne odletim, vezalo mi pupak za panonske dubine.


U trenucima kada stres i užurbanost dosegnu kulminaciju, a mi zastanemo, poželimo da se prisetimo lepih priča o životu i danu običnog čoveka i spokojno ušetamo u prostore snova. Upravo u tim momentimakada nam nedostaje detinjstvo, lagane, a poučne priče, narodni humor i starinska mudrost, utehu možemo pronaći u redovima kratke zbirke priča Radovana Vlahovića koja nosi romantično-nostalgični naslov Pun mesec i harmonika. On već pri prvom susretu intrigira budućeg čitaoca, stvarajući pred njegovim očima umirujuće slike noćnog prizora obasjanog mesečinom, a istovremeno ga trgne muzikom koju, čini mu se, već u daljini čuje:

 Mesec je pun nad mojim selom. Sa vrbe huče sova. Pod lipom miriše sveže pokošena trava. Iz daljine, sa kraja sokaka, čujem harmoniku i neko peva na sav glas:
– Tebimoja verna ljubo.
Na plastičnoj stolici, zavaljen kao u večnosti, gledam. Moj duh, nalik jahaču ponoćnom, odlazi nečujno u preriju nebesku.

Neosporno je da je najteže od običnog, svakodnevnog i dobro poznatog napraviti intrigantno, začuđujuće i vredno. Ali, zar nije upravo u tome veličina jednog pisca – da u malim i svima dostupnim stvarima, dešavanjima i ljudima, uvidi naizgled skriveno, te da, ukazujući na isto, čitaocu otvori nove vidike? Radovan Vlahovićpisac i Čovek iz naroda, i ovom zbirkom uspeva upravo na ovom teškom polju.
(...)
Jednostavnim stilom, razumljivim jezikom, a karakterističnim izrazima i jezičkim formama, Vlahović je na papir prosuo dušu panonskog čoveka, ogolio njegov mentalitet, psihički sklop i fingirao sitnice od kojih je sačinjen njegov život. Odao je počast Čoveku, prijateljima, poznanicima i znalcima. Kroz humoristično-satirični hvalospev podsetio nas je ko smo i odakle potičemo i, bar za trenutak, vratio nas je tradicionalnim vrednostima i duhu prošlih vremena za kojima, ma kakva ona zaista bila, ipak, svi čeznemo.

Milana Poučki


Radovan Vlahović: „Sve je u glavi”

Edicija PROZA
156 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-­86-­6029-­465-6

Cena: 600 din
Knjigu možete poručiti pouzećem 
na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com
ili telefon 069/793-155


Kad se majka razbolela i kad smo saznali da ima rak, nekako u isto vreme su u Poljskoj krenule demonstracije radnika u Gdanjsku i čitava država je još uvek bila u žalosti zbog smrti Josipa Broza Tita. Ja sam studirao književnost u Novom Sadu i stanovao sam u sobici dva sa tri, metar i trideset vlage, u Ulici Dostojevskog. Do trenutka dok majku nisu uputili u Kamenicu u bolnicu, nisam ni znao koliko smo bliski i koliko sam je, u stvari, voleo. 

(odlomak iz priče Sve je u glavi)


Nesumnjivo je da se radi o zrelom i rasnom pripovedaču, koji najčešće evokativno i retrospektivno pripoveda o svom detinjstvu i mladosti, o svojoj porodici i đačkom vremenu provedenom u rodnom Banatu. (...)

Ove priče za decu i mlade sa istim zadovoljstvom mogu čitati i odrasli čitaoci, budući da je granica među ovim literarnim žanrovima prilično relativna i fleksibilna. Negujući sopstveni stil i otkrivajući jedan sasvim novi svet, pisac istovremeno povezuje porodičnu povest sa istorijom rodnog mesta tako da možemo govoriti o individualnom i kolektivnom iskustvu, čija je paradigma vezana isključivo za svet detinjstva i prvu mladost. Širok je repertoar tema i motiva – od prve ljubavi, „ranih jada“, školovanja, pa do prvog osećanja detinjeg srama i socijalne razlike među decom i ljudima. I pored svega toga, pisac je pokazao izvanredan smisao za humor i komiku, što predstavlja još jednu značajnu dragocenost u sadržaju i strukturi ovih priča za decu i mlade. Bez obzira na povremene tonove nostalgije i melanholije, u pričama, ipak, provejava vedrina duha, optimizam i čovekoljublje, kao etičke i estetičke konstante koje su naglašene i dominantne.

