Tiho, neprimetno, kao svitanje kroz maglu, u moju podvizničku
i samotnu sobu, navire bruj melodičnog govora tvoje pesme.
Zanosno umilno, s vrelinom mladalačke strasti tvoj glas, ujednačenog
ritma, ispunjava prostor, predmete čini nevidljivim, a duge pramenove vokala puštaš
da klize po meni, miluju krotki i podatni moja uspavana i zamrla čula.
Razum i mudrost mi govore: To je pesma u osvitu novog dana. A srce viče: Pesma je jedina tvoja istina, pokoren si i zato s ljubavlju dozvoli da
te osvoji zlatousta.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
