U želji da osvojiš i pridobiješ
ljudska srca i masu čitalačke publike koja u književnosti traži lagani
samozaborav i prijatnost u čitanju teksta u kom se na početku nazire kako će se
radnja završiti na kraju, dovoljno je da biranim rečima i na poetiziran način
ispričaš priču koja je u strukturalnoj šemi nalik pismenom zadatku i ima uvod,
razradu i zaključak.
Ako književni tekst shvatimo kao
instrument na kome se svira, ne primer gitaru, na jednoj žici proizvodeš lepe i
umilne zvuke i svi će biti srećni i zadovoljni, i uživaće u lakoj,
lelujavoj, i prepoznatljivoj molodiji.
Postoje pisci koji čitav život pišu kao da sviraju na jednoj žici i
primetio sam da su voljeni, poštovani, čitani i društveno rado prihvaćeni.
Moje bavljenje književnošću je složenije i pisanje shvatam kao stvaralački
čin koji podrazumeva stalno preplitanje površnog, običnog, nadzemnog, i
podzemnog u mom umnom i vanumnom stanju svesti, slojevito naslaganog u mojoj
podsvesti. Želja da slike proizvedene, kreacijom stvarane, godinama, nesvesno,
iznesem na svetlo dana, prenesem na papir, odredim im formu, izraz koji kaže da
sviram na instrumentu, gitari, ali ne na jednoj žici, već na svim žicama, održavajući
ritam, pokretačku energiju teksta i onoga što pišem.
Život je složena pojava, u jednom danu kroz moju svest prođe milione slika
koje ne uspevam da uhvatim, koje neopaženo prolete kroz moju dušu.
Pisanjem i stilskom raznolikošću otvaram, prepoznajem, kreiram i konstruišem
život koji se prolazi.
Pisanje nikako nije sviranje na jednoj žici.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
