Vidim
padaš
u
duboki
vremena
sneg
Iskriš
treperiš
proizirna
i
britka
Čista
kao
istina
On
Bio
je
revnosni
sakupljač
reči
Odlagao
ih
u
školjku
Tumačio
pticama
pretvoren
u
elipsu
Svečovek
na
postelji
bagremovog
cveta
O pesnicima patetici i presvlačenju
Nekada, činilo se da su bili jedno, ili se možda varam, ali uglavnom su veoma bliski. Čitam ih kako se se junače i razmeću, a sve verujući da su galamom dirnuli oblačiće što se protežu između malog i domalog prstića na nožicama svojim dičnim. Verujem da nose glasove meteža i pobune. Njihovo očijukanje sa mržnjom i prezirom razgoni im misli po pustarama gnojne im duše. A hteli bi da im miro od jezika put drumova vaskolikih krene. I napnu se, i rigaju, i riču, i sve misle potećiće nešto lepše i čistije, a kad ono guke gnojne, patetike nedostojne, hiperbolom naduvene, prostiru se za zadahom mračnim, smradnim, što iz grla njinog curi. A onda u jednom trenutku shvate da moraju menjati se.I počinju da preoblače odeću.Da menjaju izgled, češljanjem kose na drugi način. Nabacuju smešak i blagost na lice i u govoru.Prestaju škripiti zubima, pevaju o lakšim lepršavim stanjima duše. Počinju javno da kuvaju i nude svoje recepte damama.Puštaju na drugu stranu iz rezevoara dugo skupljanu zajedljivost, u nepovrat je šalju. Postaju duhoviti i ne prepoznaju se prethodim mračnim slikama.I vide to im prija i ljudima prija i raduje ih.I otvaraju se prema svetu i ljudima i pevaju opet pomalo patetično, ali o ljubavi.I smeškaju se i pesnici i ljudi, i ljubav se smeška. A i lepi su onako tek izašli iz CRNIH ŠUMA,oni za koje kažu da su ČUĐENJE U SVETU
Velike književne nagrade
Sve velike nagrade
obično završe u tuđim rukama
One podrazumevaju novac i čast
što je svakako slavodobitnicima
neophodno da prežive
da osnaže se i furaju dalje
dok ne u(s)pokoje se
Jer Gospod vidi šta kome treba
pa mu to i šalje
Nama što pišemo gonjeni Njegovim
promislom i vapimo beskonačno
velike nagrade bi bile samo teret
o koji bi se spoticali na putu za večnost
Štefica Pavlović Jorgin ..... Znači ljubavna
To tvoje sutra
nema ni ljubičastog!
Krajičkom svesti samo si...
zvuk glasa pod pepelom.
Prvi put kad su me ubili
odlazeća misao je zastala,
ukopala se na papiru
uobraziljom srca...
Tim ljudskim zubima
pregrizao si jezik ćutanja
znaš...
to je magijska veština -
obmanjivati bojama...
Kakva si mi tek sad tišina ti...
napisana ptico...
Ne sudi mi nikad noću
jer tako verovatni i
bez uzajamnosti...
osvetom drhtave ruke na papiru
i ovog puta se zanosimo.
Vlasta Mladenović Бдење над поезијом Радована Влаховића
Радован Влаховић, познати књижевник и књижевни посленик, човек велике посвећености литератури и култури, своју поетику дуго изграђује на начелима уметничке лепоте, верујући, као и Достојевски, да она може спасити свет. У том чврстом, стаменом уверењу, снагом велике воље и радом, он истрајава на банатској културној ветрометини, не штедећи себе зарад књижевности и афирмације њених вредности. Широк је дијапазон његових стваралачких и креативних интересовања, а то је велико умеће. Оснивач сијасет фестивала, трибина, симпозијума, манифестација, он несебично ствара добри дух поезије. Посебно истичем његову Фејсбук активност. Влаховић је међу првима и на време схватио, препознао значај друштвених мрежа и колико су оне битне данас за поезију. Перо Зубац је рекао да је интернет спасао поезију. И без обзира на различите погледе и мишљења, и поред тога што ту има мегаломаније, површности, превише буке, некритичности, читаоци широм света у могућности су да се упознају са врхунским песничким дометима, како домаће, тако и светске књижевности. Али да се вратим на тему, рецензију рукописа песама Радована Влаховића под називом Бдење над смислом. Платон је рекао: Велики песник, стварно велики песник, најмање је поетична особа: живи поезију о којој се не може писати. Па ипак, ја се усуђујем да дам своје мишљење о поетици Радована Влаховића, наравно на свој начин и са своје тачке посматрања и сагледавања. Усуђујем се да наставим да промишљам о поезији, а посебно о Влаховићевој, зато што ми је управо Платон речима Поезија је ближа истини него историја отворио видике. Зашто наводим ове Платонове речи? Радован Влаховић је песник лирског сензибилитета који, попут холандских сликара, суптилним стиховима осликава банатску равницу, пејзаже у магли, бескрајну даљину из које извире сунце. А то сунце је смисао у његовој поезији, јер обасјава душу. Може се рећи, без обзира на одређену занесеност и опчињеност лепотом живота, Влаховић пева реалистички. У песмама Влаховићевим осећа се љубав према завичајним топонимима, верно бележи културно наслеђе. Песме Радована Влаховића изражене су слободним стихом. Он неспутано пише о личним недоумицама, не либећи се да о томе отворено говори, изражавајући при том сумњу у сазнајност песничке тајне и света који нас окружује. То његовој поезији даје филозофску димензију. Мање познати запис Бранка Миљковића у једној његово школској свесци: Поезију сам почео да пишем из страха (реченица о којој може да се напише читава студија), можда даје кључ за решавање енигми песничког стварања. Влаховић је такође забринут над судбином песме и над судбином света. Наслов његове песничке збирке није случајан, он бди над смислом: Да бдењем над смислом као пастир чувам чезнутљиве варке љубави И тако искупим се трајно преображен визијама савршенством молитве Творац свемира за божански траг свеопштег (Бдење над смислом) Песнички језик који Влаховић користи близак је читаоцима, боље рећи, поклоницима поезије. Јасноћа метафорике и стихови пуни љубави довољно су иманентни и зато није тешко волети песника Радована, како и сам истиче у својој песми, наглашавајући у самом наслову. Песник је свестан своје песничке судбине, има свест о песми. И кад кад вам је свега ама баш свега доста 106 │ Радован Влаховић свратите до мог блога тамо вас чекају ваше речи што крепе и хране душу написану мојом руком... (Мене није тешко волети) Радован Влаховић кеноовски варира тему Прометејеве песничке љубави, ватру коју песник даље људима како би их грејала у временима зебње или очаравала сјајем. У овом времену, када мало има љубави и истинске поезије, таква жртва делује мазохистички. Па ипак, сада и увек, само истинске вредности трају јер нема велике поезије без жртве, пожртвовања. Тебе је заиста лако волети и држати као кућног љубимца Међу псећим сортама ти си култивисани авлијанер о ком нису снимали филмове нити су писали књиге (Кућни љубимац) У овим стиховима песник не крије своју верност поезији, којој верно, мисионарски, служи, али слободнога ума. Чини то трпељиво, стрпљиво, како то чине само посвећени. Треба свакако, обавезно, истаћи побожност у поезији Радована Влаховића. Песник се на непосредан начин обраћа Господу, молитвено и искрено, јер пут ка Богу је истина. Власта Младеновић
