Uvrtim ponekad noću
sebi u glavu
da ona tanka struna
ljubavi i smisla
još uvek drži me budnim
Kad oblaci pozelene
pa poplave od ljutnje
na srebrne glasove
što pohodeći me noću
iz dalekih svetova
kazuju se
heruvimskim šapatom
Duga se noću u lastiš
pretvori
i ja preskačem zanesen
svakim skokom
što me od zemlje
u visine diže
Moje omame životom
protežu se u večnost
čineći me ratnikom
što stražari noćima
kao krajputaš na drumu
do tvorca vaseljene
Krošnje golicaju
tabane zvezdanom nebu
iz kog je baš maločas
izronila u belom
anđeoska prilika deteta
možda mene
u materinom krilu
sa mnoštvom lica
što smenjuju se
i smijulje
u titraju svetla
Na hiljade glasova
pevaju na mesečini
tropare besmrtnosti
Zovu me da ovako
razbijen na deliće
sastavim se kao karčag
nehotično slomljen
tananom olujom misli
oholog smrtnika
Da bdenjem nad smislom
kao pastir čuvam
čeznutljive varke ljubavi
I tako iskupim se
trajno
preobražen vizijama
savršenstvom molitve
Tvorcu svemira
za božanski trag
sveopšteg
i meni
nedokučivog postojanja
