U retkim satima, kad me ophrva nesanica, prihvatam svitanje kao smerni podvižnik što isčekuje red za jutarnju molitvu i mironisanje pred ikonom Bogorodice.
Budan, dočekujem zoru poslednjih godina. Ta mi se sreća događala od mladosti. I kad se desi da je prespavam, mirnim snom telu i duši darujem počinak, osećam se čudno i jedva čekam veče da zaspim, da sutradan ponovo uranim. Dopadaju mi se i knjige i svitanja.
U osvit novog dana, misli su lepše, telo krepkije i bez obzira kakav nas zadesi dan, verujemo biće dobar i doneće preko potrebnu radost kojom život opravdava sebe u svakodnevici.
Budan, dočekujem zoru poslednjih godina. Ta mi se sreća događala od mladosti. I kad se desi da je prespavam, mirnim snom telu i duši darujem počinak, osećam se čudno i jedva čekam veče da zaspim, da sutradan ponovo uranim. Dopadaju mi se i knjige i svitanja.
U osvit novog dana, misli su lepše, telo krepkije i bez obzira kakav nas zadesi dan, verujemo biće dobar i doneće preko potrebnu radost kojom život opravdava sebe u svakodnevici.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