Jovan Zivlak Bdenje nad smislom Radovana Vlahovića
Радован Влаховић (1958) је широко познат као први човек Банатског културног центра у Новом Милошеву, који репрезентује различите врсте културних делатности, од ликовних, изда - вачких, музичких до манифестационих и разних алтернативних облика. Влаховић је и пи - сац: пише прозу, поезију и есеј, а издао је преко четрдесет књига, превођен је на неколико језика, а највише на немачки. Као писац, Влаховић је изабрао свакодневни говор прожет регионалним изразима и лексемама, а све у оквирима хришћански интониране филозофије живота, засноване на општим постулатима њене теологије, примењене на емпиријске сижее и лирске рефлексије о овоземаљској драми човека. Његове су песме исписане у слободном кратком стиху, у развијању раличитих сижеа из свакoдневног живота, где је говор понегде говор унутрашњег дијалога, понегде иронично одбијање људских грехова охолости, понекад дубока и прожета молитвеност у обраћању Богу. Влаховић каже: Стварајући, жудим бесконачно свакодневно чистећи срце уметношћу А оно, ноћу у осами тихо и умилно поји молитву творцу неба и земље (...) Хришћанско срце је средиште умности и људске егзистенције, то није емоционализовано и страствено срце пролазног човека, него срце дубоке вере, емпатије за другог, прожетости истином, осећањем за правду (...) Влаховић је изабрао да уметност очисти срца од привида и напасти свакодневних нерасудности, а уметност је попут пута који води ка спасењу, ка божанском. Да би та жудња песника била у обрисима могућег, он се обратио смислу као оквиру људског деловања у времену, у историји, и коначно – у односу на трансценденцију: Увртим понекад ноћу себи у главу да она танка струна љубави и смисла још увек држи ме будним (...) Моје омаме животом протежу се у вечност чинећи ме ратником што стражари ноћима као крајпуташ на друму до творца васељене (...) Да бдењем над смислом као пастир чувам чезнутљиве варке љубави и тако искупим се трајно преображен визијама савршенством молитве Творцу свемира за божански траг свеопштег и мени недокучивог постојања (Бдење над смислом) Појам бдење се користи да означи ноћну службу пред велике празнике, уз велики пост. Етимологија нас упућује да је сам термин бдење потекао од глагола бдети, односно бдити, ко ји се користи да означи бригу за некога (дете, родитеља, пријатеља, себе итд.). Само преображење Христово на гори Тавор се везује за бдење, за суочење његових ученика са његовом божанском природом. Отуда је смисао једна од битних упоришних тачака хришћанског разумевања света у судару са ескапизмом и порицањем смисла у модерној људској култури. У свету без Бога не постоји смисао. Човек је бачен у свет без милости, њега спутавају само људски закони, безличност и хаос који нуди неизвесност и случај као исход. Нема тајне, нема недокучивости као циља људске авантуре, нема дрхтаја пред обећањима улоге човека да заслужи спасење, само равнодушност овоземаљског пред небеским обећањима и опчињеност стварима једнократног и вечно потрошеног живота. Влаховићева песничка уметност реализује се као вера у смисао, у животну и спасоносну дијалогичност, у молитвени разговор са Богом, где пред собом искушава чврстину своје вере у добро, у Божије послање, у разумевање човека и његових награда и грехова. И све се то исценира са становишта проживљености и разазнавања живота као огледала пролазне и непролазне човекове судбине, као непоновљива историја живота у географији и говору једног језика у којем Влаховић из песме у песму трага за тајном Бога, тајном смисла. Јован Зивлак
Na Bogojavljenje
Otkrivam
razliku
tradicije
i
lične
tradicije
u
svetlosti
i
svetosti
rođenja
Spasitelja
i
iskupitelja
greha
što
iz
velike
želje
za
srećom
našom
stvoren
je
u
ime
oca
kroz
duha
svetog
za
sina
za
kćeri
i
sinove
što
dolaze
na
izvor
po
utehu
O tlačenju
Mi smo takva bića da često tlačimo druge i drugi to isto čine nama. U međusobnom kinjenju i nametanjima volje drugima i primanjem tuđe nametnute nam volje prođe nas vek i kad se osvrnemo vidimo da smo se svo vreme borili da onima koji su nam nametali svoje, da onima koji su nas tlačili nađemo slabu tačku i da i mi njih malo tlačimo. A oni jednom stečenu dominaciju teško prepuštaju drugima, to jest nama, ali kad ih ponekad dovedemo u tesnac, oni vide i nema im druge do da prihvate da ih i mi malo tlačimo.I tako idemo u krug.Tlačenje je veoma žilavo i bilo ga je u svim vremenima,kako u prošlosti tako u budućnosti.Namerno neću govoriti o supružničkom tlačenju, koje od Adama i Eve pa do današnjih dana i ne menja kakvoću i maštovitost u lepoti i samopregaranju međusobnog trvenja i tlačenja.Ali u poslednje vreme svedoci smo jedne nove vrste medijskog i tabloidnog tlačenja naše pameti.A tu je i političko tlačenje koje političari još nazivaju saopštenjima za javnost a mi ih u narodu shvatamo kao očaravanje radi obmanjivanja.Teško je naći mesto pod suncem gde tlačenje bilo koje vrste ne postoji.Pa čak i ovde na fejsu pojavljuju se neki tlačitelji koji bi po svaku cenu da iz stvarnog u virtuelni svet prenesu svoje tlačiteljske nagone.A odbraniti se i nije ni jednostavno ni lako, ali verujem da je moguće.Izraz tlačenje se kod nas u Banatu najčešće koristi kad se opisuje ugrožavanje tuđeg poseda, to jest njiva pod usevom. I da prevedem sa hibridnog vojvojvoćanskog jezika našeg Đokice na rasni srpski banatski i kažem; NE TLAČITE MI BAGRENJE
Miloš Jocić Iskustvo avangardističkog Zenitizma i neoavangardnog Novozenitizma
Roman Evo čoveka Radovana Vlahovića jedan je u nizu autorovih savremenih istraživanja srpske i vojvođanske avangardne i neoavangardne umetnosti, što je već u niskom startu osobenost romana koja će zainteresovati čitaoce radoznale svesti i alternativnog ukusa. Evo čoveka je literarni hibrid koji harmonično uklapa nekoliko žanrovskih okvira i tematskih polja. U središtu Vlahovićevog romana nalazi se, još jednom, iskustvo avangardističkog zenitizma i neoavangardnog „Novog zenitizma“, čije se poetičke postavke, ideologije i učesnici oslikavaju kroz uspomene i perspektivu likova Josipa Micića, fantomskog dvojnika, ili bolje reći obrnute slike u ogledalu zenitiste Ljubomira Micića, i avangardnog slikara Marija, razapetog između želje za uspehom u pariskim umetničkim krugovima i emotivnoj nemogućnosti da raskrsti sa svojim konzervativnim banatskim zavičajem. Vlahovićeva postmoderna, fragmentarna obrada Künstlerromana može se čitati kao neka vrste kreativne sinegdohe vojvođanskih neoavangardnih grupa i scena koje su se, poput mnogih sličnih pojava u posleratnoj Evropi, gotovo u podjednakoj meri razvijale u