Banatski kulturni centar, svestrana kuća kulture u malom
Novom Miloševu
BKC
je ustanova kulture značajna za savremenu banatsku i vojvođansku lepu
književnost, ali i naučnu misao. Iako smešten u malom mestu, Novom Miloševu,
Centar je i te kako u centru brojnih manifestacija u kulturi na podneblju
Banata. Kako i kada ste počeli, mogla bih reći i usudili se da se bavite
kulturom i stvaralaštvom u ovo vreme sasvim nenaklonjeno toj oblasti? Da li je
bilo teško?
Sve je počelo onog trenutka, krajem sedamdestih, dok sam još bio student književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kad mi je postalo jasno koliko se ono što je kultura grada i ono što je kultura sela, kako se tada to nazivalo, razlikuju i koliko je ono što se dešavalo u selima daleko inferiorinije od onoga što se dešava u gradovima. Već tada sam se pobunio protivu takvog stanja u mom romanu Samaroplavetnilo, gde sam na jedan umetnički način jasno iscrtao, malo prenaglašeno, neke od razlika, a polovinom osamdesetih sam, u paorskoj avliji moga oca u Novom Miloševu, oformio Kulturno dvorište u kojem sam, o svom trošku, pravio programe i dovodio umetnike različitih profila, kako iz većih kulturnih centara u našoj zemlji, tako i iz inostranstva. Pošao sam od ideje da se tu gde živim oformi jedna energetska i kulturološka tačka iz koje se može umetnički delovati, iz male životne sredine prema velikom svetu. U početku sam, zajedno sa suprugom Silvijom, bio usamljen u tome, kako u selu, tako i šire, ali smo opstajali. Pokrenuli smo izdavačku delatnost u devedestim godinama koja je bila sa našim časopisima veoma lepo primljena u srpskoj kulturnoj javnosti, da bi početkom novog milenija oformili Banatski kulturni centar, a sa uključivanjem ćerke Senke i sa masovnijom upotrebom interneta, društvenih mreža i novih tehnologija, pokazali i dokazali da iz našeg sela možemo kulturološki delovati i postati prepoznatljivi u globalnom selu. Moram da kažem da su se na naše festivale do sada javljali ljudi iz preko trideset država sveta, a da BKC kao izdavač u svojoj produkciji ima autore iz otprilike isto toliko zemalja. Zahvaljujući našim manifestacijama koje organizujemo, a ima ih ukupno osam, postali smo prepoznatljivi u Banatu, Vojvodini, Srbiji, regionu, Evropi, a može se reći i u celom svetu. Te neke razlike koje su postojale u vremenu socrealizna i krajem drugog milenija, u trećem mileniju su se potrle, a samim tim se izbrisala i razlika u virtuelnom svetu između onoga što dolazi kao kultura iz grada i kultura iz sela. Mada, kod nas u Banatu i u Srbiji, i dalje postoje predrasude prema fenomenu kreativnih industrija kakav je BKC, ali verujem da će one vremeno biti sve manje. Teškoće kroz koje smo, za ovih četrdeset godina, na našem dosadašnjem kreativnom i stvaralačkom putu prolazili, bile su sasvim normalne i nismo ih shvatali kao muku koja bi nas terarala da odustanemo, već su nam ti otpori davali snagu da i dalje u svojim naporima ustrajemo.
Postali ste prepoznatljivi i
relevantni činilac na kulturnom nebu zavičajnog prostora. Učestvujete u brojnim
manifestacijama kulture na ovom području, organizujete književne konkurse,
stavljate pisanu reč u prvi plan i svojom izdavačkom delatnošću. Sveobuhvatni
ste. Polazite li od sopstvnih afiniteta i načela? Ili je za jednu ustanovu
kulture danas neophodno da bude aktivna u brojnim oblastima?
