Živući, iskustvom vizijama i učenjima, skupljamo znanja kao bisere iz školjke stvarnosti i odlažemo ih kroz godine provedene na ovom svetu u jednu posebnu knjigu u našem pamćenju, a tek poneke od njih koje nam se čine vrednim zapisujemo, a onda one najprobranije koje nose u sebi jevanđeosku snagu uknjižujemo i ostavljamo za potomstvo.
Učenja primamo i dajemo, a veru stičemo u trenucima ozarenja božanskim promislom i njome natapamo reči koje iz nas u trenucima prosvetljene lucidnosti izlaze i koje zapisujemo. Naša bića su ispunjena mnoštvom unutrašnjih glasova koji se u našoj duši bore za primat i vođstvo naše ličnosti u realnom svetu. Samo oni glasovi koji su proizvod čista srca i nepokolebljive vere su oni pravi, govore mi pesme u knjizi Dodir anđela 2 Ljiljane Panić Like.
Čitajući ih, već na samom početku, vidim da autorka više vodi računa o onome što će reći nego o načinu kako će ona to reći. Za nju svaka reč ima svoje magično i okultno značenje, za nju reči imaju u sebi svu snagu i težinu izgovorenog, a takođe i lekovitost moći iscelenja na onog kome ih ona upućuje. Pred nama je čitav jedan filozovski sistem isražen pesničkim jezikom. On je sastavljen od proživljenog, naučenog, sanjanog i sublimiranog ojezikovljenog unutašnjeg vizionarskog govara vernika koji spaja ideje, dogme, slike i maksime u poetsko tkanje za dobro svih, a po volji Tvorca Vaseljene. Taj duboki i beskrajni humanizam Ljiljane Panić očituje se u svakoj njenoj reči, a ponajviše sledeći jednog od aposola koji je rekao da ne zna leva šta radi desna.
Knjiga Dodir anđela 2 je nastavak prve knjige Ljiljane Panić Like i ona nam pre svega u književnom smislu potvrđuje stilistički obrazac pevanja iz prve knjige, i govori nam da autorka uporno istrajava na svojoj prepoznatljivoj pesničkoj jezičkoj čistoti, na izbrušenosti i očišćenosti svakog stiha od uvek prisutne pleve koja se sadrži od jezičkih poštapalica, na melodiji koja teži heruvimskoj jednostavnosti, lepoti i blagosti i težnji da dopre i do najtvrđih srca njenih čitalaca. Jednom je neko rekao da svaki pesnik piše samo jednu jednu knjigu, a da pri tome često varira pesničke teme, motive, da uzima iz sna i jave nove slike i unosi ih svoje pesme kako bi ih obogotao i kako bi se njima sve više, bolje i snažnije iskazao. Naša autorka je toga svesna i ona nam namerno o tome govori i upućuje nas još u Prologu. Ona nas prosto priprema da otvorimo vrata percepcije, da se oslobodimo ovozemaljskog i materijalnog što nas robi i drži vezane za prizemnost od koje će nas ova knjiga povući i uzneti u sveru uzvišene anđeoske i božanske ljubavi kojoj treba da težimo i predamo joj se kao ishodištu konačnom za naše maleno ljudsko ja koje je uvek spremno da krene linijom manjeg otpora i da baulja po zemaljskom bez snage da se uzdigne iznad svojih slabosti i prepusti se da, pod krilom anđela, poleti nebeskim visinama i doživi život kao lepotu ljubav i savršenstvo mogućeg u beskraju po volji Tvorca.
Knjiga Dodir anđela 2 nas uči da empirijskim duhom živeti svoju poeziju znači neprestano učiti ljude, kao našu decu, da vole kako bi bili voljeni. Ona nam ukazuje na sve zamke koje nam može praktični i svakodnevni voluntaristički um napraviti kako bi nas uvukao u svoje mreže svakodnevne opštosti od koje se duša pesnika, dodirnuta anđeoskom ljubavlju, grozi, plaši i svojim stalnim vapajem za sopstvom metafizčkim, po volji Tvorca, želi je se, a pri tome pomažući i drugima, osloboditi.
Ono što sam još shvatio kao namernu novinu u ovoj knjizi su i nekolko prozaida, pesama u prozi koje je autorka kao formalni začin koji prija dodala svojim pesmama. Jedana od njih nosi naziv Razmišljanja i ako bi je razložili i razlomili u stihove, videli bi da se ona sastoji od nekoliko pesama, a evo i primera za to:
Svi u sebi nosimo
puno drevnih mudrosti
zaključanih
negde duboko
u podsvesti.
Ova rečenica, pesma, može i ovako izvučena iz konteksta, kao ogoljena i večna istina, da stoji sama za sebe. Međutim, autorka se ne zaustavlja i ne pokazuje nam da ono što nosimo u sebi kao arhetipsko pamćenje i sećanje nije samo belo, već nastavljajući dalje kaže:
Ali
i podosta
sadašnjih
gluposti.
Autorka nam govori da živući među ljudima u sebe smo primili, a da toga i nismo svesni, mnoštvo nevažnih i beznačajnih informacija koje nam u opštoj samospoznaji i u spoznaji naših najfinijih titraja duše ničemu ne služe i njih ona slobono naziva glupostima i onda nam govori dalje:
Teško je
pronaći
pravu meru
za ravnotežu
sna i jave.
Ova rečenica, ili pak pesnička minijatura, nam liči na konstataciju, ili na neki pesniknjih zaključak gde ona nevidljivim kontekstom vezuje zajedno arhetipske slike koje nosi duboko u svom duhovnom biću sa sanjanim i željenim slikama i da bi se ipak ostalo u svetu koji je surov i nemilosdan, mislim na stvarni svet, ipak teži da se pronađe ravnoteža koja življenje čini podnošljivim i daje nadu i krila da se let može nastaviti, ako čovek postane svesni vladar uravnoteženja svoga unutrašnjeg bića. A onda idu sledeći stihovi koji su molitva:
Bože
pomozi nam
da bez previše lutanja
koračamo spokojno
putevima ljubavi
samilosti
i praštanja.