urbanim centrima i ruralnim predelima. U romanu se stoga nailazi i na prozna razmatranja neoavangardnih pojava poput konceptualističkog eksperimenta, performansa, radikalnog nihilizma, anarhije i protivdruštvenog delovanja u tradicionalističkoj sredini i strogom, gotovo totalitarističkom društvenom uređenju. Uprkos ovim, na prvi pogled, složenim umetničkim temama, Vlahovićev roman nije samo zahtevno promatranje arstističkih koncepata. Autor uspešno u ovom delu stvara i višeglasne porodične priče, odnosno duboko intimne pripovesti o junacima koji lutaju – životom, prostorom, uspomenama, a u nekoliko džojsovskih pasaža, i snovima – u potrazi ne samo za svojim umetničkim identitetom, nego i onim nacionalnim, društveno-političkim, pa na kraju i ličnim, psihološko-emotivnim. Kao dobra mešavina visokih umetničkih koncepata i ličnih priča, Ecce homo uz postmodernističke donosi i „tradicionalne“ elemente uspešne proze: jasan izraz i vešto vođenje višestrukih krakova radnje, pritom uz Vlahovićev dar za uzbudljivo otkrivanje priče koje za sobom nosi nekoliko šokantnih otkrića i peripetija iz života glavnih i sporednih junaka. Evo čoveka je složeno delo, koje se pritom pitko čita. To je „roman o umetniku“ sa tematski svežom postavkom vojvođanske neoavangarde; potom, tradicinalni porodični roman; pa i savremeni emigrantski roman; na kraju, ovo delo obogaćeno je vešto upletenim memoarskim elementima samog autora: u lucidnom činu, lik samog Radovana Vlahovića pojavljuje se kao sporedni junak u romanu. Evo čoveka je intrigantan omaž jednoj kulturi, vremenu, umetnosti i idejama.
Milana Poučki Pun mesec i harmonika (recenzija)
Са нотом носталгије, а у тону недостатка, неретко помињемо или слушамо о прошлим временима у којима је, влада мишљење, све било боље, хуманије, лепше и лагодније. Живот је текао по једном устаљеном реду, његов ток је код сваког појединца унутар друштва био готово праволинијски и добро познат, а кривудања и одступања лако уочљива и свакоме знана. Модерно доба преокренуло је ток те генерацијски дуге реке. Правила, начин живота и опхођења, али и поступања, умногоме се разликују од традиционалних форми које су нам у детињству преношене као догма. Савремен човек не живи као његови преци, али сећање на њих још увек је свеже, тим пре што представници „старог кова” у неурбаним крајевима и даље живе и негују, колико могу, дух давних, бољих дана. У тренуцима када стрес и ужурбаност досегну кулминацију, а ми застанемо, пожелимо да се присетимо лепих прича о животу и дану „обичног” човека и спокојно ушетамо у просторе снова. Управо у тим моментима, када нам недостаје детињство, лагане, а поучне приче, народни хумор и старинска мудрост, утеху можемо пронаћи у редовима кратке збирке прича Радована Влаховића која носи романтично-носталгични наслов „Пун Месец и хармоника”. Он већ при првом сусрету интригира будућег читаоца, стварајући пред његовим очима умирујуће слике ноћног призора обасјаног месечином, а истовремено га тргне музиком коју, чини му се, већ у даљини чује: „Месец је пун над мојим селом. Са врбе хуче сова. Под липом мирише свеже покошена трава. Из даљине, са краја сокака, чујем хармонику и неко пева на сав глас: – Теби, моја верна љубо. На пластичној столици, заваљен као у вечности, гледам. Мој дух, налик јахачу поноћном, одлази нечујно у прерију небеску.” Неоспорно је да је најтеже од обичног, свакодневног и добро познатог направити интригантно, зачуђујуће и вредно. Али, зар није управо у томе величина једног писца – да у „малим” и свима доступним стварима, дешавањима и људима, увиди наизглед скривено, те да, указујући на исто, читаоцу отвори нове видике? Радован Влаховић, писац и Човек из народа, и овом збирком успева управо на овом тешком пољу. Наиме, приче које ћете сусрести у поменутој збирци, подсетиће вас на универзална и непролазна начела, истинске и праве вредности, те ће вам пружити савет, утеху и поуку. Аутентичним, стога не увек граматички исправним језиком, и препознатљиво погрешном употребом појединих речи карактеристичних средини и друштву о којем пише, Влаховић слика „малог” човека и његов свет указујући на богатство и разноликост која се крије у наизглед баналним дешавањима и исказима његових јунака. На тај начин пишчево родно место (Ново Милошево) брише границе локалног и постаје симбол за универзално, а општенародно. Иако у првој равни тематика јесте оријентисана ка локалном, не може се не увидети да је фокус на човеку који, спрам друштва у коме живи и норми које му оно намеће као једино исправне и социјално пожељне, склапа коцкице живота прибегавајући пренесеном обрасцу, али и коригујући га спрам сопствене природе, дајући му ноту непоновљивости и аутентичности. Ова необично обична збирка прича акценат ставља на Човека, свакодневни живот и природу која га окружује и која је, наравно, усклађена са његовим душевним стањима: „Врба је депресивно дрво и личи ми на пензионерско лице на шалтеру Поште кад му службеник саопшти да пензија стиже идуће недеље.” Дакле, у свему око нас Влаховић увиђа лепоту и открива дубину. Он ухвати тренутак и од њега сачини поезију коју потом претаче у форму кратке приче, а све у циљу подсетника: у свему можемо пронаћи суштину и лепоту, само је важно на који начин гледамо. Рецимо, за њега сунце није само сунце, већ је оно „огромна црвена корпа” која се „прикачи као брош на небу”. Он се радује природи, диви јој се, клања и разговара са њом: „Добро јутро, кајсијо накривљена! Здраво, вишњо висока! Добро јутро, дуде велики, лепо су те поткресали!”, али проговара и о тешким тренуцима и историјским дешавањима које једно друштво преживљава. Шаљиво, а опет тужно, сумира истините закључке: „И где се то, током последњих година, изгубила сва та позитивна енергија? – наставим ја. А Аркадије ми, повлачећи дуге димове цигарете, мудрачки одговори: – У транзицији, друже мој, у транзицији.” У немалом броју кратких прича, Влаховић открива друштвену и социјалну структуру људи на селу, те неоптимистично доноси закључак о будућем животу на истом: „А у мом селу у овом часу има преко петсто празних кућа. И кад се једног дана сви раселимо и помремо, остаће само вране да се башкаре по крошњама и шарају својим црним телима плаве ћилиме неба.” Веома духовито описује комшије, познанике и типичне представнике из народа који су „мудраци и зналци свега” – људе које свако од нас зна и који не мањкају ни у једној средини: „Ја не слушам шта говориду доктори кад је јело у питању, већ памтим како су моји у кућу одувек радили”, а такође се не либи да у форми шаљиве критике укаже на мане простодушних, а опет некултурних појединаца: „Приметио сам да моја жена све зна – каже ми пријатељ у поверењу о својој супрузи. ... Што