Maštao sam čitavog života o tome da ću napraviti podvig. Od detinjstva sam
se spremao za nešto veliko, neuobičajeno i važno, a činio sam to sa malenom
zadrškom, baš kao glumci u filmovima koje sam gledao u večno hladnoj
bioskopskoj dvorani u mome selu. Mislio sam da život to od mene očekuje i
traži, da je to neminovnost i da ja svakako moram učiniti nešto posebno što će
zadiviti svet.
Pokušavao sam i ne mogu reći da mi sudbina i Gospod nisu bili naklonjeni. Različite
podvige u određenim dobima života sam sa neujednačenom ozbiljnošću shvatao. Unosio
sam se u izvršavanje samozadatih imperativa svom snagom i silinom uma i tela. Što
je cilj bio udaljeniji, sve sam više odmicao od običnog i prosečnog.
Ne bih nabrajao sve zadatke koje sam
pred sebe postavljao i čega sam se sve odricao da bih ih priveo kraju u onoj meri
koliko su moje snage i moći to dozvoljavale. Rezultati su dolazili kao plima u
talasima. Neki su bili korisni, a
neki su mi čak i štetili. Nisam se predavao, nastavljao sam neumorno da jurišam
na nebo i da pred sebe postavljam sve novije, veće i značajnije zahteve.
Podvizavanje mi se u osvajanju novih prostora činilo dovoljno vrednim, za mene
ratobornog čoveka, koji je još u detinjstvu odlučio da ne nestane bestražno sa ovog
sveta, da se ne podčini volji gomile, autoritetu države, ma koja ona bila, i, naravno,
da ne prihvati ljudsku idolatriju klasičnog fanovskog tipa obožavanja lidera.
Odnos sam gradio sa Bogom u sebi, na nebu, u beskonačnom. Ta komunikacija nije
bila racionalna i teško se može opisati rečima. Blizinu sa sveprisutnim bogom gradio
sam verujući da kroz ono što stvaram i kroz podvizavanje težim za radošću beskonačnog,
a taj put sam nazvao Novim Zenitom, što bi u racionalnom svetu značilo: potraga
za najvišom tačkom na nebu.
Kako godine prolaze, shvatam gomilajući iskustva, milosti i nemilosti koje je
življenje donosilo, da se ciljevi i izazovi i ne menjaju mnogo, tek za po neku nijansu,
a da su zahtevi i sebični mladalački imperativi pretočeni u molbu svevišnjem za
bezbolan život i trajanje u vremenu što dolazi.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
