U sumrak, zvona lede misli i tope
srce. Čopor ovaca stiže praćen lavežom pasa, fijukom biča i oblakom prašine. Pomešani
zvuci lome
A mislio sam doći ćeš ti. Tisom ljubičastom
plove cvetovi suncokreta nalik poznatim, dragim, a zaboravljenim licima. Ogledaju
se u oblacima, detinjim očima, a potom u talasima grgurave vode nestaju.
Jednom si tako došla kroz mlado žito,
dok ga je vetar povijao kao na Van Gogovim slikama. Iz daljine sa pašnjaka, čula
se pesma. Tananim korakom, gipka u struku, raspuštene kose sa kamdžijom u pogledu
bičevala si pejzaže ohološću uobražene paorkinje. Moj život nije tu, rekla si, okrenula se i otišla.
Pritajen, posle toliko godina, ćutim
skriven u senci bagremovog cveta. Oko mene zeleni požar nabujalih trava u sumrak.
Čuju se zvona...
A mislio sam da dolaziš ti.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