споменеш, она најбоље зна, а говори као навијена и још много тога би рекла само да има публике и прилике. Слушам је и дивим се њеним тирадама и њеном знању, јер она зна, она све зна – опет ће мени пријатељ, а ја се сетим покојног комшије Јоце који је за такве жене говорио: – Оне све знаду, само не знаду да су просте.” Влаховић тка приче преплићући локално и опште, познато и скривено, обично и чудно. Сједињују се некад и сад, живи и преминули, „мали” и „велики”. Проговара се о широко распрострањеним судбинама нашег народа: „Чудо да смо живи, шта смо све проживели”, али се истовремено увиђају и заокрети младих нараштаја: „Наша деца, то нисмо ми, рокенрол генерација из времена соцреализма што су имала илузију да живе у најбољој од свих земаља у свету, за коју се понекад требало и личним примером доказивати.” Нећемо заборавити да поменемо да је у збирци заступљена и неизоставна тема која опседа сваког уметника, а која се тиче његове пасије и пута: „Моја библиотека је расла из недеље у недељу, из године у годину. Увек сам се добро осећао међу књигама. Оне су ме гледале са полица и давале ми наду да ће и оно што живим и пишем, преточено у књиге и литературу, једнога дана стојати крај нечијег узглавља, да ће са полице посматрати и чекати да их неко отвори и открије свој свети грал.” Успех и дугогодишње искуство Влаховић пак не скрива, већ будућим нараштајима оставља рецепт: „За све треба имати меру, пажљивост и посвећеност кувара и уредника, и најбоље је кад се има времена да се рукопис, исто као и ручак, крчка на тихој ватри, и да уза све, при руци буде сасвим довољно зачина како би се добио кус, како су то говорили наши стари мајстори кувања и уређивања књига.” И овим саветом завршићемо рецензију збирке кратких прича „Пун Месец и хармоника” јер, сматрамо, управо на овим крилима будући писци треба да наставе лет удахњујући, попут Радована Влаховића, свету, друштву и људима који их окружују, вечни живот јер: „Писци су људи који своје памћење продужавају писањем.” Онда када нам затреба предах, освежење сећања и подсетник да кроз књиге сви живимо и да у њима проналазимо одговоре и решења, треба да посегнемо за збирком „Пун Месец и хармоника”. Многобројни именовани, али и безимени јунаци, типични и репрезентативни представници своје генерације, миљеа и времена које полако нестаје, подсећају нас да је „обичан” човек свако од нас, а да смо баш такви, истовремено, потпуно необични и своји. Јединствени – јер то заиста и јесмо. Једноставним стилом, разумљивим језиком, а карактеристичним изразима и језичким формама, Влаховић је на папир просуо душу панонског човека, оголио његов менталитет, психички склоп и фингирао ситнице од којих је сачињен његов живот. Одао је почаст Човеку, пријатељима, познаницима и зналцима. Кроз хумористично-сатирични хвалоспев подсетио нас је ко смо и одакле потичемо и, бар за тренутак, вратио нас је традиционалним вредностима и духу прошлих времена за којима, ма каква она заиста била, ипак, сви чезнемо.
Срђан Грубор, Стазама живота Радована Карловачког и Свебанатског
„Одврати очи моје да не гледају ништавила, путем својим оживи ме” Пс 119, 37
Књига која је пред нама ново је сведочанство, нова исповест, ново рухо вечног човечанског вапаја за животом, вапаја којег је брижно очински обукао у своје речи и у наше време, и у наше име, најпре доживео и изговорио у себи, а затим оживео и на даровно нам поклоњење записао исповедник – књижевник Радован Влаховић. Вођен својом неутаживом потребом да тако, сам изабравши, живи, дише, ради и пише, аутор нас је орадостио својом „ка-атонској причомпутописом”. Овом збирком писац проводи своју читалачку публику кроз дане свог детињства, преко школовања и сазревања, до садашњег тренутка, не престајући да нам сугерише поглед на век будући; затим кроз топониме од зелене банатске траве и салаша крај Јароша до Свете земље, Богородичиног перивоја, Богомајчиног врта, претворивши цео запис у једно житијно штиво, које својом сликовитошћу чини да се осећамо читаоцима својеврсног филмског аутобиографског синопсиса. У прилици смо да се, листајући ову књигу, упознамо са неким од оних личности, које су, скупа узевши, или оставили, или пак и сада то чине, неизбрисив утисак на аутора, а, убеђени смо, и обрнуто. Влаховић, на крајње отворен, дубински начин, интроспективно, посве живим и живахним стилом, описује како и на који начин, у својству ходочасника на интересантном путу ка Светогорју, са свим доживљајима, успонима и трудовима, застајкивањима, крајпуташењима и преиспитивањима, који (пут) символички представља ауторов живот у малом, у својим сапутницима препознаје сапатнике, и како се кроз њих, доживљавајући сваки нови тренутак као прилику за нову докатарзу, допреумљење и никад довољно доверовање, упознаје са Недокучивим и природом око себе, а ми са Радованом. На овом путешествију, које је од школских дана нашег аутора било недосањани сaн, Радован се, попут крвоточиве жене која се додирнула делића одежде Исусове у жељи да јој бол умине, дотиче скута игуманије хиландарске и свеатонске, крочивши на обалу Свете Горе. Тамо, попут удовице која приноси две лепте, једине које су јој преостале у том тренутку, тиме приносећи заправо све, Радован је спреман да Богу поклони себе целог, свом снагом својом, свим умом својим, свим срцем својим и свом својом душом. Аутор се, иако приноси све, у исто време осећа и као онај из јеванђелске приче потребити, који целог живота није имао човека који би му помогао да се спусти на оздрављење до бање Силоамске, а који се сада налази поред Онога који је Победилац бесмисла и смрти, Животодавац. Радован поред Њега, и Он у Радовану. Писцу и у тим тренуцима час навиру сећања, час провиди у будућност, час категорише садашњошћу. Води нас час по светогорским козјим стазама, час по сеоским сокацима и школским ходницима, а све једнако освећујућим по његово богочежњуће биће. Радован снолико, а на јави води дијалоге и опет, са друге стране, попут Лазе Костића снове снива, снове снује, снове у којима му се поруке телеграфски одашиљу, а све то од њему драгих људи, попут мати Вере и оца Дамаскина, крушедолских житеља и за његову душу коленопреклоника, и у слике их кује, кичица му је перо, платно му је папир. Радован слика, пише, пише. Напаса Радован стадо, попут Петра Неодричућег, Стеновитог и Господњељубећег, по савету и завету свога духовника, горе поменутог калуђера. Писац зна са Ђуром Јакшићем, док се нелако успиње Атосом, да је на стазама живота трње за човека, али и да је, тако склон греху, тај исти човек спреман и да се покаје. Крећући се са аутором од путељка до путељка, од испоснице до испоснице, од приче до приче, бивамо закрштаваницима, миронишућима и сапокајницима пишчевим. Радован попут