Ja sam već od samih početaka, književnost shvatao kao planetarni fenomen koji se sastoji od mnoštva nacionalnih, pa onda regionalnih i zavičajnih književnosti, koje su svojevrsne riznice ljudskih jezika, tradicija, poetika, a ujedno i skup mudrosti, znanja i iskustava vaskolikog života i promišljanja sveta, kako u vremenima prošlim, sadašnjim tako i onim svetovima koji su nadrealni i sanjani i koji nam se nude kao umetnički oblici života i življenja u kojima se ljudi kroz pisanu reč iskazuju. Naš naziv Banatski kulturni centar se vezuje za našu zavičajnu regiju, koja se prostire u tri države, i koja u sebi ima preko dvadeset naroda i etničkih grupa, na čijim jezicima mi, u našoj izdavačkoj delatnosti, objavljujemo knjige i time činimo da naši kultirni proizvodi, a to su knjige, mada idu iz jednog zavičajnojnog podneblja, imaju, kroz različite jezike, evropski i svetski karakter. U delu vizuelnih umetnosti kojima se bavimo, kroz naše festivale, takođe, imamo tu multikulturalnu i multinacionalnu agendu, a slika ima svoj univerzalni jezik, tako da je svi ljudi razumeju i tumače na svoj način, onako kako je oni vide. A kad su pitanju lični afiniteti, moram da kažem da sam u mojoj porodici samo ja čist pisac, dok se moja ćerka bavi teorijom ilustracije, slikanjem, dizajnom i ilustrovanjem knjiga, pisanjem pesama, dok moj sin Nikola piše pesme i slika, a supruga se bavi ilustracijom i slikanjem. Mi sa jednakom naklonošću afirmišemo, kako naše lično stvaraštvo, tako i autora čije knjige uređujemo i objavljujemo. Otvoreni smo za sve oblike saradnje i često smo u prilici da se na našem sajamskom štandu nalaze kako zavičajne knjige tako i neka domaća i svetska remek književna dela. Kako smo mi privatna institucija kulture i kako nemamo stalne izvore finasriranja u kontinuitetu, prinuđeni smo da, kad su naši projekti u pitanju, imamo taj širi koncept i da podjednako dajemo šansu kako mladim stvaraocima, tako zavičajnim piscima, koji ne dolaze samo iz našeg Banata već i iz drugih krajeva naše države, a ujedno i da objavljujemo klasike i već afirmisane na književnoj sceni pisce. Isto važi i za prevode sa srpskog na jezike velikih evropskih naroda. Jer za razliku od izdavačkih kuća koje kupuju autorska prava za strane pisce i objavljuju ih na našem jeziku i time šire duhovnu kulturu naše čitalačke publike, mi najradije prevodimo naše pisce na strane jezike u nadi da će čitalačka publika u stranim državama možda prepoznati i otkriti kao svog omiljenog pisca i nekoga od naših autora.
Velikim slovima upisni su mnogi
Banaćani u istoriju srpske književnosti .Pišu li danas Banaćani? Je li književna scena
razvijena? Verujem da kao izdavači možete da date sud.
Može sa s pravom reći da je srpska građanska umetnost i književnost, na neki način, počela sa Banaćanima i oni su tokom istorije dali najznačajnije činbenike srpske literature. Od Dositeja do Uglješe Šajtinca, mi imamo u srpskoj literaturi plejadu pisaca bez kojih srpska književnost ne bi imala zaista smisla. Mi se u BKC-u kanimo da u budućnosti napravimo Muzej banatskih pisaca iz sva tri Banata, i iz srpskog, i iz rumunskog, i iz mađarskog, i da na taj način pokažemo, na jednom mestu, svu veličinu, lepotu i sav sjaj koji su kroz literaturu dali pisci iz našeg zavičaja. Banaćani i danas pišu, i ne samo to, već i osvaju najviše nagrade u srpskoj i regionalnoj književnosti i verujem da će, u budućim vremenima, sve veći broj mladih stvaralaca koji stasavaju na književnoj sceni učiniti da stvaraoci koji dolaze iz Banata imaju svoj specifični banatski književni univerzum i da će se sve više u vremenima budućim dešavati, zahvaljujući novim tehnologijama, ta kulturološka banatizacija Evrope i sveta.
Učestvujete kao izdavač na
domaćim i evropskim sajmovima. Idemo li
u korak sa svetom?