Prof. dr Milutin Đuričković

Porodica je toplo gnezdo, nasuprot surovom svetu, poručuje Vlahović. Njegovo pripovedanje se odlikuje naivnošću i maštom, ali i nekom blagom setom, koja nije uvek karakteristična za ovaj žanr, što pripovesti čini originalnim. Ova zbirka priča, veoma spretno ulančanih u niz koji povezuju glavni junaci, ravnica kao mesto i okvir za radnju i vreme koje može da bude univerzalno, neodređeno, čini da može da se posmatra i kao roman. Tada bi priče bile poglavlja koja u čitaocima bude duboke emocije, izazivaju osećanja, uzbuđenja i napetost.

Kikinda, Novi Bečej i okolina, to su prostori našeg dečaka, naseljeni dobrim ljudima, likovima oslonjenim na čvrste moralne osnove i dirljivim sećanjima na doživljaje od pre više od pola veka. Aristeotelov pojam mimezis – oponašanje stvarnosti u zbirci Radovana Vlahovića, vodi čitaoce u apoteozu detinjstva, u pravcu izvora zrelosti. Vlahović nije samo ove priče pisao, on ih je proživeo, one su u njemu izazvale jake emocije da bi im se u zrelom dobu ponovo vratio kao uplivu u specifikum vremena i ljudi i lučama dragocenog iskustva.

Prof. dr Slađana Milenković

Dve nove knjige priča Radovana Vlahovića

Dve nove knjige priča Radovana Vlahovića „Sve je u glavi” i „Pun mesec i harmonika” nedavno su izašle iz štampe u ediciji „Proza” Banatskog kulturnog centra iz Novom Miloševa. Urednik knjiga je Simon Grabovac, a o knjigama su pisali kritičari: prof. dr Slađana Milenković, prof. dr Milutin Đuričković i Milana Poučki.


„Kad se majka razbolela i kad smo saznali da ima rak, nekako u isto vreme su u Poljskoj krenule demonstracije radnika u Gdanjsku i čitava država je još uvek bila u žalosti zbog smrti Josipa Broza Tita. Ja sam studirao književnost u Novom Sadu i stanovao sam u sobici dva sa tri, metar i trideset vlage, u Ulici Dostojevskog. Do trenutka dok majku nisu uputili u Kamenicu u bolnicu, nisam ni znao koliko smo bliski i koliko sam je, u stvari, voleo.” – odlomak iz naslovne priče „Sve je u glavi”.

O knjizi „Sve je u glavi”prof. dr Milutin Đuričković, između ostalog, zapisao je: „Nesumnjivo je da se radi o zrelom i rasnom pripovedaču, koji najčešće evokativno i retrospektivno pripoveda o svom detinjstvu i mladosti, o svojoj porodici i đačkom vremenu provedenom u rodnom Banatu. (...) Ove priče za decu i mlade sa istim zadovoljstvom mogu čitati i odrasli čitaoci, budući da je granica među ovim literarnim žanrovima prilično relativna i fleksibilna. Negujući sopstveni stil i otkrivajući jedan sasvim novi svet, pisac istovremeno povezuje porodičnu povest sa istorijom rodnog mesta tako da možemo govoriti o individualnom i kolektivnom iskustvu, čija je paradigma vezana isključivo za svet detinjstva i prvu mladost.”

„Porodica je toplo gnezdo, nasuprot surovom svetu, poručuje Vlahović.”, a beleži prof. dr Slađana Milenković o knjizi „Sve je u glavi”Ona dalje kaže: „Njegovo pripovedanje se odlikuje naivnošću i maštom, ali i nekom blagom setom, koja nije uvek karakteristična za ovaj žanr, što pripovesti čini originalnim. (...) Aristeotelov pojam mimezis – oponašanje stvarnosti u zbirci Radovana Vlahovića, vodi čitaoce u apoteozu detinjstva, u pravcu izvora zrelosti. Vlahović nije samo ove priče pisao, on ih je proživeo, one su u njemu izazvale jake emocije da bi im se u zrelom dobu ponovo vratio kao uplivu u specifikum vremena i ljudi i lučama dragocenog iskustva.”