Мојсија води нас, свој народ, свој национ, од странице преко странице до странице, као од брда преко брда до брда. На синајски начин пустињи све око Радованових маршута, док га следимо преиспуњени поверењем да нас води баш оним путем који је за човека искројио Кројач васељене, и ње кроз нас, нама, Закрпитељ. Пустињи свака стопа, али хоривски се избунари вода жива на месту трагова где год је Радован својом дивљекестенастом патерицом ударио. Када нам је већ аутор мојсијевски раздвојио корице своје књиге, позива нас да, из лутајуће ожегуће песковитости наше реалности, гоњени свако својим греховима који фараонски желе да нас поробе не би ли нас икако приморали да се уградимо у неке нове Вавилоне, сакријемо главу и пређемо у пећинске дубине његове душе, да нам покаже живуће благо многоцено у виду сталактита са којих, ставши испод њих, па макар то било и кап по кап, добијамо нектар, воду живу. Радован као да се, иако до дана данашњега живи неизлечиво заљубљено, навикнут на банатску равну тацнасту земљану површину, са које се вековима и миленијумима узимају хранљиви плодови за људе и животиње, овом књигом изуо, као пред подножјем високог Синаја, знајући да је место где стоји свето. Спреман је да се и даље успиње. Спреман је да прими таблице закона, али „закона благодати”. Спреман је да нас са својом породицом и васцелим живим светом укрца у себе, у онај нојевски меснато прокрвављено куцајући део, докле се бура не стиша. Али она нема ни меру ни намеру да то учини. Не треба се надати, неће се ни стишати. Не, док не дођe Онај Kоји Јесте, једина Непроменљива Категорија, и не одмори нас коначно од падова, подижућих и успононеобећавајућих. Свих. Заувек. Како? Радовановим „араратским веслом”, „атонском патерицом”, причама пред нама вођеним као мапама ка Обећаној земљи, ка Царству Небеском, где су звезде на дохват руке, где нема суза осим оних које на радост миришу, а сви се купамо у Сунцу правде, по први пут дечије окупани у Љубави (1 Јн 4, 8; 4, 16), обезмаглењи од сивила, обесукобљени, обезварничени од сударања нашег духовног са оним материјалним, беспрестано и безуморно литургишући, славопојећи Творцу неба и земље, и свега видљивог и невидљивог, на свој начин двогласом тенорско-басовским попут Радована и пријатеља му, придружујући се безбројгласу херувима и серафима, и Оне која је часнија и неупоредиво славнија од њих. И опет упитаност, да ли је то могуће? Радован Влаховић нам књигом поручује и уверава нас да је са Богом све могуће.
Vladimir Kopicl Glas Banata na mreži meridijana
Prihvatimo li bar u najvidljivijim proklamativno promotivnim crtama neosporno banatsko raspoloženje u sveukupnom i pogotovo novijem pisanju Radovana Vlahovića, lako bismo mogli podleći večno slatkom čitalačkom izazovu da uz njegov rukopis sinhrono imaginiramo čitavu napast književne, kulturne itd. prošlosti na našem vojvođanskom, tim fenomenima srećno bogatom terenu. Dabome, ni sam autor, ma koliko samosvestan bio, ne previđa tu mogućnost, i vešto je podgreva u tekstu, kako direktnim imenovanjem prethodnika, poput Đure Jakšića, tako i neskrivenim, geo-istorijskim, kunst-historičkim i pogotovo književnim reminiscencijama, aluzijama, personama. Takođe, mada i u ovoj knjizi poglavito koristi lokalni jezički standard s retkim elementima pokrajinskog govora i tek ponekim blago afektiranim trans-paorskim akcentom uz neskrivenu volju za pripadanje trenutno dominantnom mejnstrimu u srpskom književnom i idejnom prostoru pisma/slovestva, Vlahović ni i u ovoj knjizi ne beži od svojih mladalačkih fascinacija, sada pre izraženih na tematskom (ponuda barbarogenija Evropi) nego na formalnom planu. Međutim, i ta sasvim tanana verbalna nit dovoljna je da pisanje ovog deklarisanog banatskog lokal patriote, bez ikakve štete po rezultat tog pisanja, značajnim delom može biti osvetljeno i iz šire perspektive stvaralaštva prethodećih mu banatskih (i vojvođanskih, srpskih, evropskih...) neo-avangardista. U prvom redu V. R. Tucića i Vojislava Despotova, iz njihove ranije faze – s pisanjem nestihovne poezije anegdotičkog fragmenta, kao i imajući u vidu teoriju i praksu banatske svetske književnosti koju su, s podjednakom merom duha i tekstualne kompetencije, tokom poslednjih deceniju-dve najživlje zastupali otac i sin Šajtinac, Radoslav i Uglješa. A svakako bi pri tom trebalo imati u vidu i istovrsni uticaj harizmatičnog i modelotvorno još aktuelnog Branka Andrića Andrle, uticaj koji Vlahović, za razliku od nemalog broja kolega, uopšte ne taji nego blagorodno otkriva, čak inaugurišući Andrića u frekventan lik, aktivnu jezičku figuru svojih mikro proza. Da su Dopisnice za Nikassa upravo zbir mikro proza čitaoca dovoljno informiše već samo oko, i pre nego što počne da čita, a naravno da bi preostali večito sumnjičavi organi čitanja, s razlogom mogli dodati još poneki termin, ili u ovom ne sasvim čvrstom slučaju – terminčić. Anegdotički fragmenat je već pomenut, a mnoge od ovih stotinak strana kao da apeluju da naredna moguća žanrovska odrednica bude putopisna crtica, dabome s povremenom bogatom aromom prozaide, svedenog poetskog/poetičkog iskaza ili sintaksički pripitomljenog koana, da ne kažemo baš Facebook objave ili tvita, zlu ne trebalo. U takvu mikro formu Vlahović, kako i podnaslov knjige lepo svedoči, ne sažima velike naracije niti napadne elaboracije svetskih pitanja, ali je duh cele stvari internacionalno veoma živ, pa i primerno živahan uz zgodnu unutrašnju dramaturgiju dijaloškog naprezanja i mirenja odnosa kosmopolitsko/lokalpatriotsko, planetarno/lično, i slično, na malom, intimističkom ljudskom obrascu. Zapravo, Vlahovićev se putujući internacionalizam manifestuje u njegovoj opravdanoj želji da po dunavskim, crnomorskim, pomurskim, jadranskim, pod-alpskim i drugim evrokultur-feštama od Ulma do Mamaje i od Lucerna do Lendave slavi ne samo Svoju, nego i poeziju/stvaralaštvo Drugih, i da tako zastupa mogućnost opstanka umetnosti/kulture kao večite razmene. Njegovi zapisi iz stranstvovanja tako su, zapravo, zapisi o traženju živog ljudskog zajedništva te vrste, kako s drugima tako i sa sopstvenim znanjima, lektirom, fascinacijama, objektima tradicije, prirodom i sumnjama u budućnost kao meru nepromenjivog, istog. Zavisno od stanja i zvanja sagovornika zasniva se i značenjski & tekstualni intenzitet svake od ovih objava, pri čemu su lično iskustvo i fino pogođena tonska laviranja pred licima današnjeg sveta ponajbolji aduti ovog autora. I – što nije sasvim bezazleno, već skoro primerno ohrabrujuće – sve to je i lep prilog našoj putopisnoj prozi, uz samosvojno geopoetičko osećanje sveta, tako da naglasak nije samo na našem, niti na samo proznom. Baš kao što u književnosti i treba da bude.