Kad su sajmovi u pitanju, na žalost, tu smo vezani za materijalna sredstva, za tržište i za to liberalno pimanje da je knjiga roba. Ja se sa tim ne slažem u potpunosti, knjiga je svakako jednim delom roba, ali je ona i više od robe. Na našim sajmovima u Srbiji nalazimo se često na jednom siromašnom tržištu koje, bez podsticajnih sredstava države izdavačima za objavljivanje kapitalnih knjiga i izdanja, teško može da funkcioniše. Pojava Fejsbuk književnosti je učinila da se književnost populariše, ali da bi se knjige kupovale, čitalačka publika treba da ima veću kupovnu moć i viši standard, što u ovom trenutku u mnogome zavisi od stepena razvijenosti naše države. Kad su u pitanju sajmovi u inostranstvu, BKC izlaže prevode svojih izdanja na našem nacionalnom štandu i tu smo često u prilici da vidimo da mnogo stvari zavisi od finasijskih sredstava, kako kad je u pitanju promovisanje naših autora koji su prevedeni na određene strane jezike, tako i za marketing koji bi u stranim medijima trebalo da prati naše prevode. Srpska književnost je jedan ogroman nacionalni resurs koji samo prevođenjem na jezike velikih može pokazati svo svoje bogatstvo i sjaj. A za to se moraju finasirati prevodi i moraju se organizovati kompanije koje će moći da realizuju prevode naših knjiga na tim i takvim velikim tržištima. Inače, od ukupne produkcije, BKC ima oko 20 posto svojih izdanja na stranim jezicima. Što je u ovom trenutku u srpskom izdavaštvu možda u samom vrhu.
Oni koji pišu mogu i da konkurišu za
priznanja. U organizaciji brojnih takvih manifestacija BKC uzima učešće. Možete li da navedete neke
od njih?
Baš tako, oni koji pišu mogu učestvovati na nekoliko naših konkursa različitih profila koje tokom godine organizujemo, a posebno bih izdvojio da mogu učestvovati i na konkursima za nekoliko književnih nagrada koje tradicionalno svake godine dodeljujemo.
Na prvom mestu je Nagrada Teodor Pavlović koju dodeljujemo u okviru manifestacije Dani Teodora Pavlovića koja će se održati ove godine po dvadeseti put. Tu je i nagrada vezana za Simu Cucića, koju već dvanaest godina dodeljujemo, zatim nagrada "Despotica Angelina Branković" koju po osmi put dodeljujemo ove godine. Evropski Fejsbuk pesnički festival organizujemo po jedanaesti put u Novom Sadu na Sajmu knjiga iduće godine, a tu je i Pesnička republika koju svake godine organizujemo u Novom Miloševu, a kao specifičan, izdvaja se Festival ilustracije knjige koji svake godine organizujemo na Sajmu knjiga u Novom Sadu i u Novom Miloševu. U saradnji sa Mesnom zajednicom Elemir raspisujemo konkurs za Sremčeve dane u Elemiru, a povremeno organizujemo i Festival umetničkog stvaralaštva za osobe sa invaliditetom. Takođe, svake godine raspisujemo i konkurs za prve knjige mladih autora zajedno sa Gradom Kikinda.
To je, dakle, deo redovnih aktivnosti u manifestacijama i konkursima koje imamo, pored brojnih nastupa na sajmovima, kako u zemlji tako i u inostranstvu, i velikog broja književnih večeri koje se održavaju po čitavoj Vojvodini i Srbiji. Manifestacije su ravnomerno raspređene tokom cele godine, tako da se zaista ne možemo požaliti da nemamo posla i gotovo se sve održavaju bez obzira na to što je ponekad finansiranje nekih od njih od strane države i sporadično.
Šta je ono što od BKC-a možemo da očekujemo
u skorijem periodu?
Pored postojećih manifestacije koje su tradicionale i koje radimo već godinama, možemo očekivati, na izdavačkom planu, kapitalno izdanje Troknjižje Srbi u Banatu koji se sastoji od tri značajne monografije Banata, od kojih prve dve nisu nikada imale ponovljena izdanja više od sedamdeset godina. Prva je monografija Srbi u Banatu: u prošlosti i sadašnjosti protojereja dr Dobrivoja Nikolića. Druga je Srbi u Banatu: do kraja osamnaestog veka Dušana J. Popovića, a treća Srbi u Banatu: naselja i stanovništvo Jovana Erdeljanovića. Recenzent troknjižja je akademik Vasilije Krestić.
Nadam se da su planovi za budućnost
na već utabanoj trasi koju ste napravili.
Kad su u pitanju planovi za budućnost, mi iz BKC-a ćemo ići sada već utabanim stazama i verujem da ćemo u izdavačkoj produkciji ostati u toj optimalnoj produkciji od četrdeset do pedeset naslova godišnje. I da ćemo biti u prilici, koliko je to moguće, u našim skromnim moćima, da ispratimo, kako po pitanju promocija, tako u knjižarskim lancima koji na srpskom tržištu za nas rade, distribuciju naših knjiga
