Život mi se sveo na slučajne
susrete sa tobom koju sam voleo i shvatao kao graničnike i emotivni putokaz
u postojanju. Uvek osetim ushićenje i
radost, a ne pokazujem je.
I kad smo sami, licem u lice,
pričamo o običnim svakodnevnim problemima. O tome kako su nam roditelji
ostarili i kako traže negu od nas, potom o problemima na poslu, o zahtevima
poslodavaca, o deci, o braći i sestrama.
Sanjao sam da ću te videti,
izašao sam na ulicu, išla si suprotnom stranom. Moćnim sponama moja intuicija,
u mladosti nasilno ugrožene i prekinute ljubavi, vezana je s tvojim mislima i
slutnjom, kao i sve večne ljubavi koje se ostvaruju samo u beskonačnom, u
literaturi.
Između nas ne postoji više čulne
privlačnosti, oduhovili smo i uzvisili ljubav sećanja, do nadnaravnog i
božanskog.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