Snežana Savkić ECCE HOMO = IZMEĐU ZENITOFILIJE I PSIHOGEOGRAFIJE
Pred čitaocima je roman koji, ingardenovski rečeno, jeste složeni tekstovni organizam polifonijske strukture u kojem se harmonizuju različiti slojevi umetničkog bića i značenja (ali istovremeno i disharmonizuju). Zazivajući Ecce Homo Fridriha Ničea, samo „predstavljanje“ romana dobija jedan ironijsko-metaforički prizvuk i otvara slojeviti intertekstualni dijalog kako sa poslednjom Ničeovom knjigom (prvi put objavljenom 1908) – izvrsnom intelektualnom autobiografijom, tako i sa postulatima postmodernističke poetike zasnovanim na metaproznim slojevima narativa i intertekstualnim referencama iz religije, mita, književnosti, filozofije, antropologije, istorije... I kao što istaknuti filozof poistovećuje sebe sa likovima koje „kataklizmički“ ispituje i saznaje ispisujući svoju duhovnu oporuku, tako i Radovan Vlahović, u romanu prisutan i kao protagonista s jedne, i kao „nevidljiva ruka koja ispisuje povest o umetniku“ sa druge strane (sledeći još jednu Radovan Vlahović od poetičkih determinanti postmodernističe književnosti, a to je relativizacija pozicije autora), inkorporira sopstvenu filozofiju življenja – „eksperimentalni egzistencijalizam“ u psihoportret i umetnički portret glavnog protagoniste romana, Lepog Marija – „novozenitističkog slikara, nihiliste i eksperimentalnog egzistencijaliste. Roman Evo čoveka, ukoliko se prema njemu pokušamo žanrovski odrediti, funkcioniše kao laboratorija koja u sebe sažima različite tipologije romana – to je i postmodernistički roman „eksperimentalne tekstualnosti“ naročito u spomenutim metatekstualnim slojevima narativa, roman ideja i psihološki roman, u pojedinim segmentima ove knjige uočljiv je suptilni i tekstualno nenametljiv prodor fantastike, posebno u domenu oniričkog, ali možemo zaključiti da je, pre svega, reč o autopoetičkom romanu – romanu o umetniku. Kao stožerna tačka ili pak književni GPS marker ovog romana pojavljuje se umetnička grupa „Novi zenit“ čiju filozofiju stvaranja u romanu prezentuju njegovi protagonisti – Lepi Mario, Šveps, Žigosani, balerina Lena itd, kroz čije bivstvovanje autor neprestano ispituje, razgrađuje, sintetiše ili pak sumnja u postulate i ideje jedne ovakve poetike, realizujući na taj način Deridino načelo dekonstrukcije, pa tako, kao što to navodi i Marija Tanackov, Vlahović sopstveni tekstualni univerzum oblikuje u „postmodernistički (poststrukturalistički) roman ideja“. „Novi Zenit“ je neodvojiv od biografije Radovana Vlahovića, budući da je i njegov osnivač, i u romanu se eksplicitno izlažu poetika i filozofija življenja novozenitista. „Novozenitisti su šezdesetosmaši, konstruktivisti i stvarali su poetiku i estetiku koje se nisu uklapale u tadašnja umetnička i stvaralačka stremljenja. I oni sami, neangažovani u društvu, neprihvaćeni od tadašnjih društvenih organizacija, sa jakim nihilističkim nabojem u odnosu na zvaničnu tradiciju, na zvaničnu kulturnu politiku, nisu uspevali da nađu način i mogućnost da se iskažu kako bi želeli i čime bi bili zadovoljni. Hteli su nešto novo, veliko, sveobjedinjavajuće, sveukupno, nadnaravno, a u za sve prefinjeno, lepo, graciozno, sa snažnim i jasnim ličnim pečatom.“ Želeli su jedinstvenu „novozenističku kulturu“. Izneverena očekivanja „socijalizma sa ljudskim likom“, ali i „civilizacija materijalnosti“ kontekst je u kojem se još više produbljuje bunt novozenitista u potrazi za slobodom – slobodom izraza, slobodom │ Radovan Vlahović umetnosti i života, „astralnom radošću“ kao pročišćenjem i oslobođenjem od svih stega koje sputavaju modernog, uvek sobom zaokupljenog čoveka. Radovan Vlahović u ovom romanu čitaocima predočava nasleđe „energetike stvaralačkog zenitizma“ (Marija Tanackov) koje još uvek, možda, opstaje na nivou ideje, ali i kao nasleđe za buduće generacije, i to iznoseći sopstvenu i posve intimnu književnu kartografiju „Novog zenita“, ali i autentičnu psihogeografiju Banata i njegovu kontekstualizaciju (u doživljaju glavnog protagoniste) u okvirima evropske civilizacije i umetnosti. Lepi Mario, u potrazi za sopstvenim identitetom, u Banatu vidi sve ono od čega želi da pobegne tragajući za svojim „mestom pod suncem“ van nacionalnog, u Francuskoj i Parizu koji je „laboratorijum avangarde“, i u njegovim očima, Banat oslikava nerazumevanje i tupost za suštinu i snagu umetnosti. Mučen savešću zbog kolektivnog samoubistva novozenitista (otelotvorenoj u liku Lea, dvojnika iz ogledala), on prolazi kroz niz metamorfoza, kako bi na bolan način, ipak došao do suštine... – one ničeovske sušine: Kako čovek postaje ono što jeste (dodali bismo i kako umetnik postaje ono što jeste!). I kao što Ničeovo delo pisano u predsmrtnim danima, kao svojevrsni testament, dobija obrise „izvesnog vidovitog predosećanja, svojstvenog ljudima intenzivne duše i usamljenosti“, tako je i junak Vlahovićevog romana kao „vidovito predosećanje“ doživljavao one epizode koje su najavljivale njegovu fizičku i „simboličku“ smrt, ogoljevajući do najsitnijih detalja umetnikovu dušu i ljudsku usamljenost pred silinom današnje civilizacije. Ovo je, dakle, kako povest o umetniku i iskušenjima umetničkog podviga (o bolu i lepoti stvaranja), jednako povest i o mogućoj sudbini materijalističke civilizacije.
