Kad zaustavljeno mi propadljivo telo, u kretnji po spoljašnjem svetu, zavapi milost pred nastupajućom tišinom i mrakom, duh moj, trajno pobunjen, probudi se i krene u unutrašnji svet. Veseo i večno mlad, nalik bujici vodenoj što pred preprekom, u želji da se kreće, uvek pronalazi, u vremeplovu postojanja, najslabije i nebranjeno mesto. Naviknut da osvaja i usvaja, da pretiče slučaj i ne priznaje bol, da otkriva nove istine o sveopštem postojanju i da potvrđuje stare, ne veruje trošnom telu, menja smer i otvara vremeplov događanja unutar lobanje. Stapa prošlost, sadašnjost i budućnost u jednu beskonačnu filmsku traku koja se kreće s mnoštvom novih i neponovljivih slika, beleški gospodina Snevala, koje će se kao pokretne priče na beskrajnom kaleidoskopu vrteti iznova i iznova.