Mlada književna kritičarka Milana Poučki uvodi nas u svet knjige „Pun mesec i harmonika”: „Vlahović već pri prvom susretu intrigira budućeg čitaoca, stvarajući pred njegovim očima umirujuće slike noćnog prizora obasjanog mesečinom, a istovremeno ga trgne muzikom koju, čini mu se, već u daljini čuje:

'Mesec je pun nad mojim selom. Sa vrbe huče sova. Pod lipom miriše sveže pokošena trava. Iz daljine, sa kraja sokaka, čujem harmoniku i neko peva na sav glas:
– Tebi, moja verna ljubo.
Na plastičnoj stolici, zavaljen kao u večnosti, gledam. Moj duh, nalik jahaču ponoćnom, odlazi nečujno u preriju nebesku.'

Neosporno je da je najteže od običnog, svakodnevnog i dobro poznatog napraviti intrigantno, začuđujuće i vredno. Ali, zar nije upravo u tome veličina jednog pisca – da u 'malim' i svima dostupnim stvarima, dešavanjima i ljudima, uvidi naizgled skriveno, te da, ukazujući na isto, čitaocu otvori nove vidike? Radovan Vlahović, pisac i Čovek iz naroda, i ovom zbirkom uspeva upravo na ovom teškom polju. (...) Jednostavnim stilom, razumljivim jezikom, a karakterističnim izrazima i jezičkim formama, Vlahović je na papir prosuo dušu panonskog čoveka, ogolio njegov mentalitet, psihički sklop i fingirao sitnice od kojih je sačinjen njegov život. Odao je počast Čoveku, prijateljima, poznanicima i znalcima. Kroz humoristično-satirični hvalospev podsetio nas je ko smo i odakle potičemo i, bar za trenutak, vratio nas je tradicionalnim vrednostima i duhu prošlih vremena za kojima, ma kakva ona zaista bila, ipak, svi čeznemo.” 

Promocija Samaroplavetnila na BG Sajmu knjiga (foto Božidar Vitas.

Фотографија корисника Божидар Витас


Kerber

Dugo te nema
crni psu
Znam da si tu
Kažeš
Smrt je zaboravila
poreklo
Peva nabrekli crv
Ustojstvo vaseljene
je zov
ples
let pod krilom anđela
posvećene duše
U konak svetlosti
u beskraj
Znam da si tu
sa lanca vrebaš
crni psu
kao u snu

Vlastoljupci

Toliko razlike
između vas
i mene
teško podnosim
na javi
Osim kad
zagledan u Boga
shvatim da
u protivurečnostima
sjedinnjujemo se
oboženi kao ljudi

Nekako sa proleća

Maslačak je pitomina prolećnog sutona.Žuti se otvoreno prizivajući nežnost belim višnjinim cvetovima. Blagovesti pripovesti, govore žene.Ja ćutim, gledam kako se oblaci načas debljaju i tanje prelivajući tonove od svetlo do modro plavih.Čuju se još vozovi iz daljne i lepet poneke zakasnele ptice.Opet miriše na kišu. Na ulici jedan starac mlati vrbovim prutićem tera od sebe demone. Godinama to radi na isti način, ritualno. Ja to činim meditacijom tihom muzikom i pušenjem.Sve mi liči na omamu ljudskih očijiu, kako je to govorio Crnjanski, a ipak nije, ili možda grešim. Teško je uvek i o svemu dati pravi odgovor.

Bogorodica

Tod dana, stigla te blaga vest ženo, da rodićeš Bogu sina čovečijeg.Samotnika i patnika tetoviranog usudnim pismom da žrtvu će poneti, sebe u naručju kao jagnje krvniku dati, za iskupljenje greha drugih.Besmrtna radost i večiti bol obeležili su tvoje materinstvo.Obožena simbolom kultnim si postala ženo i matero Božija, od tada za navek, u molitvama narodnim oslobođena,vaznesena na prestolje, da moliš pomoć i oproštaj, za sud o živima i mrtvima od Tvorca vaseljene.

Slike pesničke

Pretrčavaju
ulice
bulevare
raskrsnice
Penju se
na brda
planine
Plivaju
rekama
jezerima
morima
Lete sa
avionima
pticama
Prostiru se
zvukom
po zelenim
žitnim poljima
Moćan sam
danas
držim ih
na uzici
poput zmaja
Gospodar sam
sećanja na ono
što se
nije  dogodilo