Viktor Škorić Banatski verizam
Čitanje
romana „Mučenici“ Radovana Vlahovića je svojevrsno listanje enciklopedije
života u Banatu prve polovine XX veka. Iako Vlahović potencira da se u knjizi
radi o životima i sudbinama Karlovčana, njegov roman „Mučenici“ ostavlja nam
svedočanstva o običajima, verovanjima, govoru, svetonazorima i uopšte načinu
življenja naših prababa i pradeda iz banatske ravnice. Pituresknošću i
bogatstvom slojeva i detalja, kao i okrenutošću realizmu i ponekad grotesknoj
stvarnosti, ovaj roman se najbliže može odrediti kao verističkiroman. Veritas je latinska reč koja znači „istina“ i to
je svojevremeno bio ideal italijanskih umetnika s kraja XIX veka. Stvarnost
koju su veristi prihvatali nije odstranjivala ni njenu ružnu stranu, već je
zahtevala potpunu istinitost u prikazivanju fizičkog i duhovnog. Naravno,
moramo se ograditi od ovog umetničkog pokreta iz prošlosti jer Radovan Vlahović
svojim romanom ne teži oponašanju poetike verizma – kod njega je on postupak, a ne ideal.
Smestivši
radnju svog romana u, uslovno rečeno, tri vremenskelente, Vlahović je oblikovao
siže svoga romana tako da se naracija premešta unazad, u 1934. godinu kao
najraniju tačku u pripovedanju, pa sve do 22. marta 1941. godine. Dakle, treći
tom romana „Bapa“ zatvoren je u period intenzivnih istorijskih događaja
međuratnog perioda. Ako su prva dva romana ove epopeje negovale sećanje na rat
i događaje iz (Velikog) rata, onda ova knjiga naslućuje onaj koji će se zbiti i
čiji će odjeci verovatno biti opisani u narednom tomu. Važno je istaći da za
ovaj roman okvir od sedam godina omogućava piscu da svoje likove dinamički
oblikuje ne samo u okviru jedne knjige, nego i u okviru čitave epopeje. To su
likovi poznati iz ranijih knjiga (Bapa, Marinko, Danica) i u čijim pojavama
vidimo kontinuitet, ali i poneki epizodni likovi ili neki koji će tek dobiti
veću ulogu u kasnijim delovima. Naposletku, Vlahović postepeno razvija i
porodični roman u okviru svoje priče o Bapi i njegovim potomcima.
Pored
vremenskog raspona koji je piscu omogućio da se nesmetano kreće kroz
pripovedanje, on je primenio i jedan zahtevan postupak i to skoro u celini svog
romana. Naime, ako se obazrivije prati tok pripovedanja, može se doći do
zaključka da nijedno poglavlje nije nasumično oblikovano tim redosledom, već
prati jednu strogu crvenu nit pripovedanja i struktuiranja koja se zasniva na
prebacivanje fokusa sa jednog književnog lika na drugi. Kada „svetla pozornice“
budu uperena u jednog lika i njegovu priču, toj priči se čitalac potpuno
posvećuje, ponekad čak gubeći predstavu šta je bio njen povod i okidač
pripovedanja. Tek kad se stvore uslovi da se oko drugog lika postupak
pripovedanja nastavi, to se čini prebacivanjem fokusa na taj lik. Recimo, dok
Branko i Mara leže u „apsu“, u jednom trenutku noći začuće se „ruske pesme“
koje peva Dobrivoj, Brankov brat. Tek sa tim „okidačem“, pripovedanju je
omogućeno da se nastavi i tako saznajemo šta su Dobrivojevi motivi za pevanjem;
dalje u romanu Dobrivoj i Sela će stići do kafane Karla Šprajtla (zvanog Kara)
i pripovedanje će preuzeti taj lik. Zaista, pomnim čitanjem videćemo doslednu
primenu ovog postupka.
Treća
knjiga koliko je u promeni, toliko je i u očuvanju vrednosti ranijih
Vlahovićevih knjiga. Nema sumnje da je on jedan od najboljih poznavalaca
narodnih govora sa područja Banata. Ti govori i narečja, koja polako gube bitku
sa „militantnim“ standardnim jezikom, u ovom romanu doživljavaju svoj procvat
(kao što je bio slučaj sa ranijim knjigama). I to s punim pravom. Ako možemo da
se divimo Sofkinom i Koštaninom jeziku, ako možemo da čitamo narodne pesme po
Vukovim zapisima, ako nalazimo razumevanja i ljubavi prema Kočićevim opisima
gorštaka sa Zmijanja, ako „Petrijin venac“ veličamo kao dijamant
kosovsko-resavskog dijalekta, zašto onda ne bismo imali i romane koji bi kao
malo vode na dlanu čuvali govor Banata? I ne samo kao malo vode na dlanu, jer
ni to nije dovoljno! Čitave knjige živog, bogatog i slikovitog govora i jezika
Banaćana.
Ostaje
pitanje naslova knjige. Ono nam se otkriva već na prvim stranicama knjige –
najvažniji datum ovog romana je 22. mart 1941.god, tj. Mučenici. Pa ipak, mogli
bismo reći da svi likovi koji se pojavljuju u ovoj knjizi, ma koliko nekad
izgledalo da žive bezbrižnim životom, ipak pripadaju onim ljudima koji se za
svoju koru hleba muče u znoju lica svog i boreći se sa „silama nemerljivim“.
„Mi smo ljudi potrošna roba –govorio je Branko – i dok udariš dlanom o dlan,
nestajemo kao nemili gosti sas ovog sveta. I kad se umre, svi te osim rođenih
zaboravidu i da si živijo“, reći će Vlahovićev junak. Ali razloga za optimizam
ima. Jer isti taj junak reći će:„Znam ja da svet nije taki kakvim se izdaje da
jeste, al lakše je verovati da je dobar, nego da ne valja. Red je od Boga –
često je govorio Branko – a nered i lenjost, laž, otimačina, krađa i ratovi su
đavolja rabota. A od kad je sveta i veka, govorilo se, da ko je sas đavolom
tikve sadio, da su mu se o glavu lupale“. Život je to okrenut zemlji, ljudima,
radu, pesmi i prevazilaženju svih ljudskih nevolja, što se možda i najbolje
vidi u poslednjem poglavlju ove knjige.
Svakako,
na kraju, možemo potvrditi da je ovaj roman ako ne sidrno, a onda veslo kojim
Vlahovićeva romaneskna epopeja dostiže svoj veliki zamah.
Vesela pesma Branko Ve Poljanski
Pesma na dan - Branko Ve Poljanski AVANGARDA: KOLEKCIJA ZA SEZONU ZIMA/PROLEĆE 2011. FEBRUAR: ZAMORENOJ OMLADINI
00:01 23:59  Branko Ve PoljanskiVESELA PESMA Niko na svetu ne veruje u čudesa Branko Ve Poljanski (1898-1940) Mada ide u paketu sa svojim nešto poznatijim bratom, Branko Ve Poljanski se ipak u dobroj meri otrgao tom uticaju i došao do autentične poetike. Do reizdanja njegovih knjiga nije tako teško doći, po bolje opremljenim antikvarijatima. Jedan od dramatičnih trenutaka srpske poezije! |
Ненад Станојевић Мученици између два света
Српски
народ има много недовршеног посла у свом врту. У књижевности имамо толико тога
да средимо, да архивирамо, да разјаснимо себи, да бисмо могли да кренемо напред
уцеловљени. Не нестају људи из одређених делова наше земље, обично са
периферије, само због губитка услова за егзистенцију, него још више због тога
што се на периферији снажније осећају зрачења споља, а слабе везе са језгром
(као кад се човек смрзава – чим ледени ваздух удари у ваше лице, тело ће
покушати да се изолује од хладноће тако што ће преместити крв из коже и
спољашњих екстремитета, као што су прсти на ногама и рукама, према језгру), са
суштим, са смислом.