To je molitva Svevišnjem kako bi naše uravnoteženje, koje je ustvari put ljubavi, bilo spokojno i smireno, mudrački oslobođeno lažne gestikulacije svakodnevlja i kako bi koristeći spoznaju arhetipskog snevanog i željenog izmirene ih usmerili na saosećanje sa dugima ma kakvi oni bili samilošću i prašatanjem. I na kraju ove prozaide imamo još jednu rečenicu koja je epigram, haiku ali i mantrička i molitvena želja koja kaže:
Bože
dozvoli nam
da i dalje budemo
tvoja čeda ljubavi.
Dakle, kako bi narodni pesnik rekao Ništa bez Gospoda, tako nam i ovi poslednji stihovi kažu da autorka moli da i dalje ona i svi drugi ljudi, bez obzira na veru, boju, rasu, društveni satatus, obrazovanje i pol, ostanu predmet Božanske roditeljske ljubavi.
Evo, poštovani čitaoče, ja sam na samo jednoj prozaidi pokušao da pokažem svu složenost u naizgled jednostavnom pevanju Ljiljane Panić Like i da ukažem na višeslojnost duboke duhovnosti njene pesničke misli i da otkrijem mnoštvo izvedenih poruka koje iz nje slede i koje se zabadaju i direktno ulaze u srce čitalaca osvajući ga svojom lepotom i humanizmom koji je prosto zarazan i koji, onog trenutka kad pričitamo ovu pesmu u prozi, prosto kao lepak, ulazi u nas i na jedan nadnaravan način nas menja i čini nas boljim i čestitijim.
Ljiljanina potreba da se kroz poeziju proživi sopstvena katarza samooduhovljenja u ovoj knjizi je očita u svakom pogledu, počev od toga kad ona peva o mladosti, preko toga kad se bavi svojim polivalentnim unutrašnjim prirodama, od one ženske, devojačke, materinskne, supružničke, preko one Lilit prirode koja se ponekad ište iz njenog bića, pa preko komunikacije sa animusom koji se u pesmama transformiše ne u sanjanog fizičkog muškarca, već u duh božanske lepote, dobrote i ljubavi . On za pesnikinju, ponekad, u stvarnosti, ima svoj alter ego koji se potvrđuje u njenom voljenom muškarcu od kog i ona sama očekuje, pevajući, da sledi uzvišeni princip oduhovljene ljubavi i bude nežan i pun razumevanja i ljubavi za njena tragalaštva i letove ka samospoznaji svog unutrašnjeg bića i kosmičkih tajni koje je ona, pišući ove stihove, kao vođena božanskom rukom, na trenutke otkrila.
Kroz knjigu Dodir Anđela 2 pesnikinja nas pevanjem sigurnom rukom vodi kroz svoja pesnička nebesa govoreći nam o svojim ljubavima, o mladalačkim zanosima, o svojoj ljubavi prema sinu i prema mužu, o sazrevanju njene duhovnosti koju je godinama kroz empirijske kakvoće iskusila i iz njih, izvlačeći esenciju koju će predati na trajno čuvanje drugima u jednoj književnoj večnosti, koja se pred ljude od duha i pera prostire kao nepregledno i beskrajno polje na kojem je Tvorac ostavio dugu (koju pesnikinja tako često spominje u svojim pesmama), dajući tako svima šansu da u njegovoj bašti pevanja i mišljenja vremenom i otkrivanjem novih naraštaja čitalaca oni nađu svoje neprikosnoveno mesto i da tako ukorenjeni krenu da rastu i izrastaju kao sublimisani duhovni postulati u jednom novom vremenu.
U mnoštvu pesničkih knjiga koje se danas objavljuju malo je onih sa toliko rafinarene metafizičke, a i stvarne posvećenosti tretiraju čoveka kao slabog i posrnulog biće koje je na putu samoiscelenja udvajanjem onih koji u stalnoj težnji da dosegnu ideal dobrote, čistote, ljubavi i pozitivnog razmišljanja stvaraju i služe Gospodu da u kosmičkom magazinu slaže i kocentriše sve pozitivne vibracije koje će jednog dana na putu sveopšteg oboženja prosto se izliti na čovečanstvo i preumniti ti ga i preobraziti da sledi svepšti put dobra. I kako kaže naša pesnikinja Ljiljana Panić:
Svaki pojedinac je odgovoran za osvešćenje sopstvenog uma. To je dug put, ali svakome dostupan ukoliko želi da poradi na sebi i spozna samoga sebe. Ukoliko želi da prepozna božansku iskru u sebi.
I na kraju, da zavržim ovaj tekst koji je mogao trajati do u nedogled. Čitanjem druge knjige Ljiljane Panić Like Dodir anđela 2 mi, obični čitaoci, imamo šansu da uz pesme sledimo i proročka uputstva njihove autorke i duboko se zamislimo i krenemo u potragu naše sopstvene božanske iskre koju ćemo slediti i koja će nas voditi kroz vremena buduća.
I na kraju, da zavržim ovaj tekst koji je mogao trajati do u nedogled. Čitanjem druge knjige Ljiljane Panić Like Dodir anđela 2 mi, obični čitaoci, imamo šansu da uz pesme sledimo i proročka uputstva njihove autorke i duboko se zamislimo i krenemo u potragu naše sopstvene božanske iskre koju ćemo slediti i koja će nas voditi kroz vremena buduća.