Нису ни
историчари обавили свој део посла до краја. Али чак и да јесу, књижевност има
свој, посебан удео у уцеловљењу народа, који се ниједним другим видом духовне
делатности не може заменити без остатка. Историчари се баве великом историјом и
ретко ће ући на камернусцену, у кућу нашег човека. Књижевност полази из куће и
окућнице и креће да разумева свет, епску сцену, враћајући се из тог света
назад, у ону кућу, да је изнова разуме и утеши. То је огроман простор
осећајности и идеја који је неописан, незаписан, заборављен испод наслага
историје и индуковане незаинтересованости за „малог“ човека и његову прошлост.
Тако су читаве биографије предате забораву, употребљене и закопане дубоко у
подвест света.
Радован
Влаховић својим романима даје нови, један виши живот прошлости свог краја,
Баната (писци најчешће полазе од њима познатих топонима у разумевање света), банатског
села и салаша, желећи да, непретенциозно, али прецизно и свеобухватно, сагледа
живот који је, само наизглед, отишао у историју. Ниједан историјски процес није
завршен. Све ври под површином и чека свој моменат да избије, без обзира што
ми, често, мислимо да је нешто остало „иза нас“ и да то што се дешавало нашим
прецима нема никакве везе са нама. Чује се захтев из грла становника
мегалопиолиса: Живети сад, живети у тренутку! А прошлост се, као понорница,
врати да свет доведе у меру.
Трокњижје
о Бапи, Бранку Павловом, главном јунаку романа Радована Влаховића, заокружено
је истраживањем о животу овог паора, његове породице и свих оних са којима они долазе
у контакт пред почетак Другог светског рата. Наслов трећег романа овог
трокњижја, Мученици,као да једнако
сугерише да је у питању верски празник, као и последице утицаја силе која се
надноси над свима њима, као фатум, чинећи од њих мученике, али овог пута не по
свом опредељењу за Христа.
У
Влаховићевим романима постоји једна сила која је јача од закона и друштвених
уређења, једна животна енергија, снага, српска, паорска жилавост, неумитност
која у различитим околностима тражи свој пут ка горе. Романи Радована Влаховића
доносе атмосферу салаша, питому, радину, а испод сваке незграпности, политике,
беса, ипак, налази се, питомост, као почетак и крај и као жељени модел живота. Снага
овог приповедања долази из познавања села, метафора које, потичући из села,
граду појашњавају његову баналност, док селу траже модел да оживи на нов начин.
Мученици говоре, између осталог, о подели света која се
рефлектовала и на банатско село. Бранко и његов брат Добривој јесу два лица
српског народа у Војводини, посебно у Банату. Добривоје, комуниста, и Бранко,
Бапа, паор којем је стран било какав политички ангажман, а посебно комунистичка
идеологија агресије, одузимања, побуне против вере и свега познатог. Обе стране
осећају глад за нечим што им измиче, што недостаје. Бранко сања Врт љубави, у којем се налази са Маром,
љубавницом, која му показује да и они могу, „после свих мука“, да проживе као у
бајци. Под утицајем разговора са Добривојем, комунистом, и Бранко жели један
други свет, отменији, како му у сну каже Мара. Међутим, он, будећи се из сна,
има онај непогрешиви осећај, који долази из недоктринираног дела свести, из
дубине која чува биће, осећај да не припада тамо, у том врту, са том женом и
као да осећа зазор од тога места, иако је првобитно желео да истражи шта и кога
све има тамо, у том врту. Жена увек представља метонимију неиспуњене жеље.
Добривој припада другом свету, комунистичком, плебејској увређености и
озлојеђености, подстакнутој идејом о сопственој величини и супериорности. Ова
друга страна покушава да гради на одрођености и на рушевинама, док она прва
трчи у месту јер свет не остаје исти. Добривојев друг, револуционар, саборац са
којим је заједно био у заробљеништву и борио се на страни бољшевика, Селе Комадера,
у Русији има жену и сина Димитрија, за којима чезне и које сања, док у Банату
има жену Велинку и синаза које га не веже ништа. Многи су наши заробљеници
оставили потомство у Русији.
Чудна је та веза српског народа са Русијом и њеним
пространством, за које је Берђајев рекао да пејзаж руске душе одговара пејзажу
руске земље, то је исти бескрај, непостојање облика, стремљење према бескрају и
ширини. Посебно у Банату је била изражена та веза са Русијом. Кад се српски народ
нашао у готово безизлазној ситуацији половином осамнаестог века, стешњен са
једне стране Турцима, од којих су побегли, а са друге стране притисцима
Аустрије и Мађара, којима су добегли и за које су по европским ратиштима
проливали крв, притисцима који су значили могућност нестанка, исељавање у
Русију се појавило као решење које ће очувати биће народа. Читава насеља српска
у Русији, формирана од стране српске војске која је ратовала за дом Хабзбурга, временом
су нестала, као што се и могло претпоставити, јер јеСербија от Росији очен далеко, како је рекао руски министар Проти Матији
Ненадовићу, али је остала идеја о слатком
православљуи братству које ће сачувати биће српског народа.
Није случајна алузија на писца Сеобаи слатко православље,
будући да је и он један од јунака Влаховићевог романа Мученици. Црњански се појављује, као и браћа Мицић, зенитисти, у
претходном, другом роману о Бапи, између осталог, да наговесте духовну потку на
којој се тка живот српског народа и да му дају легитимитет.
Бранко је српски паор, који воли да је сено саденуто а
марва намирена, пре него човек. Радован Влаховић успева да, испод свих наслага
живота, идеологије, историје, различитих утицаја, прикаже доброту српског,
банатског паора и његову жељу да његов народ буде народ међу народима, братски,
људски повезан са другим народима.
–Еј, алај смо се састали
бећари, Срби, Швабе, Шокци и Мађари.
Утицаји других народа, поред оних лоших, трагичних, имали
су и благотворан утицај на српски народ. Као утицај домаћих Шваба на занатство
и пољопривреду у Војводини. Ко нејде у
Кикинду на пијацу, тај ништа не зна, а ко се не меша сас другим народом, тај је
ћорав код очију. Сви људи све знаду и од њих можеш да извучеш и оно што не
знаш, а треба ти, а, Бога ми, можеш да чујеш и оно што никад ниси ни помишљо да
ћеш чути. А ти се онда према свему том што си чуо од других равнаш и тражиш оно
што је за тебе и за твоју кућу најбоље и најкорисније, каже Влаховићев
приповедач. Само, мораш да знаш која је твоја кућа.
Духовитост, хуманост, доброта и ведрина зраче из
Влаховићевог приповедања које користи језик који одступа од стандарда. Ово је
роман-домаћин који свом госту-читаоцу износи најбоље што има, чистог срца,
искрено, без улепшавања, али и без претеране самокритичности која је увек, осим
што је одраз лошег стила, одраз спремности да се прода сопствена душа.
Пријавите се на:
Постови (Atom)